Ivo Goldstein, istoričar

I

me je dobio po svom dedi koji je bio jedan od najcenjenijih, najugledinijih  knjižara u Hrvatskoj pre Drugog svetskog rata. Otac Slavko mu je podario slobodu da bira šta će raditi, a on se opredelio za univerzitetsku i naučnu karijeru. Tako je Ivo Goldstein (62) danas jedan od najplodnijih hrvatskih istoričara  i jedan od najsvestranijih istraživača u društvenim i humanističkim naukama,  svoje generacije. Njegov bogati opus sastoji se od tridesetak knjiga i dvestotinak  naučnih i stručnih radova objavljenih u zemlji i inostranstvu.Profesor je na predmetu Hrvatska istorija  u 20. veku  na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta  Univerziteta u Zagrebu.

U prvom delu karijere, Ivo Goldstein  se bavio  vizantologijom i hrvatskom istorijom srednjega veka, ponajpre ranim srednjim vekom, kao i istorijom Jevreja u Hrvatskoj, a od sredine devedesetih bavi se i različitim aspektima hrvatske  istorije 20. veka. Povremeno se bavi i bosanskohercegovačkom istorijom. Napisao je niz knjiga posvećenih hrvatskoj  istoriji 20. veka (Holokaust u Zagrebu, zajedno s ocem Slavkom, Židovi u Zagrebu 1918-1941…). Zajedno s ocem Slavkom napisao je Jasenovac i Bleiburg nisu isto, kao i knjigu Tito, i sve one izazvale su veliku pažnju javnosti.

Kao sin slavnog oca, Slavka Goldstena, novinara, publiciste i izdavača, Ivo je rođen u Zagrebu gde je odrastao, školovao se, radio, i gde danas živi. Kaže da su njegovi roditelji imali dobar brak iako su  bili različitih karaktera:

“ To su  bile različitosti koje su se dopunjavale. Mama je bila mirna, tiha, oprezna, ali i odlučna, kad je trebalo. Otac otvoren, sklon velikim planovima, nemirnog duha koji je neprestano nešto smišljao. Bio je strašno znatiželjan, verovao je ljudima.Pamtim  iz detinjstva svog oca u radnoj sobi kako sedi  i kuca na pisaćoj mašini. Karakterističan zvuk te mašine, lupanje metalnih slova po valjku, često me u glavi prati još i danas. I mamino pušenje koje je verovatno bilo kobno za razvoj bolesti od koje je umrla u 54. godini života.”

Kao dečak, Ivo je hteo da bude astronom. Treba znati da su to bile šezdesete, decenija senzacionalnih dometa u svemirskim letovima koji su kulminirali spuštanjem na Mesec 1969. godine. A on je gutao sve moguće tekstove o zvezdama, planetama. Otac mu je s putovanja  donosio neke časopise na engleskom s tom tematikom, pa je tako lakše učio engleski.

Svojom najboljom knjigom Ivo smatra delo Tito u kojoj je napisao 80% teksta, a 20% je uradio njegov otac. Kroz Titovu biografiju reflektuje se i istorija celokupne jugoslovenske ideje

Ivin otac Slavko Goldstein je rođen u Sarajevu, a njegovi su bili poreklom iz Tuzle. Detinjstvo je proveo u Karlovcu, gde je njegov otac Ivo bio vlasnik ugledne knjižare koga su na samom početku Drugog svetskog rata ubile ustaše. Majka je sa dvojicom sinova, Slavkom i Danijelom pobegla iz Karlovca, pa su se ubrzo svo troje pridružili partizanima. Slavko je rastao kao antifašista demokratskih uverenja, a na pitanje  kakvo je vaspitanje dobio u kući, koliko je vaspitavan kao Jevrejin, koliko ga je odredilo to poreklo, Ivo za CORD odgovara:

“Moj otac nije puno pričao o svom ocu Ivi (1900-1941), već mi je o njemu više pričala baka Lea. Dakle, moj deda je svojim sinovima ponajviše čitao ili pripovedao priče iz klasične starine, dakle, o Grcima i njihovoj mitologiji. Pa ih je onda moj otac nastavio pričati meni. Meni se tako urezala u pamćenje priča o Ahileju kojeg je njegova majka Tetida htela da učini besmrtnim tako što ga je uronila u rijeku Stiks. No, nije mu smočila petu za koju ga je držala dok ga je uranjala. Stoga je to mesto ostalo jedina ranjiva tačka na njegovu telu.Bilo je takvih i sličnih priča mnogo. Naposletku sam shvatio da sam odrastao u atmosferi u kojoj je bilo važno da sam četvrta generacija koja se u familiji bavi knjigom.

