On je ovogodišnji dobinik najvećeg filmskog priznanja u Srbiji za životno delo, nagrade Pavle Vuisić. Trostruki je dobitnik Sterijine nagrade kao najvišeg pozorišnog priznanja. Bio je 12 godina veoma uspešan upravnik pozorišta Atelje 212 u kome je proveo svoj radni vek. Koliko god ga pogađaju loše stvari u našem društvu, kada je odgledao dijalog između Bajdena i Trampa, glasno je rekao: Super je kod nas!
Imao je sreću da je igrao sa Pavlom Vuisićem (1926-1988) čije ime nosi nagada koja mu je nedavno uručena na Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu:
»Kada imaš 22 godine, veliki ti je izazov da staneš ispred takvog čoveka. Realno sam ga gledao kao neku planinu ispred sebe, ne znam sa koje strane da joj priđem, da li treba da je osvajam, šta da radim. Godinama kasnije, prisustvovao sam sceni u Puli kada je Menahem Golan, tada perspektivni filmski producent na čelu kompanije Golan Globus Production, ponudio Pavlu Vuisiću kart blanš, da može kod njega da igra u filmu šta hoće. Taj način na koji je Paja to odbio, kako je rekao da ga to uopšte ne zanima, Golana je ostavio u šoku. Ali, bio je to integritet Pavla Vuisića koji je on godinama sticao i mogao je mirno da kaže ’baš me briga za vaš film, mene on ne interesuje, mene interesuje da ostanem i da radim ovde’.
Svetozar Cvetković (66) koga svi jednostavno zovu Cvele, rođen je u Beogradu, u kraju o kome se manje govori i zna. Njegovo detinjstvo su obeležili vozovi na paru koji su vodili na Istok:
»Moja bolja prošlost je moje detinjstvo u jednom delu grada koji je i danas nalik onome kakvim ga pamtim iz prvih šest-sedam godina života. Pamtim Dunav stanicu kao sliku, kao miris, kao osećanje. Sa te stanice na dnu Palilule su išli vozovi za Rumuniju, tamo iza gvozdene zavese, na nju su stizali vozovi sa toticama koje su išle da rade po beogradskim kućama. Na tu stanicu nisu stizali mladi budući intelektualci koji su došli da pohode Beograd, da studiraju i ostanu u njemu, već je stizao neki, uslovno rečeno, nesrećni polusvet koji je trebalo da zaradi neki dinar da preživi. Pamtim miris tih vozova na paru i dobro se sećam da majka od gara nikada nije mogla da suši veš napolju. Pamtim da je tu jedino padao sneg koji je odmah bio crn. U Košutnjaku je uvek bio beo.«
Zanimljiv je podatak da je Svetozar Cvetković svoju prvu filmsku, odnosno televizijsku ulogu, svoje prvo snimanje uopšte u karijeri, imao baš na peronu te železničke stanice u čijoj je blizini odrastao. Bilo je to u tv filmu i seriji Eduarda Galića Svetozar Marković gde je igrao Nječajeva. Jednom je, kao student, dobivši novi fotoaparat, otišao u stari kraj da fotografiše i sačuva uspomenu na svoje detinjstvo, ali su ga čuvari reda priveli jer je u blizini milicijska stanica, pa su drugovi plavci odmah reagovali. Priveli su ga, uzeli mu aparat i izvadili film.
Porodica Cvetković, otac Stefan, univerziteski profesor, majka Milunka, ekonomista, i devet godina mlađi brat Dejan, selila se sledećih godina po Beogradu i konačno su se sredili na Neimaru. Dejan je dobar deo života živeo i radio u Kanadi, Amrici, Cvele je i danas na Neimaru:
»To što smo moj brat i ja imali u porodici, mislim da je retko ko imao. To su bili prilično bajkoviti uslovi u kojima smo odrastali, bez obzira na to što nisu počivali ni na kakvim posebno povoljnim ekonomski osnovama. Moji roditelji su došli u Beograd sa juga Srbije. Otac je upisao medicinu, ja sam se rodio, pa je majka upisala eknomiju. Ta vrsta okruženja i način na koji smo vaspitavani, predstavljaju nešto što ja mogu ljubomorno da čuvam ne samo u odnosu na poglede drugih ljudi moje generacije, nego i generacije iza mene, a da ne govorim o ovim najmlađim generacijama čiji su roditelji mojih godina. Oni nisu doživeli način vaspitanja ni način komunikacije kao što smo mi doživeli sa svojim roditeljima.
