Mapa sajta

Dragan Bjelogrlić, glumac, reditelj i producent

Privilegija je biti slobodan čovek

Prvi put je stao pred kamere sa 14 godina a najveću popularnost imao je kao Boba Popadić iz televizijske serije Bolji život koja je pretstavljala poslednji umetnički proizvod kome se radovala nekadašnja Jugoslavija. Sazrevao je u filmovima Lepa sela lepo gore i Rane, a onda je počeo da biva uspešan producent i reditelj. Proslavio je fudbalsku legendu o Montevideu, a seriju Senke nad Balkanom smatra svojim najvećim kreativnim rizikom. Ova godina predstavlja njegov najveći uspeh – producent je i reditelj filma Toma i glavni junak u filmu i seriji Nečista krv, rađenom po delima Bore Stankovića.

Najpre je, kao dete, bio Sirogojno, kako su ga zvali po partizanskom, bombašu Savi Jovanoviću Sirogojnu, kojeg je igrao u filmu Boško Buha reditelja Branka Bauera. Kao mladić je stekao enormnu slavu igrajući Bobu Popadića, sina Svetlane Bojković i Marka Nikolića u televizijskoj seriji Bolji život. Posle toga, bilo je teško izboriti se da budeš glumac Dragan Bjelogrlić. Njemu je to uspelo i on je odavno jednostavno Bjela, glumac, producent i reditelj.

Roditelji Tomislav i Nada, oboje ekonomisti, upoznali su se u Barandi, odakle je Nada, a gde je Toma, kako su ga prijatelji zvali, formirao poljoprivrednu zadrugu. Draganov pradeda Vule Bjelogrlić, iz sela Lipnik kod Gacka, bio je solunski borac i od kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića dobio je zemlju u Banatu. Nije mu se napuštala rodna Hercegovina i imanje je darivao sinu prvencu, Milanu, koji se 1926. nastanio u selu Orahovo. Sa suprugom Ljubicom imao je salaš na kome su se rodili Draganov otac i stričevi. Majčini roditelji Veta i Julka Gajić živeli su u Barandi, deda se bavio proizvodnjom opanaka.

Dragan je imao devet meseci kad su mu se roditelji iz Barande preselili u Beograd, na Voždovac. Rastao je uz kaubojce i krimiće, a kod baka i deka na selu bio je glavni junak raznih dogodovština. Naravno, gledao je Otpisane i zavoleo Tihog i Prleta. U osnovnoj školi ,,Milica Pavlović” bio je vukovac, nadaren za fiziku i matematiku. Pohađao je i dramsku grupu Radio Beograda, ali ga je iz nje, zbog nestašluka, izbacio Bata Miladinović. Završio je Šestu beogradsku gimnaziju, upisao je Građevinski fakultet, položio je ispite na prvoj godini i ispisao se. ,,Pitao sam se da li je sve to vreme koje sam posvećivao matematici bačeno, ali kako sam počeo da se bavim režijom, shvatio sam da je ona bitna zato što te natera da razmišljaš na pravilan i logičan način. I siguran sam da mi je u mojoj prvoj režiji to mnogo pomoglo”.

Fakultet dramskih umetnosti upisao je iz drugog pokušaja, 1984. Seća se da je za prvi prijemni spremao Pirandela ,,Večeras improvizujemo”, i nešto od Nušića, ali nije se dobro pripremio i nije prošao. Sledeći put je nekoliko meseci uvežbavao Ljubu Vrapčeta iz komada Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.

Socijalizam je imao svoje mane, ali i svoje dobre strane. Negovane su istinske vrednosti i država je brinula o tome, tačnije obezbeđivala je novac, što je umetnike stavljalo u jednu prilično relaksirajuću situaciju.

