Sitemap

Više...

Petar Peca Popović, rok kritičar, pisac

Bitlsi su bez opaljenog metka promenili svet

Njegova biografja potvrđuje da je najveći rokenrol...

Želimir Žilnik, reditelj i scenarista

“Mart” ne preskačem

Bez martovskog festivala , sve ove decenije,...

Goran Milašinović, kardiolog, pisac

Mi smo svi ovde i Beč, i Venecija, i Levant

Kao kardiolog, prvi u svetu je implantirao...

Vasil Hadžimanov, džez muzičar, kompozitor i pijanista

U Beograd sam se vratio jer je tako srce presudilo

Kad se rodiš u porodici vrsnih muzičara,...

Vesti

UNICEF isporučio inkubator Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine

U okviru velike kampanje UNICEF-a pod nazivom Tako mali da bi u srce stali koja je pokrenuta prošle godine...

U Srbiji pokrenuta proizvodnja Sputnjika V

Ruski fond za direktna ulaganja (RDIF) i Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“ najavljuju pokretanje proizvodnje ruske vakcine...

Počinje novi program Evropske unije za lokalni razvoj EU PRO Plus

Novi program Evropske unije (EU) za lokalni razvoj, EU PRO Plus koji ima za cilj da doprinese sveukupnom društvenom...

Distribucija laptopova i tableta, projekat „Premošćavanje digitalnog jaza u Srbiji za najugroženiju decu“

Šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, ambasador Sem Fabrici, direktorka UNICEF-a u Srbiji, Dejana Кostadinova i državni sekretar Ministarstva prosvete, nauke...

Sastanak šefa Delegacije EU sa predsednikom Srbije

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić sastao se danas sa šefom Delegacije Evropske unije u Srbiji, ambasadorom Semom Fabricijem, sa...

Vojislav Voja Brajović, glumac, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije

Ponovo imamo udvoričko jednoumlje

Za to kratko vreme koliko sam bio ministar kulture, shvatio sam koliko postoji jedan  neobjektivan, netačan, nepravilan, neargumentovan strah od kulture. Ljudi koji su na vlasti uvek zaziru od umetnika ili od ljudi koji misle svojom glavom, smatrajući da je to jedna od mogućih prepreka da nešto urade, ili da ih učini inferiornima ili nesposobnima.

Prva uloga koju je igrao kao đak  Valjevske gimnazije  bio je Car Dušan u  Pomilovanju  Desanke Maksimović. Njegova profesorka srpskog jezika i književnosti Ljubica Nožica, koja je vodila školsku dramsku sekciju, odredila je  da igra taj lik. Nekoliko decenija kasnije, na svečanosti prilikom uručenja Dobričinog prstena svom đaku, kome je bila razredni starešina, kazala je da je već tada, kada je bio Car Dušan, videla da će Vojislav Brajović  (1949)  biti dobar glumac.

Kada je 19. decembra 1969. otvorena  scena  Bojan Stupica, u komadu Kin ili košmar i genije, Voja Brajović je igrao Lakeja koji je izgovorio samo jednu rečenicu: Zvali ste me gospodine! Ta jedna rečenica je bila dovoljn a da ga kritika prepozna, tom jednom rečenicom se tako nametnuo da su  svi primetili  glumca. Potom je dobijao  ulogu  za ulogom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP), kome će ostati veran do danas. A kada  se 1974-75 emitovala televizijska serija Otpisani, počelo je ludilo od popularnosti koje se ne zaboravlja. Voja je bio lepi skojevac u okupiranom Beogradu sa nadimkom Tihi, a Dragan Nikolić mangup koji je mrzeo Nemce, sa nadimkom Prle. Dečaci su se tih sedamdesetih godina prošlog veka igrali Otpisanih i delili se na one koji su hteli da budu samo Tihi i samo Prle. Voja je dobijao na stotine pisama nedeljno od obožavateljki širom Jugoslavije, a kada bi išao ulicom  ljudi su ga zaustavljali da bi im davao autogram.

Sve posle toga je  istorija u koju je smešteno više od 70 pozorišnih i  više od stotinu filmskih i  televizijskih uloga, pomenuti Dobričin prsten i sve najznačajnije umetničke nagrade. Bio je tri godine i v.d. upravnik JDP,  kandidat za gradonačelnika Beograda, kratko vreme u ulozi ministra kulture u Vladi Srbije, savetnik za kulturu predsednika Srbije Borisa Tadića, danas je, u drugom mandatu, predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije (SDUS).

