Opterećeni predrasudom da je samo ono što se događa sada najvažnije i odlučujuće, često previđamo da se duboka prijateljstva među državama grade vekovima, da u njima učestvuje veliki broj istorijskih ličnosti i da su sve one počevši od prepriske dva monarha od pre 140 godina popločale put od 9000 kilometara prijaeljstva kojim sada hodamo
Imao sam izuzetnu čast i zadovoljstvo da svojoj državi služim kao prvi srpski ambasador u Tokiju. Otišao sam na službu krajem avgusta 2006. godine i ostao do maja 2011. godine. Kada sam stigao u Tokio, Srbija je već bila zaseban međunarodni činilac i nastavljač Savezne Republike Jugoslavije. Podsećam da je Crna Gora već u maju 2006. godine napustila Jugoslaviju. Srbija je, po prvi put, bila neposredno diplomatski predstavljena u Japanu.
Odlazak u udaljenu zemlju Dalekog istoka predstavljao je poseban diplomatski izazov. Moram priznati da sam od svog dolaska u tu posebnu zemlju imao veoma prijatan osećaj. U tome su glavnu ulogu imali domaćini, jer se u rasponu od zvaničnika do običnih građana osećala gostoprimljivost, prefinjenost i neobična pristojnost što stvara naročit utisak o ovoj nesvakidašnjoj zemlji.
Odmah po dolasku, razmišljao sam kako da privučem pažnju na brojne činjenice od značaja za dodire i saradnju dva naroda, kojih je, ispostaviće se, bilo znatno više od onog što je tada bilo poznato. Detaljnim i preciznim pregledom istorije odnosa dva naroda, došlo se do zaključka da je vreme Titove Jugoslavije samo važan delić, inače veoma raznovrsnih, dubokih i smislenih odnosa između Srba i Japanaca.
Najprijatnije iznenađenje došlo je u vidu kopije pisma nekadašnjeg kralja Srbije, Milana Obrenovića, koji je 1882. godine, pismeno izvestio japanskog cara Meiđija o tome da je posle Berlinskog kongresa i sticanja pune nezavisnosti, Srbija odlučila da se proglasi kraljevinom na čelu sa autorom ovog pisma. Obrenovići su praktično, već od Knjaza Miloša, vođe Drugog srpskog ustanka, postali nasledna dinastija u Srbiji, koja se i ovim činom izdvajala od mnogih drugih evropskih država, jer je uspostavljala kraljevsku dinastiju iz sopstvenog naroda. Pismo je stiglo preko Pariza i bilo je sačinjeno na francuskom jeziku, što je bilo uobičajeno za to vreme. Od ključnog je značaja da je car Mucuhito (posle smrti je, po japanskom običaju, nazvan Meiđijem) odgovorio kralju Milanu na veoma srdačan način, zahvaljujući na primljenim informacijama, čestitajući Njegovom Veličanstvu na krunisanju i, između ostalog, izražavajući nadu i spremnost na saradnju japanskog i srpskog naroda. Posebno je zanimljivo da je japanski car oslovljavao kralja Milana sa „dragi prijatelju“. Odgovor je upućen uobičajenim diplomatskim kanalom, najverovatnije preko Pariza u kome su obe zemlje imale diplomatska predstavništva. Treba napomenuti da je tekst sadržan u odgovoru japanskog cara Mucuhita bio i preveden na francuski jezik.
Ovom prilikom je važno istaći da smo kopije ova dva vredna pisma dobili od velikog japanskog prijatelja koji je imao pristup arhivima japanskih careva. Imajući u vidu ovaj događaj, u ambasadi Srbije u Tokiju, je 2007. godine, prilikom posete dr Aleksandra Popovića, ministra rudarstva i energetike, obeležena 125. godišnjica od uspostavljanja odnosa Srbije i Japana. Tip povodom je u Srbiji, na dan rođendana tadašnjeg japanskog cara Akihita, 23. decembra, izdata jubilarna poštanska markica i koverta „Prvi dan“, sa portretima dva suverena, kralja Milana i cara Meiđija. Takav koverat sam poklonio caru Akihitu posle jednog prijema u carskoj palati početkom 2010. godine.
