Stefan Milenković, violinista, muzički pedagog

S

tefan Milenković (43) je  2019. godinu  završio u Sloveniji gde mu je u decembru objavljen album sa violinskim koncertima  Ludviga van Betovena i Maksa Brucha. Snimio ga je sa Simfonijskim orkestrom Radio televizije Slovenije i pod dirigentskom palicom  Vladimira Kulenovića. Nakon velike promocije  albuma u Cankarjevom domu u Ljubljani 5. decembra, krenuo je na turneju po  Italiji. Održao je i trodnevni violinski masterclass u Ljubljani, još jedan novogodišnji koncert u slovenačkoj prestonici, a Novu 2020. započeo je 1. januara  koncertom u prelepom Teatru  Verdi u Trstu. Slede  dva koncerta u Milanu – 9. i 11. januara. I februar je popunjen. Najpre u Americi, a potom na tureniji po Italiji  sa Simfonijskim Orkestrom Marchiggiana sa programima  Od Bacha do Queen-a  i Beethovenovim Violinskim koncertom. U martu ponovo koncerti u Njujorku…

Slavni violinista u  šali kaže da i danas, ponekad, lakše može da se izrazi sa violinom u rukama nego rečima. Otac mu je bio prvi profesor violine, majka ga je od početka pratila na klaviru. Mada, probao je najpre da svira klavir, ali mu nije išlo. Da ga ne čuju pijanisti, tvrdi da je izabrao violinu  jer je teža za sviranje od klavira, zahtevnija i jer mu je nekako lepše stajala!

Njegovo srpsko-italijansko poreklo priuštilo mu je obilje šarma koji kao dete rasipao na sceni. A stao je na nju kada je imao samo tri, da bi bio pobednik jednog takmičenja u Čehoslovačkoj kada je imao samo šest godina! I da se po hiljaditi put ponovi  kako je kao desetogodišnjak svirao tadašnjim predsednicima SAD i SSSR, Ronaldu Reganu i Mihailu Gorbačovu. Nekoliko godina kasnije, pred tadašnjim Papom je svirao u njegovoj letnjoj rezidenciji…

Imao sam dobar balans između tog nenormalnog života za jedno dete, i veoma normalnog života u kome sam uživao

Kako je preživeo tu  slavu koja mu je kao detetu pripala, najčešće je pitanje koje mu je postavljano tokom života, a on i danas isto odgovara:

“Nisam ja toga bio svestan. Znao sam da je jedan deo dana određen za violinu i za vežbanje, a sve drugo je bio život deteta koje ima svoje igračke i koje voli da se igra sa svojim mlađim bratom, ali i da se potuče. Imao sam dobar balans između tog nenormalnog života za jedno dete, i veoma normalnog života u kome sam uživao. Naravno, moji roditelji su bili jedini zaslužni za to što sam rastao kao jedno zdravno i normalno dete, uprkos svemu što me je pratilo i u čemu sam učestvovao. Tada nisam bio svestan koliko je važno to ponašanje mojih roditelja, da bih se kasnije uverio u to, naročito kada sam predavao na Džulijardu. Tužno je kako slepilo i ambicija roditelja kad su u pitanju njihova deca, mogu da se pokažu lošim, čak pogubnima kad su u pitanju njihova deca.  Ja sam, zahvaljujući ocu i majci voleo muziku i uspevao da se identifikujem sa muzikom. Bila je to dobra osnova  da nastavim da radim. Da stalno radim. Problem sa decom koja steknu taj epitet čudo od deteta je što brzo postanu slavni, što im to nekako dođe lako i što ne uspevaju da prihvate život u kome moraju stalno da rade, da se usavršavaju. Ja sam vaspitan da mi rad i vežbanje nisu bili problem.”

Nikada nije rekao da mu je violina  oduzela deo  detinjstva  jer je violina  uvek bila sastavni deo njegovog  dana. Sa 15 godina je u Italiji prvi put  išao u diskoteku, i na prste jedne ruke mogao bi da nabroji koliko je  puta do danas ukupno bio u diskoteci. Toliko mu je bilo glasno da, mu je, kad  se vratio, sve zujalo u ušima. Rekao je sebi: „Čoveče, ovo ne može biti korisno. Ovo šteti”.

