Ideološki otpisani pisci ili tzv. izdajnici i revolucionari, njegovi su izabrani junaci. Ostavio je neizbrisiv trag proučavajući srpsku književnu avangardu. Po mišljenju upućenih, bio je najuspešniji urednik Književne reči. Kritičar, polemičar, omiljeni profesor novosadskog univerziteta, otac jedne Ive koja je jednako doktorirala književnost i krenula njegovim putem, govori o svom odrastanju, karijeri, ali i o susretima sa velikanima jugoslovenske scene– od Radmira Konstantinovića i Vaska Pope, do Miroslava Krleže i Koče Popovića
Selo u kojem je rođen zove se Lještansko, u opštini Bajina Bašta, i danas se tamo nalazi Gojkova rodna kuća koju je obnovio kao svojevrstan primerak seoske arhitekture s početka prošlog veka. Tu je i druga kuća za stanovanje, koju je podigao Gojkov otac. Odatle su svi Tešići, otac Milenko, majka Milenija, sestre Milesa i Milena. Svima njima imena počinju na M, a on je Gojko. Doktor književnih nauka Gojko Tešić (1951), dragoceni arhivar srpske književne baštine, koji je u rodnoj kući pročitao prve dve knjige, ujedno sve iz porodičnog nasleđa– Sveto pismo i Dositejeve Basne. Dovoljno da knjige uzmu njegov život pod svoje.
To što je poneo iz kuće, prati ga i danas:
„Vaspitavani smo tako da pozdraviš svakoga koga sretneš na putu. Da li ga vidiš jednom, ili nikada više, što je najčešće, moraš ljubazno da mu se javiš. Pamtim siromaštvo u kojem smo živeli i koje mogu maltene filmski da rekonstruišem. I to je sigurno šifra za razumevanje svega što će uslediti u mom životu. U ranim školskim godinama nisam znao šta su cipele. Znalo se, leti sam nosio gumene opanke, zimi gumene ćizme. Ono što je najvažnije u roditeljskoj kući sam naučio šta je moral, čestitost, poštenje, odvažnost, hrabrost, zahvalnost…“
Siromaštvo je česta pratnja velikih umova u istoriji čovečanstva. Retki su se među njima rađali ’sa zlatnom kašikom u ustima’:
„Siromaštvo jeste neka vrsta podstreka, Ne da bih se dokazao, ne da bih zaboravio taj deo života, jer to se ne može zaboraviti. Shvatio sam da sam u život pošao ni od čega i da moram imati neki cilj. Ja sam ga od mladosti imao.
Moji roditelji su bili brižni i blagi ljudi. Majka se rano razbolela od teškog reumatizma i to je pratilo do smrti. Baba po ocu, koja je živela sa njima, bila je neprijatno stroga. Sredom i petkom se u kući postilo. Ja sam jednog od ta dva dana otišao u vajat i uzeo sir, jer sam bio gladan. Zla baba me je zbog toga surovo kaznila. Bila je diktator kojoj ni otac ni majka nisu smeli reč da kažu. Dok je majka bila bolesna, njena majka je dolazila da nas gleda. Ona je bila nežna, pazila nas je i mazila, kod nje sam bio privilegovan.“
Siromaštvo jeste neka vrsta podstreka, Ne da bih se dokazao, ne da bih zaboravio taj deo života, jer to se ne može zaboraviti. Shvatio sam da sam u život pošao ni od čega i da moram imati neki cilj. Ja sam ga od mladosti imao
Majka Gojkova je bila bolesna i želela je da joj sin studira medicinu. Otac Gojkov bio je zaljubljenik u tehniku i smatrao je da njegov sin treba da studira tehniku. Danas kaže da je prevario i oca i majku. Iako ga je otac upisao u srednje tehničku školu, saopštio mu da sutradan ide da polaže prijemni, Gojko mu je odgovorio:’Ti si me upisao, ti idi i polaži. Ja hoću u gimnaziju!’ Otac nije imao kud, pokupio je dokumenta iz srednje tehničke i upisao sina u gimnaziju u Užicu. A Gojko je već tada znao da će studirati književnost, da su knjige njegov životni izbor.
