Mapa sajta

Više...

Aleksandar Denić, scenograf

Hrabrost je raditi, a ne kukati

Impresivno, spektakularno, kolosalno, genijalno – to su...

Sneška Quaedvlieg-Mihailović, generalna sekretarka Europa Nostra

Zajedno možemo promeniti Sve(t)

Sledeće godine Europa Nostra će proslaviti 60....

Nataša Ninković, glumica

Sloboda je da budem ono što jesam

U sebi nosi Hercegovinu odakle potiče i...

Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa

Saborci na daskama

Predstave na ovogodišnjem 56. Bitef-u ne tretiraju...

Vesti

Vlada usvojila Program zaštite vazduha za period od 2022. do 2030.

Ministarstvo zaštite životne sredine saopštilo je da je Vlada Republike Srbije usvojila Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za...

Američka kompanija Rivijan otvorila tehnološki centar u Beogradu

Američki proizvođač električnih vozila Rivijan svečano je otvorio tehnološki centar na Novom Beogradu, u prisustvu predsednika Srbije Aleksandra Vučića...

Dina Boluarte postala prva predsednica Perua

Dina Boluarte postala je prva žena predsednica Perua, pošto je njen bivši šef i prethodnik Pedro Kastiljo smenjen, a...

Ambasador Kristofer Hil: Otvoreni Balkan je neophodan proces

“Otvoreni Balkan” je neophodan proces koji nije nikakva konkurencija Berlinskom procesu, niti postoji problem u toj vrsti saradnje, izjavio...

Novogodišnji susret – Slovenački poslovni klub

Slovenački poslovni klub obeležio je devetnaest godina poslovanja i tradicionalnim novogodišnjim susretom okupio mnogobrojne članove i prijatelje kako bi...

Vesna Goldsworthy, književnica

Moj intelektualni zadatak je rušenje predrasuda

Rođena u Beogradu  kao Vesna Bjelogrlić, briljantan student književnosti imala je samo jednu želju – da bude pesnik. U London je otišla vođena ljubavlju, doktorirala je, udala se, i danas ima karijeru uglednog univerzitetskog profesora i cenjene književnice i pesnikinje. Članica je britanskog Kraljevskog književnog društva. Ponosna je na svoje srpsko poreklo, bila je to i devedesetih kada su Britanija i Srbija bile gotovo na ratnoj nozi. Britaniju oseća  kao drugu domovinu. Mnogi nisu te sreće.

Od trenutka  kada joj je 8. aprila uručena  ovogodišnja književna  nagrada Momo Kapor za roman Gvozdena zavesa, književnica Vesna Goldsworthy (1961)  osvojila brojne nove čitaoce, pored onih koji je već cene i vole zbog prethodnih romana.  Tom prilikom  je posle dužeg odsustva  doputovala u rodni grad, jer inače živi u  Londonu  od  24. godine. U Beogradu je završila studije  Jugoslovesnke i opšte književnosti. Doktorirala je u Londonu, objavila je desetak knjiga  proze i poezije, univerzitetski je profesor, članica uglednog britanskog Kraljevskog književnog društva.

Odrasla  je, kako sama kaže, u skladnoj a statistički prosečnoj porodici u Beogradu: roditelji, dvoje dece, stan od četrdeset kvadrata u ulici Mirka Tomića na Dedinju, kuća u Žarkovu kada je taj stan postao tesan. Seća se automobile  škoda kojom je porodica  krstarila svakog leta, po Jugoslaviji, Italiji, Grčkoj:

“Tata vozi, recimo, preko Gorskog Kotara prema Opatiji, ili autoputem za Atinu. Peva ruske pesme, kancone, sevdalinke, kako se zalomi. Mama, sestra i ja izigravamo prateće vokale. Najdragocenije uspomene opisala sam u Černobiljskim jagodama, pa ni cela knjiga nije bila dovoljna. Prevođena je od Portugalije do Poljske. Samo u Nemačkoj imala je petnaest izdanja, a serijalizaciju, kako na Bi-Bi-Siju tako i u Tajmsu, pratilo je više od million Britanaca.