For three years he was also acting manager of JDP, a candidate for mayor of Belgrade, briefly Minister of Culture, Cultural Adviser to Serbian President Boris Tadić and today in his second term as President of the Association of Dramatic Artists of Serbia (UDUS)

Kada veliki i popularni glumac prihvata tu vrstu angažmana koja se od njega traži, to može da bude prednost, ali i zloupotreba. Kao što je moguće da su oni koji su ga predlagali na te funkcije mislili da će njegova glumačka popularnost doprineti boljem provođenju nekih njihovih ideja i zamisli:

„Branio sam se zloupotrebe na sve moguće načine, što mislim da ne treba ni dokazivati. Zašto sam bio ministar kulture? Pa zato što sam hteo da se bavim nekim državničkim stvarima u korist društva. Nisam se bavio politikom u najužem smislu te reči, ali se politika bavi nama.Nije nemoguće da je neko mislio kako sam ja zgodna osoba koju treba iskoristiti da se bori za neku ideju, što ja, naravno, ne bih voleo da je bilo tako. Međutim, ja sam takav mogući  odnos drugih prema sebi poništavao brojem značajnih uloga koje sam odigrao u pozorištu sa najznačajnijim rediteljima nekadašnje Jugoslavije. Imao sam sreću i privilegiju da sam najbolje uloge radio sa najvećima kao što su Dejan Mijač, Slobodan Unkovski, Jagoš Marković, Egon Savin, Paolo Mađeli…“

Ipak, kao predsednik SDUS, kvalifikovan je da odgovori na pitanje šta je najveći problem kad je reč o pložaju, statusu dramskog umetnika, glumca, u Srbiji  danas:

„Problem je u tome što nemamo sistem vrednosti. Od kada sam ušao u angažman JDP shvatio sam da je položaj umetnika veoma loš. To je pogotovu vidljivo danas,  pod navalom velikog broja programa najnižeg nivoa, posebno mislim na obilje rijaliti programa. Mesto glumca u takvom sistemu je sve više zanemarljivo, a država  bi morala da shvati svoju ulogu u tome. Ona bi morala da neguje kulturu, da brine o njoj, da brani umetnosti i nacionalni identitet,jer to je ujedno i odbrana države. Naša profesija brani naš jezik, našu kulturnu baštinu, a Udruženje dramskih umetnika je to koje treba da odbrani profesiju, ali ujedno se moraju branitii ustanove kulture bez kojih nema novih i dobrih kulturnih vredosti.“

With his wife, actress MILICA MIHAJLOVIĆ, and son RELJA
With his wife, actress MILICA MIHAJLOVIĆ, and son RELJA

Za sebe kaže da je bio u privilegovanoj situaciji da bude ministar kulture, ali je veoma zanimljivo njegovo saznanje iz tog perioda:

„ Za to kratko vreme koliko sam u toj kohabitacionoj vladi bio ministar kulture, shvatio sam koliko postoji jedan  neobjektivan, netačan, nepravilan, neargumentovan strah od kulture. Ljudi koji su na vlasti uvek zaziru od umetnika ili od ljudi koji misle svojom glavom, smatrajući da je to jedna od mogućih prepreka da nešto urade, ili da ih učini inferiornima ili nesposobnima. Kreativnost je potrebna svakoj profesiji, a kada je neko dokazan kao kreativac, odmah se javlja surevnjivost i pokazuje se ona naša  ružna  osobina   da se uspeh ne prašta. Dok sam bio ministar trudio sam se da okupim oko sebe stručne i posvećene ljude koji znaju svoj posao, koji znaju više od mene, i počeli smo taj veliki posao predlaganja krovnog zakona o kulturi.“

Sagovornik  CorD-a  objašnjava da je jedna od naših velikih mana nedostatak kontinuiteta u radu i stalna potreba da se stvari po svaku cenu menjaju. To je veoma štetno po razvoj društva:

„To rezultira pojavom brojnih udvoričkih vizija za razvoj kulture i društva inače, a ne realnih sagledavanja. To nas je koštalo od 1945. do devedesetih, a sada se ponovo pojavljuje politika udvoričkog jednoumlja.“ 

Kao bivši ministar kulture, koliko ima (ne)razumevanja za ono što  se danas radi Ministarstvo kulture i informisanja, odnosno ministar kulture? Na to pitanje, Voja Brajović odgovara:

“The problem is that we don’t have a value system. Ever since I was hired by JDP I realised that an artist’s position was very bad. We can especially witness that today, under an influx of programmes of the lowest possible quality, and here I mean reality shows