Pamti porodična okupljanja na salašu u Orahovu, gde su rođaci i kumovi uz gusle pevali o junacima iz Gacka i uvek isticali da su Hercegovci. ,,Romantični sam nacionalista i to nikad nisam brutalno ispoljavao… Ne budite Srbi samo poreklom, budite Srbi i dušom”. U Barandi je izgradio filmski studio na otvorenom, najveći tog tipa u Srbiji, zbog čega je ovo mesto prozvano ,,banatski Holivud”. Zahvaljujući Bjeli i njegovom bratu Goranu, Baranda je postala turistička atrakcija:

“Pored osnovnog vaspitanja, koje podrazumeva pristojnost i civilizovano ponašanje, od roditelja sam dobijao podršku u svim ključnim segmentima mog sazrevanja, ali su mi uvek ostavljali prostor da sam izaberem svoj životni put. Isto sam pokušao da primenim i u vaspitevanju svoje dece.”

Dragan i njegova supruga Maja su u braku od 1996. godine i imaju dvoje dece, sina Alekseja od 20 i ćerku Miu od 24 godine. Koliko su njegova politička opredeljenja uticala na decu? Koliko su se ugledali na oca? Sin je student glume, a ćerka je diplomirala na Fakultetu političkih nauka, povremeni je politički aktivista, I logično je pitati da li traži podršku od svog oca?

“Nadam se da su moja deca ponešto naučila ugledajući se na mene. I moja ćerka i moj sin imaju dosta jasno izgrađen svoj odnos prema svetu i društvu u kome žive, i ja se tu mnogo ne mešam. Razgovaramo i supruga i ja sa njima često o tome, polemišemo, razmenjujemo stavove, i to je sve. Sin studira glumu, i ako želi, mogu da mu pomognem svojim iskustvom i znanjem, ali samo do mere koja ne ugrožava njegov lični put.”

NEČISTA KRV, 2021, Foto: This and that Production

Za Dragana Bjelogrlića je Bolji život najpopularnija serija ikada napravljena na prostorima bivše Jugoslavije. Igrao je Bobu, šarmantnog gimnazijskog mangupa koji sazreva, i kada je prošao u vojsku stekao je drugove do groba, da parafrazoram Balaševića. Samo desetak dana posle završetka emitovanja ove serije na podrućju Jugoslavije, počeo rat. Najpre u Sloveniji, potom u Hrvatskoj, Bosni…Tako je ova serija bila poslednji jugoslovenski simbol:

“Mi smo u toj seriji tragali za boljim životom, a kada je ona završena i počeo rat, desilo se da je bolji život zapravo bio opisan u njoj. Da je sve bolje bilo iza nas. Kada u ranoj mladosti stekneš tako ogromnu popularnost, a ja sam sa ulogom Bobe bio najpopulariji ikada u svom životu, to je mač sa dve oštrice. Kad je čovek mlad i popularan on misli da će zauvek ostati mlad i popularan. Naravno da se brzo susretne sa prolaznošću dojučerašnje slave, a treba da ostane zdrav i normalan.”

Imao je nepunih 18 godina kada je ostao bez oca, a majka i stariji brat su preuzeli brigu o njemu. Sa bratom je oduvek bio blizak i sve što je profesionalo radio, kad je o produkciji reč, radi sa svojim bratom. Pored te pordične povezanosti koja pomaže da se svaka prepreka lakše prebrodi, ima i svoje hercegvačke korene za koje kaže da su ga “sačuvali od svega lošeg što je moglo da mi se dogodi budući me je ta velika slava pogodila u ranoj mladosti.”

Vreme između dva rata, zajedno sa II svetskim ratom, odredilo i u velikoj meri ustanovilo svet u kome danas živimo. To je vreme velikih vizija i velikih grešaka čije posledice i danas osećamo, posebno mi na Balkanu, a najviše mi Srbi.

