Ona je prva žena koja je izabrana u Odeljenje tehničkih nauka SANU i jedna je od 12 žena koje su na ovogodišnjem izboru postale novoprimljeni dopisni članovi SANU. Na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu je diplomirala, zavšila magistarske studije i odbranila doktorsku disertaciju. Tu je bila redovni profesor do 2022. Majka je jedne uspešne ćerke i baka dvoje unučadi.
Bila je gostujući profesor na Univerzitetu u Trentu, Italija, Ohajo Univerzitetu, SAD, Laval Univerzitetu u Kvebeku, Kanada, i Kjung Hi Univerzitetu u Seulu, Južna Koreja. Imala je dugogodišnje saradnje i kraće stručne boravke na Institutu Jožef Štefan u Ljubljani, Univerzitetu Politehnika u Bukureštu, Šandong Univerzitetu, Đangsu Normal Univerzitetu i Fudan Univerzitetu u Kini.
Danas je redovni profesora na Fakultetu za ekologiju i zaštitu životne sredine Univerziteta Union-Nikola Tesla u Beogradu, angažovana je i na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novoma Sadu.
Rođena u Beogradu, Vesna Mišković Stanković (1957) je išla u osnovnu školu ‘Sveti Sava’ i stanovala u ulici Svetog Save, tačno prekoputa današnjeg Hrama Svetog Save. Čuva lepa sećanja na školsku slavu kada je pripremu školskih priredbi pratilo veliko uzbuđenje. Završila je 14. beogradsku gimnaziju, zatim Tehnološko-metalurški fakultet Univeriteta u Beogradu i uvek je bila đak generacije. Tako je na fakultetu dobila četiri nagrade iz Fonda akademika Pante Tutundžića kao najbolji student od prve do četvrte godne studija. Bila je jedinica, rasla je u kući univerzitetskih profesora i vaspitanje je bilo u skladu sa onim što je uz njih spoznavala:
„Prvo što sam naučila odnosilo se na poimanje rada, na radnu disciplinu i sistem vrednosti. Moji roditelji su stalno radili, čitali, i ja sam usvojila da tako treba. Vaspitana sam da su na prvom mestu moralne norme koje su se morale poštovati i to je nešto što je ostalo zauvek.“
Vesnini roditelji su bili druga generacija studenata metalurgije, i svoj radni vek su proveli kao profesori na Tehnološko-metalurškom fakultetu. Lako je pomisliti da su upravo oni uticali na njen izbor, ali to nije puna istina:
„Volela sam da čitam knjige, i jedna od opcija je bila i da studiram srpski jezik i književnost. Međutim, jednako sam volela hemiju i to se pokazalo trajnim opredeljenjem. Zato sam diplomirala organsku tehnologiju i dalje nastavila da se bavim hemijom i inženjerstvom materijala.“
Naučne oblasti u kojima su glavni doprinosi profesorke Vesne Mišković-Stanković su nauka o materijalima i inženjerstvo materijala, posebno biomaterijala. Obuhvataju sintezu, karakterizaciju, razvoj tehnologija dobijanja i primenu multifunkcionalnih materijala definisanih svojstava – organske, oksidne i polimerne prevlake na modifikovanim površinama metala, kao i kompozitne biokeramičke prevlake i kompozitne hidrogelove koji predstaljaju biomaterijale za primene u medicini za implantate koštanog i mekih tkiva.
Vaspitana sam da su na prvom mestu moralne norme koje su se morale poštovati i to je ostalo zauvek
U svom značajnom naučnom opusu objavila je jednu monografiju međunarodnog značaja, osam poglavlja u monografijama međunarodnog značaja, jednu monografiju nacionalnog značaja, 162 rada u časopisima na SCI liste i 43 u nacionalnim časopisima, 312 naučnih radova saoštenih na međunarodnim i nacionalnim skupovima. Održala je 51 predavanje po pozivu, ima dva registrovana patenta i četiri tehnička rešenja. Rukovodila je i učestvovala na 13 međunarodnih i 13 nacionalnih projekata.