Ključan doprinos saradnji Japana i Srbije, ostvaren je posetom tadašnjeg premijera Šinzo Abea Beogradu početkom 2018. godine i verujem da je taj događaj preloman u razumevanju Japanaca o važnosti položaja moje zemlje na Balkanu i Evropi
Dakle, činjenica da je obelodanjena vrlo topla prepiska srpskog i japanskog monarha, uticala je da se rodi ideja da se angažovanjem jednog broja kolega pokuša da izvrši registar događaja koji su bitni za opisivanje raznovrsnosti i plodnosti brojnih kontakata koji su održavani između Srbije i Japana. U tome su posebnu ulogu trebalo da imaju odgovarajući arhivi dve zemlje. To se, srećom, i dogodilo.
Recimo, dugo je bilo nepoznato da su brojne visoke delegacije iz Japana dolazile u Srbiju krajem 19. i početkom 20. veka. Na čelu mnogih delegacija, bili su prinčevi iz japanske carske porodice, pa i rođena braća japanskih careva. Zanimljivo je da su često visoki oficiri Japana, koji su kasnije postajali generali i komandanti armija, posećivali vojne garnizone po Srbiji i o tome sastavljali detaljne izveštaje. Na primer, u japanskim arhivama je zabeleženo da je 1890. godine Srbiju posetio Jasumasa Fukušima, vojni ataše japanskog poslanstva u Berlinu. To je bilo vreme punog otvaranja Japana prema svetu. Radilo se o epohi u kojoj je car Meiđi upućivao izaslanike raznih profila da se upoznaju sa prilikama u udaljenim zemljama, posebno u Evropi i Severnoj Americi. Pošto sam pomenuo oficira Fukušimu, red je da ostane zabeleženo da je ovaj čovek napravio blistavu vojnu karijeru i da je postao general japanske armije.
Srbiju su posećivali i princ Jorihito Komacu (bratanac cara Meiđija, bio u Srbiji 1893. g., posle obilaska SAD), zatim princ Acumaro Konoe (1899. g.), princ Kunijoši Kuni (pradeda sadašnjeg cara Japana, Naruhita, 1909. g.) i prinčevski par Takamacu (1931. g.; princ Takamacu je bio rođeni brat cara Hirohita). Ovo pominjem radi ilustracije i kako bi se u potpunosti razumelo koliko je težine i kvaliteta sadržao odnos carevine Japana i kraljevine Srbije.
Jedna zanimljivost: svi srpski monarsi posle Milana Obrenovića, uključujući i Karađorđeviće (kralja Petra I i kralja Aleksandra I), dopisivali su se sa japanskim carevima svog vremena. Prilike su bile različite prirode, ali jeste bitno da su nalazili za shodno da budu u kontaktu i da se međusobno obaveštavaju monarsi dve, inače, veoma udaljene zemlje. Ako se ima u vidu da je razdaljina, vazdušnom linijom, između Srbije i Japana 9000 kilometara, može se lako pretpostaviti da su razmene pisama još važnije nego što bi se očekivalo.
Još jedna zanimljivost: prvi počasni konzul Japana u Srbiji bio je Milutin Stanojević, poznati privrednik tog vremena, potpredsednik Privredne komore Beograda u tri navrata. Japanska vlada je zatražila postavljenje počasnog konzula Japana u Kraljevini Srba, Hvata i Slovenaca, a već januara 1929., ministarstvo inostranih dela, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca potvrđuje prijem odluke vlade Japana i Stanojević počinje sa radom juna 1929. godine. Novembra iste godine, japanski car Hirohito izdao je egzekvaturu gospodinu Eićiro Uejami za obavljanje funkcije počasnog konzula Kraljevine Jugoslavije u Osaki. Uejama je bio poznat po svom pronalasku sredstva protiv komaraca, čiji je osnov bio ektrakt cveta bele rade (u to vreme je obimno rasla na teritoriji Kraljevine Jugoslavije) i po vlasništvu danas već čuvene firme proizvođača preparata protiv insekata koju Japanci popularno nazivaju „Kinćo“. Vredno je naglasiti da je i današnji počasni konzul Srbije u Japanu, gospodin Naohide Uejama, potomak pomenute porodice, čiji je predak Eićiro bio prvi na diplomatskoj listi po predlogu srpskog kralja ondašnjeg vremena. Ovi događaji obeležavaju snaženje srpsko-japanskih veza između dva svetska rata. Inače, Srbija i Japan su u Prvom svetskom ratu bili na istoj strani.