Budućnost je u normalnoj ljudskoj komunikaciji, a ne ili-ili
Ja sam to zaludno pokušavao da prenesem na svoju decu, ako sam i delić uspeo, možda i nije tako loše. Trudio sam se da ono najbolje što su mi roditelji ostavili sačuvam za sebe i u jednom trenutku da probam da prenesem na svoju decu.«
Njegova deca iz dva braka su Dea (31), Klara (17) i Luka (12). Dea je završila istoriju umetnosti i sada sprema doktorat. I ponosan je na ono što zna i radi.
Najvrednije i do čega mu je najviše stalo kad je reč o ostavštini tog vaspitanja, je objektivnost u odnosu na ono što ga okružuje. Takođe je vaspitan da svoje bavljenje drugima koji se nalaze van njegovog vidokruga, svede na apsolutni minimum. I da se ne meša u ono što se generalno zove ‘popravljanje sveta’. Svoje ambicije je sveo na odonose sa najbližima koji ga okružuju i sa kojima svakodnevno komunicira.
U Atelje 212 došao je, odmah po završetku studija, zahvaljujući tome što su ga predložili Dara Džokić i Petar Božović, a Ljubiša Ristić uzeo da igra u predstavi Cement Hajnera Milera. Dobio je ulogu koju pre njega niko nije hteo da igra. Tumačio je lik jednog od dvojice braće, glavnih junaka, drugog brata je igrao slovenački glumac Radko Polič. U pauzi premijere, upravnica Mira Trailović ga je pitala da razmisli da li želi da ostane u Ateljeu. Ljuša mu je govorio ne budi lud, a on je poslušao sebe i ostao. Tu je doživeo velike uspehe i bio izabran za upravnika.
Kod nas je stalno uzbudljivo i stalno smo privilegovani da imamo razna uzbuđenja
Postoje i postojali su i drugi glumci a upravnici, ali retki su sa toliko uspeha vodili jednu pozorišnu kuću kao što je Svetozar Cvetković vodio Ateljea 212 punih 12 godina. Danas o tom vremenu govori:
»Reditelj i prethodni upravnik Ateljea Ljubimir Muci Draškić, koga sam ja veoma cenio i voleo, rekao mi je da je stupanje na mesto upravnika, ili direktora pozorišta, pozicija stvaranja neprijatelja. I oni koji su te do juče podržavali, brzo će se okrenuti protiv tebe.To me je u tom trenutku bolelo, sada vidim da je to deo života koji sam prošao. Kada sam prihvatio ponuđenu dužnost, mislio sam da to znam, a kada sam počeo da radim shvatio sam da ništa ne znam. I učio sam sledećih 12 godina, od osam ujutru do osam uveče. A onda bih posle osam igrao predstave koje su bile na repertoaru. Kada sam pomislio da nešto znam, prestao sam da budem upravnik.«
Pre Cveletovog dolaska na čelo Ateljea 212, dobar kontakt ovog pozorišta sa svetom ostvarili su Mira Trailović, Jovan Ćirilov i Borka Pavićević. Na pitanje koliko je uspevao da to obnovi, odgovara:
»Ta veza sa svetom koju su oni napravili mnogo godina unazad nije mogla da se revitalizuje, jer svet nije stao već je išao napred. Trebalo je tražiti put kako da se naprave nove veze koje bi Atelje eksponirale u svetu. I u tome sam delimično uspeo. Kažem delimično, jer nije bilo kao što je bilo u vreme Mire i Jovana. Mi jesmo išli sa dobrim predstavama u Meksiko, Karakas, Austriju, Kanadu, ali to nije bio toliko veliki broj umetničkih gostovanja koliko sam mislio da bi moglo da bude. Međutim, ono što smo igrali, ljudi su pažljivo slušali na njima sasvim nepoznatom jeziku, sa titlovima i slušalicama u ušima i iskazivali svoje oduševljenje. To mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo.«
Među tim predstavama koje je video svet, bile su i one čiji je autor Biljana Srbljanović, besumnje najpoznatiji i najtraženiji dramski pisac iz Srbije. Njeno prisustvo kao dramskog pisca bilo je veoma značajno u Cveletovom poslu, kao što je važno i u privatnom životu. Postali su kumovi:
»Bilo je i mnogo situacija u kojima se nismo slagali, ali je to bilo korisno. Kod nje postoji nešto što je sasvim objektivno, a to je neprikosnovenost u stavovima koje zastupa. Ja se sa njima često ne slažem, ali retko kada izađem kao pobednik.«
Politiku sam smatrao kao umetnost kompromisa, a kod nas se decenijam na ovom prostoru ona vodi kao teorija isključivosti
Nakon ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije koji su po mišljenju sagovornika predugo trajali i ostavili užasne posledice, postojala je mala grupa ljudi koji su se bavili pozorišnom umetnošću i imali snažnu želju da znaju šta se radi tamo, sa druge strane, jer je svakome sused postao ‘duga strana’. Ta želja se obično završavla na gostovanjima koja su trajala po pet šest dana, jer je publika bila željna da vidi najbolje predstave iz druge sredine:
»Kada bi Slovensko narodno gledališče iz Ljubljane gostovalo u Ateljeu 212 ili u Jugoslovensko dramskom pozorištu, ili kada smo mi putovali u Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo Skoplje, ti ljudi bi nas čekali sa velikim uzbuđenjem, kao i mi njih ovde.To uzbuđenje se prenosilo i na druženje posle predstave, dostojanstveno, a blisko.
