Sitemap

Dr Nele Karajlić, muzičar i pisac

Bosna sa dva paralelna sveta

U ranoj mladosti je muzika bila njegovo privremeno utočište, dok ne završi fakultet. Tek kada je uoči rata u Bosni sa četkicom za zube izbegao u Beograd, shvatio je da treba od nečega živeti i muzika je postala njegovo konačno ishodište. Poslednjih godina se najbolje oseća kao pisac, autor je bestselera Solunska 28 za  koji je dobio nagradu Momo Kapor. Šarmantni je kapiten plave ekipe u popularnom kvizu RTS-a  Ja volim Srbiju  

Njegov humor je zavodljiv i opor, njegov višestrani talenat pomogao mu je da kao veoma mlad bude i veoma popularan. Ostao je to do danas. Nikada nije video Tita maršala, ali je četiri puta video jednog od najslavnijih fudbalera na planeti – Dijega Armanda Maradonu (1960 – 2020). Doživeo ga je kao simbola bunta ’trećeg sveta’, opisivao ga kao toplog čoveka koji se, kada govori, pretvara u dečaka koji sve što kaže, čini to sa velikom strašću.

Danas, u 62. godini, on je muzički  klasik. Njegovo ime je Nenad Janković, odavno poznat i priznat kao dr Nele Karajlić. Rođen 11. decembra 1962. godine u Sarajevu, kao dete profesora Srđana i Vere:

„Osnovnu školu sam završio sa svim peticama, Drugu sarajevsku gimnaziju sam završio 1981. sa pokojom peticom, a na Filozofskom fakultetu, Odsek orijentalistike, ponovio sam uspeh iz osnovne škole – ponovo sam imao sve petice. Fakultet nikada nisam završio, ali i pored toga ljudi me zovu doktor.“

Kad odrasteš u porodici prosvetnih radnika, to je podrazumevalo široko obrazovanje i stroge moralne principe. Osim toga, roditelji su nas dvojicu sinova odgojili u duhu socijalističkog samoupravljanja u kome materijalno posedovanje ne predstavlja neku veliku vrlinu. Naprotiv, na ljude koji su bili materijalno bogati, u to vreme, se gledalo sa sažaljenjem. Preokret koji je nastao promenom društvenog sistema za njegovu porodicu  je bio  zaista stresan: „Ja sam se teško snalazio. Ali sam ponosan na to kako su me roditelji vaspitali.“

Socijalizam i samoupravljanje bili su povoljan okvir za Neletov razvoj u Sarajevu, jer, kaže, nije bilo raslojavanja i detinjstvo mu je bilo apsolutno bezbrižno. Bio je inficiran muzikom istovremeno kada i fudbalom. Ustvari, „fudbal sam počeo intenzivno i analitički da pratim od šeste godine, a muziku od svoje desete godine.“ Te svoje ljubavi nije napuštao. I danas je u stanju da gleda svaki mogući sport na televiziji  „uključujući i boćanje“. Samo što danas nema vremena za to.

Bosna je oficijelno bila bastion komunističke partije, iz razloga nacionalne bezbednosti i čuvanja bratstva i jedinstva između Srba, muslimana i Hrvata

U njegovoj mladosti sve je bilo potpuno idilično dok nisu počele da ga intrigiraju prve ideje o nepravdi, a na pitanje da li mu je Sarajevo bilo dovoljno, ili je razmišljao da ga ostavi i ide u svet, Nele bez razmišljanja nudi odrečan odgovor:

„Ne, niti je takvu ideju imao iko od nas. Imali smo ideju da neko u Londonu, ili Parizu svira neku dobru muziku. O muzici smo slušali uglavnom od starijih, a svako od nas, osim mene jadnika, imao je starijeg brata. I taj stariji brat je donosio ploče iz Engleske ili odnekud, ali ideja da je  život negde drugde, kod nas nije postojala. Mi smo imali ideju da je život tu gde jeste. A kada samo bili gimnazijalci, imali smo ideju da ga popravimo, odnosno da popravimo to mesto gde smo.“