Slabo sam obrazovan kao Jevrejin-Židov. Otac nije na tome inzistirao, a mama mi je bila Hrvatica. Čekalo se, zapravo, sada mi se čini, da se sam opredelim. Značajno je bilo kad sam krenuo na letovanja  jevrejske omladine – u Zaton kod Dubrovnika, Sutivan, Pirovac. Tu sam naučio nešto hebrejskog, pesme, dodatno se informisao o jevrejskoj istoriji. Na tim sam letovanjima stekao mnogo prijatelja, prvenstveno iz Beograda i Sarajeva. S nekima sam i danas u kontaktu. No, uvek sam gajio, a i sad gajim nekakav trostruki ili dvostruki identitet – jugoslovenski, hrvatski i jevrejski. Ovaj jugoslovenski se s nestankom Jugoslavije ugasio, ostala su druga dva. A i njih svakodnevno preispitujem.”

Nikada nije bilo lako biti Jevrejin u bilo kojoj zemlji, pa ni u Jugoslaviji, odnosno Hrvatskoj. I čini nam se logičnim pitanje da li Ivo pamti  situaciju u kojoj  se osećao neprijatno kao Jevrejin u svojoj zemlji:

“Bilo ih je, u vreme socijalističke Jugoslavijemalo, gotovo ništa, od početka devedesetih sve više. Posebno poslednjih godina, otkako se mogu na internetu komentarisati različiti događaji, može se jasno okarakterisati kao antisemitizam. Naprimer, objavim nešto što i nema veze s mojom pripadnošću. Ako se to što sam rekao ili napisao nekome ne sviđa, odmah krene prebrojavanje krvnih zrnaca, uvrede, itd. Sva sreća pa su to ipak marginalne pojave, barem za mene. Imam u Zagrebu i drugde po Hrvatskoj mnogo prijatelja, poznanika i kolega koji slično misle kao i ja. Juče sam se vratio s promocije moje knjige “Kontroverze hrvatske povijesti 20. stoljeća” koju je u Splitu organizovala jedno antifašističko udruženje i bilo je super. A slično je bilo i u Beogradu, gde sam pre tačno godinu dana promovisao svoju knjigu “Jasenovac”. Beogradska promocija je protekla fenomenalno, mediji su to izvrsno popratili, dao sam nekoliko intervjua i izjava, ali je onda usledilo i nekoliko ružnih komentara na internetu.

Naravno da vam nije drago kad vas  pljuju na internetu, ali se nastojim i braniti. Nekoliko puta sam završio s tužbama za uvredu i klevetu na sudu. Imao sam ovakvih i onakvih iskustava. Nedavno sam dobio drugostepenu  presudu protiv režisera Antuna Vrdoljaka koja ide meni u korist, jer me nazvao plagijatorom.Osim toga, događa mi se da me nepoznati ljudi zaustave na ulici i podrže  moje javne istupe. Sve mi to daje snagu da nastavim.”

Ivin otac Slavko  je do 1968. bio  uspešan filmski  scenarista i režiser, novinar i publicista. Ivo je nedavno čitao dosije koji je UDB-a radila o njegovom ocu od sredine šezdesetih godina. Taj dosije je do 1990. narastao na 400 stranica. Već potkraj šezdesetih konstatuje  se kako se Goldstein „kritizerski odnosi prema svim događajima kod nas. Državne rukovodioce smatra krivcima za nizak životni standard. Tvrdi da engleski zakoni i socijalno osiguranje imaju više socijalističkih elemenata nego u zemljama koje sebe nazivaju socijalističkim“.

Eric Hobsbawm je 1994/1995. upozorio da bi se Hrvatska “kao mala zemlja trebala otvoriti prema inostranstvu, ako želi napredovati”. Nažalost, Hrvatska se nije otvorila

Govori kako bi trebalo „više slobode štampe i da treba manje uplitanja Saveza komunista u društveni i politički život“ .  Na pitanje kada je shvatio da je njegov otac važna ličnost na javnoj sceni, Ivo  objašnjava:

“Od 1967. policija je prisluškivala  telefon mog oca. Policajci tvrde da Slavko Goldstein „perfektno govori engleski i nemački“ te da „kao Jevrejin ima širok krug znanaca kako u zemlji tako u inostranstvu“. Pozivaju ga na obaveštajne razgovore, ali „on odbija“ saradnju, pogotovo mu je „neprihvatljivo da otkriva stavove pojedinaca, jer to smatra denuncijacijom“.

Nakon izraelsko-arapskog rata 1967. Slavko Goldstein se u medijima javljao komentarima i člancima o bliskoistočnoj situaciji, protestvovao  protiv netačnosti u nekim tekstovima (jer je smatrao da su izrazito proarapski, u skladu s tadašnjom jugoslovenskom  spoljnom politikom). Branio je u razgovorima s prijateljima i američku politiku u nekim njezinim aspektima, u jednom razgovoru i prema Kubi.