Sada, za razliku od tog vremena, živimo u totalnom neinteresovanju šta postoji sa druge strane. Čak i kad ovde dođe neka predstava iz Zagreba ili Ljubljane, karte se ne prodaju ako nema neke sumanute rekalme. Mi u Beogradu smo malo privilegovani. Sećam se na jednoj konferenciji za štampu povodom gostovanja SNG u Beogradu, pitali su slovenačke glumce Jerneja Šugmana i Igora Samobora zašto im je toliko važno da igraju u Beogradu. A oni su odgovorili: Zato što je to glavni grad!
Mi imamo privilegiju da još uvek, kad odemo u Zagreb, Sarajevo, Banja Luku, sve jedno, vrlo brzo nam se jave da kažu: Imamo veliko interesovanje, da li biste umesto jedne odigrali dve predstave? To nam se upravo desilo ovih dana sa zakazanim gostovanjem predstave ‘Kako sam naučila da vozim’, Hartefakt Kuće. To je nešto sa čime možemo da se podičimo, više u pozorištu nego na filmu.
Kao što se niko od nas ne može podičiti što je neko u moje, naše ime, činio raznorazne stvari koje ne priliče odnosu jednog naroda prema drugom narodu, bilo sa koje strane, u svemu što je proizveo rat. I danas, ako postoji nešto na šta se ježim i od čega strahujem, to je rat.«
Ovaj glumac, koji je bio i producent nekih sjajnih filmova, kao što je ‘Turneja’ Gorana Markovića, spada u malobrojne umetnike iz Srbije koji mogu da se pohvale dobrom saradnjom sa kolegama i ljudima iz sveta kulture sa Kosova. Jedan je od glavnih aktera u izuzetnoj predstavi ‘Balkan Bordello’ (tekst Jeton Neziraj, režija Blerta Neziraj) koja je izvedena kao zajednička produkcija Ateljea 212, pozorišta La Mama iz Njujorka i prištinskog Teatra Qendra Multimedia. Izvršni producent je Beka Vučo:
»Kada te neko pozove da radiš takvu vrstu projekta u kome su uključeni i ljudi sa druge strane puškometa, što je konstantna situacija koja se nikako ne menja između Beograda i Prištine, ti moraš da imaš dobru volju da bi tako nešto radio. Meni je ugrađena ta dobra volja da komuniciram sa ljudima koji čak i drugačije misle nego što to želi naša strana. Tu našu predstavu ‘Balkan Bordello’ igrali smo u Prištini, Beogradu, Crnoj Gori, Albaniji, petnaest predstava smo igrali u Njujorku u teatru ‘La Mama’. Mi smo tu misliju obavili, ali ona je za jedan uzan krug ljudi kojima bi došlo do svesti da postoji normalna komunikacija među ljudima koji ne razmeju jezik koji govori ona druga strana. I koji imaju jednu istorijsku dezinformaciju o poreklu svojih naroda i svoje zemlje, koja se vezuje isključivo za situaciju koja je sada. A ta situacija je konstantna u sukobu. Mi smo na tom malom primeru pokazali da je moguće raditi zajedno. Mislim da bi bilo značajno i otrežnjujuće kada bi što više ljudi odavde išlo na Kosovo da se suoče sa time šta je stvarnost u kojoj ti ljudi žive. Mi to ne znamo, kao što ni oni ne znaju, već imaju zastrašujuću sliku o nama. Oni misle da na Terazijama hodaju vukodlaci koji čekaju svakog Albanca da mu prerezali grkljan. Naravno, to ima pandan i ovde. Ta loša praksa se progresivo razvija, i potezi koji se vuku sa jedne i sa druge strane su pogrešni. Budućnost je u normalnoj ljudskoj komunikaciji, a ne ili-ili. Ja sam oduvek politiku smatrao kao umetnost kompromisa, a kod nas se decenijam na ovom prostoru ona vodi kao teorija isključivosti.«