Sedamdesete godine su bile muzički veoma uzbudljive. U Sarajevi, a i šire, nepikosnovneno je bilo Bijelo drugme. Nele je bio alternativac, on je više voleo grupe Buldožer i Smak. Kada je imao 15-16 godina otkrio je pank i to je promenilo njegov svetonazor u mizici, a to je bilo i vreme razvoja socijalno političke svesti kod Neleta i njegovih drugara:

„Stariji brat mog prijatelja koji je bio približno mojih godina, došao je 1977. godine iz Londona i pustio nam prvi singl Sexs pistols-a  – God save the queen. Igrom slučaja, taj singl se našao kod mene pred sam početak rata u Bosni i ostao je u kući. A pre petnaestak godinama sam pročitao negde u novinama da svi oni koji su imali taj singl, mogli su da ga prodaju za 10 000 funti. Tako sam ostao kratak.“

Vreme buntovništa Nenada Jankovića rezultiralo je jednom od najpopularnijih emisija iz osamdesetih godina prošlog veka, Top lista nadrealista, i veoma je zanimljivo da se ta vrsta satire zapatila u Sarajevu, gradu koji je decenijama, sa mnogo dokaza, nosio neslavni primat bastiona najtvrđeg komunizma u nekadašnjoj Socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji:

„Tu su postojala dva paralelna sveta. Prvi je bio oficijelan svet koji je držao Bosnu kao bastion komunističke partije, iz razloga nacionalne bezbednosti, čuvanja bratstva i jedinstva između Srba, muslimana i Hrvata. Taj ključ koji je tada postojao u Bosni prepisala je i međunarodna zajednica kada je rešavala pitanje ustrojstva ove današnje države, jer ništa se pametnije nije smislilo u međuvremenu. S druge strane, ispod te najlonske kese komunizma koji je postojao u Bosni, iznikla je generacija klinaca koji su na svoj način kroz različite medije i umjetnosti pokazivali kako su bili, manje ili više, politički osvešćeni. Kontradiktornost tog odnosa u Bosni je upravo i bila u tome što su čvrsta ruka Partije i najtvrđi mogući oblik tamnog vilajeta, izorodili čitavu generaciju dece vojnih lica i prosvjetnih radnika koji su napravili ršum u muzici i na filmu, prije svega. To je fenomen koji će sigurno, jednog dana, neko bolje da racionalizuje od mene.“

Kao gimnazijalci, imali smo ideju da je život tu gde jeste, da treba da ga popravimo, odnosno da popravimo to mesto gde smo

Kad je o muzici reč, naš sagovornik ne zaboravlja kako je bila dragocena pozicija pesnika Duška Trifunovića. On je, kao urednik Televizije Sarajevo, pritisnut ozbiljnom kontrolom odozgo, došao do genijalne ideje da bi se na televiziji trebalo pevati na srpskom jeziku, pa su čitave generacije talentovanih klinaca bile primorane da prave domaće pesme umesto da skidaju strane.

Emir Kusturica i dr Nele Karajlić su se prvi put sreli posle Kusturičinog filma Sjećaš li se Doli Bel:

„To je moglo biti 1981. godine. Mi smo na radiju pravili Top listu nadrealista, a potom smo mu pravili reklamu za novi film koji je trebalo da snima, Otac na službenom putu. Emir je za mene bio autoritet kao svako ko je vrhunski u svom poslu. Mogu reći da smo bili zaista bliski. Radili smo zajedno i družili se. On mi je, na neki način, bio i profesor. Sa našom muzikom uspjeli smo da prođemo cijeli svijet. To je, prije nas, bilo nezamislivo. Ostavili smo iza sebe dubok trag. Bendovi širom Evrope slijedili su naš stil. Zaista, to je bio najuzbudljiviji dio moje karijere. Za sada…Danas nismo u kontaktu, ali ja na ta vremena gledam sa nostalgijom i ponosom.“

