Njena biografija obiluje uspesima i hrabrim potezima. Ona je mudra kad piše, sigurna kad režira, omiljena kao profesorka koja je izvela generacije glumaca. Predsednica je srpskog PEN-a koji sa uspehom vodi poslednjih desetak godina. Ove jeseni će biti birana za članicu Srpske akademije nauka i umetnosti.
Vida Ognjenović (1941) je rođena u Crnoj Gori i imala je pet godina kada se preselila u Vojvodinu. Put kojeg se ne seća trajao je desetak dana. Putovalo se teretnim vozom:
“Bio je to jedan od vlakova bez voznog reda čiji će dvojnik kasnije protutnjati kroz istoimeni čuveni film Veljka Bulajiča i skoro dokumetarno zabeležiti tu kolektivnu migraciju. Sećam se da je prva kuća u kojoj smo stanovali delila prostrano dvorište sa velikom pekarom. U produžetku pekare je bila štala za našu sitnuljavu i pitomu kravicu Cvjetanu koja je s nama doputovala iz Crne Gore. Ja sam je ‘čuvala’ u dvorištu, sedeći nedaleko od nje pod drvetom i praveći zemljane kolače, ili učeći lutku da hoda. Tu su našu kravicu iz pekare hranili starim hlebom i raznim otpatcima od testa i ona je jedno jutro u štali nađena mrtva, naduvena i izobličena, Baka i ja smo i toga dana i zadugo posle neutešno plakale za njom. Nisam se utešila ni kad su nabavili drugu kravu, jer je ta za mene bila prevelika i gruba, ni nalik na dragu sitnu i pitomu Cvjetani. Tada je počelo neko moje posebno, skoro Indusko osećanje za krave kao posebna bića. One su veoma osetljive životinje. Kad majci kravi oduzmu tele, ona danima posle toga plače, suze joj naprave mokre brazde na licu.”
Jedan od postulata domaćeg vaspitanja koji je upamtila u najranijem detinjstvu je bio pojam čestitost:
“Znam da čestitost danas zvuči staromodno, a u detinjstvu sam tu rač često čula kao vrlo važan kod u ponašanju. Lenjost se tada smatrala porokom. Zato se do danas, kao nekad moja mati, bacam na poslove svom snagom i zamahom, bez obzira na složenost i teškoću. Uz to se trudim da nikad ne povredim starog, nemoćnog, ili dete. Neistina, sebičnost ni zavist nisu stanovali u domaćinstvima u kojima sam odrastala, pa zato, srećom, te poroke nisam ni mogla da ponesem iz kuće. Divila sam se umešnosti moje majke Đurđe i bake Dostinje, one su, kako smo mi govorili, mogle rukama da stvore što očima vide. Nisam nasledila to umeće, ali jesam zadržala divljenje za vrednoću i radinost.”
Danilo Kiš je bio kao gejzir, neviđene brzine mišljenja i nepogrešivog književnog impulsa. Usto osećajan i odan prijatelj
Za svoje romane i pripovetke, Vida je dobila najznačajnije nagrade – Andrićevu, Branko Ćopić, Laza Kostić, Stjepan Mitrov Ljubiša…Knjige su na nju imale veliki uticaj od ranog detinjstva. Od bukvara:
“U sećanju mi je moja žestoka polemika sa junakinjom pričice za slovo dž. Pričica je glasila: Džana je Džaferu isplela džemper. Džafer se bunio: Džano, Džano, zašto na džemperu nema džepova. Ja sam se pridružila Džaferovom protestu, zastupajući mišljenje da je džemper bez džepova bezvredna stvar i treba ga baciti, Kako je mogla, plete džemper bez džepova, ta Džana je zla i mora Džaferu da isplete drugi, pravi džemper sa džepovima punim novogodišnjih bonbona.…I evo taj prvi polemički angažman je učinio ne samo da se i danas doslovno sećam te pričice, nego je donekle formirao i moj odnos prema tekstu.