To nije bila njegova zabava za opuštanje.  Međutim, kada je trenirao kik boks ,  to mu se bio  direktan ventil.  Na studijama u Njujorku  bilo je mnogo žurki na koje je pozivan, ali za njega je pravo na provod dolazilo posle odrađenih vežbi, posle svega što je smatrao važnijim pre nego što bi otišao u provod. Skoro da je imao osećaj griže savesti ako bi zaglavio negde noću. Oduvek je smatrao da je njegova profesija  takva da se stalno izražava kroz jedan instrument koji je težak i ta kondicija  mora stalno da se održava.

Ove godine, 25. januara, Stefan Milenković   puni  43 godine, a mao je 15 godina kada je te 1992. godine u Srbiji bilo nemoguće da nastavi  putem na kojem je već stekao ime i slavu. Otišao je sa roditeljima u Italiju jer je njegova majka poreklom Italijanka iz  Rovinja i jer su tamo imali prijatelje, jer je do tada najviše svirao u ovoj zemlji. Pet godina kasnije, 1997. godine se preselio u Njujork i tamo ostao sledećih deset godina. Diplomirao je na prestižnom Džulijardu, gde je i predavao. Kada govori o životu u Njujorku, pominje razne faze:

“U početku sam bio nervozan, jer je to grad u kome jedan sat prođe kao sekund. Ta panična brzina kojom prolazi vreme, čini čoveka nervoznim. Srećom, kod mene je ta nervoza trajala tek nekoliko meseci dok se nisam sredio, dok nisam uspeo da nađem unutrašnji mir i balans. Tada sam mogao  da  razumem ovaj grad od 20 miliona stanovnika. Jer on, ustvari, nije grad, nije nacionalnost. Njujork  je način razmišljanja  i ako to razumete, vi možete odmah da budete Njujorčanin. I to je ono što je dobro kod ovog grada. Jer, svi drugi veliki gradovi u svetu imaju pre svega nacionalni identitet te zemlje, a Njujork predstavlja svet i u tom smislu on nema nacionalnu pripadnost. On pripada svima koji umeju da ga osete.”

Ja sam muzički svaštojed. Nekad volim dobar džez, nekad etno, nekad indijsku muziku, ponekad mi prija etno povezan sa mantrama, volim savremeni pop-rok, tu i tamo neki hit. Volim Stinga ali i Bjonse…Najduže sam voleo grupu Kvin i ta me ljubav nije nikada napustila

I koliko god je upoznao Ameriku iz svih uglova, koliko god voleo i cenio pogodnosti koje se pružaju umetniku na tom kontinentu, ipak je spreman da zažali za dobrom starom Evropom:

“Ništa ne može da zameni tradiciju i duh Evrope. Ona je nezamenjiva. U Evropi je kultura nešto što se živi, nešto što predstavlja  sastavni deo svakodnevice. Sve češće razmišljam da bih u budućnosti mogao da zaokružim svoj američki san, i da se vratim u Evropu.”

Već odavno, tačnije poslednjih 12  godina, Stefan Milenković predaje  u Šampejnu, predgrađu Čikaga, na univerzitetu Ilinois. Dobro uspeva da uskladi svoje koncerte i pedagoški rad, jer je, kako kaže, od malena znao kako da vežba, odnosno kako da trenira. Smatra da je najvažnija dobra organizacija vremena uz fizičku pripremu bez koje je njegov život nezamisliv. Vežba jogu, radi specifične vežbe disanja u kombinaciji sa hladnom vodom, ide na plivanje sa suprugom Goricom, ili zajedno trče. Zajedno voze velike i jake motore kojima su obilazili Ameriku. Govorio je da ne voli visinu, a ipak ima blizu 600 skokova padobranom:

“I dalje ne volim visinu, ne volim visinu vezanu za zemlju. Ne volim merdevine, ne volim skelu, bože sačuvaj da sam na nečemu što se njiše na vetru. Mnogi moji prijatelji padobranci su baš iz tog straha od visine počeli da skaču padobranom. Pet godina sam trenirao sambo, to je ruska borilačka veština, vojni sistem. Joga mi je obavezna jer mi za nju nije potrebna teretana, mogu da je radim gde god se nalazim. Sve to što radim je u svrsi jednog punkta, a to je koncert.”