Supruga Sanja (rođena Jovanović), arhitekta, Neleta zove Neško. Ne baš raspoložena za bilo kakvu javnu promociju, kao sarajevski izbeglica i arhitekta  koji ostao bez posla, Sanja se okrenula radu koji joj je tada pričinjavao radost i doneo veoma lepu afiramciju – oslikavala je delove kućnog nameštaja od drveta, posebno one koji se nalaze u sobama za decu. Poslednjih godina, Sanja je kustos galerije Sanjaj i tako je njena ljubav prema likovnoj umetnosti konačno dobila i neku svoju funkcionalnost. Uvek je želela da ima svoju galeriju. To je bio njen san. Zato se galerija i zove Sanjaj, naziv sastavljen od njenog imena i prvog slova prezimena:  „Nekako se potrefilo da nam se otvori mogućnost da galeriju Sanjaj napravimo u samom centru grada, Dositejevoj ulici. Ja sam, praktično rođen u Dositejevoj ulici, ali u Sarajevu. Galerija nam je potpuno oplemenila život.“

Nele i Sanja su zajedno od gimnazije, a venčali su se tek pred rat. Prošlo je deset zanimljivih godina pre nego su to uradili. Roditelji su dvoje odrasle dece i na pitanje kako su ih podizali, vaspitavali, koliko je to bilo nalik onom vaspitanju koje su oni dobili, odgovara:

„Za vaspitanje djece ne postoje neki posebni recepti, pa se ni moja supruga Sanja, a ni ja, nismo pridržavali strogih uputa. Svako dijete je svijet za sebe. Čini mi se da je najvažnije bilo pokazati im svijet oko njih i odrediti im neke granice koje će, u toku svoga života morati da pređu. Kako vladika Grigorije kaže, najveći korak za čovjeka je onaj korak preko kućnog praga.“

Kćerka Jana je veterinar. Radi na univerzitetskoj klinici za male životinje u Bernu u Švajcarskoj. Sin Srđan, koji se rodio posle smrti svog dede po kome i nosi ime, je reditelj i scenarista. Završio je studije za marketing u SAD, i Met film school akademiju u Berlinu. Vratio se u Beograd i ima nameru da tu gradi karijeru.

Kusturica i ja smo ostavili iza sebe dubok trag. Danas nismo u kontaktu, ali ja na ta vremena gledam sa nostalgijom i ponosom

Nele ima običaj da kaže kako je sve u čemu je učestvovao bilo manje više slučajno:

„Stabilna familija koju imam je logačan razvoj u mom životu, jer ja nisam nikada bio od onih tipičnih rok muzičara, naročito ne onih koje znamo iz filmova ili knjiga. Kod mene nije bio slučaj seks, droga i roken rol, verovatno i zato što ja nisam imao nameru da se tim poslom ozbiljno bavim. I kada sa ove distance rekapituliram ono u čemu sam učestvovao i šta sam radio, shvatam da je to uglavnom bio puki slučaj. Bend Zabranjeno pušenje smo 1980. godine napravili da bismo imali čime da se bavimo dok ne završimo fakultete, i svirku smo tretirali kao jednu zanimljivu avanturu. Tada sam čak u novinama izjavljivao da rok ne može da svira neko ko ima više od 25 godina. Ja sam u prvom naletu završio dve godine na Orijentalistici, pa sam posle afere sa pesmom Crk’o Maršal završio treću godinu, ali kada je došao Emir Kustirica da podrži band, morao sam opet da se vratim muzici, da bih kasnije došao do kraja fakulteta misleći da je to kraj svega. A onda je počeo rat. I kada smi izbegli u Beograd, shvatio sam da je jedini način da izdržavam svoju porodicu i sebe da tezgarim. I kada smo 1997. godine objavili album Ja nisam odavle, i kada je Vukota odradio sve ono što je Zenica bluz odradila deset godina ranije, onda sam shvatio da više nemam gde nazad.“