Prva knjiga, koja je pripadala meni, jer je bila kupljena za mene, kao dar za uspešno recitovanje na kraju trećeg osnove, bila je poema Rista Traktorista, Branka Ćopića. Znala sam dobar deo nje, ako ne i celu, napamet (Vidi, vidi, druže mili, šta su ljudi izmislili, da bez konja i bez ama, ta mašina ore sama…) A prva veća, prava knjiga, koju sam čitala desetak dana, bio je roman Karik i Valja, ruskog pisca Jana Larija. O time kako dvoje dece popiju neki prašak za smanjivanje u laboratoriji svoga dede i smanje se do veličine mrava. Doživljavaju razne avanture probijajući se kroz travu u bašti, dok se ne vrate da popiju prašak za uvećavanje i spasu se. Čudesna knjiga. Pročitavala sam je posle više puta. Trebalo bi da je u obaveznoj školskoj lektiri, a bila bi i odličan udžbenik poznavanja prirode.”
Kada se kaže ’Završila Karlovačku gimnaziju’, to zvuči kao najmoćniji sertifikat, budući je to najstarija gimnazija na Balkanu. Vida je posle male mature na maturskoj ekskurziji bila u Karlovcu, obišli su muzej i Gimnaziju, a u njoj impresivnu gimnazijsku Biblioteku:
“Tada sam odlučila: završiću gimnaziju ovde, ili nigde. I tako je bilo. Pobegla sam od kuće, s malom koferom svojih stvari, i još manjom ušteđevinom, glavom bez obzira, bosa kroz trnje. I samo taj neviđeni polet i entuzijazam neuračunljivog adolescenta su uspešno poništavali sve razumne brige o tome kako ću i od čega tu živeti…Bila sam robustan đak, obitavala sam uglavnom u oblacima. Zaluđena književnošću, učenjem jezika, čitanjem, jurnjavom peške u Novi Sad, na predstave i čuvene igranke. Profesori Karlovačke Gimnazije su bili sjajni, učeni ljudi, dobri pedagozi, umeli su da zainteresuju đake za gradivo i da nam pomažu čim primete i najmanji prozrak našeg posebnog interesovanja i radoznalosti. Bilo je živo u Gimnaziji. Imala sam i jedan poraz sa ožiljkom, Žarko sam želela da igram odbojku, ali izgleda nisam baš imala mnogo dara za to, pa je trenerka pred svima rekla da se ja držim recitaroske sekcije, a ostavim se lopte i svi su se smejali…Ona klinka koja je posle toga danima uporno prebacivala loptu preko crkvene ograde spolja i iznutra, to sam bila ja. Sanjala sam da postanem odbojkaška šampionka i da mi se jednog dana trenerka javno izvini…No Đorđe, moja đačka simpatija, nije u to verovao iako se pravio da jeste. Nije, naravno, do toga ni došlo, ali mi smeč uopšte nije bio loš iako ga nikad nisam pokazala ni na jednom igralištu.”
Kod nas se svako malo povampiri politička agresija zabrana i gašenja književnih skupova besparicom i zanemarivanjem
Čini se neminovnim da se posle završetka takve gimnazije upišu studije svetske književnosti. A potom i režija: Jer, presudilo je:
“Moje gimnazijsko usmerenje na humanističke nauke, čitanje Sartra i Kamija, đačke nagrade Matice srpske koje sam redovno dobijala na konkursima za sastave. Jednu sam dobila i za prikaz kjige Izlet, Miće Popovića koja je mnogo uticala na mene. Mnogo godina kasnije kad sam upoznala toga velikog slikara, začudio se kad sam mu ispričala koliko sam bila vezana za taj njegov roman. Vidim ovih dana je završen film po toj knjizi. Kako je čudno kruženje ideja, taj je perpetum ideja očigledno neuništiv i nezaustavljiv.