Sada su popularne memoarske knjige u kojima se ispod sjajne površine otkrivaju duboke traume iz detinjstva. Ja ih nisam imala. Imala sam divne roditelje, a odrastala sam u trenutku kada se i za njih, za moj grad i za moju zemlju činilo da ih čeka mnogo bolje. Ta vera u budućnost možda je najdragocenije sećanje. Nemamo je više.”

Vesnino devojačko prezime je Bjelogrlić. A Bjelogrlići, svi redom, potiču iz Lipnika, na granici s Crnom Gorom.  Taj deo  Hercegovine ona opisuje prelepim, osunčanom  verzijom  Škotske, dušu dao za pešačenje:

“Moj deda Petar Bjelogrlić došao je u Beograd neposredno posle Prvog svetskog rata. Njegova priča je kao roman. Bio je nosač na Železničkoj stanici, kopao je u majdanu ispod Julinog brda, stekao zemlju i imovinu koje su 1945. velikim delom nacionalizovane. Tri puta ispočetka. Rođen je kao podanik sultana, odrastao u Austrougarskoj, a umro u Titovoj Jugoslaviji.”

Kada sam u gimnaziji pobedila na nekom pesničkom takmičenju, Desanka Maksimović je bila u žiriju i pomenula me je kao svoju naslednicu. To sam saznala mnogo decenija kasnije u jednom zapisu mog dragog prijatelja Pere Zupca

U knjizi sećanja Černobiljske jagode Vesna je opisala svoje roditelje, malo u šali a malo da bi  sliku svog detinjstva približila britanskim čitaocima, kao japije socijalističke, Titove Jugoslavije.  Otac i majka bili su univerzitetski obrazovani, oboje u svojim porodicama prva generacija sa fakultetskom diplomom.Najveća ambicija bila im je da Vesna i njena sestra budu i više od toga. Ideal magistrature, doktorata, bavljenja naučnim radom, to je nešto čega je bila  vrlo rano svesna, nešto čemu je trebalo težiti i više nego pisanju poezije:

“A ja sam već sa četiri godine pisala pesme i pričala da hoću da budem pesnikinja.Tata je uz rad završavao prirodno-matematički fakultet, pa me je učio da čitam i pišem dok je spremao ispite a ja sedela pored njega. Prva slova naučila sam sa dve i po godine – P-o-l-i-t-i-k-a – jer sam ih sricala iz novina na stolu a ne iz bukvara. Zaokruženo obrazovanje kao porodični ideal, ali i ideal tadašnjeg jugoslovenskog društva, bilo je mnogo važnije od bogatstva. Slali su nas na privatne časove jezike, a moju sestru koja je za to imala žicu i na časove muzike i baleta. Mama je kasnije jednom rekla, sa ogromnom dozom tuge, a i to sam zabeležila u Černobiljskim jagodama,  da su se odricali mnogo čega da bismo sestra i ja govorile francuski i engleski, a da su  nas upravo jezici konačno odveli u svet i daleko od roditelja.”

Koliko se to vaspitanje  koje je Vesna dobila u kući  razlikovalo od onoga što se tražilo i zahtevalo u školi?

“Šezdesetih i sedamdesetih godina školski sistem bio je itekako ideološki obojen, ali mi smo vrlo rano znali da se u porodici, između četiri zida, priča o stvarima o kojima se u školi ćutalo. Deda po majci imao je neprilike posle rata kada im je oduzet dobar deo imovine. Bio je i u zatvoru.On nije mogao da vidi Tita ni na TV dnevniku a da ga neopsuje. Jedan teča bio je oficir jugoslovenske kraljevske vojske, ceo rat je proveo u logoru u Nemačkoj, zatim je posle rata postao sportski funkcioner. Dok je moj tata po prirodi posla kao građansko lice na službi u JNA bio član komunističke partije, mama je ponosno isticala da ona nije htela ni da priviri u Partiju.Sve su to vrlo političke priče koje su odrasli znali, ali sa decom nisu otvoreno razgovarali. Moji školski drugovi i drugarice imali su pretke svih političkih boja. Često smo njihove priče saznali tek mnogo kasnije. Tu je možda najveća razlika između mene i mojih britanskih vršnjaka.”

