U Srbiji se konfrontiraju organizovana i bahata vlast s jedne strane, i neorganizovana i uobražena opozicija, s druge strane. Dok se opozicija iscrpljuje u traženju ’platforme’ prvo za pregovore sa samom sobom, Vučić je u furioznoj kampanji u rasponu od vakcinacije do završetka hramova i otkrivanja spomenika.
Idealan cilj obostrano neiskrenih pregovora vlasti i opozicije oko izbornih uslova bio bi da građani Srbije mogu da biraju za različite političke opcije bar koliko mogu da biraju za različite vakcine. Za bar tri znači.
Vučić je spreman na izvesne ustupke jer se od aktuelnog, maltene jednopartijskog parlamenta, stidi makar u Briselu. Gde mu je prilično stalo do boljeg imidža. Vučić želi da ga istorija zapamti po mnogo čemu, ali sumnjamo da želi i po gašenju parlamentarnog pluralizma. Postavljanje Ivice Dačića na mesto predsednika Narodne skupštine, već je izvestan ustupak atmosferi dijaloga jer Dačić ima šarm i socijalnu inteligenciju. I izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik, naveo je Skupštinu kao pravo mesto za pregovore. Opozicija je izašla sa bizarnim predlogom o formiranju ’ministarstva za izbore’, ali to je i način da se ukaže na ništa manje opskurno Vučićevo ’ministarstvo za dijalog’ na čijem je čelu konvertitka Gordana Čomić.
Opozicija traži i ’paralelno uređivanje’ javnog medijskog servisa, što se u Srbiji posprdno poredi sa vožnjom automobila po principu ’par – nepar’ u komunističkoj Jugoslaviji osamdesetih godina prošlog veka u vreme nestašica benzina, pa su automobili izlazili na ulicu zavisno od toga da li im je zadnji broj na registarskoj tablici paran ili neparan.
Opozicija traži i razdvajanje predsedničkih i parlamentarnih izbora, a režim je podseća da je upravo Boris Tadić ’skratio’ drugi predsednički mandat da bi treći probao da osvoji istovremeno sa parlamentarnim izborima. Tomislav Nikolić je 2012. dobio Tadića na objedinjenim izborima. Opozicija, prosto neverovatno, ne traži nacionalnu frekvenciju za jednu opozicionu televiziju i obavezu da TV duel na RTS (javnom servisu) bude obavezan i za prvi krug, i to po ’hrvatskom modelu’ kad je na HRT Kolinda Grabar Kitarović u prvom krugu stajala sa još desetak protivkandidata.
Upravo se 11. januara navršilo trideset godina od konstituisanja prvog višestranačkog parlamenta u Srbiji. Krug je zatvoren, i zemlja se nalazi u poziciji da joj maltene treba ‘okrugli sto’ o obnavljanju pluralizma kao u Poljskoj u vreme Valense. Potrebna je i ‘glasnost’ kao u vreme Gorbačova.
Naprednjačka vlast je dezavuisala Tanju Fajon i njena evrosocijalistička ‘cepidlačenja’, tako da Evropa mora da ponudi ili boljeg Slovenca, ako ne baš provučićevskog Janeza Janšu, onda nekog preventivnog, neregionalnog, Felipea Gonzalesa koji je ratifikovao izbornu volju nakon krađe lokalnih izbora i demonstracija 1996/97. Ima Vučić i svoje Evropljane. Na primer, vrlo naklonjenog i rado viđenog gosta Dejvida Mekalistera, predsednika Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta.
Vućić će praviti ustupke do bar stvaranja utiska da je novi bojkot dokaz razmaženosti opozicije. Tragično fragmentisane, koja ne uspeva da ubedi EU da ima alternativni model stabilnosti, a što su uspeli Nikolić i Vučić u sezoni 2011/12.
U procesu dijaloga vlast vešto potura i partije koje ne žele posredovanje EU. Poražavajuće je za srpsku demokratiju da je izborima podučavaju političari iz bivših sovjetskih lagerskih država ili republika Titove Jugoslavije. Još je tužnije da je upravo Dačić bio kao predstavnik vlasti pregovarač s opozicijom 1992. oko izbornih uslova.