Reklo bi se, on zaista mnogo toga radi da bi bio što spremniji i što bolji kada uzme u ruke svoju vilinu. Danas je to instrument koji je 1783. godine  načinio Đovani Batista Gvadanjini (1711- 1786), najveći majstor violine uz  Stradivarija i Gvarnerija. Preciznije, Stefan je tu violinu  dobio na čuvanje, na neodređeno vreme.

Svoj život, ovaj violinist mora dobro da  isplanira jer živi na nekoliko koloseka:

“Jedno je život na turneji, drugo je život kada predajem. Godišnje, ja sam na putu gotovo 200 dana, i za to vreme imam više od 80 koncerata. Od maja do kraja avgusta nisam u kući. I navikao sam da često hotel zovem kućom. Desi se da sednemo posle koncerta, a ja sam jednostavno umoran i kažem društvu – ja sutra opet imam koncert i odoh kući da spavam. A kuća je u tom slučaju hotelska soba. Zato, kada sam u svojoj kući, ja to umem da cenim i tada najradije ne radim ništa. I ne idem nigde. Tada pripremam sebi svoju kafu, na svojoj mašini.

Icak Perlman, najveći živi violinista, tačno je rekao da je koncert zapravo najlakši deo našeg posla. Sve drugo je komlikovanije i sve drugo oduzima veliki deo našeg vremena.”

Treba ovde reći da je Stefan  sa 22. godine počeo da predaje  na Džulijardu, prvo kao asistent Doroti Dilej, a onda Icaka Perlmana, da bi potom  dobio i svoju klasu.

Dok razgovaramo  za CORD, upoznajemo  umetnika ljubaznog  i odmerenog, predusretljivog i jednostavnog  u komunikaciji. Nije mali broj znalaca koji smatraju da su svojevremeno dvojica  sportista i dvojica umetnika proslavili Jugoslaviju, odnosno Srbiju: Vlade Divac, Novak Đoković, Emir Kusturica i Stefan Milenković. Uz to obično ide priča koliko je teško doći iz male zemlje, iz zemlje na Balkanu koja je uvek bila negde između Istoka i Zapada, i uspeti. Na pitanje kako je on to doživljavao, Stefan odgovara:

“U početku to nisam primećivao, nisam shvatao. Ali početkom devedesetih, kada je ovde krenulo po zlu, a ja sam prestajao da budem čudo od deteta, morao sam da idem na brojna takmičenja u svetu da bih se iznova dokazivao. Vežbao sma osam sati dnevno jer je to bio novi početak,  i na svako od tih takmičenja ja sam išao pod novim imenom zmelje koju sam zastupao. Ili je to bila eks Jugoslavija, ili Srbija i Crna Gora, pa Srbija…a organizatori nisu znali koju zastavu da stave. Amerikanci su 1994. napisali da sam ja predstavnik eks Jugoslavije, a zastava je bila nekadašnja jugoslovenska, sa petokrakom! Bilo je to poslednji put da sam video tu zastavu.

Nažalost, bilo je  to vreme kada me je zemlja iz koje sam došao više kočila nego što me je podržavala. Naravno, ne namerno, već su svetske okolnosti bile takve, ograničenje putovanja zbog uvođena viznog režima, razne blokade…Ne volim ni da se prisećam tih ružnih scena koje sam doživljavao u raznim konzulatima moleći za vizu. Ugled naše zemlje bio je na veoma niskim granama i često sam se zbog toga osećao veoma neprijatno. Međutim, često mi je baš to davalo dodatnu motivacuju. Ja nisam  pristalica toga da se nešto radi iz inata, ali, u nekim situacijama kao što su bivale  tokom devedesetih, ja sam se takmičio sa velikom željom i sa dosta inata. Drugi te dovedu u situaciju  da si nemoćan i da ti ništa drugo ne ostaje osim da se inatom braniš od poniženja.”

