U osnovi mog rada u teatru uvek je bilo veliko interesovanje za rad sa ljudima. Pre režije, kao najmlađa studentkinja tada na Beogradskom univerzitetu, upisala sam defektologiju, završila je, radila sa decom sa posebnim potrebama , sa autističnom decom. Iskustvo koje nosim iz tog rada je nešto što je formiralo moj pogled na svet, naučilo me da poštujem drugost i različitost, a to je sve tako potrebno i u radu u teatru
DAH Teatar koji smo osnovale rediteljka Jadranka Anđelić i ja 1991. je nastao iz velike želje za istraživačkim radom , konstantnim usavršavanjem kao i kreiranjem uslova koje ćemo mi sami diktirati. Nikada nisam želela da se povinujem diktatu tržišta , jer smatram da umetnost i teatar imaju pravo na postojanje van tih okvira. Zato je bilo neophodno da izađem iz institucije. Osnivanje DAH Teatra se podudarilo sa početkom strašnog građanskog rata u našoj zemlji. Naš prvi impuls bio je da postavimo esencijalna pitanja kao što je pitanje odgovornosti pojedinca u mračnim vremenima, posebno odgovornosti umetnika koji imaju moć javne reči. Takođe pitanja moći umetnosti i pozorišta da se suprostave razaranju i nasilju, imamo li pravo da stvaramo umetnost dok se oko nas dešava neizmerna patnja, odnos prema istoriji. To je je oblikovalo moj put kao pozorišne rediteljke i mi se svih ovih 30 godina bavimo temama koje se tiču naše zajednice, našeg društva u savremenom trenutku.
DAH Teatar ne miruje, već se konstanto menja i otvara nove puteve i u tom smislu ja bar mislim da smo sa svakom novom predstavom pronašli nešto što do tada nismo znali. Mene ne zanimaju provereni recepti uspeha, već naprotiv, zanima me uzbuđenje otkrića, neizvesnosti traganja, rizik, i kada se tako postave stvari onda sa radošću gledamo na vreme koje dolazi.
Zajednička borba za očuvanje evropskog nasleđa i evropskih vrednosti, uprkos svim onima u našim društvima koji rade protiv njih, zapravo je borba za nadu
Ja imam veliko zadovoljstvo da predajem na Institutu za umetničku igru u Beogradu , koji je s obzirom da je prva visokoškolska ustanova iz oblasti plesa, doprinela širenju ideja savremenog plesa kod nas. Jako volim svoje studente i pedagoški rad, mislim da na neki način vraćam dug nekim velikim umetnicama i umetnicima koji su nekada bili moji učitelji.
Ovu godinu završavam se jednim fantastičnim priznanjem koje sam dobila za svoj rad, dakle to je priznanje koje ide svima nama koji činimo DAH Teatar.To je specijalno priznanje koje internacionalni žiri nagrade Helena Vaz da Silva dodeljuje umetnicima i ličnostima iz kulture koji se kroz svoj rad bore za evropsko nasleđe i evropske vrednosti. Mislim da više nego ikad treba da se setimo šta su evropske vrednosti, a među prvima bih izdvojila pravo na slobodu, na slobodno mišljenje, na slobodu govora i pravo na različitost.
Međutim, pravo o kome se ne priča tako često i koje mi je posebno važno jeste – pravo na nadu. Živimo u teškim vremenima, sa senkom krvavog rata koji se trenutno vodi u Evropi. Gde je nada kada smo suočeni sa tragičnim događajima koji menjaju sliku sveta kakav poznajemo?
Mislim da je nada prisutna upravo u bljesku ljudskog duha koji se očitava kroz sve fantastične stvari koje su ljudi radili i rade kroz umetnost i kulturu. Zajednička borba za očuvanje evropskog nasleđa i evropskih vrednosti, uprkos svim onima u našim društvima koji rade protiv njih, zapravo je borba za nadu. Ali ne mislim na nadu kao na nešto romantično. Imati nadu u mračnim vremenima je subverzivno. U vremenu u kojem živimo, nada je postala subverzija koju moramo održavati. Nada je revolucionarni čin.