Na režiju sam se upisala na tragu svoga velikog školskog interesovanja za pozorište. Studenti Svetske intenzivno su veoma burno i zainteresovano pratili pozorišni život. Razgovarali smo o predstavama, glumi, režiji, prepirali se, branili svoje favorite. I vladalo je neko ubeđenje da je vrlo teško, ili skoro nemoguće položiti prijemni na Akademiji. Ajde baš da vidimo, rekla sam jednog dana na jednoj debati ispred biblioteke u Dalmatinskoj gde je tada bila Katedra Svetske. Rekla sam to iz čistog inata, onako da se pravim važna. I otišla sam da polažem. Prvo smo radili pismeni, u sali na Filosofskom bilo nas je više od sto pedeset. Tema je bila Zašto hoću da studiram režiju. Ne sećam se više šta sam pisala, ali mislim da mi je rad vrvio od nekih sofizama tipa da ne razumem pitanje, jer čovekov put napred je popločan htenjima kojima ne znamo ni razlog, ni ishodište i takvih bla,bla…Ušla sam u uiži izbor i na usmenom sam takođe bobonjala neke nadobudne defnicije, citirajući Kamija…Pa ipak…”
Nevolja je što se i kultura, odnosno najvećma književnost, trudi da pre svega bude topovska municija identitetske borbe
Dvojica velikana savremene srpske književnosti, stariji od Vide, bili su njeni bliski i dragi prijatelji – Mirko Kovač i Danilo Kiš:
“Mnogo su mi značili. To su bili prijatelji čije sam knjige dobro poznavala pre no što smo počeli da se družimo. Različiti u mnogo čemu, zajedno su delovali kao neka književna tvrđava. Na razgovorima s njima sam destilovala svoj književni ukus. S Kišom sam se upoznala još tokom studija, povezivalo nas je nešto što smo nazvali nezasitnom načitanošću. Ja sam u njemu našla nekoga ko se zaista na pravi način razume u književnost, bez onog zagrcnutog entuzijazma nasleđenog iz doba političke obnove i izgradnje. Kovača sam isto znala, ali više preko knjiga.
Nas troje smo počeli intenzivnije da se družimo po mom povratku iz Amerike ranih sedamdesetih. To je krenulo nekako prirodno i spontano. Čitali su nove rukopise na našim sedeljkama u mom stanu, pa bismo posle izlazili na piće i razgovarali o tome do zore. Onda je došao besramni napad na Kiša, pa smo formirali odbranbeni rov. On se odbranio odličnom knjigom koju nam je čitao pasus po pasus, a mi slušali bez daha. Tada sam rekla: kako je kratkovida blamaža iz niske lage zavisti napadati jednog istinskog genija. On je bio kao gejzir, neviđene brzine mišljenja i nepogrešivog književnog impulsa. Usto osećajan i odan prijatelj. Njegova inteligencija je imala oštrinu žileta, a prijateljski zagrljaj mu je bio nežan kao detinji. Meni su ti razgovori, rasprave, uzajamna ubeđivanja i dogovori bili lekovita oaza u čaršijskom galimatijasu svega i svačega. Sačuvala sam Kišovo pimo iz Pariza gde mi kaže da počnem da pišem i sugerisao teme iz Vojvodine. Poslušala sam ga. U šali sam ih optuživala da mi rasteruju momke, jer nijedan kod njih ne može da položi prijemni. Za svakog su rekli da je budala, pa sam izbegavala da ih upoznajem.”
U životu Vide Ognjenović, kao i u životima mnogih od nas koji smo se borili za promene u Srbiji pod vlašću Slobodana Miloševića, 9. mart 1991. godine je bio jedan od najsvelijih datuma u novijoj istoriji Srbije. Bio je veliki miting na Trgu Republike, a Vida je tada bila upravnica Narodnog pozorišta koja je liderima tadašnje opozicije otvorila vrata svoje kuće da bi se sa balkona obratili okupljenom narodu. Za mnoge je to bio neuračunljiv gest, službeni prekršaj par exelance, a ona od tada do danas, kad god je neko o tome pita kao ja sada, uvek isto govori:
“I danas bih to uradila svesna da bi mi to bila dužnost. Ne kajem se ni najmanje, a i kaznu sam izdržala bez mnogo lamenta.”
Uverena sam da će ipak pobediti nauk Kojovića da je poeziji najvažnija dužnost da očarava, a ne da uverava
Kao jedan od osnivača Demokrtaske stranke ostala je dosledna u pripadnosti demokratskom pokretu, sad kao članica Socijaldemokratske stranke na čijem je čelu Boris Tadić. Uverena je da će se demokrastka opozicija vratiti izvornom programu Mićunović-Đinđić i da će ova zemlja nastaviti promene pravom brzinom.
