Imajući u vidu da je čak i sam Šekspir imao poteškoća da razreši poznatu dilemu „Biti ili ne biti“, nama ostalima čini proces donošenja odluka podnošljivijim.
Neprestano se trudimo da shvatimo kako da donosimo odluke koje će nam služiti. To je obično proces koji ima tendenciju da bude dug i koji zahteva menjanje navika ili odbacivanje starih, dobro poznatih osećanja koja nas uljuljkuju u lažan osećaj sigurnosti.
Ali, odnekud moramo početi.
Pre svega, nisam u potpunosti siguran da većina ljudi zapravo zna šta želi. Verovatnije je da možda pre znaju čiji život ili posao im se dopada, što ne mora da znači da će nešto i preduzeti po pitanju tih ambicija ili želja. Postoji ogroma razlika između ove dve stvari.
Većina će se opredeliti za izgovore koji samo podržavaju njihova uverenja koja ih samo zapravo, drže u zabludi. Drugi će izmisliti najgore scenarije u ”šta bi bilo kad bi bilo” situacijama, a da pri tom neće ni načiniti prvi korak. Samo će nekolicina skupiti hrabrosti i videti mogućnosti tamo gde ostali vide samo prepreke.
Što se mene tiče, donošenje odluka je izazov koji mi se dopada. Pravljenje drugačijih izbora je bitan deo ličnog razvoja i kada odluku donesem, želim da je sprovedem u delo i da se potrudim da uspe. Ono što moje gledište razlikuje od drugih jeste to što se fokusiram na ono što mogu dobiti ukoliko nešto promenim, dok se ostali uglavnom fokusiraju na ono što bi mogli da izgube.
Međutim, ako govorimo o donošenju odluka u ulozi lidera, a ne pojedinca, to je nešto potpuno drugačije. Odgovornost je ogromna i za to je potrebno mnogo više od seta određenih veština.
Liderstvo je stvar izbora. Ja sam gledišta da dobri lideri uvek sebe postavljaju tako da stvaraju opcije, a ne da ih ograničavaju. Oni vrlo dobro razumeju ko su, šta cene i gde će pristati ili će odbiti da naprave kompromis.
Liderstvo je stvar izbora. Ja sam gledišta da dobri lideri uvek sebe postavljaju tako da stvaraju opcije, a ne da ih ograničavaju. Oni vrlo dobro razumeju ko su, šta cene i gde će pristati ili će odbiti da naprave kompromis. Kada to i zaposleni osete u praksi, neće biti potrebe da ih ubeđujemo i nagovaramo da nešto urade. Poverenje je ključno, a ako im damo lični primer, pomoći ćemo im da shvate da i sami držimo do svojih reči. Stoga, od svojih kolega ne tražim ništa što sam nisam spreman da pružim.
Interesantno pitanje kod donošenje odluka je koga poslušati – logiku ili intuicjiu? Biranje između te dve suprotstavljene sile nije tako jednostavno kao što izgleda, jer niko od nas nije u potpunosti i sve vreme isključivo logičan ili emotivan. Intiucija i emocije same po sebi nisu loše, ali nekada to nije dovoljno. Moramo ih zameniti nečim opipljivim, primeniti u ponašanju i tako definisati strategiju. Ako se držimo isključivo emocija uvek ćemo biti u poziciji suvozača, dok ćemo preduzimljivošću preuzeti kontrolu i preći na mesto vozača.
Srećom, nisu sve odluke od životne važnosti. Ono što je ovde mnogo bitnije je da shvatimo da je i nedonošenje odluke zapravo odluka.