Na jugoslovenskim i evropskim scenama postavio je stotinak drama, opera i mjuzikla i za njih dobio najviše pozorišne nagrade. Bio je upravnik četiri profesionalna pozorišta, uspešan ministar kulture u Vladi Srbije u najtežim godinama ekonomske krize. U četvorogodišnjem mandatu je uređivao Kulturno-umetnički program Radio televizije Srbije.
Zajedno sa saradnicima u Ministarstvu kulture, uspeo je da dovrši rekonstrukciju Narodne biblioteke Sbije i Jugoslovenske kinoteke. Kao lični izazov, učinio je da se realizuje maratonski televizijski prenos predstave slavnog belgijskog reditelja Jana Fabra ’Olimp’, kojom je otvoren Bitef 2017. godine i koji je trajao koliko i predstava – 24 sata! Tada je antičko pozorište, ispričano na najsavremeniji način, ušlo u 220.000 kuća širom Srbije. Bio je to podvig nezabeležen u istorji jugoslovenske i srpske televizije, poduhvat koji je zadivio i teatarsku javnost sveta.
Na sceni ’Madlenijanuma’ postavio je mjuzikl ’Jadnici’, koji je igran petnaest godina kao najuspešnija predstava ove pozorišne kuće. A mjuzikl ’Violinista na krovu’, koji se u njegovoj režiji igra na sceni ’Muzikalen teatra’ u Sofiji, proglašen je najboljom predstavom u Bugarskoj 2021 godine!
Šta god radio, Nebojša Bradić (1956) je čovek kulture, kultura je njegova najistrajnija uporišna tačka. Kultura je za njega ‘stajanje na ramenima prethodnih generacija, kontinuitet i uspostavljanje javne svesti’. Zna kako funkcioniše sistem finansiranja u kulturi, ima visoke kriterijume kad je reč o umetničkim dometima, i precizan je kada locira adresu za rešavanje problema u ovoj oblasti:
„Sve dok predsednici vlada i ministri finasija budu gledali na kulturu kao trošak, a ne kao mogućnost da ona posluži kao osnova za uspeh i reputciju zemlje, ovakav trend koji državu vodi u sunovrat neće se promeniti. Kultura nije i ikada ne može biti ponižena. Ponižavanje kulture može biti samo projekcija moćnika koji su je nedostojni.“
Nedavno je u beogradskom Narodnom pozorištu izvedena premijera opere ’Falstaf’, koju je postavio ovaj reditelj. Ovo Verdijevo delo koje se ponovo izvodi posle 45 godina, na premijeri početkom juna doživelo je nezapamćen uspeh. A Nebojša Bradić je danas već u probama mjuzikla ’Žene na ivici nervnog sloma’ u Pozorištu na Terazijama, koji radi po istoimenom filmu slavnog španskog reditelja Pedra Almodovara.
Kad su slobodni, Nebojša i njegova supruga Zaga, ugledni psihijatar i psihoanalitički psihoterapeut, planiraju putovanja za odmor, ali i za obilazak nekih značajnih muzeja i izložbi, da bi videli predstave u nekoj od zemalja Evrope. U braku su više od trideset godina:
„Zaga i ja pružamo jedno drugom bespogovornu podršku kad je reč o poslu kojim se bavimo. U ovim godinama naš život je miran i usmeren prema onome što su zajednička interesovanja. Naši poslovi su, svaki na svoj način, inspirativni. Mene njen posao posebno zanima u onom delu u kome nudi kompleksnost razumevanja čovekove duše i čovekove situacije danas. Ali, kod nas postoji jasan dogovor da o temama koje su usko stručne, ne razgovaramo. Njeni pacijenti su njen problem, moji ’pacijenti’ su moj problem. Zaga voli pozorište, umetnost, posebno literaturu.“
Pozicija ministra je uvek izazov, ona je kao Vukov spomenik. Izdignuti ste na postamentu, a ustvari ste najbolja meta za golubove
Ovaj sagovornik CORD-je imao uzbudljivo odrastanje u kući oca Momira koji je bio glumac i upravnik pozorišta u Kruševcu, i majke Milice, nastavnice matematike koja je pratila supruga na na tom putu. Često je ostajao sam u društvu knjiga i svojih fantazija i veruje da je to na dobar način kreiralo osnovu za njegove buduće korake:
„Ipak, najbliže me je određivala blizina umetnosti i ljudi koji su pripadali tom svetu. S druge strane, zanimali su me sport, muzika i literatura, ali i prirodne nauke. Na liniji svog matematičkog uma, branio sam maturski rad iz oblasti atomske fizike.“
