Kad se rodiš u porodici vrsnih muzičara, kad poneseš slavno prezime koje treba da pravdaš, ostaje ti samo da pokažeš kako možeš dalje. I bolje. Vasil Hadžimanov (47) je svojim talentom i radom to i dokazao. Na Berkliju je diplomirao za tri umesto za ćetiri godine, odavno je zvezda na polju džez muzike, posebno etno-džeza, a ima i titulu najboljeg džez pijaniste sveta na električnom klaviru u 2019. godini!
Velika je radost kada imaš sina koga proglase najboljim džez pijanistom na svetu – rekao je nedavno ponosni Vasilov otac Zafir Hadžimanov. A Vasil je dobio ime po svom dedi, njegov otac po svom dedi Zafiru. Deda Vasil je bio magistar farmacije, poznatiji kao sjajan interpretator makedonskih narodnih pesama i etnomuzikolog koji je sačuvao dragocenu ostavštinu narodog muzičkog stvaralaštva. Otac Zafir danas ima 77 godina i iza sebe bogatu karijeru glumca, šansonjera, kompozitora, pesnika…Majka Senka Veletanlić odavno se povukla sa scene gde je bila jedna od suvrenih interpretatorki zabavnih melodija. Tetka Bisera Veletanlić vlasnica je jednog od najcenjenijih i najraskošnijih glasova domaće muzičke scene.
Vasil je autor brojnih kompozicija koje izvodi sa svojim Vasil Hadžimanov bendom, koji je osnovao 1997. godine. Njegov rad je posvećen i spajanju etno muzičke baštine Balkana i zapadnjačkih muzičkih podžanrova (džez, fank, world music). Godine 2001. izašao je prvi album Vasil Hadžimanov benda. Bavi se i komponovanjem muzike za filmove i tv serije. Potpis Vasila Hadžimanova kao autora muzike je obeležio film Kad porastem biću kengur i tv serije Košarkaši i Otvorena vrata.
Detinjstvo Vasilovo proteklo je u Bloku 45 u Novom Beogradu:
“Pamtim osećaj koji imam kad pomislim na te dane. Osećaj sigurnosti, sreće, blagostanja i mira. Zaista mislim da sam imao divno detinjstvo. Odrastao sam u Bloku 45 koji je tada bio potpuno drugačiji. Novi parkovi i igrališta. Puno zelenila. Šetaliste pored reke. Milina.“
Rodio se i rastao sa tim da su njegovi roditelji javne ličnosti. To je prihvatio od najranijih dana svog detinstva:
“Nije to tada bila takva pompa i fama kao danas. Nije bilo tabloida, vjuova, lajkova, malicioznih i neprimerenih komentara na mrežama. Drugo, moji roditelji i tetka su bili popularni isključivo zato što su bili fantastični u svojoj profesiji, a ne zbog skandaloznog ponašanja, afera ili nečeg sličnog.”
