Ja sam neka mirna anarhistkinja i blizak mi je Kropotkinov anarhizam koji svoje moralne osnove ne pronalazi u moći nad drugima, strahu od boga ili gospodara, već slobodi pojedinca i shvatanju važnosti dobrobiti društva
U Kulturni centar Beograda sam došla direktno nakon položenog ispita na master studijama na Univerzitetu umetnosti. Volontirala sam u programu čiji cilj je bio unapređenje trajnog međukulturalnog dijaloga i saradnje na različitim nivoima u Dunavskom regionu. Govorilo se o kulturi mira i mirnog rešavanja problema, iako su oni u Jugoslaviji rešavani devedesetih suprotno ovoj ideji. Bila je to 2003. godina i II međunarodna Dunavska konferencija u čijem fokusu su bile kultura i umetnost predstavljene kao ključne za jedno društvo. Dakle, slučajnost ili ne, ali ovo je bio projekat koji je postavio temelje entuzijazma i neke vrste metodologije koje sam „primenjivala“ na dalje.
Nakon volontiranja, dugo godina sam radila u Kulturnom centru Beograda kao spoljna saradnica odnosno lice angažovano po ugovoru na određeno vreme. Najviše sam sarađivala na međunarodnim programima s obzirom na poznavanje različitih jezika, pre svega francuskog. Paraleleno sam svoje znanje razvijala kroz u to vreme alterntivne škole odnosno one u kojima ste mogli da čujete drugačije perspektive sagledavanja određenih tema i problema u odnosu na osnovni obrazovni sistem – to su u mom slučaju bile studije kulture (aaom) i mirovne studije, a bilo ih naravno još.
Uvek je zanimljivo kada se vratite na svoje prve radove i shvatite da je to nešto što radite i danas, da vas je obeležilo i da sloboda da počnete iz početka više ne postoji. Obavezno pročitaje ako već niste predgovor koji je Kalvino na ovu temu napisao za svoju knjigu Staza do paukovih gnezda. A pročitajte i knjigu naravno.
I dalje mislim da u okruženju i vremenu u kojem je proizvodnja osećaja straha i pohlepe značajno moćnija u odnosu na pojedine društvene ili kulturne vrednosti ne smemo prestati misliti o tome kako može svako od nas da doprinese dobrobiti društva u kojem živi i radi sa svešću da to ponekad podrazumeva borbu koja traje
Moje radno okruženje su često činili paradoksalni konstrukti, anahronizmi, dualiteti i neskladi koji su nastajali kao posledica sistema, društvenih promena koje smo mi /ja i i/ili institucije lakše ili teže pratili, a ponekad uopšte. Izazov je biti sposoban da u svakom trenutku sagledate problem iz za njega relevantnih oblasti i perspektiva. Takav je moj pristup bio i kada sam razmišljala o koncepciji ovogodišnjeg 59. Oktobarskog salona trudeći se da sagledam izložbu iz svih za nju relevantnih oblasti i perspektiva i omogućim ili otvorim javni prostor za što više glasova umetnika, umetnica, pesnikinja, pesnika, filozofa, teoretičara, filmskih stvralaca, likovnih kritičara, samoorganizovanih grupa…To naravno ne bi bilo moguće bez kolektiva Kulturnog centra Beograda i onih koji su direktno bili uključeni u rad na Salonu.
I dalje mislim da u okruženju i vremenu u kojem je proizvodnja osećaja straha i pohlepe značajno moćnija u odnosu na pojedine društvene ili kulturne vrednosti ne smemo prestati misliti o tome kako može svako od nas da doprinese dobrobiti društva u kojem živi i radi sa svešću da to ponekad podrazumeva borbu koja traje.
Važan projekat na kojem radim paralelno sa svim drugim poslovima jeste onaj koji se odnosi na sakupljanje i oblikovanje privatne biblioteke knjiga i crteža koju kreiram zajedno sa mojom decom. Čitanje je važno, ali možda još više razgovor i zato uvek volim da radim sa nekim.