Muzika mu je donela međunardnu slavu, ali došao je trenutak opraštanja od nje. Počeo je da piše prozu i kaže da se tu najbolje oseća. Najpre je objavio knjigu  Fajront u Sarajevu, svojevrsnu enciklopediju yu roka, koja je prodata u više od 100 hilajda primeraka. Usledio je veoma čitani roman Solinska 28  za koji je dobio nagradu koja nosi ime Mome Kapora. Taj roman je trilogija koja na neki način govori o jednom od najuzbuljivijih vekova u istoriji Beohrada, a to je 20 vek. Kada je Beograd bio pet puta bombardovan u dva svetska rata:

„Moram da priznam, bio sam  prilično iznenađen kada sam saznao da sam dobio nagradu Momo Kapor. Bio sam ubjeđen da će me sve nagrade mimoići, jer nit sam tipičan pisac, niti me mnogi smatraju piscem. Ali tipičan pisac nije bio ni Momo Kapor, i to me tješilo. Bio sam zaista srećan kada su me obavijestili da sam dobio nagradu. I to ne samo zbog nagrade, već i zbog njenog imena. Momo Kapor zauzimao je visoko mjesto u mojoj porodici, a ja ga smatram za pisca sa najljepšim stilom.“

Duhovit, zanimljiv i ciničan uglavnom na svoj račun, Nele  detaljno objašnjava kako je za sve ovo čime se danas bavi u školi imao veoma loše ocene. Muzičku školu je sam napustio jer nije umeo da peva i iz solfeđa je uvek imao nategnutu dvojku, a iz klavira četvorku, što je bilo nedovoljno da ga ohrabri da istraje. Iz srpskog jezika je u školi imao trojku, a onda je živeo od toga što piše pesme, i uživa kada piše knjige. Čak i iz engleskog, dakle iz jezika na kome je pisao mnogo godina, imao je između dvojke i trojke:

„Ne znam šta da zaključim, Ili je škola bila loša pa su me loše procenili, ili sam ja u međuvremenu sve to morao da naučim.“

Čvrsta ruka Partije i najtvrđi oblik tamnog vilajeta, izorodili su generaciju dece vojnih lica i prosvjetnih radnika koji su napravili ršum u muzici i na filmu

Sarajevo je bolna tema za čoveka koji je uoči samog rata u Bosni izbegao iz rodnog grada sa četkicom za zube i kalodontom u džepu. I kada sam ga jednom prilikom zamolila da donese neke fotografije iz mladosti, rekao mi je da on to više nema. Sve što ima, sačuvala je Sanjina mama. A njegova majka Vera je povod za dirljivu ispovest:

„Moja majka se rodila u Sarajevu i živela u kući u ulici Dositejevoj broj 14. Rodila se u vreme Kraljevine Jugoslavije, živela je u vreme Titove Jugoslavije, otišla je iz države Bosne. Njena majka se rodila u istoj kući u vreme Austro-Ugarske, živela je u vreme Kraljevine Jugoslavije a umrla je u Titovoj Jugoslaviji. Njena majka, dakle moja čukunbaba, rođena je u istoj kući, za vreme Turske vlasti, živela je u vreme Austro-Ugarske a umrla u Kraljevini Jugoslaviji. Četiri generacije po mojoj majci živele su u istam stanu, u istoj kuhinji…a svaka od njih je prošla po tri državna uređenja. To je najkraća slika o Sarajevu.“

Postojalo je i ono Sarajevo kojeg se prisećao ove zime povodom 40 godina od Zimskih olimpijskih igara koje su u ovom gradu održane 1984. godine:

„Olimpijada je nama izgledala kao neki poseban oblik raja u kome svi mi živimo oročeno na petnaest dana. Mi jesmo bili mladi, ali nismo bili naivni, i znali smo da je to sve što se oko nas dešava jedna nerealna utopija koja ima ograničeni rok trajanja. Ipak, sa koliko god svijesti i razuma posmatrali jedan ovakav veliki događaj, on na vas ostavlja dubok utisak, ostavlja vas bez daha. Teško da bi ga zamijenili za bilo kakvo drugo iskustvo. To je vrijeme koje vam se duboko ureže u sjećanje i koje ne biste mijenjali ni zašta.“