Savremeni Japan je složena slika velike privredne uspešnosti posle Drugog svetskog rata, izmešane sa jedinstvenom prošlošću i zasebnim mentalitetom svog stanovništva, čija se kultura vekovima rafinirala i stvarala, u osnovi, jednu posebnu priču.
Japan je na kraju Drugog svetskog rata doživeo nešto što niko nije. Na njegovom tlu su u Hirošimi i Nagasakiju eksplodirale atomske bombe bačene iz američkih aviona. Bio sam u posetama oba grada. Čak sam razgovarao sa pojedinim preživelim očevicima, svedocima užasnih događaja. Čovek bi se u tim trenucima zapitao koji bi narod mogao da istrpi takve katastrofe?
Do nedavno, Japan je bio druga privredna svetska sila. Sada se nalazi na trećem mestu, koje će očigledno još dugo zauzimati. Mislim da to zaslužuje u svakom smislu. Teško je u jednom članku opisati sve industrijske i druge prednosti koje je marljivim radom i prilježnošću stvorio vredni japanski narod. Privredni centar sveta se polako okreće ka Aziji u čemu je uloga Japana ne samo nezaobilazna, već i u mnogo čemu ključna. Smatram da je od istorijske važnosti činjenica da je Japan potpisnik RCEP-a (Regional Comprehensive Economic Partnership) i da bez njegovog punog doprinosa ovim kretanjima ne može biti blagostanja ni bezbedne budućnosti Azije. Specijalni odnosi koje Japan ima sa Sjedinjenim Američkim Državama, uz mudro rukovođenje, mogu biti podsticaj grananju saradnje u Aziji. Podrazumevajući produbljivanje dalje saradnje sa Kinom, Japan igra i može odigrati veoma bitnu ulogu u privlačnom snaženju azijskog tržišnog prostora.
Odnos Japana i Srbije je sve dinamičniji poslednjih desetak godina. To se ogleda u mnogo čemu, a pre svega u učestaloj političkoj komunikaciji, razmenama poseta najviših zvaničnika, investiranjem kompanija iz Japana u Srbiju, brojnim kulturnim, naučnim i sportskim događajima.
Za istoriju naših odnosa, ovom prilikom bih podsetio da je pre 12 godina, na poziv japanske vlade, u Tokiju i drugim gradovima boravio tada opozicioni mladi lider Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić, inače, sadašnji predsednik Republike Srbije. Tom prilikom je imao seriju razgovora sa zvaničnicima Japana i bio fasciniran uspesima i sistematičnošću izgradnje japanske države. Ovo pominjem najpre zbog toga što mi je poznato koliko je predsednik Srbije posvećen saradnji sa Japanom, a uveren sam da će, čim prilike to dozvole, učiniti i zvaničnu posetu ovoj prijateljskoj zemlji.
U poslednjoj godini mog službovanja u Japanu, Tokio je zvanično posetio Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije. Tom prilikom, ukinute su japanske vize za srpske državljane i dobijen je najpovoljniji mogući kredit (kamata od svega 0,6%, poček od sedam godina i trajanje od trideset godina) u iznosu od 260 miliona evra za desumporizaciju naše termo elektrane u Obrenovcu.
Bilo bi dobrodošlo i mudro da se u tekućoj godini sretnu i naši ministri spoljnih poslova, Nikola Selaković i Jošimasa Hajaši. Poznato je da ovakvi susreti predstavljaju jedinstvenu priliku za jačanje i grananje odnosa
Bio sam u Osaki kada se dogodio veliki zemljotres i stravična tragedija u nuklearnoj elektrani u Fukušimi. Bio sam zadivljen hrabrošću, požrtvovanošću i disciplinom običnih japanskih građana, koji su iskazali neverovatne ljudske vrline u najtežim trenucima. Naša ambasada nije evakuisala svoj kolektiv iz Tokija iako su merenja radioaktivnosti dovela do takvih odluka većeg broja ambasada, uključujući i neke zapadne i nama susedne zemlje.