Kao dugogodišnja predsednica Srpskog PEN-a podseća da je ova globalna organizacija pisaca i prvodilaca danas u svetu potrebnija nego ikad. Osnovan u Velikoj Britaniji, odmah posle Prvog Svetskog rata, kao pokret za poratnu rehabilitaciju uloge književnika i književnosti, PEN danas vodi istu liniju borbe, jer nažalost na našoj je planeti je permanentno ratno, ili poratno vreme:
“S tom razlikom što u ovoj našoj aktuelnoj savremenosti, u nevoljama nisu samo pisci zbog svojih stavova, nego i sama književnost. Kod nas se svako malo povampiri politička agresija zabrana i gašenja književnih skupova besparicom i zanemarivanjem. Srpski PEN Centar takođe spada u ne sasvim poćudne organizacije, tim pre što se prvi oglašava i poziiva na uzbunu na svaku pojavu ugrožavaja slobode govora i stvaranja. Zato naše članstvo uporno podsećamo da svako zvono posle zabrane nekog književnog dela, ili gašenja, dogadjaja, zvoni za svakog pisca kao i za književnost.”
Bila je ambasador Srbije u Norveškoj i Danskoj, što joj je pružilo mogućnost da sazna neke stvari koje na drugi način ne bih mogla, da osmotri svet iz ugla koji joj inače ne bi bio dostupan. I zahvalna je prilikama koje su joj sve to dozvolile.
Ovogodišnji festival Budva grad teatar otvoren je veoma zanimljivom premijerom komada ’Nadpop Kojović’ koji je Vida Ognjenović napisala i režirala. I još jednom pokazala svoje aktivno zanimanje za veoma bogatu kulturnu i istorijsku baštinu Budve:
“Za taj teren sam inače rekla da je ruža mitova, tu se stiču, ukrštaju i granaju mitovi i s kopna i s mora. Budvanski nadbiskup Antun Kojović mi je po svemu zvučao kao redak i poželjan sagovornik. Zaista je bio čovek koji je nepogrešivo čitao, razumeo i tumačio prošlost, savremenost i budućnost. I rešila sam da napravim scenski disput sa njim. Sučelia sam ga sa modernism istraživačem prošlosti uz današnjeg, modernog i pomalo iščašenog vremena. Taj mladi istraživač proverava Kojovićeve ideje, odnose, ubeđenja i stavove prema događajima, prevratima i njegovim istaknutim savremenicima. Zanimala me moć intelktualne snage čoveka koji kao katolički sveštenik javno brani Napoleonov obračun sa dogmom i spregom između crkve i feudalne vlasti, zatim njegov odnos prema umetničkoj slobodi, ličnoj moralnoj odgovornosti i pritiscima malog mesta.”
Neistina, sebičnost ni zavist nisu stanovali u domaćinstvima u kojima sam odrastala
Na pitanje zašto je za motive svojih drama uglavnom koristila stavrane likove i događaje, sagovornica CORD-a odgovara:
“Od Kiša sam naučila da književnost ne može da nastaje niizčega. Naprotiv, književna činjenica mora da ima svoje određeno poreklo. To sam nedavno čula i od španskog pisca Havijera Serkasa, On je to nekoliko puta ponovio u intervjuu sa Nedom Valčić Lazović. Znam da on poznaje Kišovo književno delo, čak je citirao pasus iz jedne Kišove priče u jednom svom romanu, tako da verujem da nam je taj nauk iz iste škole. Zato kad je već tako, smatram da je logično da odgonetamo stvarne događaje i njihove junake, ali tako da ih na neki način oslobađamo nanosa proizvoljnosti, političke i druge zloupotrebe i pogrešnih tumačenja. Tako da su to mahom polemički tekstovi, više sučeljavanje ideja, nego linearna slikovnica biografskih podataka.”
Srpsko crnogorski odnosi Vidi danas liče na hor ljutitih trbuhozboraca:
“Svaka strana čini sve ono što oštro zamera onoj drugoj. Glasnoća zaglušuje misao, a poza pravi stav. Sva obrazloženja su u obliku pretnji, a cilj nije samo vlast nego totalna prevlast. Toliki trud da se odbrane osobenosti identiteta iako su identitetski činioci vrlo slični i isprepletani. Nevolja je što se i kultura, odnosno najvećma književnost, trudi da pre svega bude topovska municija identitetske borbe. Uverena sam da će ipak pobediti nauk Kojovića da je poeziji najvažnija dužnost da očarava, a ne da uverava.”