Na završetku gimnazije, hteo je da radi maturski rad iz književnosti. Profesorka, sa tek nekoliko godina staža, nije dozvoljavala da Gojko piše nijednu od tema koje je predlagao. A želeo je da piše o Branku Miljkoviću, ili Momčilu Nastasijeviću, ili Vasku Popi. Ništa mu od toga nije dozvolila, pa čak ni Vladislava Petkovića Disa:
„Pitam profesora Stanka Jovančićevića, čudesnog čoveka i blistavog profesora, čiji mi se lik urezao u pamćenje, zbog čega mi profesorka ne dozvoljava da radim ništa od onoga što sam predlagao, a on mi odgovori:’Znaš, Gojko, ona bi morala to da nauči, da bi ti dala da to radiš.’ To je bila istina zbog koje sam, nažalost, morao da radim temu iz filozofije ’Nužnost i sloboda’.“
Za najširu publiku, Gojko Tešić je sinonim za modernog istoričara književnosti koji se pre svega posvetio delu pisaca koji nišu ušli u kanon. Bilo je jasno da će tako biti još dok je bio gimnazijalac, koji je slobodno vreme provodio u užičkoj biblioteci otkrivajući Stanislava Vinavera, Stanislava Krakova, Dragišu Vasića i druge pisce kojih nije bilo u čitankama i udžbenicima.
Opredelio sam se za to da svakom stvaraocu za koga verujem da vredi, dopustim da uđe u ’Književnu reč.’ Imao sam jednu izrazito, u književnom smislu jugoslovensku koncepciju, pa i znatno širu, evropsku orijentaciju. To je tada bio list koji je odlazio na veliki broj katedara u svetu, imao međunarodnu reputaciju, kroz njegovu redakciju prošli su Novica Tadić, Aleksandar Jovanović, Svetislav Basara, David Albahari, Mihajlo Pantić…
„To me je, na neki način, odredilo da krenem u književno istorijsku potragu za stvaraocima koji su skrajnuti isključivo iz ideoloških razloga. Ono što je najjezivije, ta skrajnutost je i dan-danas važeća paradigma. I to što sam ja radio, došlo je na oštricu ideološkog noža osude. Tražeći podatke iz života i prezentirajući dela tih pisaca, ni jednog trenutka nisam zanemario ni jedan podatak. Nisam komentarisao, nisam ocenjivao, nisam im lepio floskule o njihovoj ideološko-političkoj orijentaciji, samo sam se bavio prevashodno njihovim delom.
Kada danas razmišljam šta je bilo najvažnije što sam uradio za ovih pola veka rada, mislim da je to moj urednički rad. Za zbornik o meni moja ćerka Iva je uradila bibliografiju knjiga koje sam ja uredio. Za mene je to identifikaciona karta. I tu se jasno vidi šta sam radio, koja je moja intelektualna orijetacija.“
U taj urednički angažman spada i komandno mesto na čelu lista ’Književna reč’ od 1980. do 1984. godine. To je bilo vreme kada se sa piscima komuniciralo pismima, razglednicama, dopisnicama, i Gojko je sve to sačuvao kao siguran dokaz vremena u kome je radio, susretao se sa ljudima koji su tvorili jugoslovensku, ali i svetsku književnu scenu. Zahvalan je svima koji su u pomagali u karijeru, od Radovana Popovića, Jovice Aćina i Aleksandra Petrova, do Radomira Konstantinovića i Vaska Pope koji su imali razumevanja za užičkog maturanta, razbarušenog mladića duge kose, kakav je bio kada je dan za danom, u proleće 1970. godine, zazvonio na njihova vrata:
„Izlazi Haša, supruga Vaska Pope i kaže:’Vasko, traži te jedan dečak!’ Pojavljuje se pesnik, za dve glave viši od svoje žene, a ja mu kažem kako se zovem, da dolazim iz Užica i da hoću sa njim da razgovaram. Primi me on u kuću i od tada do kraja njegovog života ostali smo u stalnom kontaktu. Pomogao mi je da dođem u Institut za književnost preporučujući me Aleksandru Saši Petrovu.“
