Nažalost, nedostaju principijelni državnici i žene koji mogu da iskuju smele, moralno dosledne odgovore na današnje globalne probleme. Stoga moramo čuvati i promovisati vrline koje je oličavao bivši generalni sekretar UN
Svet se suočava sa nizom akutnih kriza bez skorašnjih paralela: ratom u Evropi koji bi mogao da eskalira u nuklearni sukob, skokovitim cenama hrane koje najviše pogađaju siromašne, pandemijom COVID-19 i klimatskim vanrednim stanjem. Potrebni su nam principijelni državnici i žene da kovaju smele, moralno dosledne odgovore na ove i druge globalne probleme. Nažalost, takvih lidera nedostaje.
Mnogi političari radije zagovaraju politiku polarizacije, izbegavaju teške izbore i poriču obim pretnji. Drugi su pokušali iskreno da reše ova pitanja. Ali oni koji se zalažu za saradnju i solidarnost u suočavanju sa globalnim pretnjama su u defanzivi, kao što jasno ilustruju prošlogodišnja ogromna konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Glazgovu i krajnje nejednak globalni pristup vakcinama protiv COVID-19.
U ovakvim vremenima, trebalo bi da prepoznamo i odamo počast onim liderima koji pokušavaju da se odgovorno i konstruktivno pozabave globalnim izazovima. Pre dvadeset pet godina, jedna takva ličnost, Kofi Anan, postao je generalni sekretar UN u još jednom trenutku globalnog nereda, usred političke neizvesnosti i regionalnih sukoba koji su usledili nakon završetka Hladnog rata. Iako to tada nije mogao znati, sistem UN će se uskoro suočiti sa traumama 11. septembra i rata u Iraku.
Kofi je vodio UN sa humanošću i strateškom vizijom. Revolucionirao je program međunarodnog razvoja lansiranjem Milenijumskih razvojnih ciljeva (MDG), preteče današnjih Ciljeva održivog razvoja. Izgradio je inovativna partnerstva kao što je Globalni fond – koji okuplja civilno društvo, privatni sektor i međunarodne agencije – za borbu protiv HIV/AIDS-a. On je nadgledao slanje mirovnih snaga UN za stabilizaciju i obnovu slabih država, poput Liberije, i pomoć u izgradnji novih, poput Istočnog Timora. I uveo je ideju međunarodne „odgovornosti da zaštiti“ ugrožene od masovnih zločina.
Kao administrator UN-a, Kofi je duboko brinuo o instituciji u kojoj je proveo veći deo svog radnog veka, nastojeći da je učini otvorenijom, inkluzivnijom i transparentnijom. On je takođe bio prvi generalni sekretar koji je uspostavio vezu između UN i privatnog sektora i snažno je podržavao civilno društvo.
Štaviše, pozvao je velike sile da reformišu Savet bezbednosti kako bi odrazili realnost posle Hladnog rata. Ne bi bio iznenađen trenutnom neaktivnošću Saveta u vezi sa Ukrajinom, iako ga to ne bi sprečilo da učini sve što je mogao da zaustavi sukob.
Kao javna ličnost, Kofi je uživao nivo globalnog priznanja i poštovanja na kojem je većina nacionalnih lidera sa kojima je radio mogao samo da zavidi. To je delimično bilo zato što je imao pristojnost i instinktivno poštovanje prema drugima što je pogodilo sve one koji su ga sreli. Izvukao je najbolje iz svojih kolega i mogao je da se smeje sa njima – i sebi – čak i u trenucima velikog pritiska. Lako se povezao sa mladima, inspirisao ih i davao im nadu. Dok su zvaničnici UN s poštovanjem govorili o „g. Anan“, za mnoge, uključujući i nas, bio je jednostavno „Kofi“.
Pored svojih ličnih kvaliteta, Kofi je svoje vođstvo zasnivao na određenim osnovnim principima. Jedno od njih bilo je duboko poštovanje pravila i institucija posleratnog međunarodnog poretka, koje se ogleda u Povelji UN, koju je on video kao temelj mira i bezbednosti.
To ne znači da je uvek bio oprezan. Iako je umeo da bude pragmatičan kada je bilo potrebno, on je i rizikovao. Godine 1998. otputovao je u Bagdad da se sastane sa iračkim predsednikom Sadamom Huseinom u nastojanju da spreči rat na Bliskom istoku, i podržao je uspostavljanje Međunarodnog krivičnog suda, uprkos žestokom protivljenju uzastopnih američkih administracija.
Istina, Kofi je znao da se sve njegove diplomatske kockanje neće isplatiti. Bio je uporni u potrazi za mirom, čak i tamo gde su – kao u slučaju izraelsko-palestinskog sukoba – šanse za uspeh bile male. Nakon što je otišao sa funkcije generalnog sekretara krajem 2006. godine, nastavio je da radi kao mirotvorac u zemljama u rasponu od Kenije i Sirije do Mjanmara. Ponekad je bio frustriran, ali je nastavio sa zahtevnim radom na izgradnji odnosa sa nepoverljivim političkim akterima sve do svoje smrti, 2018.
Kofi je bio vođen fundamentalnom brigom za dostojanstvo i dobrobit svih ljudi, posebno najugroženijih. Ovo je informisalo njegovo zalaganje ne samo za Milenijumske razvojne ciljeve, već i za fer izbore i demokratske institucije. On se predstavio kao globalni zagovornik opšteg dobra, tvrdeći da zemlje dele „zajedničku sudbinu“ i da „možemo da je savladamo samo ako se zajedno suočimo sa njom“.
Lako je diviti se Kofijevim vrlinama u retrospektivi, ali je liderima teže nego ikada da ih repliciraju u sadašnjosti. U eri populizma i podela, oni koji se zalažu za solidarnost i jedinstvo – unutar ili između zemalja – često su zaglušeni u javnom diskursu. Stoga je od vitalnog značaja da glasnije govorite u njihovo ime.
Iz tog razloga, naše organizacije – Fondacija Kofi Anan, Međunarodna krizna grupa, Međunarodni institut za mir i Fondacije za otvoreno društvo – udružile su snage da pokrenu novu inicijativu za slavljenje lidera koji odražavaju Kofijeve kvalitete. Kasnije ove godine, kao i svake naredne, pozvaćemo nacionalnog lidera ili inspirativnu međunarodnu ličnost da u Njujorku održi predavanje o vrednostima međunarodne saradnje. Govornike ćemo birati na osnovu njihove posvećenosti ljudskim pravima, međunarodnoj solidarnosti i odbrani međunarodnog sistema koji je karakterisao Kofijev život i rad.
„Uvek sam verovao da u važnim pitanjima lideri moraju da vode“, rekao je Kofi 2014. „Tamo gde lideri ne uspeju da vode, a ljudi su zaista zabrinuti zbog toga, ljudi će preuzeti vođstvo i naterati lidere da ih slede.“ Sada više nego ikad moramo čuvati, slaviti i promovisati vrline koje je on oličavao.
Piše: Nane Anan, umetnica, advokatkinja, supruga preminulog Kofija Anana