Sećam se da u vreme kada je NATO bacao bombe i raketirao Beograd i celu SR Jugoslaviju, tadašnji japanski ambasador Ovada, nije napustio Beograd, iako su to učinile sve zapadne zemlje, uključujući Australiju.
Nikada neću zaboraviti brojne susrete sa Jasuši Akašijem, koji je svojevremeno bio delegiran od generalnog sekretara Ujedinjenih nacija da nadgleda i pomaže mirovne aktivnosti u Bosni i Hercegovini. Ovaj hrabar čovek nikada nije posrnuo, niti se poneo tadašnjim trendovima i antisrpskoj kampanji. Ostao je svoj i slao je objektivne i tačne izveštaje o stanju u BiH.
U toku predsednikovanja Tomislava Nikolića, Japan nam je dodelio poklon u vidu preko šezdeset službenih vozila, koji su i danas na korišćenju Vlade Srbije. U to vreme najznačajnija poseta ostvarena je dolaskom Aićiro Aisave, poznatog prijatelja Srbije i predsednika jednog od najvažnijih odbora parlamenta Japana.
Ključan doprinos saradnji Japana i Srbije, ostvaren je posetom tadašnjeg premijera Šinzo Abea Beogradu početkom 2018. godine i verujem da je taj događaj preloman u razumevanju Japanaca o važnosti položaja moje zemlje na Balkanu i Evropi. Razume se, od velike važnosti je bila poseta Tokiju predsednice Vlade Srbije, Ane Brnabić (oktobar 2019. g.), koja je učestvovala kao gost na inauguraciji cara Japana Naruhita i vodila brojne razgovore sa japanskim i drugim zvaničnicima. Ovo su samo slikoviti prikazi dinamičnosti savremenih odnosa Srbije i Japana, koji se u tome ne iscrpljuju. Bilo je bezbroj poseta u oba pravca i to samo potvrđuje da saradnja dve udaljene zemlje postojano snaži i da ima perspektivu.
Žao mi je što već sada nismo u stanju da se pohvalimo da Japan u Srbiji ima svoje kompanije koje funkcionišu u onom broju (radi se o stotinama pa i hiljadama) kojeg danas ima u pojedinim zemljama Evropske unije, Kini i širom Azije, a o severnoj Americi da i ne govorimo. Verujem, međutim, da će se trend investiranja u Srbiju stalno uvećavati i da će budućnost biti obeležena čvrstim privrednim i svim drugim vezama.
Podsetio bih da su u Srbiji odavno uspešno angažovani Japan Tobacco International, Panasonic itd., a od nedavno Toyo Tire Corporation, Nidec Corporation, Yazaki Corporation, NTT Data Corporation i sl. Radi se o moćnim japanskim i svetskim firmama koje su procenile da u Srbiji mogu uvećavati i usavršavati svoje poslovanje.
Srećan sam što sam bio u mogućnosti da 2011. g., uz pomoć japanskih prijatelja, izdam knjigu „Mali vodič kroz istoriju srpsko-japanskih odnosa“, u kojoj su poređani neki važniji podaci o bogatstvu i prirodi odnosa Srbije sa Japanom. U tome su veoma zaslužne bile Snežana Janković i Aleksandra Kovač, tadašnje moje saradnice u Tokiju (prva je danas naš ambasador u Berlinu, a druga ambasador u Tokiju; inače, obe odlično govore japanski jezik).
Želim japanskom caru, Naruhitu, povodom rođendana, dug, srećan, zdrav i plodan život. Neka njegova era Reiwa bude u punom smislu obeležena lepotom harmonije koju izražava ova specijalna japanska reč. Nadam se da će čitav svet u konačnom biti njome obeležen.
Piše: Ivan Mrkić, bivši ministar spoljnih poslova Srbije (2012-2014), prvi ambassador Srbije u Japanu (2006-2011), dobitnik najvišeg ordena koji se dodeljuje strancima, od cara Akihita (2018)