I danas, ako postoji nešto na šta se ježim i od čega strahujem, to je rat
Sagovornik CORD-a, razočaran slikom sveta koji nas okužuje, trudi se da što manje vremena posvećuje »rešavanju svetskih pitanja«. Koliko god to zvučalo kao njemu svojstvena ironija kojom ume dobro da se služi, on ozbiljno objašnjava:
»Mi smo se svi naučili da je neprikosnoveno pravo svakog čoveka koji živi u svojoj zemlji, da ima rešenje za svaku situaciju. E, ja nemam rešenje za situaciju koja me okružuje, ali me istovremeno užasno razočarava pozicija sveta. Kada sam odgledao dijalog, ako se to tako zove, između Bajdena i Trampa, glasno sam rekao: Super je kod nas! Davno smo se složili Goran Marković, Dušan Kovačević i ja, da ne bismo znali šta bismo radili kada bismo živeli u nekoj mirnoj zemlji kao što je naprimer Švajcarska. O čemu bi se pisalo, kakvi bi se filmovi snimali…Kod nas je stalno uzbudljivo i stalno smo privilegovani da imamo razna uzbuđenja. Sa druge strane, koliko god da smo privilegovani, nikada nikome ne bih preporučio da proživi ono što smo mi preturili preko glava od kraja osamdesetih do danas. Mislim da smo, kao generacija, najlepše vreme živeli u nečemu što i danas živi, a to je muzika koja se rodila početkom osamdesetih, taj novi talas, i perspektiva koju smo imali da nam se ništa loše neće desiti.«
Nije uobičajeno, ali Svetozar Cvetković je nagradu ‘Pavle Vuisić’ posvetio doktorki Nadi Basari. Zahvaljujući, rekao je:«Ovo je jedinstvena prilika da nagradu posvetim nekome koga vi ne znate, ko nikako nije mogao da utiče na vaše živote ali je uticao na to što sam ja danas živ, što sam ovde pred vama i što sam za poslednjih 10 godina isto uradio nešto što inače možda i ne bih mogao da uradim. Pre otprilike sedam, osam godina, ljudi su se u dobroj meri pozdravljali sa mnom, manje više suznih očiju očekujući da je to možda i naš poslednji susret. Neke filmove sam morao i da prekinem da snimam zato što su okolnosti bile takve. Ali u jednom času negde na severu ove naše planete, sreo sam jednu doktorku koja mi je vratila život u ruke, koja mi je produžila život koja mi je omogućila da i večeras budem sa vama. Ja njoj posvećujem ovu nagradu, ona se zove Nada Basara. Hvala joj za život koji mi je dala, hvala joj za ovu nagradu.“
Bio je to jedan od najdirljivih i životno najubedljivih trenutaka u istoriji dodele ove nagrade dugoj trideset godina:
„Kada sam došao kod doktorke Basare, ona mi je kazala: Vi ste bolesni, ali vi niste ozbiljno bolesti. I mi ćemo to da rešimo. Onog časa kada sam ušao u to što ljudi zovu bolešću, a da toga nisam ni bio svestan, tog časa sam prvi tuš doživeo od svog oca koji je bio lekar, profesor medicinskog fakulteta. On me je gurnuo u to da moram da se lečim. A brat je mlađi, lepši i pametniji, i imao je slobodnu misao da odlučuje o nekm stvarima o kojima ja sam ne bih mogao da odlučim. Moja doktorka Nada Basara mi je skoro kazala: Da nisi imao svog brata pored sebe, ko zna šta bi sa tobom bilo! Tačno je, moj brat je bio taj koji me je vukao kroz sve to, uskakao i rešavao stvari kad god ja nisam mogao.“