U razgovorima s prijateljima i poznanicima o tim temama, iako su mu se sagovornici suprotstavljali – „bio je težak“ i nije se dao pokolebati, konstatovali su policijski informatori. Obaveštajne su službe zaključile kako je takvo Goldsteinovo ponašanje „javno politički štetno propagandno istupanje“ te da to spada u „nadležnost organa gonjenja“.

Afirmacija mog oca u široj javnosti tekla je postupno. Kad je sedamdesetih postao direktor Univerzitetske izdavačke kuće Liber koja je objavila niz zanimljivih i važnih knjiga, bio je u dobrim odnosima, naprimer, i s Miroslavom Krležom i Milovanom Đilasom. I ja sam imao priliku i jednog i drugog upoznati, a bio sam tek maturant ili student. Naravno da sam shvatao da je moj stari važna ličnost.”

Otac  nikad nije govorio  da bi mu sin trebao studirati ovo ili ono. Čak i kao maturant, Ivo je razmišljao  da  studira  medicinu, pravo, ekonomiju ili istoriju. Tokom poslednjeg razreda gimnazije odlučio je da upiše  istoriju na Filozofskom fakultetu. A dogodilo se da je doktorirao u Beogradu:

“U osnovnoj školi i Klasičnoj gimnaziji sam osam godina učio latinski i šest godina grčki. Kad sam diplomirao, otvaralo se mesto asistenta na Katedri za opštu istoriju srednjeg veka, pa sam se prijavio i dobio posao. U dogovoru s prof. Miroslavom Brandtom, koji mi je bio šef, orijentisao sam se prema vizantologiji. Otišao sam u Pariz na postdiplomske  studije, na prestižnu Ecole des Hautes Etudes en sciences sociales, gde je upoznao prof. Ljubomira Maksimovića s Odelenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, sadašnjeg potpredsednika SANU.

Nakon što je prof. Brandt otišao u penziju, u Zagrebu više nije bilo osobe koja bi me mogla adekvatno pratiti u radu na doktoratu, pa sam, logično, prihvatio Maksimovićev poziv da radim doktorat na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorat pod naslovom “Bizant na Jadranu od 6. do 9. veka” odbranio sam 1988. godine. I akademiku Maksimoviću, kao i drugoj dvojici članova komisije iz Beograda – pokojnima akademiku Božidaru Ferjančiču i prof. Ivanu Đuriću, večno sam zahvalan na pomoći i razumevanju. Zahvalan sam i ljudima na Filozofskom fakultetu i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, jer da nisam radio u  bibliotekama ove dve institucije, ne bih mogao napisati doktorat.”

Ako se izuzmu  odbrana doktorata i napredovanje u karijeri, prvi veliki profesionalni uspeh Ive Goldsteina je bila knjiga “Holokaust u Zagrebu”. Ona je objavljena 2001. godine, a autor je njome pokazao, sebi  i drugima, da može  uspešno istraživati i napisati opsežne tekstove o istoriji 20. veka.  Bila je to, kako je napisala recezentkinja Mirjana Gross “prva celovita obrada teme o kojoj su dosad uglavnom bili poznati samo elementi, često komponente u prekrajanju  istorije”. Knjiga je podstakla  diskusiju u hrvatskoj  istoriografskoj zajednici i uticala na daljna istraživanja tih i srodnih tema. Englesko izdanje je bilo u finalu (jedna od dve knjige) za 2016 National Jewish Book Award u SAD.

Ipak, svojom najboljom knjigom Ivo smatra  delo “Tito” u kojoj je napisao nekih 80% teksta, a  20%  je uradio njegov otac. U njoj su njih dvojica saželi svoje  viđenje ne samo te najznačajnije ličnosti hrvatske i jugoslovenske istorije  20. veka, nego i svoje razumevanje Jugoslavije. Naime, kroz Titovu biografiju reflektuje se istorija  ne samo njegove, tzv, Titove Jugoslavije, nego i istorija  celokupne jugoslovenske ideje. A odgovor na to pitanje izazov je za svakog istoričara, pa i za svakog intelektualca očeve i sinovljeve  generacije.

Jako zaostajemo u svetu koji se ubrzano menja i uništavamo budućnost svojih zemalja generacijama koje dolaze

U vreme kada su na vlasti u Hrvatskoj bili Ivo Josipović, Zoran Milanović i Vesna Pusić, Ivo Goldstein je preuzeo ambasadorski mandat u Parizu (2013-2017):

“Čast mi je bilo predstavljati Hrvatsku, pogotovo u trenucima kad smo ulazili u EU. U Parizu sam, temeljem instrukcija iz Zagreba, ali i prostora koji sam imao za samostalno delovanje, promovisao između ostaloga iono što danas nazivamo regionalnom saradnjom. Lično  mi je drago da smo mi, predstavnici BiH, Crne Gore, Srbije i Hrvatske uspeli 2016. “izgurati” zajedničku nominaciju “Stećaka” do upisa na Listu svetske baštine, iako su nam prve procene (i službene ocene) davale vrlo malo šansi.Osovinu projekta u Parizu smo tada činili srpski ambasador Darko Tanasković i ja, uz svesrdnu pomoć ambasadorke Crne Gore Dragice Ponorac i ambasadora BiH Ivana Orlića. To je pravi primer kako se može raditi na zajedničku korist.”