Od svih predmeti u školi,  Vesna je najviše  volela srpskohrvatski jezik i književnost. Nije bilo nastavnice iz tog predmeta koju nije obožavala. Knjige je gutala od malena, tom i takvom brzinom da je svake godine dobijala diplomu za najveći broj pročitanih knjiga.Tada se knjige nisu kupovale kao danas, pa je svet biblioteka i bibliotekara bio deo njenog  odrastanja:

“Kada sam pre skoro dvadeset godina otvorila beogradski sajam knjiga u ime Britanije kao počasnog gosta, na potpisivanje su mi došle ne samo nastavnica srpskohrvatskog iz gimnazije nego i bibliotekarke mesnih biblioteka sa dva kraja Beograda koje su me se još uvek sećale! Bila sam vukovac, sa dobrim ocenama iz svih predmeta, ali su mi problem stvarale neke praktične oblasti.Jedna je bila gimnastika – bila sam poprilično trapava, mada su mi timski sportovi išli od ruke–a druga takozvano  opštetehničko obrazovanje. Sve što je na tim časovima pravljeno bilo je kod mene nahereno i kuso.”

Prve prave Vesnine literarne ljubavi bili su redom pesnici: Crnjanski, Dis, Rakić, Eliot, Rilke, Ahmatova. Kasnije moderni Grci: Seferis, Elitis, Kavafi.Oni su ogromno uticali na njene rane stihove. Imala je sveske u koje  je prepisivala pesme koje voli. Ponela ih je u London pa ih i danas čita kao neke lične antologije: “Mislim da sam dve trećine pesama Crnjanskog u gimnaziji znala napamet. Lament nad Beogradom, Disova Nirvana, ti mi stihovi i dan danas prolaze kroz glavu kada čekam u nekom redu, ili sedim na metrou. O ranoj ljubavi prema Tomasu Eliotu napisala sam pesmu koju je objavila Londonska književna revija, pa mi je bilo jako simpatično kada sam videla kako stihove iz nje prepisuju devojčice po instagramu, kao neke savremene verzije mene same i mojih svezaka. Od proznih pisaca, uz Crnjanskog, Meša Selimović. U svojim primercima Derviša i Tvrđave  toliko sam toga ispodvlačila da me je tata zadirkivao da bi bilo brže da ispodvlačim ono što mi se ne dopada. Na univerzitetu sam ušla u svet ruskih klasika iz koga još nisam izašla, samo što sam u Engleskoj navikla da ih čitam u originalu. Iako su engleski prevodi više nego odlični, melodija jezika je nešto drugo – ne bih mogla više da zamislim da čitam engleske klasike na srpskom.”

Moj intelektualni zadatak je rušenje predrasuda a ne skrivanje istorijskih i političkih činjenica

Roditelji  su želeli da  Vesna studira medicinu. To je u vreme socijalističke Jugoslavije bila možda najprestižnija, vanpolitička karijera za dobre đake. Za nju, međutim,  nikada nije postojala druga opcija osim književnosti. To je jedino htela da studira i pre nego što je  pošla u osnovnu školu samo što je tada sanjala da će biti pesnikinja, ne pitajući se od čega pesnici žive:

“Kada sam u gimnaziji pobedila na nekom pesničkom takmičenju, ne sećam se više da li u Kikindi ili u Vrbasu, Desanka Maksimović je bila u žiriju i pomenula me je kao svoju naslednicu. To sam saznala mnogo decenija kasnije u jednom zapisu mog dragog prijatelja Pere Zupca koga znam još iz tih godina. To je zaista bio čitav moj svet. Za moje roditelje, onoga trenutka kada sam već otišla na književnost, najbolji mogući rezultat bilo bi asistentsko mesto, univerzitetska karijera. Kako sam studirala jugoslovensku i svetsku književnost, činilo se da je odlazak u Englesku predstavljao kraj tog puta. Često su mi kao primer navodili baš Crnjanskog koji je, između mnogo čega ostalog, pokušao da nađe uhleblje na nekom engleskom univerzitetu: ako ni tako veliki pisac nije uspeo, čemu sam se ja nadala? Paradoksalno, pet godina sam bila šef katedre upravo na jednom od univerziteta koji ga je odbio.”

LAUNCH OF THE ANGEL OF SALONIKA, 2011, AMBASADA SRBIJE U LONDONU (TAJMS KNJIGA GODINE)

Mladost, ludost, ljubav. Pre svega ogromna hrabrost. To je bilo presudno da ode u Englesku. Imala je po završetku studija u Beogradu stipendiju za postdiplomske studije u Francuskoj, pa je rešila da to leto provedem u Bugarskoj, završavajući svoj diplomski rad. Tada je na univerzitetu u Sofiji postojala letnja škola jezika na koju su dolazili mladi slavisit iz celog sveta.Tu je srela svog budućeg muža: on je studirao istoriju Balkana i Srednje Evrope. Umesto da ode za Francusku, otišla  je ubrzo sa njim u Englesku, na užas roditelja. Ne zbog toga što nisu voleli  budućeg muža  svoje ćerke – nisu ga tada tako reći ni poznavali – već zbog neverovatnih dimenzija te ćerkine odluke:

“Na samom početku ništa mi nije bilo teško, osim velike tuge moje majke. Porodica moga muža prihvatila me je odmah i bez ostatka, kako moj svekar koji je iz jedne kolonijalne vojničke tradicije, tako i svekrva koja je iz porodice pisaca i intelektualaca. Bila sam u jednoj divnoj kući na obali Atlantika, putovala u Keniju na medeni mesec, uskoro zatim krstarila uzduž i popreko Severne Amerike, od obale do obale. Kako sam iz Jugoslavije već obišla celu Evropu interrejlom, sada sam sebi izgledala kao veliki svetski putnik. Tek posle nekoliko meseci ‘tresnula’ me je realnost, kao u romanu Crnjanskog, jedna dublja usamljenost: sve ono što sam ostavila u Beogradu, mreže prijatelja i porodice, zacrtani putevi. Trebalo je dosta vremena da se to stvori iz početka na novom mestu i na novom jeziku, ali ja sam ipak uspela u tome. Britaniju zaista osećam kao drugu domovinu. Mnogi nisu te sreće.”

Tokom devedesetih bilo je zaista mnogo trenutaka kada su Srbi u britanskim medijima nepravedno crnjeni, ali kada su oni drugima činili loše nisam zatvarala oči i pravila se da ne vidim

Osamdesetih  godina Vesna Goldsvorti  je u Londonu radila u izdavaštvu, u malim akademskim firmama u kojima je bila jedini stranac, pa je ta egzotika bila i neka vrsta  prednosti. Na radio je otišla godinu dana pre prvih sukoba u Jugoslaviji, a možda bolje da nije, jer tamo nije mogla da zarije glavu u pesak, da ne vidi šta se događa:

“Veliki deo rada na BBCju bio je paradoksalan. Prvi put da sam u Londonu bila okružena našim ljudima, srpskim jezikom, jer sam, sa malim izuzecima, radila u južnoslovenskoj redakciji kao producent i prevodilac. To su bili divni ljudi. Tu je redovno dolazio Pekić da snima svoja pisma iz tuđine. Ono čega sam međutim postala svesna, jeste da nisam politički novinar i da to nikada ne želim da budem. Pisala sam u  Černobiljskim jagodama  kako sam bila na noćnoj smeni kada je započela operacija Oluja u avgustu 1995. Pročitala sam vesti, zatvorila se u toalet u Buš Hausu i rasplakala.”