Pristalica je tvrdnje da je najbolje roditeljstvo ono koje podrazumeva da dopustiš detetu da preispituje autoritet i da razmišlja svojom glavom pre svega. Istovremeno je potrebno tom detetu pružiti nesebičnu podršku u onome što ga ispunjava i čini srećnim:
„Kada sam i sam postao roditelj, shvatio sam da je to jedan od najvažnijih parametara dobrog roditeljstva. To i osećaj kada dete treba pogurati, inspirisati, pa čak i naterati da nešto započeto, a važno, završi u svom životu, jer će mu to sigurno pomoći u budućnosti, a kada ga treba pustiti i ne pritiskati i forsirati. Strašno delikatan i težak zadatak svakog roditelja, ali možda i najvazniji. Moji roditelji su svakako to znali i u odlučujućim momentima donosili prave odluke koje su mi pomogle da budem ono što jesam danas. Važan deo odrastanja su uvek bili i kultura i umetnost. Nešto što se danas potpuno igubilo sa mape edukacije mladih naraštaja.“
Moji roditelji i tetka su bili popularni isključivo zato što su bili fantastični u svojoj profesiji, a ne zbog skandaloznog ponašanja, afera ili nečeg sličnog
Ponosan je na stvaralaštvo svojih roditelja i svoje tetke. Upravo je u izdanju PGP/RTS izašao album Senkinih najlepših pesama pod nazivom “ Zaželi ja ću doći”, a Vasil kaže kako je „svaka numera na tom albumu lekcija za sve pevače, kompozitore, aranžere, muzičare i tekstopisce kako zapravo treba da zvuči zabavna muzika.“ Za svog oca kaže da što god da je radio, „a radio je bogami svašta, glumac, pevač, kompozitor, aranžer, pesnik, tekstopisac, scenarista, producent, urednik itd. itd., sve je radio celim svojim bićem i bez greške. I njemu je izašao sada jedan album u produkciji Croatia Rekords, pod nazivom Makedonija pjeva:
„Ja lično čekam da se realizuje jedno drugo izdanje koje je snimljeno još osamdesetih, gde na poseban način i sa divnim aranžmanima, koje sviraju tadašnji najeminentniji džez muzičari, peva makedonske narodne pesme, koje je sakupio moj deda Vasil Hadzimanov, jedan od najvećih etnomuzikologa na Balkanu.”
Za Biseru kaže da je oduvek bila besprekorna pevačica i umetnica. Svaka pesma koja je ikad komponovana za nju je otpevana na tako poseban i sjajan način, da kad se neko i usudi da otpeva nešto sa njenog repertoara, njemu često zvuči besmisleno:
„Sa Biserom sam imao prvi profesionalni nastup pre 30 godina i od tada redovno nastupamo zajedno. Mnogo sam naučio od nje kad je muzika u pitanju, baš kao i od svojih roditelja.I ona može da se pohvali novim divnim albumom u produkciji Croatia Rekords-PGP/RTS pod nazivom Bisera.”
Mnogo toga je Vasil poneo iz kuće kao sistem vrednosi koji ga je odredio za život. Kulturu kao vaspitanje, kao poštovanje, kao toleranciju prema drugima koji su različiti od tebe. Gostoprimstvo i osnovno kućno vaspitanje i još mnogo toga:
“Voleo bih da se i drugi roditelji posvete svojoj deci danas na način na koji su to činili moji roditelji. Male plate ili brzina života nisu izgovor. Posvetite vreme i pažnju svojoj deci. To je najvazniji zadatak koji imate, pa sve ostalo.”
Njih dvoje, Vasil i Nataša su roditelji 20-godišnje Marte koja je upravo počela svoje studije na umetničkoj akademiji u Manhajmu, u Nemačkoj, na operskom odseku u klasi veoma cenjene profesorke Snežane Stamenković, koja je ujedno i šef odseka na ovoj prestižnoj Akademiji. Osim ogromnog talenta i ljubavi prema muzici, Marta sa svojih 20 godina već ima i ozbiljnu biografiju. Sa 17 godina je dobila glavnu ulogu u mjuziklu Fantom iz opere, koji se igra u pozoristu na Terazijama, i tako postala najmlađa glumica u istoriji ovog pozorista, ali i najmlađa glumica koja je igrala ulogu Kristin u svim profesionalnim produkcijama u svetu. No, pored
svega toga, Vasil i Nataša dele oromno zadovoljstvo što je njihova kćer pre svega jedna veoma kvalitetna mlada osoba:
„Mi smo, ipak, najponosniji na nju jer je izuzetno dobra, poštena i pravična osoba.“
Imao sam tu sreću da ceo zivot sviram sa najboljima, a često sa onima koji su bolji od mene, što je uvek najbolji način da naučiš nešto novo i drugačije
A Zafir je ovih dana o svom sinu i unuki ovako svedočio:
„Vasil je najveća radost mog života. Napisao sam i pesmu o njegovom rođenju – Žito moje. Kada sam ga mirisao kao bebu, posle kupanja, zamirisao mi je kao tek izvađen hleb iz pećnice. I padne mi na pamet da je žito najvažniji produkt života. Presrećan sam i što se nit muzikalnosti prenosi kroz generacije moje porodice. Marta sa 17 godina samostalno ode u Pozorište na Terazijama i pobedi njih 50 na audiciji za ulogu u predstavi Fantom iz opere. Ona je trenutno na studijama solo pevanja u Nemačkoj, u Manhajmu, dobiće njihovu punu stipendiju. Ima neverovatan glas, koloraturni sopran. Prelepa je i vrlo svoja. Ne odustaje od onoga što je zamislila.”