„Da bih vam odgovorio na ovo pitanje, moram da se vratim u vreme kada sam ja bio dete, a Tito već rekao istorijsko ne Staljinu. Jugoslavija je bila blizu nekoj banana državi. Neko iz tog političkog vrha, a bilo je mislećih ljudi, shvatio je da se ta država može promovisati kulturom. I tada se desila velika izložba jugoslovenske srednjovekovne umetnosti u palati Šajo u Parizu, izvođeni su komadi američkih dramskih pisaca poput Tenesija Vilijamsa u Beogradu, osnovani su Bitef, Fest… Da ne govorim o Medijali u likovnoj umetnosti, o crnom talasu u jugoslovenskom filmu, o svim dostignućima koja su govorila o snažnom proboju kulture te zemlja.

Danas, u ovoj maloj državi kojoj još ne znamo granice, mora se znati da imamo toliko darovitih stvralaca koji predstavljaju istinsko oružje ove zemlje, ovog društa. I ne smeju se sputavati. Ne sme se marginalizovati značaj umetnosti i stvarlaštva, pogubno bi bilo da se ponovo afirmišu šund i kič kao što je to bilo u nedavnoj prošlosti, a svedoci smo da se igraju te glupe i grozne igre. Nije slučajno da su u najvećim sistemima na mestu ministra kulture bili najznačajniji ljudi. Kod nas, kao i u drugim zemljama regiona, o tome se ne razmišlja ozbiljno. Vlast se prema tom segmentu života ponaša kao selektor kad ne zna gde da stavi igrača, pa mu kaže – idi bidi bek! U prevodu, idi bidi ministar kulture!“

FROM THE PLAY “POWDER KEG” (BURE BARUTA)
FROM THE PLAY “POWDER KEG” (BURE BARUTA)

Ne može Voja da ćuti pred neshvatanjem države od kolikog je značaja ulaganje u kulturu,  nauku i prosvetu. Nije bitan redosled te tri oblasti, već je važno znati da su ta tri segmenta najvažnija za društveni napredak jednog društva, za povećanje civilizacijskog nivoa življenja:

„Mi smo svest o tome davno počeli da gubimo  i rekao bih da je poslednjih dvadesetak godina to činjeno namerno, ne bi li se lakše manipulisalo ljudima. Svih proteklih godina, kao glumac, kao član raznih gradskih foruma kulture, uvek sam pred sobom imao osnovni cilj – kako postaviti umetnika na pravo mesto da bi više doprineo svojoj zajednici i društvu u celini.“

Voja ima sreću da se žali kako  mnogo radi. A to, ustvari, znači da se hvali kako puno igra, kako snima, kako je tražen. Ovaj glumac  je glavni protagonista u tv seriji Sinđelići, igra u šest  predstava  u  matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu,  u Ateljeu 212, a  posebno je značajna njegova predstava Voz koju je kao reditelj postavio na scenu  Zvezdara teatra, a igraju  Sergej Trifunović i on. Reč je o komadu po delu američkog pisca Kormaka Makartija sa kojom gostuju po regionu sa ogromnim uspehom:

„Moja sreća je da sam u situaciji da mogu da biram šta hoću da  radim. Presudna je činjenica zbog čega se neka predstava stavlja na repertoar. Mnogi mladi reditelji posežu za efektima, a mene zanima šta taj komad poručuje svojom pričom, važno mi je da me podstakne na razmišljanje, da mi kroz telo prođu žmarci. Raduje me što postoje mladi ljudi koji se bave pozorištem i koji misle svojom glavom i žele da kažu nešto svome rodu.

Kada je reč o komadu Voz, razlog da ga postavim na scenu i da ga igram je izvan i iznad političkih zbivanja. Želeo sam da gledalac dobije jedan novi vidik na sopstveno okruženje i na smisao života. Za svo vreme od kada igramo Voz , nisam naišao ni na koga  da ga je ova predstava ostavila ravnodušnim.  A njena najveća osobenost je da deluje na gledaoce i posle završetka naše igre. Ova predstava skoro da poništava svaku političku aktuelnost .“

With RADMILA ĐURIČIĆ in the play “Flea in Her Ear” (Buba u uhu)
With RADMILA ĐURIČIĆ in the play “Flea in Her Ear” (Buba u uhu)

Ima jedan izvanredan događaj povodom ove predstave. Kada je bio već teško bolestan, nekoliko meseci pre nego će umreti, Dragan Nikolić  je u svojoj postelji u svom stanu, zajedno sa suprugom Milenom Dravić i prijateljem, glumcem Žarkom Lauševićem, odgledao veliki deo  ove predstave koju su za njega igrali njegov kum Voja (Dragan Nikolić je bio  kum kada su se u Dečanima venčali Milica Mihajlović i Voja Brajović, prim, R.S.)  i Sergej.

