Mapa sajta

Više...

Izložba fotografija dela poznatog slovenačkog arhitekte Jožefa Plečnika

Izložba fotografija dela poznatog slovenačkog arhitekte Jožefa...

Оtvorena Nedelja finskog filma

Otvorena je 7. Nedelja finskog filma, filmom...

Vesti

Koncept Mercedes-AMG PureSpeed

Afalterbah.  Uzbudljiv, pun energije i oduzima dah – Mercedes-AMG PureSpeed koncept je glavna atrakcija uoči Formule 1™ Velike nagrade...

Savet EU usvojio Zakon o veštačkoj inteligenciji, prvi te vrste u svetu

Savet Evropske unije usvojio je Akt o veštačkoj inteligenciji, prvi takav zakon u svetu koji, ako se na njega...

Članice Evropske unije odobrile reformu tržišta električne energije

Članice Evropske unije odobrile su reformu tržišta električne energije u EU, kao odgovor na energetsku krizu povezanu sa ratom...

Dan nezavisnosti Crne Gore obeležen u Beogradu izložbom Crnogorsko ćirilsko štamparstvo XV i XVI veka

Povodom 530 godina od štampanja Oktoiha prvoglasnika, Ambasada Crne Gore u Beogradu organizovala je izložbu "Crnogorsko ćirilsko štamparstvo XV...

Radni doručak sa Nacionalnom službom za zapošljavanje

Slovenački poslovni klub je u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje organizovao uspešan radni doručak na temu Prezentacija javnih...

Jedno sećanje – 100 godina od rođenja Mire Trailović

Gospođa je bilo njeno ime

Kada su slavnog pisca Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?“

Nema te pozorišne enciklopedije sveta u kojoj nema Mire Trailović, rediteljke, žene koja je izmislila Beogradski interncionalni teatarski festival – BITEF, upravnice Ateljea 212, rođene pre tačno 100 godina – 22. januara 1924. godine.

Danas je teško zamiisliti koliko je bilo potrebno lične hrabrosti i upornosti da se 1967. godine izmisli BITEF, jedno od najvećih kulturnih obeležja tadašnje Jugoslavije. Mira je htela festival novih pozorišnih tendencija, i srećom, imala je podršku  mislećeg sveta tog vremena.. A to baš nije bilo lako. Jer, Mira Milićević, udata Trailović, bila je decenijama jedini rukovodilac u kući kulture, a da nije bila član Partije. Da stvar bude još gora, tačno je znala samo funkciju Josipa Broza Tita. Za ostale je nagađala i po pravilu – grešila. Taj nemar se često pripisivao njenom ’buržujskom poreklu’, koje nije krila, niti je njime mahala. Mirina baka Katarina bila je dvorska dama kraljice Natalije Obrenović, a predak po majci bio je Aleksa Simić (1800-1872), ministar za finasije ,ministar unutrašnjih dela, ministar pravde i prosvete i ministar inostranih dela Kneževine Srbije. Mirin otac Andreja Milićević bio je vrstan prevodilac koji preveo četrdesetak dela francuskih klasika. Majka Radmila Simić bila je profesorka francuskog jezika. Deda Milan Simić bio je upravnik Narodnog pozorišta. Mira je završila Drugu beogradsku gimnaziju, srednju muzičku i srednju glumačku školu, potom i Muzičku akademiju. Završila je i tadašnju Visoku filmsku školu, a potom diplomirala režiju na Akademiji, gde će mnogo godina kasnije predavati radio režiju. Dok je na početku karijere režirala radio drame u Radio Beogradu, upoznala je Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, potonjeg dopisnika ’Politike’ iz Pariza i prvog čoveka najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. Na venčanju je uzela njegovo prezime. Nisu imali dece.

Kao pozorišni reditelj, Mira je ostavila tridesetak predstava, ali ona prelomna, istorijska je hipi mjuzikl ’Kosa’ premijerno izveden 19. maja 1969. godine na sceni Ateljea 212.  Posle američke, bila je to četvrta evropska premijera, a prva u istočnoj Evropi, kako se tada još uvek delio ovaj kontinent. Mira je učinila da priča o ’Kosi’ postane više od mita i legende, da ostane kao dokaz osvajanja slobode odmah posle studentske pobune 1968. godine i jedan od cvetova u reveru demokratskih sloboda Josipa Broza Tita.