Kad se podiže svoje dete, nekako je neminovno da roditelj sagleda u svojim postupcima sličnost sa svojim roditeljima, reklo bi se da je ta podudarnost neizbežna:
“Nataša i ja smo svakako posvetili svu ljubav i pažnju našem detetu ali, istovremeno smo se čuvali da ta ljubav ne bude kontraproduktivna i da ne učinimo više štete preteranom pažnjom, što može svakome da se dogodi. Moja uloga oca je poput svakog oca, mi smo involvirani i prisutni, ali majka je majka. Nataša je definitivno najzaslužnija što je Marta odrasla u jednu pametnu, lepo vaspitanu, dobru devojku koja uvek razmišlja svojom glavom.“
Kad je bio đak u osnovnoj školi Branko Radičević u Novom Beogradu, vladalo je takmičenje između hora njegove škole koji se zvao Poletarci i najslavnijeg dečijeg hora u nekadašnjoj Jugoslaviji, Kolibri. Bili su kao neki večiti rivali a još uvek se pamte “betlovi” ova dva dečija hora:
“Kolibri su oduvek bili neprikosnoveni dečiji hor na našim prostorima, a za to je sigurno bila najzasluznija horovođa i dirigent Milica Manojlović. Naša ćerka je imala tu sreću i čast da radi sa Milicom i bude deo tog hora od svoje pete do dvanaeste godine.
Međutim, zahvaljujući mojoj nastavnici muzičkog, Boriki Čavdarević, jedan školski hor Poletarci, uspeo je da se izdigne na nivo profesionalnog dečijeg hora i mi smo sa tim horom nastupali na veoma važnim koncertima, putovali i snimali dečije pesme, između ostalih i sa Senkom i Zafirom. Danas taj hor, takođe sjajno, vodi naša kuma Hana Vučićević koja radi u istoj osnovnoj školi, Branko Radičević.”
Divno druženje je obeležilo Vasilove godine u muzičkoj školi Mokranjac, a sve šta je tamo naučio i danas mu puno znači:
“Procvetao sam kada sam iz osnovne škole prešao u srednju. Imao sam malo dobrih prijatelja u osnovnoj, dok smo u Mokranjcu svi od prvog trenutka bili nerazdvojni. Kao da smo se ponovo pronašli, a da smo se znali i voleli oduvek. Iako smatram da je sistem obrazovanja u našim školama hermetičan i da se ništa nije promenilo do danas, istina je da sam neizmerno mnogo naučio kad je reč o tehnici sviranja klavira, zahvaljujući mojoj profesorki Ljubinki Hadzi-Jovančić, ali i o muzičkoj teoriji i solfeđu, što mi je neizmerno pomoglo da se dalje mnogo lakše usavršavam na polju džez muzike i komponovanja.”