Kako je to bivalo u ono vreme, Gojko je u četvrtom gimnazije predložen kao dobar đak i pametan mladić za članstvo u Savez komunista Jugoslavije. Nije on to shvatao kao mnogo ozbiljnu stvar. Međutim, na studijama se desilo da je bio u epicentru gužve povodom izbora studenta prodekana. Izabrana je osoba za koju je smatrao da ne zaslužuje da se nađe na tom mestu. Iz besa i nemoći, krenuo je da podnese ostavku na članstvo u Savez komunista. Usput je sreo profesora Đorđa Trifunovića, za koga su i studenti znali da je žestok antikomunista, kao i njegov slavni brat, istoričar umetnosti i univerzitetski profesor Lazar Trifunović. ’Pohvalio’ mu se da ide da raščisti sa Partijom, a profesor ga je zaustavio:
„Rekao mi je da slučajno ne napravim tu glupost. Predočio mi je da ću na taj način zatvoriti sebi sva vrata, da ću uništiti svoju budućnost. Pamtim njegovu rečenicu:’Vi znate da sam ja antikomunista, ali ja ne želim da vi sebe uništite.’ Poslušao sam ga, i tek kasnije shvatio da je to bilo pametno, koliko god sam već tada bio obeležen kao slobodoumnik koji se odupire krutoj partijskoj disciplini. Neku godinu kasnije me je Radovan Popović preporučio Jovici Aćinu da budem član redakcije ’Književne reči’. Kasnije sam bio Aćinov izbor za glavnog urednika ovih novina. To mi je bilo najdraže životno razdoblje, neka vrsta stvaralačke bure sa različitim lomovima, nesporazumima, ali sa iskustvom koje je apsoltno neponovljivo. Opredelio sam se za to da svakom stvaraocu za koga verujem da vredi, dopustim da uđe u ’Književnu reč.’ Imao sam jednu izrazito, u književnom smislu jugoslovensku koncepciju, pa i znatno širu, evropsku orijentaciju. To je tada bio list koji je odlazio na veliki broj katedara u svetu, imao međunarodnu reputaciju, kroz njegovu redakciju prošli su Novica Tadić, Aleksandar Jovanović, Svetislav Basara, David Albahari, Mihajlo Pantić…A pisala je izvanredna paleta stvaralaca, od najmlađih do najstarijih iz cele Jugoslavije. Godine provedene u ’Književnoj reči’ bile su najuzbudljiviji deo mog života.“
Od 1977. do 1980. Gojko je bio urednik u ’Književnoj reči’, a od 1980. do 1984. glavni urednik. I kako je to često bivalo u zemlji jednopartijskog sistema, najveća kazna za čelnika neke ustanove bila je izbacivanje iz Partije, što se Gojku dogodilo dok je bio u zavičaju i sa roditeljima gledao Dnevnik, obaveznu lektiru svake porodice:
„Na samom kraju Dnevnika, spikerka Ljiljana Marković čita vest:’Danas je Opštinski komitet Saveza komunista Palulule isključio Gojka Tešiča, glavnog i odgovornog urednika ’Književne reči iz Saveza komunista, bez obzira što je podnoe ostavku.’ Tog momenta, moja majka se obema pesnicama udara u glavu i jaukne:’Kuku, crni sine, šta si to uradio?’ To je slika koju ne mogu da zaboravim. Ja je smirujem, kažem joj da sam živ, zdrav, da će sve biti u redu, ali ona ne prestaje. Tešim se kako je sreća što sam bio tu, pred nje, jer ko zna kako bi joj bilo da je samo čula vest, a ne zna šta je samnom.“
Na samom kraju Dnevnika, spikerka Ljiljana Marković čita vest:’Danas je Opštinski komitet Saveza komunista Palulule isključio Gojka Tešiča, glavnog i odgovornog urednika ’Književne reči iz Saveza komunista, bez obzira što je podnoe ostavku.’ Tog momenta, moja majka se obema pesnicama udara u glavu i jaukne:’Kuku, crni sine, šta si to uradio?’