Prema rečima sagovornika CORD-a, Josip Broz Tito bio je jedini evropski državnik koji je u svojoj dugoj političkoj karijeri uspešno vodio bitku protiv Hitlera i Staljina. Za vreme Drugog svetskog rata u okupiranoj Europi, bio je glavni organizator i vojskovođa najjačeg gerilskog otpora nemačko-talijanskim okupatorima i njihovim kolaboracionistima, ali je posle rata te uspehe iskoristio da u Jugoslaviji uvede komunističku jednopartijsku diktaturu, po uzoru na surovost Staljinovog SSSR-a:

“Ipak, Tito je već nakon tri godine došao u oštar konflikt sa Staljinovim hegemonizmom. Svoju je zemlju izdvojio iz istočnog (komunističkog) bloka i oko 30 godina vešto održavao neutralnost između demokratskog Zapada i komunističkog Istoka.

Tokom tih 30 godina Tito je postepeno ublažavao neke krutosti komunističkog sistema, proširivao prostor raznih građanskih sloboda. Jugoslavija se pod njegovim vodstvom u ekonomskom i društvenom pogledu razvijala brže negoli države koje su je činile, ikad pre ili posle. No, Tito nikad nije odustao od jednopartijskog sistema, državno i partijski kontrolisane ekonomije niti od svoje lične arbitražne vlasti. Često se nije dobro snalazio u povremenim ekonomskim krizama niti u nacionalističkim konfliktima unutar višenacionalne države. Nagrižen bolestima posljednjih godina života i teškim lomovima u poslednjem braku, Tito je za sobom ostavio katastrofalno nesređeni sistem upravljanja zemljom s nedoraslim političkim vodstvima, najviše zavađenima na međunacionalnim suprotnostima. Deset godina posle Titove smrti to je dovelo do niza međusobnih ratnih sukoba u kojima se bivša država Jugoslavija raspala na sedam malih državica.

Priča o Titu nije jednodimenzionalna, ne može se svoditi na samo dobro ili samo loše. Ne može ga se smatrati srbomrscem ili hrvatomrscem, jer on to nije bio. Tek kad uzmemo u obzir elemente koje sam nabrojao, pa i mnoge druge, može se shvatiti Titova ličnost. Ja sam o njemu imao puno lošije mišljenje kad je umro, nego što imam danas.”

A gde smo danas, posle raspada Jugoslavije, šta su po  mišljenju ovog istoričara najveće opasnosti u zemljama bivše Jugoslavije, kao bi opisao opasnost od nacionalizma u tim novim državama:

“Jedan od najvećih istoričara 20. veka  Eric Hobsbawm (1917-2012) dao je 1994/1995. intervju jednim hrvatskim novinama te u njemu upozorio da bi se Hrvatska “kao mala zemlja trebala otvoriti prema inostranstvu, ako želi napredovati”. Nažalost, Hrvatska se nije otvorila. Postali smo članica EU pre sedam godina i, izgleda paradoksalno, bili smo otvoreniji u trenutku ulaska nego što smo sada.

Nacionalizam je danas  apsolutno najveća opasnost. Nacionalizam, odnosno šovinizam, je bolest jednog naroda koja je smrtonosna za druge. Nacionalizam dakle, donosi nesreću nekom drugom narodu, ali svom vlastitom ne donosi sreću. To smo na stravičan način mogli naučiti iz iskustava ratova u devedesetim godinama. Mogli smo naučiti, ali u dobrom delu naših javnosti ta lekcija još nije naučena. A onaj ko takve lekcije iz istorije ne nauči, prisiljen ih je ponavljati. Volio bih biti optimist, ali se bojim da mi kruta realnost ne ostavlja previše prostora za takva nadanja.

I danas je u javnostima zemalja bivše Jugoslavije dominantan narativ –svi su krivi, samo smo mi pravedni. Tako ne možemo napred. Treba shvatiti da postoji i ona druga strana s kojom se verovatno ne možemo u mnogo toga složiti, ali čije stavove valja uvažavati i onda pronalaziti načine kako da rešimo sporna pitanja ili da funkcionišemo po nekim prelaznim rešenjima. Naime, jako zaostajemo u svetu koji se ubrzano menja i uništavamo budućnost svojih zemalja generacijama koje dolaze.