Nikada  joj u Engleskoj nije bilo neprijatno što je iz Srbije. Naprotiv:

“Ponosna sam na svoje poreklo, bila sam to i u onim trenucima devedesetih kada su Britanija i Srbija bile gotovo na ratnoj nozi. To ne znači međutim da nepotrebno idealizujem svoj narod. Moj intelektualni zadatak je rušenje predrasuda a ne skrivanje istorijskih i političkih činjenica. Tokom devedesetih bilo je zaista mnogo trenutaka kada su Srbi u britanskim medijima nepravedno crnjeni, ali kada su oni drugima činili loše nisam zatvarala oči i pravila se da ne vidim.Kada je 1999. NATO počeo bombardovanje, moja svekrva pisala je protestna pisma parlamentu i povezala se sa poslanicima koji su bili protiv te intervencije.To je nešto čime me je duboko dirnula, jer pre mene praktično jedva da je i znala gde je Srbija.”

SA MUHAREMOM BAZDULJEM I MATOM BEĆKOVIĆEM NA DODELI NAGRADE MOMO KAPOR ZA ROMAN GVOZDENA ZAVESA: LJUBAVNA PRIČA, BEOGRAD, 2022.

Zanimljivo je ko su Godsvortijevi, čije je prezime Vesna udajom stekla. Ime vodi poreklo iz Kornvola, lepog ali krševitog kraja na jugozapadu britanskog ostrva, gde ima mnogo pomoraca. Jedan od predaka Vesninog muža bio je oficir na Belerofonu, brodu koji je Napoleona odneo u izgnanstvo. Kornvolci su se, kao i Hercegovci, kasno ženili pa su i generacije duge. Sredinom devetnaestog veka pradeda  Vesninog  muža, Valter, otišao je sa bratom u Indiju, odakle se vratio kao general.  Valter je dugo bio član britanskog parlamenta. Brat mu je bio guverner Zapadne Australije, Hondurasa, Foklandskih Ostrva:
“Ja sam o njihovim indijskim godinama napisala putopis, nekoliko stranica, koji je ovde ušao u par značajnih antologija. Ideja Srpkinje koja u Kalkuti, sama, traga za kućom imperijalnih predaka dovoljno je neobična i bez činjenice da je moja kritika britanskog imperijalizma u univerzitetskoj lektiri. Moja svekrva potiče pak iz vrlo drugačije porodice koja je u devetnaestom veku dala par zanimljivih pisaca (njen pradeda Sejbin Bering-Guld bio je prijatelj Bernarda Šoa, navodno inspiracija za profesora Higinsa u Pigmalionu)”.

Postoji jedna sličnost u mentalitetu Srba i Engleza, ideja nacije koja se u ratovima uvek nalazila na pravoj strani istorije. U Prvom svetskom ratu i muž i ja smo imali dedove odnosno pradedove na Solunskom frontu

Jednom prilikom, Vesna Goldsvorti je izjavila:“Ja i moj muž Englez imamo u porodičnoj istoriji mnogo više onoga što nas spaja nego onoga što nas razdvaja: verujem da se to odnosi i na zemlje iz kojih dolazimo.”

Važi li ovo i danas?