Kada je početkom devedesetih zajedno sa kolegom Nikolom Kojom napravio producentsku kuću, većina kolega nije dobro gledala na tu njegovu novu delatnost. On o tome danas govori kao o očekivanom ponašanju:

“Socijalizam je imao svoje mane, ali i svoje dobre strane. Dobra strana je bila u činjenici da su negovane istinske vrednosti, i da je država brinula o tome, tačnije obezbeđivala je novac, što je umetnike stavljalo u jednu prilično relaksirajuću situaciju da ne moraju da brinu sami o sebi, već je država najviše brinula o njima. A onda su došle devedesete kada je država nestala i kada niko nije mogao da brine o nama. Tako smo morali sami da se organizujemo, a Kojo i ja smo bili među prvima koji su to uradili.”

Taj put u produkciju bio je siguran znak da će iz toga izroditi i reditelj. Možda je to bilo jasno velikom rediteljskom magu Branku Baueru koji ga je izabrao za lik Sirogojna u filmu Boško Buha. Imao je 14 godina I niko ga nije preporučio već ga je veliki gospodin Bauer sam izabrao:

“Da. On me je izabrao za tu ulogu. Ali sam pre toga prošao jedan zaista, jako širok i svobuhvatan kasting u kome je učestvovalo na hiljade klinaca iz cele Jugoslavije.”

U kakvoj mu je uspomeni ostao ovaj reditelj, kako ga je doživljavao kao dečak od 14 godina, a kako misli o njemu danas kada je i sam reditelj?

BOŠKO BUHA, 1978

“Bio sam, i ostao, impresioniran njegovim manirima, rafiniranišću i delikatnom gospodskom mirnoćom, kakva se može naći samo u romanima Tomasa Mana, Stendala i Solženjicina. Kao reditelj bio je jednostavan, emotivan i tačan. Velika figura ex- YU konematografije i jednog vremena. I još nešto što je zanimlijvo za priču o njemu. Kada sam završio snimanje filma Boško Buha, sa nepunih 15 godina, pitao sam ga: Čika Branko, šta mislite, da li bih ja mogao da budem glumac? Odgovorio mi je: Možeš, možeš. Ali, tebi je jedno oko stalno iza kamere, ti bi mogao da se baviš i ovim mojim poslom. Očigledno, bio je u pravu, jer sam ja stalno, i kada sam bio samo glumac, hteo da znam šta se radi s one strane kamere.”

Junaci koje je izrodilo doba socijalizma, partizanski junaci koji su se borili protiv fašizma, ostali sa na izvestan način da žive i danas. Kao da rojalisti nikada nisu uspeli da kreiraju likove koje bi publika masovno volela kako su to uspeli ideolozi Brozovog režima? Uostalom i Bjela je, kao i većina dece njegove generacije, voleo upravo Tihog i Prleta:

“Zanimljivo i tačno opažanje. Odgovor je slojevit i može se dati iz više uglova. Prvo, svako vreme ima svoje teme, romane, poeziju i filmove. Parizani (komunisti) su svoje vreme dobro i pametno iskoristili kada je umetnost u pitanju a posebno film. Drugo, partizani su u vreme rata apsolutno bili na ispravnoj i pravoj strani, dok su Rojalisti, iz razno-raznih razloga lutali, bili zbunjeni i napravili mnogo grešaka. za početak, Kralj je pobegao iz zemlje. Možda se to može istorijski razumeti, ali za filmsku poetiku teško može biti junak. Više stradalnik, a Rojalisti, nikako da krenu da pričaju iz tog ugla. Mogao bih da idem i šire, ali za ovaj put ovoliko.”

Baveći se našom prošlošću, a ja sam to morao radeći obe sezone serije Senke nad Balkanom, uverio sam se da je politika na Balkanu jedna posebna vrsta blata, ili kaljuge.”

Serija Senke nad Balkanom, pa pre toga Montevideo bog te video, pokazale su, čini se, da Bjelu kao umetnika, producenta i reditelja, najviše zanima vreme između dva svetska rata. Zbog čega:

“Zato što je upravo to vreme, zajedno sa II svetskim ratom, odredilo i u velikoj meri ustanovilo svet u kome danas živimo. Jako intenzivno u smutno doba u kome nastaje komunizam, fašizam, ali i globalizam kao politička vizija i činjenica koja se nagoveštava kroz film, muziku, modu, sport i ono najvažnije medije. To je vreme velikih vizija i velikih grešaka čije posledice i danas osećamo, posebno mi na Balkanu, a najviše mi Srbi.