Pozorišna rediteljka čiji su komadi uvek bili avangardni, grozila se te reči, iako su njene režije unosile nove politike i kulturne trendove u pozorišni život Beograda. Prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde –  Sartra, Joneska, Olbija… Kao upravnica je bila zaslužna što su neke popularne ali kontorverzne predstave pomerile granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, zahvaljujući njenom angažmanu tokom godina rada BITEF-a, Beograd su posetili Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi koji su doneli dah velikog sveta u ovu sredinu.

Unela je duh Zapada u Srbiju, zahvaljujući njenom angažmanu tokom godina rada BITEF-a, Beograd su posetili Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi koji su doneli dah velikog sveta u ovu sredinu.

Pored svih relevantnih domaćih nagrada, kao prava građanka sveta dobila je priznanje Uduženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na kulture, priznanje iz Italije joj je uručio predsednik Đuzepe Saragat. Orden Legije časti u rangu Komandanta, dobila je od francuskog ministra kulture Žaka Langa 1985. godine u znak priznanja za veliki doprinos i zasluge u širenju kulturnih veza između Francuske i Jugoslavije.

Posle dugih godina profesionalne saradnje i bliskog poznanstva, jednom prilikom sam pozvana na kafu u novi stan Mire Trailović i njenog supruga Guce Trailovića, u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Imala sam čast da mi je Mira skuvala kafu i poslužila iz lepe porcelanske šolje. Još nisam počela da pijem, kada mi je divni kolega Guca u šali rekao: Imate privilegiju da vam je Mira ponudila kafu iz šolje svoje bake Katarine. Istog trenutka sam otišla u kuhinju i uzela običnu veliku šolju za mleko i u nju prebacila kafu. Prepala sam se od pomisli da ću razbiti šolju koja više ne može da se kupi, na kojoj je bilo utisnuto dvorsko poreklo.

Posle Mirine i Gucine smrti, taj stan je promenio nekoliko vlasnika, dok ga nisu kupili Maja i Emir Kusturica.

Miru Trailović je samleo karcinom tog leta i preminula je 7. avgusta 1989. godine. Sahranjena je na Novom groblju, po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Prostor ispred BITEF teatra dobio je ime ’Skver Mire Trailović’. Velika scena ’Ateljea 212 od 2014. godine nosi ime ’Mira Trailović’.

Umesto pokušaja da bilo šta sama uobličim nudim vam jedno sećanje glumca Dragana Nikolića koje tako ubedljivo oslikava ovu jedinstvenu osobu:

“Mira Trailović je bila gospođa, a to je zapravo bilo njeno ime. Kada sam imao pozorišni debi u Parizu, Mira Trailović je bila direktor Teatra nacija u Nansiju, a vikend je provodila u Parizu. I svaki put je dolazila na moje probe. Jedne večeri je sačekala da završim probu i krenula da mi pokaže Pariz. Pošli smo u ‘Odeon’ gde se igrala predstava za koju se čekalo nekoliko nedelja. Rekao sam joj da nema šanse da uđemo, ali ona je sa osmehom krenula na glavni ulaz, vratar se naklonio i propustio nas sa jednim ljubaznim ‘Bon soire, madame Trailovik!’ Odveo nas je u upravničku ložu i tu smo ostali dok Mira nije rekla da je dosadno i da idemo dalje. Jest da je bilo malo nepristojno kad vas tako počaste a vi odete posle 10-15 minuta, ali za Miru uopste nije bilo neprijatne situacije. Potom smo otišli u restoran ‘Closerrie de lilla’ za koji je u to vreme trebalo rezervisati sto bar nedelju dana unapred. Mira ulazi, ja za njom, a šef sale prilazi, topi se od ljubaznosti dok izgovara ‘Bon soire madam Trailovik’, i smešta nas za sto. Bez ikakve rezervacije. Kad smo večerali, Mira kaže:’E, sad idemo na Pigal, Chez madame Artur, to je jedan klub zatvorenog tipa…’ Slušam i znam da je to mesto, u to vreme, bilo eltino i da se nije moglo ući bez posebne preporuke. Stižemo pred neka maltene blindirana vrata, a na njima mali otvor, kao šuber. Mira zvoni, pojavljuje se nosonja Francuz i kaže:’O, bon soire, madam Trailovik’. E, onda sam se naklonio do poda i rekao:’Gospođo, kapa dole!’