Tako podeljen, posle gimnazije je došao u Beograd i upisao tri fakulteta – jedan iz oblasti tehničkih nauka, drugi je bio jezik, treći pozorišna režija na Fakultetu dramskih umetnosti:
„U odnosu na sva moja ranija interesovanja, odluku da se bavim pozorištem sam doneo prilično kasno i pomalo neočekivano, jer se nikada pre toga nisam bavio pozorištem, čak nisam bio ni član dramske sekcije. I, kako nisam bio siguran da li ću proći na prijemnom ispitu za režiju, upisao sam i druga dva fakulteta. “
Uspeo je iz prvog pokušaja u klasi profesorke Borjane Prodanović, unuke slavnog srpskog političara, pisca i akademika Jaše Prodanovića (1867 -1948), koja je i sama bila osobena ličnost:
„Zanimljivo je da je jedan od njenih studenta u generaciji pre mene bio moj kolega i dugogodišnji prijatelj Branislav Žaga Mićunović, koji je bio i ministar kulture Crne Gore, a u jednoj kasnijoj klasi njen student je bio Jagoš Marković. Tri razliičita senzibiliteta ljudi koji su bili njeni đaci.“
Druženje sa Beogradom za studenta Nebojšu Bradića je zapravo bilo druženje sa pozorištem:
„Kao student sam video najbolje predstave na Bitefu, tada sam gledao režije Boba Vilsona, Grotovskog, Euđenija Barbe, Pitera Bruka… Beograd je bio pozorišni centar sveta i to iskustvo, nažalost, nisam više nikada imao prilike da doživim u Srbiji. Ali, zahvaljujući toj inicijaciji, svoje lično i profesionalno sazrevanje nastavio sam u Londonu čije pozorišne čarolije me još uvek motivišu.“
Uspeh opere ’Pepeljuga’ iz 1998. godine je bio tim veći, jer je sam proces rada na njoj bio obojen pretnjama da ćemo biti bombardovani
Nebojša pamti fascinaciju koju je doživeo kada je gledao prvu predstavu u Beogradu, ’Radovan III’ sa Zoranom Radmilovićem u naslovnoj ulozi. Kao što ne zaboravlja pozorišnog reditelja Jovana Batu Putnika (1914-1983), koji je, sticajem okolnosti, jedan od zaslužnih da je ušao u svet pozorišta, čije predstave su uticale da pozorište gleda kao umetnost. Kao student druge godine režije, bio je asistent Dejanu Mijaču (1934-2022) na predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta ’Pučina’, koja će ostati upamćena kao ’prevratnička’ zbog načina na koji je Mijač ’pročitao’ tu Nušićevu melodramu. Kao što je čitao ostale srpske klasike, zbog čega ga je Nebojša posebno cenio.
Još jedan velikan srpske kulture, književnik Borislav Pekić (1930-1992) ostavio je dubok trag u Bradićevom sećanju. Kada je odlučio da na scenu postavi Pekićevo ’Zlatno runo’, Nebojša mu je prišao jednom prilikom 1979. godine u klubu Narodnog pozorišta:
„Posle tog upoznavanja, imali smo nekoliko ’seansi’ u tadašnjoj Gradskoj kafani gde smo pričali o njegovom delu. On je pažlijivo slušao ono što sam ja nameravao da uradim sa ’Runom’. To mi je ulivalo samopouzdanje i verujem da je uticalo na moj budući odnos prema umetnosti i umetnicima.Pekić je već bio uspešan pisac, a tako ozbiljno je razgovarao sa studentom režije. I to potpuno otvoreno, sa punim razumevanjem. Kasnije smo se povremeno viđali, pozivao me je da kada dođem u London i budem njegov gost. Režirao sam njegove komade, bivao sam zbog toga osporavan, ali i nagrađivan. Ponosan sam da sam bio jedan od njegovih prijatelja.“
Prve samostalne režije Nebojša je radio već kao student, a diplomirao je sa predstavom ’Nora’ u Narodnom pozorištu u Nišu. Od tada, do danas, potpisao je stotinak dramskih predstava, mjuzikla i opera koje je postavio na pozorišnim i operskim scenama Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Grčke, Turske, Bugarske…Dobijao je dobre i izvanredne kritike, Sterijinu i brojne druge nagrade, ali svaku novu predstavu radi kao da je najvažnija, ili, kako kaže, ’svaka predstava je poslednja’.