Prema bazi Scopus citiranost njenih radova iznosi 5055 i Hiršov (h) indeks 44, i prema bazi Google Scholar 6665 citata i h indeks 51. Nalazi se na listi najuticajnijih naučnika u svetu iz svih oblasti nauke koju je objavio Stanford univerzitet (Top 2% scientists in the world) za celu karijeru i pojedinačnu godinu za 2019, 2020, 2021, 2022 i 2023; AD Scientific Index World Scientist and University Ranking 2023, 2024. Jedna je od top10 srpskih naučnica koje žive i rade u Srbiji (2021).
Izabrana za člana Naučnog društva Srbije i Akademije inženjerskih nauka Srbije, Zaslužni je i počasni član Srpskog hemijskog društva, i bivši predsednik (2017-2021). Član je Američkog elektrohemijskog društva i Međunarodnog društva za elektrohemiju. Dobitnik je je 9 zlatnih medalja, 2 srebrne i 1 bronzanu medalju na međunarodnim izložbama inovacija.
U Odeljenju tehničkih nauka SANU do ovih izbora nije bilo ni jedne žene. Vesna Mišković Stanković je od ovog 19. novembra prva. Predložilo ju je Odeljenje tehničkih nauka. Uz to, ove godine je u SANU su od 22 novoprimljenih dopisnih članova njih 12 su žene. To je jedno od najprijatnijih iznenađenja i suštinski važna promena koju su doneli novembarski izbori:
„Malo je reći koliko je za mene ovaj izbor u SANU velika čast i priznanje. I drago mi je što je u ovom izbornom ciklusu izabrano 12 kandidatkinja. Akademik Vladimir Kostić kao predsednik SANU u prethodna dva mandata, kao i sadašnji predsednik akademik Zoran Kneževič, mnogo su doprineli da se dogode ove pozitivne promene. Za mene je SANU iznad svega vrhunska naučna institucija, nacionalna i istorijska kategorija od ogromnog značaja, a posebna je čast i priznanje biti član SANU.“
Za mene je SANU iznad svega vrhunska naučna institucija, nacionalna i istorijska kategorija od ogromnog značaja
Sagovornica CorD-a objašnjava šta znači biti na prestižnoj Stenford listi koja obuhvata samo dva procenta najuticajnijih naučnika na svetu iz svih oblasti nauke:
„Biti na toj listi, a ja se tu nalazim već 5 uzastopnih godina, veoma je važno. Važno je zbog prepoznavanja naše nauke u svetu, zbog lične satisfakcije, zbog kolega, a veoma je važno i zbog naših mladih saradnika, mladih istraživača kojima to može da pruži podstrek za rad.“
Na pitanje da li je bila retka žena u ovom poslu ovde i u svetu, odgovara:
„Od mojih studentskih dana, a i tokom kasnije profesorske karijere, u našoj zemlji je odnos muškaraca i žena bio ugavnom pola-pola. Danas, međutim, mi se čini da su bojnije studentkinje. Budući da sarađujem sa kolegama sa raznih univerziteta u svetu, znam da u našoj zemmlji, u našoj struci ima puno žena istraživača, više od kolega muškaraca. Sa tim mojim saznanjem sam odlazila u svet i uglavnom sam bila iznenađena jer sam u tim krugovima kolega bila retka žena. Recimo, bila sam na Inženjerskom fakultetu u Seulu i na Odseku za mašinstvo bila je samo jedna žena profesor, a ostalih deset su bili muškarci. Potpuno istu situaciju sam zatekla i na Ohajo Univerzitetu. Tako da smatram da je u inženjerskoj struci, kod nas situacija daleko bolja ako govorimo o ravnopravnoj zastupljenosti polova.