Tako je Partija završila sa Gojkom Tešićem, a on se, kada je u Srbiji zaživeo višestranački sistem, još jednom učlanio u partiju, ovog puta u Demokratsku stranku. Blisko je drugovao sa premijerom Zoranom Đinđićem:
„Zorana sam upoznao 1972. godine kao student na protestima koje je organizovao u Sali heroja na Filološkom fakultetu. Bio je saradnik ’Književne reči’, objavljivao sam mu tekstove iz Nemačke koji su bili polemički, zanimljivi, nekada su to bili prevodi. Kasnije, u Demokratskoj stranci, tražio je od mene da idem po Srbiji i govorim o značaju kulture. Mene politika nije zanimala, ali sam njega veoma poštovao.“
Jednog drugog političara, Koču Popovića, upoznao sam takođe kao urednik “Književne reči”. Bio je to neverovatan, uzbudljiv, iznenađujući susret. Sjajni cinik primio me sa simpatijama. Bio mi je važan kao nadrealista – kojega su apologeti nadrealizma marginalizovali. Kada sam mu rekao da tematom u “Književnoj reči”o njegovom nadrealističkom pesničkom i filozofskom delu želim da ga rehabilitujem kao veoma značajnog avangardnog stvaraoca – imao je izvesne rezerve. Međutim kada je taj famozni sporni trobroj izašao omogućio mi je uvid u njegovu sveukupnu rukopisnu zaostavštinu i dopustio da je kserokopiram bio je to sjajan početak našeg druženja i saradnje. Za beogradsku “Prosvetu” priredio sam dve knjige njegovog nadrealističkog opusa – bio je i oduševljen, i srećan, i iznenađen.To su dve prelepe knjige. Dogovorili smo se da za sarajevsku “Svjetlost” Ivana Lovrenovića i Gavrila Grahovca priredim njegove memoarske spise pod naslovom “Zapisi iz pokojne prošlosti” u osam knjiga, iz građe koja iznosi preko 17.000 stranica. Ugovor je potpisan u Dubrovniku 1989. godine… To je projekat na kome istrajavam. Valjda ću i tu priču privesti kraju… Druženje i prijateljevanje s Kočom Popovićem je uzbudljiv deo moje životne priče…”
Za mnoge znalce, Tešićev rad na izdavanju dela jednog od najznačajnijih stvaralaca u srpskoj književnosti Stanislava Vinavera (1891-1955), je njegovo životno delo. Tešić je kao gimnazijalac otkrio Vinavera i njegovo “Beogradsko ogledalo”, i “Nadgramatiku”… Nije se više odvajao od njega. Na studijama je proučavao život i delo ovog velikana pisane reči i prevodioca, i ostao uz njega da bi završavao svoj grandiozni poduhvat – priredivši 18 knjiga – to su sabrana dela Stanislava Vinavera i knjiga tekstova o njemu:
„Pravi ’krivac’ za to što sam nastavio da se bavim Vinaverom je bio Radomir Konstantinović. On je prvi priredio ’Nadgramatiku’ koju sam čitao kao gimnazijalac i mislim da sam tada uleteo u deltu, u lavirint iz kojeg nisam želeo da izađem. Tačnije, morao sam da idem do kraja. Kada sam Konstantinoviću pričao o Vinaveru, njemu se to veoma dopalo i insistirao je da radim i dalje. Posle nekoliko godina druženja, on mi je na neki način nametnuo obavezu da priredim Vinavera. Bilo je to kao neka vrsta amaneta, testamenta, da to moram. Nudio sam raznim izdavačima, nisu hteli da štampaju, i to se vozalo, vozalo, a ja sam istrajavao do besvesti. Verovao sam u čudo. I dogodilo se. Zasluge za štampanje pripadaju tadašnjem direktoru ’Službenog glasnika’ Slobodanu Gavriloviću, sjajnoj urednici Milki Zjačić Avramović i Zavodu za izdavanje udžbenika, odnosno direktoru Miloljubu Albijaniću. Kada je sve objavljeno, doživeo sam neku vrstu mira. Bez obzira što u medijima ovaj izdavački poduhvat nije bio primećen kako je zasluživao. Ali, ja nisam nikoga vukao za rukav da piše o tome. “
„Pravi ’krivac’ za to što sam nastavio da se bavim Vinaverom je bio Radomir Konstantinović. On je prvi priredio ’Nadgramatiku’ koju sam čitao kao gimnazijalac i mislim da sam tada uleteo u deltu, u lavirint iz kojeg nisam želeo da izađem. Tačnije, morao sam da idem do kraja
Treba znati da su ideološki razlozi bili osnovni uzrok marginalizacije dela Stanislava Vinavera. Obeležen kao neko ko je pripadao starom, desničarskom, reakcionarnom vremenu, bio je drastično onemogućen da radi. Jedan od retkih ljudi iz političkih struktura toga vremena koji je pomogao Vinaveru da se zaposli, bio je osnivač Tanjuga Moša Pijade, koji se bavio i slikanjem i pisanjem. On je zahtevao da Vinavera prime u Tanjug kao prevodioca budući je ovaj govorio šest-sedam jezika. Radio je u noćnim šihtama, a kad ne bi imao šta da radi, prevodio je knjige. Preveo je Rableovog „Gargantua i Pantagruela“, „Doživljaje dobrog vojnika Švejka“, „Arabljanske pripovetke“, poeziju EdgaraAlana Poa, Pola Valerija, knjige Marka Tvena… Naravno, nisu izostali komentari da je to bila pomoć po jevrejskoj liniji.