Teško je odvojiti Brajovićev privatni i profesinalni život od političke borbe u koju se upustio devedesetih godina prošlog veka. Ostao je upamćen njegov gest  iz decembra 1999. kada je na predstavi Bure baruta koja se igrala u Narodnom pozorištu (izgorelo JDP se gradilo)  pokazao majicu na kojoj je pisalo Otpor, sa prepoznatljivom stisnutom pesnicom, i sam podigao pesnicu u vis. Taj čin je izazvao 15 minuta gromoglasnog  aplauza:

„Posle toga, tadašnji upravnik pozorišta i ministar kulture Željko Simić rekao je da se takav striptiz više neće dešavati u pozorištu i kaznio nas time što više nismo mogli da igramo u Narodnom pozorištu. Za mene se znalo da sam bio oponent vlasti koja je bila na političkoj sceni devedesetih godina u Srbiji, da sam bio žestoki protivnik bratubilačkog rata koji se na prostoru nekadašnje Jugoslavije odvijao devedesetih, i znalo se da toj vlasti mogu biti smetnja. Držali su me na oprezu, da ne bih bio inspirator za neke stvari koje vlasti nisu bile po volji. Naravno, neki su mi zamerili da sam time doveo svoje kolege u neprijatnu situaciju, ali to je bila angažovana predstava koja je imala znak na kraju, i mislim da sam se ja poneo u skladu sa tim znakom.“

Manje je poznato da je Voja Brajović  imao šest meseci kada su mu oca, visokog oficira JNA, odveli u zatvor. Majka je ostala da brine o njemu i njegovom tri godine starijem bratu.

In the short time I was Minister of Culture, I realised just how much there exists a non-objective, incorrect, irregular, unjustified fear of culture. People in power are always suspicious of artists or people who use their heads to think

Lako je predpostaviti da je Vukota Brajović stradao po IB-eu, kako se onda govorilo, što će reći da je zgrešio na osnovu zloglasne Rezolicije Informbiroa koja je označila  prekid odnosa sa tadašnjim SSSR-om:
»Moj otac nije bio nikakav neprijatelj, a moja majka nije htela da se pomiri sa njegovim hapšenje. Nije joj na pamet padalo da ga se odrekne. Godinu dana nije znala gde se nalazi, i sa dvoje dece je obilazila sve i svakoga da sazna gde joj je muž. Bila je i u Maršalatu. I onda je, posle godinu i po dana stigla do Gradiške gde ga je konačno pronašla kako robija. Tamo nas je neki čovek na gorblju primio da tu budemo. Majka je spremila grašak i u njega stavila cuclu, da bi, kada  dobije taj grašak, otac znao da je od nje, da je ona tu. Čuvari su bili surovi prema zatvorenicima i koristili su najstrašnije metode da ih uništavaju. Tako su mom ocu jednom prilikom kazali da su mu žena i stariji sin udavljeni u Zeti, a naša kuća u Crnoj gori je blizu Zete. On je skočio i počeo da urla: Gori ste od SS-a, fašisti! Zbog toga su ga tako prebili  da danima nije mogao da stane na noge.«

Voja je odrastao u Valjevu odakle je njegova majka, i tamo ga i danas zovu Vojkan. Kaže da mu je najteže kada tamo gostuje:

»Uvek imam najveću tremu kada gostujem u Valjevu. Ni mojim tamošnjim drugarima nije sve jedno. Ja ne bih da njih izneverim, a oni strepe da ja nešto ne omanem.«

Svog sina prvenca nazvao je po ocu, Vukota, iz istog braka ima i kćer Iskru, a iz drugog braka sa glumicom Milicom Mihajlović ima sina Relju. Nedavno je postao deda jer mu je kćer Iskra podarila unuku.

WITH HIS MOTHER, FATHER AND BROTHER FOLLOWING HIS FATHER'S RELEASE FROM PRISON IN 1954.
WITH HIS MOTHER, FATHER AND BROTHER FOLLOWING HIS FATHER’S RELEASE FROM PRISON IN 1954.