“Postoji jedna sličnost u mentalitetu Srba i Engleza, ideja nacije koja se u ratovima uvek nalazila na pravoj strani istorije. U Prvom svetskom ratu i muž i ja smo imali dedove odnosno pradedove na Solunskom frontu. Drugi je komplikovaniji.Muževljevi preci bili su u Indiji i Africi u to vreme, a moji suviše stari za borbu, dok su različiti delovi porodice bili pod bugarskom, madjarskom i nemačkom okupacijom, bliski rođaci u nemačkom zarobljeništvu. To iskustvo okupacije Britanci nikada nisu imali i zbog toga ponekad ne razumeju ostatak Evrope. Formalno smo i dalje bili saveznici s Britancima, mada sam ja sa dozom humora pisala i o tome.Da li nam je Čerčil bio saveznik ili nas je ostavio na cedilu, to je u mojoj beogradskoj porodici i dalje otvoreno pitanje. Sada se krećemo u suprotnim pravcima –Britanija izlazi iz Evropske zajednice, Srbija bi da udje u nju – ali unutar moje anglo-sprske porodice stavovi po tom pitanju su vrlo bliski.”

U VESNINOJ BAŠTI, LONDON

Koliko je moguće danas biti pisac na Istoku ili Zapadu, a biti po strani od političkih podela koje su sve drastičnije, naročito u ovim danima ratnih sukoba ozmeđu Rusije i Ukrajine. Vesna kaže da je sve teže govoriti javno, izraziti svoje mišljenje o bilo čemu, a da se pritom ne bojite da će debata brzo postati neprijatna:

“Ne samo da su podele drastičnije nego su ljudi sve agresivniji, spremniji na buku i bes. Sve je binarno, ili si sa nama, ili nisi, a ja po prirodi ne samo spisateljskog nego i univerzitetskog posla ne umem tako da razmišljam. Pritom smo svi mnogo dostupniji nego ranije. Imala sam dosta iskustava s tim jer moju elektronsku adresu na univerzitetu može svako da nađe: od obožavalaca koji bi da me izvedu na večeru do onih kojima treba “dežurna Srpkinja” da se žale na srpsku politiku kao da je ja vodim iz svog engleskog kabineta.”

Ne samo da su podele danas drastičnije, nego su ljudi sve agresivniji, spremniji na buku i bes. Sve je binarno, ili si sa nama, ili nisi, a ja po prirodi ne samo spisateljskog nego i univerzitetskog posla ne umem tako da razmišljam

Kada je pitam u čemu je lepota njenog života i rada u  Londonu, sagovornica CORD-a najpre  napominje  da je  London  ogroman grad:

“Mislim da s jednog kraja na drugi ima preko sedamdeset kilometara. Često živimo u određenom kraju a da danima ne odemo do centra. Kraj zapadnog Londona u kome ja živim, pored Temze, nedaleko od velikih parkova i šuma, zaista je prelep. Šetam, vozim bicikl, svakodnevno, a zaboravim da sam u velikom gradu dok uveče ne odem u pozorište, u operu, ili u restoran. Pritom radim na dva univerziteta na dva kraja Engleske, i to je poseban doživljaj. Ekseter je na više od trista kilometara od Londona, a ja sam tamo brzim vozom za dva sata, ujutru odem, održim predavanja i konsultacije, uveče se vratim. Najviše volim da pišem na onom jutarnjem vozu dok tutnji kroz zelenilo. Uveče, umorna, večeram u vagon restoranu, nekad uz malu čašicu šampanjca, nekad uz čaj, dok se pored prozora kotrljaju divni engleski pejzaži. Velika većina Engleza putuje na posao u obrnutom pravcu, iz malih mesta u veliki grad, pa imam ogromnu prednost tišine – polupraznih vagona. Tu sam konačno sama i na miru.”

I jedan zanimljiv podatak za kraj ove priče o Vesni Goldsvorti. Priznanje Momo Kapor  je prva nagrada  koju je dobila u zemlji gde je rođena. I zbog toga joj je još draža. Momu Kapora nije poznavala, ali je kao učenica gimnazije  gutala sve što je tada pisao. Zadužbini  Momo Kapor koju je osnovala supruga pisca i slikara Ljiljana Kapor, od ove godine se pridružila i Erste banka, koja je pokrovitelj nagrade Momo Kapor.