Da je danas živ, Branko Miljković, princ pesnika, napunio bi krajem januara tačno devedeset godina. Ipak, njegova životna priča, čiji kraj je predvideo u svojoj poeziji, završila se na periferiji Zagreba, u 27. godini. Navodno samoubistvo, u stvari, najverovatnije fingirano, nikad razjašnjeno, označilo je kraj jednog mladog života i tek započete književne karijere. Ali ostala je poezija. Koju će svi pisati. Kako je, opet, proročki, rekao Miljković
Njegova zaostavština je dvojaka. Tu je pre svega, njegovo delo, koje je još nedovoljno odgonetnuto pošto su se tumači njegove poezije vezivali za pogrešne stvari, a promicalo im je ono bitno i suštinsko. Nema sumnje da se radi o jednom od naših najvećih pesnika svih vremena. Drugi vid zaostavštine ogleda se u mitu o njemu, legendi o ukletom pesniku i nekom ko ide do kraja, pljuje smrti u lice i pritom se smeje, o nekom ko je pesnik od glave do pete, a Branko jeste bio poezija sama…
Mnogo toga je fascinantno kod njega. Ali u celoj priči oko poezije, filozofije i mistifikacije Miljkovićevog života i smrti u drugi plan je stavljeno njegovo čovekoljublje. Branko je mnogo voleo ljude i naročito je imao razumevanja prema marginalcima i sirotinji. Postoji njegova sjajna pesma „Rudari“ koja glasi: „Siđoše u pakao po nepravdu. Na kojoj se može ogrejati.“ Ova pesma je i danas, više od pola veka kasnije, bolno aktuelna.
Kao vrlo intiutivan čovek, on je znao da prozre sve mimikrije sistema, njegove nedostatke i licemerja, a kao prgavi Nišlija, nije se ustručavao da o tome i jasno i glasno govori. To se drugovima „odozgo“ nije baš svidelo. Još odjekuje njegovo pitanje „Zašto ubijaju pesnike u socijalizmu?“. Reći to u vreme kada se za mnogo manje išlo na višegodišnju robiju ili na Goli otok ili nešto još gore, to je akt neviđene hrabrosti koja se graniči sa ludilom. Naprosto, Miljković je najviše smetao zbog toga što nije dao na sebe i što se nije plašio nikoga. Čak i kada je shvatio da je došao na udar mnogih, od moćnika do zavidljivaca, on je nastavio da prkosi.
U refrenu pesme „Pljuni i zapjevaj“ Bijelog dugmeta je jedan čuveni Brankov stih: „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“. Zatim, jedina nagrada koju je dobio bend Šarlo akrobata zvala se „Smeli cvet“, opet po Brankovoj pesmi. Prošle godine je niški bend Stereo banana objavio album „Niške strasti“ i na njemu se nalazi pesma „Smrt Branka Miljkovića“. Ima nekoliko muzičkih projekata koji kombinuju rok muziku i Miljkovićeve stihove. To, u stvari, govori o vitalnosti i bezvremenosti Brankove poezije. Kad čitate njegove stihove, nemate utisak da su nastali pre više od pola veka, čini vam se kao da su napisani jutros. Malo je takvih pesnika u nas, mogu na prste da se izbroje: Vasko Popa, Mika Antić, Džoni Štulić…
Još odjekuje njegovo pitanje „Zašto ubijaju pesnike u socijalizmu?“. Reći to u vreme kada se za mnogo manje išlo na višegodišnju robiju ili na Goli otok ili nešto još gore, to je akt neviđene hrabrosti koja se graniči sa ludilom
On je bio vrlo kompleksna ličnost i karakteriše ga, još u ranim godinama, sve ono što karakteriše genijalne ljude. Dakle, neverovatna glad za znanjem, neprestana zapitanost nad smislom sveta i života kao i neprestani rad na sebi. Branko je bio neverovatan erudita, načitan, obrazovan, poliglota… Reklo bi se sve ono što većina savremenih srpskih pisaca nije. Mogao je kompetentno da polemiše na veliki spektar tema, zbog čega je često ulazio u sukob s autoritetima. To je takođe još jedna osobina genija – da ne podnosi autoritete.
Jedna od njegovih najpoznatijih pesama, „Uzalud je budim“, tumačena je decenijama od strane književnih teoretičara, kritičara, pa i samih pesnika, ali njen smisao je nekako izmivao svima koji su pokušali da proniknu kroz stihove pisane kao da su neka čudesna šifra.
A iza pesme, postoji jedna priča, niška, ratna, tragična.
Naime, u Brankovom komšiluku, te nesrećne 1944. godine kada su rušilačke bombarderske eskadrile naših „saveznika“ zasipale bombama grad na Nišavi, živela je devojka po imenu Ruža. Kažu da je bila neviđena lepotica. Branko je tada imao deset godina i stalno je viđao Ružu a verovatno i bio zaljubljen u nju, baš kao i većina dečaka iz ulice. Došao je i taj sudbonosni Uskrs 1944. i do tada najrazornije bombardovanje Niša. Bombe su padale čak i na Sabornu crkvu, jedna je pogodila oltar, ali nije eksplodirala. Božije čudo. Ali ne i za lepoticu Ružu, koja je u jednom od bombardovanja bila teško ranjena i završila u komi.
Tih dana, Nišlije su svakodnevno ponavljale jedno te isto pitanje:
„Je li se probudila Ruža?“
Ovo pitanje, kao mantra ili stih urezalo se u um i dušu desetogodišnjeg Branka.
Ruža se nikad nije probudila. A on je nekoliko godina kasnije napisao pesmu posvećenu njoj. „Uzalud je budim“ biće naslov njegove prve zbirke pesama koja će mu doneti slavu i neprijatelje, podjednako. Bežeći od zla koje je tumačio kroz svoje stihove, put će ga odvesti do Ksaverske šume u predrgrađu Zagreba.
Ni do dana današnjeg nije razjašnjeno da li je Branka te mračne februarske noći ubila prejaka reč ili neko drugi.
Ali pesma traje i kada se plamen života ugasi.
„Uzalud je budim“ je jedna od najlepših ljubavnih pesama ispevanih na srpskom jeziku. I mnogi su u svet poezije ušli upravo preko nje.
Tako su Branko i lepotica Ruža ušli u večnost.
I malo ko zna šta stoji iza Brankovih stihova, kakva jednostavna, ali tragična ljudska priča.
Baš kao i Ruža, napustivši ovaj svet, Branko se probudio u nekom boljem, usnuo je da se nikad ne vrati.
I bio je u pravu.
Ljudi ne umiru,
Samo se probude iz ovog života, kao iz predugog košmara.