Mislio je da će studirati vajarstvo jer je to bila njegova prva umetnička ljubav, a upisao je glumu kod profesora Predraga Bajčetića, da bi diplomirao kod profesorke Ognjenke Milićević. Kao mlad i izrazito lep, igrao je u najdugovečnijoj predstavi svog Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Buba u uhu.  Reditelju Dejanu Mijaču je zahvalan što je u prelomnom trenutku za karijeru ovog glumca umeo da mu da ulogu kojom je poništio glumčevu lepotu da bi ovaj postao karakter, i nadalje suvereni vladar u JDP. Za svoje glumačke podvige dobio je sve najznačajnije nagrade – od Sterijine, Ljubiša Jovanović, Oktobarske nagrade Beograda, Ćurana na Danima komedije u Jagodini…

Bio je mladi član JDP-a kada je primljen u Savez komunista Jugoslavije. Zanimljiva je ta njegova priča kako je postao komunista:
»Posle čuvenog Titovog govora posle studentskih demonstracija 1968. godine okupio nas je partijski sekretar na Fakultetu drmakih umetnosti i rekao nam kako smo se dobro poneli tokom demonstracija. Predložio je da ta mladost, ta inteligencija, uđe u Savez komunista. Ja sam ustao i rekao mu: Ja ne mogu da uđem u SKJ jer sam ja vama opozicija. On je to spremno dočekao rekavši da njima SKJ upravo takvi trebaju. Ja sam mu odgovorio vi nama takvi ne trebate, i na tome se završilo. Nikada me više nisu zvali. Kasnije, kada sam postao v.d. direktora JDP, moji drugovi su mi kazali: Slušaj, ti ćeš sutra biti upravnik  i moraš da budeš u partiji jer nam mogu praviti velike probleme. I to je bio razlog da sam ušao u partiju. Mada, bez obzira na stranačku pripadnost, ja mislim da postoje demokratični i nedemokratični ljudi. Kao klinac u gimnaziji mislio sam da je komunista neko ko je najbolji, najpošteniji, i ako to nemaš u sebi ti ne možeš biti komunista. Možda sam to nasledio od oca, ne znam.«

“I have the biggest jitters when I perform in Valjevo. It is not easy for my friends over there either. I don’t want to let them down and they worry I will get something wrong.”

Njegovo vaspitanje je bilo levičarsko i dobio ga je u porodici od oca Crnogorca i majke Valjevke:
»Moji roditelji su bili borci. majka je otišla u rat tek 1944. posle oslobođenja Valjeva, ali je ipak učestvovala u borbama za oslobođenje. Otac je pre rata bio skojevac, buntovnik, anarhista koji je odlučio da se bori i izborio se. Taj borbeni elan sam od njega nasledio.«

Voja je ostao upamćen i po partijskom aktivizmu, najpre onom dok je bio u SKJ gde je bio jedan od prvih boraca za uvođenje višepartisjkog sistema. Kasnije je bio aktivan simpatizer  Demokrastke stranke.  Kao pobornik bratstva i jedinstva u njegovom izvornom obliku, teško je preboleo raspad Jugoslavije:

With BRANISLAV LEČIĆ in the play “Hamlet”
With BRANISLAV LEČIĆ in the play “Hamlet”

»Jugoslavija je bila kao moja porodica. I kao što sam bio voljen u svojoj porodici, tako sam bio voljen i u toj zemlji. Sebe sam smatrao Jugoslovenom, zajedničarem. Mislio sam da sam u Mariboru, Rijeci, Zenici, bio rado viđen gost. da su moji domaćini lako pristupačni, da mogu lako da dođem kod njih, da ću biti bez ikakvih problema gde god bio. Možda je to bila utopija, ali taj prostor je davao tu garanciju. Pre svega, radovao sam se tom prostranstvu. Kao klinac sam išao u Kupare na letovanje, u Igalo, Opatiju, posle toga na Hvar, gostovali smo. Imao sam 15 godina kada smo gostovali u nekom selu gde nije bilo hotela pa smo bili msešteni po kućama. Nikada neću zaboraviti te ogromne dunje u kojima smo spavali (dunje su perjani pokrivači, prim, R.S). Posle predstave bi nas čekala domaćica sa neviđenom hranom.  Bio sam  svestan  da je to ustaški kraj, da su tu, nekada, pripadnici moje nacije bili proganjani, ali sam uvek mislio da život može da ide nabolje, da ljudi mogu da se opamete. I danas verujem da ljudi mogu biti bolji i trudim se da u svakom čoveku vidim njegov najbolji deo.«