Kultura ne pripada samo jednoj partiji ili jednom sazivu Ministarstva, ona ne može da se deli na politički interesne grupacije
Značajan i uspešan deo rada ovog umetnika su bili njegovi upravnički mandati u nekoliko pozorišta. Najpre u Kruševačkom pozorištu gde je proveo 15 godina kao reditelj, umetnički direktor i upravnik. Pod njegovim rukovodstvom, ono je postalo najrespektabilnije pozorište u unutrašnjosti Srbije krajem osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka:
„Imao sam trideset godina kada sam na podsticaj glumaca postao najpre vršilac dužnosti, a potom i upravnik pozorište. Tu dužnost sam prihvatuo uz prethodni uslov da se pozorište najpre rekonstruiše. Novo pozorište je bilo otvoreno za glumce goste među kojima su bili: Đuza Stojiljković, Branislav Ciga Jerinić, Tanja Bošković i mnogi drugi. Bio je to zamajac da se pozorište pokrene i da stvori uspešne i autentične predstave.“
Trijumf predstave ’Prokleta avlija’ na Sterijinom pozorju 2000. godine krunisao je je Bradićev ’kruševački ciklus’. On je dramatizovao i režirao ovo delo Ive Andrića i dobio Sterijinu nagradu za to, predstava je proglašena najboljom u celini, a glumačku ekipu činili se tada mladi Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Nebojša Milovanović, Nebojša Dugalić…
Kratko će potom Nebojša biti na mestu upravnika Ateljea 212, gde je došao na predlog reditelja i dotadašnjeg upravnika Ljubomira Mucija Draškića ( 1937-2004). Odatle je na predlog ministarke kulture Nade Popović Perišić otišao na čelo Narodnog pozorišta, gde je u naredne dve i po godine izolacije, razbijao blokade ostvarujući međunarodnu saradnju ove kuće. Ostaće upamćeno da je u zgradi na Trgu Republike, uoči bombardovanja 1999. godine, uspeo da izvede premijeru Rosinijeve opere Pepeljuga u režiji Jagoša Markovića. Kostime je radio slavni italijanski modni kreator Renato Balestra:
„Pepeljuga je značila da se naše pozorište vraća u svet. Njena premijera je bila u vremenu posle Dejtonskog sporazume, posle sankcija. Bio je to iskorak pozorišta i teškim godinama. Njeno izvođenje su pomogli Ministarstvo kulture Srbije i Italijanska ambasada u Beogradu. Treba znati da je ovaj uspeh bio tim veći jer je sam proces rada na njoj bio obojen pretnjama da ćemo biti bombardovani. Mi smo to pomalo ignorisali, ali je ta vrsta neizvesnosti i napetosti bila prisutna.“
Posebno je uvredljiv ton i način na koji se u Skupštini diskutuje o pojedinicima, bilo da se radi o glumcima ili nekom drugom
Godine velikih uspeha zabeležilo je i Beogradsko dramsko pozorište kada ga je u dva mandata vodio Nebojša Bradić. Osnovao je i međunarodni Festival igre koji je danas, posle Bitefa i Bemusa, nesumnivo nacionana kulturna tekovina. U BDP je došao na poziv glumaca. I jednako je, na samom početku tražio rekonstrukciju zgrade:
„Brzo smo se dogovorili da je prvo potrebno uraditi infrastrukturu, zatim se baviti programom, pa ansamblom, i u međuvremenu raditi na tome da se publika vrati. Trebalo je smisliti šifru na koji način možemo da privučemo publiku i da pozorište ponovo uspostavimo na mapi značajnih institucija kulture u Srbiji. Bilo je uspešnih predstava, ali i onih drugih. Uspešne predstave mogu da uljuljkaju, ali kada predstava ne doživi uspeh, iz nje možete da izvučete bolje zaključke nego kada napravite uspeh. Naši umetnici, naša pozorišta greše kada imaju cilj da prave uspeh. Uspeh se ne pravi, prave se dobar repertoar, dobra podela i dobra predstava.“