Baveći se našom prošlošću, a ja sam to morao radeći obe sezone serije Senke nad Balkanom, uverio sam se da je politika na Balkanu jedna posebna vrsta blata, ili kaljuge.”

BAL NA VODI, 1985

Ovaj glumac nije krio svoja uverenja koja pripadaju levici. Da li je danas manje levičar nego što je bio juče?

“Naprotiv, više sam, samo što danas prave levice više nema. Ona će se pojaviti nekad, u nekom drugom obliku sigurno. A kad se to desi, svet će ponovo krenuti napred. Kažu da ljudi s godinama postaju konzevativniji i naginju političkoj desnici. Ja, s godinama, postajem sve više levičar, ne današnji liberali levičar, već onaj pregaženi levičar koji više ne postoji. Osećam se kao oni penzonisani generali iz Drugog svetskog rata koji su govorili o idealima komunizma. Imam skoro 58 godina i više od pola života sam proveo u sistemu koji se zvao socijalizam. Ovu drugu polovinu u nečemu što se zove divlji ili liberalni kapitalizam. I odgovorno tvrdim da su onaj život i one vrednosti bili bolji. I samo mogu da žalim što ne postoji politička opcija koja bi otvorila put za negovanje sličnih vrednosti danas.“

Od kada je počeo da se bavite rediteljskim i producentskim poslom, njegov umetnički proizvod velikim delom zavisi od vlasti, od toga kako se kotirate u strukturama koje dele novac za nove projekte. Tvrdi da je „politika nešto što je strano svakom normalnom čoveku. Baviti se politikom podrazumeva jednu ogromnu količinu neiskrenosti, a baviti se umetnošću, za koju sam se ja opredlio, podrazumeva bar potrebu za iskrenošću i za preispitivanjem sebe.“

S godinama sam sve više levičar, samo što danas prave levice više nema. Ona će se pojaviti nekad, u nekom drugom obliku sigurno. A kad se to desi, svet. će ponovo krenuti napred.

Od vremena vlasti Slobodana Miloševića do danas, susretao se sa raznim problemima i reklo bi se uspešno ih savladavao. Šta je najteže u odnosu umetnik Dragan Bjelogrlić i vlast, ma koja bila? Kada mu je bilo najteže, kada je bilo najviše razumevanja:

“Privilegija je biti slobodan čovek. On govori ono što misli. Kritikovao sam i zamerao se svakoj vlasti do sada. Naravno, nekoj manje, nekoj više, u zavisnosti koliko su se moji stavovi razlikovali od vladajućih. Ali, mislim da nisam bio nikada miljenik nijedne vlasti, što govori i činjenica da nikada nisam bio privilegovan i dobijao sredstva iz “posebnih fonfova” niti radio tzv “nacionalne projekte” iako su moji filmovi i serije kontinuirano uspešni ako ne i najuspešniji. Najčešći “signali” su bili “ne diraj nas, radi svoj posao i bićeš miran”, ali to nije u skladu sa mojom ličnošću. Govorio sam i govoriću uvek šta mislim i osećam, pa kako bude. Moja dela će me braniti.”

NEČISTA KRV, 2021, Foto: This and that Production

Bio je Dragan Bjelogrlić dovoljno sposoban da u vremenu tvrdog režima Slobodana Miloševića kao producent dobije od vlasti deo novca za snimanje filmova Lepa sela lepo gore i Rane koji su bili direktan prst u oko toj vlasti?