Moje pripreme za Berkli su počele kada sam prvi put seo za klavir, a tada sam imao pet godina! Berkli je bio logičan korak za nekoga ko je toliko voleo džez muziku. Diplomirao sam ubrzano za tri godine, umesto četiri
Bio je đak u Mokranjcu kada je imao prvi zvanični koncert u klubu 24 Novom Sadu. Imao je veliku tremu, ali, kaže, ni približno onoj koju je imao na ispitima iz klavira u Mokranjcu:
„Imao sam tu sreću da ceo zivot sviram sa najboljima, a često sa onima koji su bolji od mene, što je uvek najbolji način da naučiš nešto novo i drugačije. Tako je bilo i te večeri kada sam podelio binu sa velikim Vojinom Draškocijem i najvećom Biserom Veletanlić. Vojin je tada bio moj mentor i jedan je od najzaslužnijih što sam uopšte odabrao ovaj put kojim i dan danas hodam.“
Logično je pitati kako su izgledale pripreme za najprestižniji i najskuplji centar muzičkog sveta na svetu – univerzitet Berkli, a jedini odgovor je da su pripreme počele čim je Vasil prvi put seo za klavir. Imao je tada pet godina:
“Berkli je bio logičan korak za nekoga ko je toliko voleo džez muziku i zahvaljujući stipendiji, ali pre svega mojim roditeljima, uspeo sam da upišem i pohađam tu prestižnu školu. Diplomirao sam ubrzano za tri godine, umesto četiri godine, i proveo još dve godine u Americi gde sam u praksi naučio mnogo toga što me čini muzičarem kakav sam danas.
Mnogo toga lepog pamtim sa Berklija. Od gomile studenata iz celog sveta sa kojima sam imao zadovoljstvo da sviram, preko sjajnih profesora koji su bili krucijalni deo mog obrazovanja, pa sve do mnoštva prijatelja koje sam tamo upoznao i stekao, i sa kojima sam i dalje u kontaktu. Ima dosta toga što bih i zaboravio. Prolazio sam kroz turbulentni period svog sazrevanja dok su u mojoj zemlji Jugoslaviji buktali rat i nemaština. Sve je to prouzrokovalo niz nekih pogrešnih poteza koje bih voleo da nisam povukao. Svakako ne bih voleo da ih zaboravim, da mi se slučajno ne desi opet ista greška.“
Teško je poverovati, ali je istina: Vasil se uspavao i nije došao na dodelu diploma, rečju nije primio vlastiti sertifikat o završetku studija na Berkliju! To je, naprimer, jedna od situacija koju bih baš voleo da zaboravim, kaže danas.
Posle studija Vasil je razmišljao da ostane u Americi. Tih devedestih godina prošlog veka, tako loših za život u Srbiji, bilo je logično da ostane tamo i pokuša da nastavi karijeru i život u Americi. Međutim:
„Iako su stvari u Nju Jorku, u koji sam se preselio 1996. krenule u veoma pozitivnom pravcu (dobio sam posao u prestižnom studiju kao muzički programer i kompozitor, a istovremeno počeo da sviram sa najboljom mlađom ekipom u tom gradu prepunom konkurencije), ja sam odlučio da se vratim u Beograd. Šta je presudilo? Da ne objašnjavam previše, bila je to stvar srca. Na konstantno iščuđavanje ovdašnje raje i zbunjenost na moju odluku, uvek ponavljam da se nikad nisam pokajao zbog svoje odluke da se vratim i ostanem ovde. I odavde pohodim svet.“
Jugoslavija je Vasilova domovina, a samim tim i Makedonija odakle je njegov otac. Nažalost:
“Danas svako ko pomene Jugoslaviju dobija etiketu luzera i nekog propalog nostalgičara. Međutim, da imam izbor, uvek bih zamenio sve ove ‘važne’ državice za jednu moćnu Jugoslaviju. Za Makedoniju sam posebno vezan jer imam mnogo dobrih prijatelja i kolega otuda, ali i rodbine koju volim. Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da delim binu sa nekim od makedonskih muzičara kao što su Toni Kitanovski, Martin Đakonovski, Aleksandar Petrov, Alek Sekulovski, Viktor Filipovski, Oliver Josifovski… I to su mi neki od najdražih projekata i koncerata u životu. U Makedoniji sam takođe već osam godina gost profesor na Akademiji u Štipu.”