Interesantno je da sam bila na velikom nacionalnom kongresu o koroziji u Americi na kome je bilo pet hiljada učesnika i od toga veoma mali broj žena. Bila je organizovana jedna sesija posvećena upravo tom problemu, na kojoj je analizom brojnih podataka pokazano da se broj žena u nauci znatno smanjuje u odnosu na broj diplomiranih studentkinja, zatim da je broj žena profesora na univerzitetima još manji, a da ih je na rukovodećim mestima bilo u zanemarljivom broju.“
Objašnjene je bilo vrlo jednostavno: najpre udaja, potom rađanje dece, po pravilu su eliminisali su žene sa posla koji zahteva ozbiljan naučni rad. Istu priču, Vesna je čula i u tehnološki visoko razvijenoj Južnoj Koreji:
„Južna Koreja je veoma bogata zemlja koja mnogo ulaže u naučna istraživanja, a istovremeno je veoma tradicionalna zemlja koja neguje porodične vrednosti. Tako, mlade žene ne mogu tako često da prave karijeru u naučnoj oblasti za koju se opredele jer moraju da se povinuju pravilima života. Sa druge strane, danas opada i broj brakova i broj dece, što se tumači činjenicom da mlade žene ipak žele ne samo porodicu sa decom, već i karijeru.
Kod nas je, u mom poslu, odnos između muškaraca i žena daleko povoljniji, čak i na rukovodećim mestima
Zbog tih brojnih saznanja i poređenja sa našom zemljom, mogu slobodno da kažem kako je kod nas u poslu odnos između muškaraca i žena daleko povoljniji, čak i na rukovodećim mestima.“
Karijera ove naučnice je bila veoma uspešna, uz dobar brak i ćerku koja je danas uspešna naučnica i lekar i ima dvoje dece. Njen suprug Dragan je bio farmaceut, direktor predstavništva jedne velike farmaceutske komapanije u Srbiji. Naravno, uvek je tu bila pomoć roditelja, pre svega njene majke:
„Poslove smo delili suprug i ja, ali uvek je tu bila moja mama za našu ćerku. Bez njene pomoći ne bih mogla da u nauci postignem takav uspeh. Znam vrlo dobro koliko je komplikovano imati zahtevan posao, porodicu i dete. Danas je u toj situaciji i moja ćerka Iva Stanković Tutuš. Ona je neurolog i klinički asistent na Medicinskom fakultetu, njen suprug Vladimir Tutuš je anesteziolog, takođe klinički asistent na Medicinskom fakultetu, rade veoma zahtevne poslove. Ali, ja sam uvek tu za njih, baka koja obožava svoje unuke, Milu i Marka, koji mi predstavljaju beskrajni izvor sreće i zadovoljstva.“
Kaže: „Imala sam sreće da sam svoj posao radila i radim sa entuzijazmom i da mi predstavlja veliko zadovoljstvo.“ Imala je i sreće da njen posao nije nikada bio podvrgut bilo kakvim političkim turbulencijama. Zna da je to privilegija. Sa izvesnom lakoćom je živela svoja dva paralelna života: jedan koji je bio posvećen porodici, i drugi naučni i stručni koji joj je omogućio dragocene kontakte sa ljudima iz sveta, poznanstva sa velikanima u njenom poslu, prijateljstva koja su joj puno značila. Posebno su zanimljivi njeni boravci kao gostujući profesor u Južnoj Koreji:
„Ono što mi je u toj sredini bilo posebno zanimljivo je kultura, ponašanje i sistem vrednosti. Na primer, tamo se deca od malena uče filozofiji konfučijanstva. A osnovni postulat u tom učenju jeste da se poštuju stariji, prvo roditelji i učitelji. Profesija učitelja i profesora je nešto što spada u najvišu kategoriju uvažavanja i poštovanja. Znajući to, jako sam tužna kada vidim kako se kod nas ponašaju izvesni đaci prema profesorima. U tom društvu se profesionalne pozicije stiču isključivo završavanjem vrhunskih fakulteta. Postoji 600 univerziteta, strogo rangiranih od prvog do šestotog mesta, a dobar fakultet omogućava mladom čoveku da ima odličnu startnu poziciju.“
U nauci danas, kao u u drugim oblastima života, imate plagijate. Zato je prvi i osnovni postulat u nauci poštenje
Poznato je da Južna Koreja ulaže ogromna sredstva u školovanje i obrazovanje, da se za nauku ove zemlje izdvaja oko osam odsto ukupnog budžeta države. Veliki broj diplomiranih studenata odlazi u Ameriku da bi tamo doktorirali, ali se nakon toga obavezno vraćaju u svoju zemlju:
„Ja sam ovde, u Beogradu, mnogo puta pisala preporuke za svoje studente koji su odlazili u svet, i bila sam srećna jer su oni po svom znanju i sposobnostima bili ravnopravni sa svima u Americi ili bilo gde u zapadnoj Evropi. S druge strane, uvek sam bila tužna, jer su ti najbolji đaci odlazili da se ne vrate. Srećom, opet bi se pojavio neki drugi, novi, mladi student i sve bi počinjalo ispočetka.