„Tačno je da sam se kao producent tokom devedesetih godina služio raznim lukavstvima da te antirežimske filmove predstavim onima od kojih smo tražili novac, kao avangardane. Sa ove vremenske distance mogu da kažem da sam te ljude, tada, malo varao. Jer, kako devedesetih da objasnite velikom sponzoru kakav je film, ako znate da su tada samo državne firme mogle ozbiljno da vam pomognu. Pa, morali ste malo da izvrnete istinu o nameri sa kojom ulazite u film. Za mene su to bila zanimljiva životna i umetnička iskustva. S druge strane, ljudi su me svuda pitali, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji, kako je moguće da smo snimili takve filmove uz pomoć takvog režima.

Danas mogu da kažem kako je to bilo vreme apsurda u kome su napravljeni tako značajni filmovi koji pokazuju kako je srpska kinematograija devedesetih bila mnogo značajnija nego što je danas. Iz tog vremena ostali su nam filmovi sa ozbiljnom estetikom i umetničkim sardžajem koji su imali gledanost od po 500 hiljada gledalaca pa naviše.

Moje uspomene na to vreme nisu blistave, kao i većine nas, ali niti su svi bili idioti, niti je sve bilo crno – belo. Reći ću vam, naprimer, da je Radovan Stojčić Badža, general srpske policije, načelnik službe javne bezbednosti i konačno zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije, omogućio da se za snimanje Lepih sela… celokupna tehnika prebaci u Bosnu, što je tada bilo praktično nemoguće. Kasnije smo se taj čovek i ja našli na suprotnim stranama kada sam ja bio u demonstracijama, a on slao policajce na mene, na nas. Onda se desilo da je taj čovek bio ubijen, pa sam ja iz zahvalnosti otišao njemu na sahranu, što je bio povod za još jedno tumačenje moje kontroverznosti.

Kada se danas pogleda šta smo uradili za poslednjih dvadesetak godina, činjenice, nažalost, glase – i autori i filmovi snimljeni devedestih godina su bili bolji od onih koje imamo danas. A i država je, što je apsurdno, mnogo više pomagala filmove koji joj uopšte nisu išli na ruku. Mi nemamo ni jedan propagandni film o tom režimu, za razliku od naših komšija koji su se itekako istakli kad je reč o tzv. režimskom filmu. A film Lepa sela lepo gore je po mom mišljenju apsolutno najveće umetničko dostignuće poslednjih trideset godina.“

Govorio sam i govoriću uvek šta mislim i osećam, pa kako bude. Moja dela će me braniti.

Koliko god se povremeno Bjela oglašava sa upečatljivim pozorišnim ulogama, film i televizija su besumnje njegovi prioriteti. Da li mu je danas teško kada mu neko drugi režira film ili seriju u kojoj treba da igra? Ili više voli da on drugima određujete šta će i kako igrati:

“Ne, nimalo. Ja se više od 40 godina bavim glumom u to je moja osnovna profesija. ustvari, ja jedva čekam da me neko režira. E sad, rediteljsko i dugogodišnje glumačko iskustvo mi pomažu da osetim da li reditelj ide ili ne ide dobrim putme. Tada kažem svoje mišljenje i tu stanem. Ako me je čuo ok, ako ne, radim dalje. Nikada se ne mešam u režiju kada glumim.”

Ovu godinu Dragan Bjelogrlić je obeležio svojom izvanrednom ulogom u filmu Nečista krv Milutina Petrovića, i režijom filma Toma koji govori o životu pevača Tome Zdravkovića. Koliko može da brani lik Hadži Trifuna, tog tipičnog srpskog gazdu, moćnika, koji živi od ispoljavanja moći, naročito spram žena?

BJELOGRLIĆ AND ANĐELA JOVANOVIĆ, Foto: Wouter van Houwelingen

“Mislim da ste pojednostavili lik Hadži Trifuna. To je jedan vrlo kompleksan lik, kao što je i literatura Bore Stankovića slojevita i kompleksna. Odličan zadatak, odličan lik i jako lepa saradnja sa Milutinom Petrovićem.”