Njegovi uspesi su ga kvalifikovalo da ga tadašnja stranka G17 Plus predloži za ministra kulture u Vladi Srbije, gde je proveo tri godine (2008-2011) i pokazao kako je moglo da se krene u rešavanje nekih problema. Ali, političke igre su vukle neke druge poteze. Dobro je to opisao o rekavši:“Pozicija ministra je uvek izazov, ona je kao Vukov spomenik. Izdignuti ste na postamentu, a ustvari ste najbolja meta za golubove.“
Imao je dosta ideja koje bi bile korisne za vreme u kome smo tada bili, ali:
„Bio je to trenutak svetske ekonomske krize i to je bio najveći hendikep za tadašnju Vladu, posebno za Ministarstvo kulutre.Mnoge ideje koje smo imali, nije bilo moguće realizovati. Jedna od stvari koju smo završili bilo je predstavljanje Srbije na Sajmu knjiga u Lajpcigu, gde smo bili počasni gosti.“
Ponosan sam na dijaloge koje sam imao sa ljudima koji ne pripadaju istom korpusu političkih ideja ili stavova
Ono što je mogao, Bradić kao ministar je pokazao. Slavni glumac Velimir Bata Živojinović (1933-2016), dugogodišnji poslanik tada vladajuće Socijalističke partije Srbije, u godinama kada je Nebojša Bradić bio ministar, a on u opoziciji, hvalio se izvanrednom saradnjom. Potpisnici ovog teksta je u jednom intervjuu za NIN svedočio:
„Bio sam u svim vladinim organima, i filmskim organima, u svim filmskim fondovima, gde sam mogao da utičem da se stvari poboljšaju, da se rešavaju problemi. Naravno, bez pomoći nekih ministara, naročito ministra Nebojše Bradića, koji je dosta uradio da film ponovo proživi, ne bismo ni mi filmski radnici mogli mnogo da uradimo. On je zaslužan da je situacija u srpskoj kinematografiji danas mnogo bolja nego juče, mada od mnogih relevantnih ljudi nije imao razumevanja. Ako je bilo nekih zastoja, nije njegova greška. Srpski film je tako snažno napredovao da je počeo veoma uspešno da prezentuje našu kinematografiju u celom svetu. Šteta je što je Bradić otišao.“
Danas, kada je na delu nezadovoljstvo ljudi iz kulture odnosom vlasti prema njima, tadašnji stav Nebojše Bradića predstavlja redak, svetao primer poželjnog ponašanja:
„I onda i danas sam smatrao da obračuni u kulturi nisu potrebni kulturi, nisu dobri za kulturu, koliko god oni ponekad delovali ‘atraktivno’ za medijsku sferu. Neko ko se nalazi na poziciji ministra, ne treba da bude neko ko presuđuje ili arbitrira, na način da nekoga omalovažava ili likvidira. Same odluke koje se donose u Ministarstvu određuju politiku koju vodi to Ministarstvo. Izvan mog osećanja civilizacijskog ponašanja je kada se ministar obračunava sa piscem, rediteljem ili glumcem. Kultura ne pripada samo jednoj partiji ili jednom sazivu Ministarstva, ona ne bi smela da bude plen interesnih grupacija. Posebno je uvredljiv ton i način na koji se u Skupštini diskutuje o pojedinicima, bilo da se radi o glumcima ili nekom drugom. To izaziva samo dalju eskalaciju nasilja u društvu, strah i nesigurnost. Ponosan sam na dijaloge koje sam imao sa ljudima koji ne pripadaju istom korpusu političkih ideja ili stavova, jer smo tako mogli da sarađujemo u svrhu razvoja kulture i umetnosti“