Sudenti u Novom Sadu su voleli profesora Gojka Tešića jer su imali slobodu da razgovaraju sa njim o svemu što ih je zanimalo, tražio je od njih da slobodno izražavaju svoje misli i umeo je lako da prepozna one posebne među njima. Voleo je da daje dobre ocene jer je to smatrao stimulacijom koja će im uliti želju da se više i bolje posvete književnosti. Na mnoge od njih je dobro uticao da sebe nađu nakon završenih studija.
Nije uticao na svoju čerku Ivu kada je izabrala da krene njegovim putem. Završila iste studije kao tata, doktorirala je i radi u Institutu za književnost gde je i on počeo da radi. Zavolela je neke pisce koje je upoznala pored oca Gojka, ali poseban afinitet ima prema Miroslavu Krleži, Tinu Ujeviću, Matošu… Njena naučna preokupacija je izučavanje srpsko-hrvatskih književnih relacija:
„Krleža je njen izbor, a ja sam ovog pisca upoznao 1974. u Leksikografskom zavodu u Zagrebu. Pre toga sam radio Krležinu bibliografiju od 1968. do 1973. godine kao svoj ispitni rad koji mi je zadao profesor hrvatske književnosti Mate Lončar. Za taj ispitni rad od 150 stranica dobio sam Oktobarsku nagradu, tada najveće priznanje za studentski rad. Rad je štampan, Krleža ga je pročitao i poželeo da upozna tog mladog čoveka koji se bavi tako komplikovanim a važnim poslovima za kulturu. Sastanak sa njim mi je zakazao Enes Čengić, koji je tada bio njegov najbliži saradnik. Ja sam u Zagreb od 1972. godine do danas odlazio da bih radio u Sveučilišnoj i nacionalnoj knjižnici koja je za mene kultna biblioteka. Tvrdim da je to i za srpsku kulturu najznačajnija nacionalana biblioteka.
Razgovor sa Krležom je bio veoma neobičan, uzbudljiv. Ja sam mu najpre govorio zašto sam odabrao da to radim, objašnjavajući da je bibliografija temelj svake ozbiljne književne nauke. Ako nemate sve informacije na jednom mestu, ne možete znati šta je kontekst, šta je dinamika, književna i kulturna…
Razgovor sa Krležom je bio veoma neobičan, uzbudljiv. Ja sam mu najpre govorio zašto sam odabrao da to radim, objašnjavajući da je bibliografija temelj svake ozbiljne književne nauke. Ako nemate sve informacije na jednom mestu, ne možete znati šta je kontekst, šta je dinamika, književna i kulturna…Dopala mu se moja priča, a onda je on krenuo sa svojom pričom o književnosti, objašnjavao mi je zašto je Jakov Ignjatović najveći srpski romanopisac, zašto je Vojislav Ilić najveći srpski pesnik, zašto mu je Skerlić antipatičan… Govorio mi je šta čita u novinama, opisao je Novi Beograd i Novi Zagreb kao nehumane gradove, ’škatule bačene iz zraka pa gdje je koja pala, tako su zidali solitere.’
Kada je isteklo vreme razgovora u njegovom uredu, krenuli smo zajedno pešice do knjižare “Oslobođenja” u pothodniku kod železničke stanice… Hodao je sporo jer je imao probleme sa zglobovima. Bio je to usputni, beskrajni, čudesni monolog na razne teme. Bio je to jedan od dana koji se pamte za sva vremena.“