Da li je postojao neki lični, duboko intimni momenatr koji je opredelio ovog reditelja da radi film o pevaču Tomi Zdravkovića? Šta ga je vezivalo za njega? Ili je Bjelogrlić bio uveren da će publika voleti takav film:

“Pesme Toma Zdravkovića su me uvek ispunjavale nekom, neobično lepom, tugom. Taj čudan osećaj sam pokušao da pronađem i otkrijem baveći se njegovim tužnim i neobičnim životom, koji je on tako divno opevao u svojim pesmama.”

Osvojio je Bjela najveća profesionalna priznanja, i ne prestaje da radi. Uskoro će, tačnije 10 oktobra napuniti 56 godina života. Šta smatra svojim najvećim profesionalnim dostignućem, šta je njegovo najveće zadovoljstvo u ovom trenutku:

“Svojim velikim dostignućem smatram to što sam, mislim, uspevao da moje profesionalno napredovanje prati moje životno sazrevanje. Trudio sam se da budem svestan svojih grešaka i da ih ispravljam. Kako u životu, tako i u profesiji. A moj najveći uspeh je moja supruga, koju volim, i koja mi je pomogla da imam srećnu i divnu porodicu, uprkos brojnim izazovima koje često nameće život jednog umetnika.

Pročitajte još...

Dušan Kovačević, književnik, akademik

Kad izvezete pamet, uvozite metle

Mi smo zemlja koja ima sedam miliona stanovnika, a imamo Vojvodinu, Mačvu, Šumadiju, Pomoravlje, i uz sve to ima milion gladnih. Ako nismo sposobni,...

Vladimir Veličković, slikar, srpski i francuski akademik

Dosledan svojim uverenjima

Ja niti mogu, niti želim da budem Francuz. Ja sam duboko ukorenjen kao Jugosloven i takav ću ostati do kraja života. Dubokih korena sam...

Više...

Vojislav Pantić, umetnički direktor Beogradskog džez festivala

50 godina džez plamena u Beogradu

Dok na mnogim festivalima poseta pada, a publika se ne podmlađuje, u Beogradu je uvek popunjeno preko 80% kapaciteta dvorana, a najviše publike je...

Slobodan Tišma - umetnik, rok avangardista, muzičar, pesnik, književnik

Svako vreme ima svoju estetiku i svoj moral

Živopisan život Slobodana Tišme bio je ispunjen i suprotstavljenim interesovanjima, kao što je obožavanje rok muzike i beskrajno uživanje u klasičnoj muzici, Vagnerovoj pre...

Svečano zatvoren 54/55. Bitef

Grand prix „Mira Trailović“ ravnopravno pripao predstavama Opčinio sam te i Cement Beograd Dvostruko 54. i 55. izdanje Bitef festivala zatvoreno je repriznim izvođenjem predstave Fleš,...

Tradicionalne rukotvorine iz Srbije na Svetskoj izložbi u Dubaiju

Tradicionalne rukotvorine iz Srbije, među kojima i staparski ćilim, biće predstavljene svetu na ovogodišnjoj Svetskoj izložbi „Dubai Ekspo 2020“, a Beograd će prvi u...

Vesti

Otvara SE Easte Gate Mall – novi centar mode i zabave u Skoplju

Skoplje postaje veoma dinamičan grad sa velikim potencijalom za napredak i prosperitet, a ovog oktobra dobija i svoju novu...

Čačak će biti prva prestonica kulture Srbije 2023. godine

Radna grupa za pripremu i sprovođenje programa „Prestonica kulture Srbije“ donela je danas odluku da će prva nacionalna prestonica kulture 2023. godine...

Otvorena izložba „Prva konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja“

Izložba „Prva konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja“ postavljena je u Arhivu Jugoslavije. Izložba „Prva konferencija šefova...

Održan 21. Beogradski ekonomski forum

Savet stranih investitora u Srbiji može da pomogne bržem kretanju Srbije ka digitalizaciji što je ključno za privlačenje stranih...

Otvoren najsavremeniji NCR kampus u Beogradu

Danas je u Beogradu otvoren najmoderniji tehnološki kampus kompanije NCR, u kojem će raditi više od 5.000 ljudi. Kampus,...