Jugoslavija je moja domovina. Danas svako ko pomene Jugoslaviju dobija etiketu luzera i nekog propalog nostalgičara. Međutim, da imam izbor, uvek bih zamenio sve ove ‘važne’ državice za jednu moćnu Jugoslaviju
Kad ne svira, kad ne komponuje, Vasil se predaje filmu. Kao i u muzici, voli najrazličitije filmske žanrove i veoma pažljivo prati rad svojih omiljenih reditelja i glumaca. Voli i knjige, ali u ovom turbulentnom vremenu napušta ga koncentracija. Jedino gde je sasvim prisutan i ozbiljno fokusiran je vreme koje posvećuje komponovanju. I sviranju, naravno. Čeka ga dosta toga da pročita i sve više se trudi da se odvoji od svog pametnog telefona i uzme knjigu u ruke.
Zvanično, Vasil Hadžimanov je punih 30 godina na sceni i mogao bi da se okrene i pogleda šta je uradio za te tri decenije. Ali, on ne gubim previše vremena na to jer ga čeka još dosta toga što treba da uradi:
„Moj cilje je uvek isti. Želim da svaki put uradim nešto drugačije i novo, ali i da ostanem dosledan sebi, da mi uvek polazna tačka bude muzika koja me kreativno ispunjava i kojom želim i volim da se bavim. I ništa drugo.
Jedna od stvari kojom bih svakako mogao biti zadovoljan je činjenica da Vasil Hadzimanov Band i dalje postoji i da i dalje stvara visoko kvalitetnu kreativnu muziku, uprkos mnogobrojnim faktorima koji svakodnevno deluju da se desi upravo suprotno. Nakon sedam albuma i osmog u pripremi, nebrojeno mnogo koncerata, mnogobrojnih nagrada i uspeha u ovih 25 godina postojanja benda, jasno je da se sve to desilo isključivo zahvaljujući pre svega Natašinom i mom neumornom radu, a onda i svih članova i saradnika ovog benda. Postoji previše problema koji mogu da utiču na čoveka da odustane od svog sna i podlegne pritiscima većine. Mislim da je naš najveći uspeh upravo to što smo, uprkos svim nedaćama, i dalje dosledni i neustrašivi u našoj misiji stvaranja i širenja dobre muzike.
Koliko god planirali, u ovom poslu i na ovoj teritoriji, nemoguće je znati šta te čeka sutra. Pogotovu danas dok traje svetska pandemija smrtonosnog virusa u kojoj ispadoše najveći neprijatelji muzičari koji sviraju pred publikom. Sva sreća džez nas je naučio i da živimo po sistemu snalaženja i improvizacije, te smo odavno spremni na svako moguće iznenađenje.”
Od 2013. godine ustanovljena je nagrada koja nosi ime Vojin Draškoci, po džez muzičaru, kontrabasisti, kompozitoru, aranžeru i muzičkom pedagogu. Vasil je dobio tu nagradu, ali i mnoge druge, a poslednje veliko priznanje obradovalo ga je početkom prošle godine, a to je 41. tradicionalna nagrada koju dodeljuju Džez stanice iz Los Anđelesa, a kojom je proglašen Najboljim džez muzičarem na električnom klaviru u 2019. godini:
“Nagrada Vojin Draskoci mi, razumljivo, najviše znači, jer nosi ime mog muzičkog mentora i jednog sveukupno divnog čoveka. Svaka nagrada i pohvala mi znači, naravno, pogotovu ova poslednja. Ona svedoči da smo se našli na takvo prestižnoj listi, među najboljima, a da živimo u Beogradu, da dolazi od velikih muzičkih eksperata koji se godinama na najozbiljniji način bave tipom muzike kojui ja stvaram čitavog života. Veoma je važno kad ti neko takav ukaže da si na pravom putu. Možda je baš to najvažnije od svega. Mislim da mnogi ne shvataju koliko je teško baviti se kreativnom ili umetničkom muzikom na ovim prostorima i dobiti ovakvo svetsko priznanje.“