Nele poslednjih godina ne prestaje da radi. I za čitaoce CorD-a otkriva zanimljive novosti:

„Ja sam razapet na više strana. Ove godine u meni se probudio muzičar, pa imam namjeru da izbacim po koju novu pjesmu među narod. Sa druge strane, počeo sam da pišem novi roman koji bi trebalo da izađe 2025 godine. Kviz Ja volim Srbiju, u kome sam kapiten plave ekipe, ušao je u devetu sezonu, što niko od nas nije očekivao. Krajem aprila, naša galerija Sanjaj zajedno sa galerijom Monolog, izlaže u Istanbulu, na velikom multimedijalnom Art festivalu, instalaciju ’Na početku beše reč’. Osim mene, za tu instalaciju zaslužni su i kustosi, moja supruga Sanja i Denis Hegić, vlasnik galerije Monolog. Plan nam je da sa tom instalacijom, koja je naišla na veliko interesovanje na prošlogodišnjem Art Budapestu, nastupimo po još nekim sajmovima umjetnosti po Evropi. Naravno, najveća mi je želja, da se prvi nastavak Solunske 28, za koji sam dobio nagradu Momo Kapor, ekranizuje.“

Slutim da bi tu ekranizaciju najbolje mogao da osmisli i realizuje – Srđan Janković.

CorD Recommends

Više...

Marina Rajević Savić, tv autor

Biti hrišćanin – to je cilj i zadatak

Sa svojom emisijom Dok anđeli spavaju ispisala je istoriju jugoslovenske i srpske televizije. Osobenim stilom i umećem, predstavila je publici najznačajnije ljude iz svih...

Irina Subotić, art historian

Kultura pala na ispitu

Bila je kustos u dva najveća muzeja u Srbiji, ima zvanje profesora emeritusa, i autor je stotine značajnih studija, desetak knjiga i monografija. Zahvaljujući...

Slobodan Šnajder, pisac

O Titu danas mislim bolje nego onda

Jedan je od najvećih majstora pisane reči koga su njegove drame i romani učinili hrvatskim klasikom. Preveden je na petnaestak jezika, a njegova najpoznatija...

Miomir Korać, direktor Arheološkog instituta SANU

Arheologija nije nauka senzacije

Ovaj svetski priznati istraživač tvrdi da je prostor između Alpa i Karpata jedan je od najkreativnijih na Planeti. Proveo je više od 40 godina...

Savet stranih investotora i EBRD organizovali konferenciju o finansijskim uslugama  

Savet stranih investitora Srbije, u saradnji sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj (EBRD) organizovao je drugu konferenciju o...

Ceo svet u našoj prestonici – Šta ćemo videti na EXPO2027Belgrade?

Tema Specijalizovane EXPO izložbe u Beogradu koja se održava 2027. oživeće tokom 92 dana kroz veoma sadržajan program, zone...

Angelina Topić osvojila srebrnu medalju u skoku uvis na EP u Rimu

Srpska atletičarka Angelina Topić osvojila je srebrnu medalju u skoku uvis na Evropskom prvenstvu u Rimu, pošto je u...

Šef diplomatije Angole tokom posete Beogradu najavio snažnije povezivanje sa srpskim kompanijama

Angola želi da transformiše svoju privredu i sprovede industrijalizaciju, zbog čega je snažnije povezivanje srpskih kompanija i kompanija iz...

U kompaniji Mlekoprodukt održana je predstava Maske u izvođenju inkluzivnog pozorišta           

Kuća Mlekoprodukt 1. juna održala je Porodični dan za zaposlene, organizovavši veliki događaj u krugu kompanije za zaposlene i...