Imala sam prilike da razgovaram sa kolegom profesorom iz Izraela koji mi je takođe govorio kako njihovi najbolji studenti odlaze u Ameriku na doktorske studije. Pitala sam ga da li se vraćaju nazad, a on kao da nije razumeo šta ga pitam. Podrazumeva se tamo da se svako od njih vrati u svoju zemlju. Nažalost, naši najblji studenti se retko vrate jer nismo u stanju kao država da im obezbedimo uslove rada i života koje mogu tamo da dobiju.“
Prijatelji su Vesnin dragocen deo života:
„Imam najbliže drugarice sa kojima se družim čitav život. Sa njima delim lepe trenutke, ali one su uz mene kada sam prolazila i kroz one teške. Život je mnogo lepši i lakši uz prijatelje, zato su oni za mene velika dragocenost.“
Interakcija između studenta i profesora kada se stvara nešto zajedničko, je nezamenjiva i fenomenlana
Ističe veoma važnu ulogu svojih profesora, posebno svog mentora akademika Dragutina Dražića, pod čijim je rukovodstvom uradila doktorsku disertaciju i dugo godina blisko sarađivala sa njim. Od njega je vrlo rano naučila da je za prirodne nauke najvažniji eksperiment, koji određuje razumevanje suštine procesa. To je kasnije kasnije prenela na mnoge generacije svojih studenata i mlađih saradnika.
Ne čudi da je profesorka Vesna Mišković Stanković stroga prema studentima, stroga i pravedna. Smatra da se znanje mora imati jer ako ga nemaš, možeš imati velike probleme u poslu kojim se baviš:
„Kada bi moji studenti odlazili u svet, puno puta su mi govorili koliko je bilo dobro što sam od njih tražila da nauče sve što treba, jer su tamo gde bi se našli, često potvrđivali koliko im je upravo neko od tih saznanja bilo neophodno.“
Može li se uporediti naučno-istraživački rad, koji je njena prva ljubav, i nastavni rad sa studentima? Vesna kaže da ne može i objašnjava:
„Rad sa studentima predstavlja živi kontakt u kome vidite koliko ste to znanje koje se trudite da prenesete nekom drugom, zaista i preneli.Ta interakcija između studenta i profesora kada se stvara nešto zajedničko, je nezamenjiva i fenomenlana. Rad u laboratoriji bez rada sa studentima, za mene je nezamisliv. Mogu da idu jedan bez drugog, ali prava kombijacija je kad ide jedno sa drugim.“
U nekim najvažnijim ljudskim okvirima na koje ne možemo mnogo da utičemo, život je ipak – alhemija
Ko postavlja granice etike u nauci? To je danas veoma značajno, ali kompleksno pitanje. Recimo, nauka se trudi da stvori nove materijale koji će biti korišćeni za implantate u organizmu ili nove lekove. I šta je tu etičko pitanje:
„Etičko pitanje je da je svrha nauke u medicini da se pomogne pacijentu.Sve što je novo, što može da pomogne čoveku, potrebno je i ne postavlja se ni jedno drugo pitanje. Važno je samo da je da se pokazalo korisnim i da je za dobrobit čoveka. Naravno, vi u nauci danas, kao u u drugim oblastima života, imate plagijate. Zato je prvi i osnovni postulat u nauci poštenje.“
Jednom je našoj sagovornici postavljeno sledeće pitanje: Da li je život hemija ili alhemija? Njen ogovor je glasio:
„Život je i hemija i alhemija. U životu se mogu mnoge stvari planirati i uraditi, i objasniti pa i predvideti kao u hemiji. Ali, sa godinama mi se čini da ima sve više alhemije. Jer, u nekim najvažnijim ljudskim okvirima na koje ne možemo mnogo da utičemo, život je ipak – alhemija.“