Ima onih koji su stavili svoju umetnost u službu neke ideologije trenutka, ali mene to nikada nije zanimalo. Uveren sam da svako i u svakoj situaciji ima izbor

Lestvicu kojom meri uspeh,  ovaj umetnik subjektivno pomera, bez obzira kako se objaktivno vrednuje njegova umetnost. Za njega je važno da bude svestan gde je, šta može,  koliko može, čemu stremi. Navodi primere velikih umetnika, ili individualnih sportista, koji imaju tim ljudi oko sebe koji im pomaže da budu čvrsto na zemlji, da realno gledaju na ono što se događa oko njih, da ne žive u svetu snova:

“Ja danas sigurno znam gde sam, koliko mogu, gde mogu da napredujem, i što je najvažnije, umem da balansiram. Karijera je proces, ona nije destinacija. Ja mogu da dam sto odsto svaki put, ali ne mogu da garantujem da će zbog toga i svaka nota biti idealna. Tu ideju predajem i svojim studentima, jer  moraju biti svesni šta je moguće, šta je realno, a ne samo šta bi se htelo.”

Kao pedagog, Stefan Milenković kaže da mu nije teško da prepozna poseban talenat kada se pojavi takav student, ali mnogo mu  je teže da prepozna  osobu, ličnost.Jer, talenat sam po sebi nije presudan ako se ne oblikuje, usmerava. Važno je kakva  je ličnost koja je obdarena talentom:

“Nikada nijednom studentu nisam rekao da nema talenta. To je surovo i nepotrebno, a ne može ništa da promeni. Ne treba osuđivati nešto što ne može da se promeni, bez obzira na to koliko je tačno. Moj posao je nadgledanje da studenti pronađu svoj put i rade ono što vole i prema čemu osećaju strast. Da li je to violina, nije toliko ni bitno. Moj je zadatak da im pomognem. Prvo se radi sa osobom, pa tek onda sa violinistom. Dalje zavisi od njihove motivacije.

A na pitanje prepoznaje li u nekim mladim ljudima sebe kad je bio mali, mlad, ovaj sagovornik CorD-a priznaje:

“Zanimljivo je kada se pojavi neki mlad čovek kome sam ja bio izvor inspiracije i imitacije. Često se iznenadim kada vidim kako me doživljavaju jer nisam svestan utiska koji na njih ostavljam. Navikao sam da to može da bude sasvim drugačije od onoga što ja mislim o sebi.”

Logično je pitati ga koji on muziku voli, odnosno šta sluša kada ne vežba:

“Ja sam muzički svaštojed. Svašta jedem muzički. Nekad volim dobar  džez, nekad etno, nekad indijsku muziku, ponekad mi prija etno povezan sa mantrama, volim savremeni pop-rok, tu   i tamo neki hit. Volim Stinga koji je već klasik, ali i  Bjonse…Najduže sam voleo grupu Kvin i ta me ljubav nije nikada napustila.”

Kada naši umetnici u svetu naprave uspeh, rastu apetiti ovdašnjih sunarodnika i očekivanja od njih. Nema toga ko to nije osetio i kao pritisak, ali i kao davanje sebi prava da se od takve ličnosti nešto traži, zahteva. Ni Stefan nije bio pošteđen takvog načina razmišljanja i ponašanja, ali on je odavno jasno određen tim povodom:

“Muzika je moja religija, violina  je moj hram, i sve drugo je ispod toga. Ja sam posvećen samo umetnosti. Kao i mnogi drugi umetnici u prošlosti, i danas, naravno. U istoriji svakog naroda bilo je raznih previranja, problema, bilo je užasnih vremena, ali umetnici i umetnost su opstajali. Naravno, ima onih koji su stavili svoju umetnost u službu neke ideologije trenutka, ali mene to nikada nije zanimalo. Uveren  sam da svako i u svakoj situaciji  ima izbor. Mislim tu na umetnike, pre svih. Retke su situacije da čovek baš nema izbora.”

Tužno je kako slepilo i ambicija roditelja kad su u pitanju njihova deca, mogu da se pokažu lošim, čak pogubnima kad su u pitanju njihova deca

Ne bi u svom životu ništa menjao jer je zadovoljan načinom na koji je vodio svoju karijeru. I opet bi sve ponovio, kada bilo moguće.

Veruje da je obrazovanje najvažnija supstanca čovekovog života i da ono drži čoveka budnim. Srećan je u drugom braku sa diplomiranom gitaristkinjom Goricom Grozdanić koja sa njim deli većinu njegovih umetničkih i sportskih afinteta.  Voli da ode kod brata Filipa u Italiju koji je tamo završio likovnu akademiju i bavi se grafičkim dizajnom i animacijom. Poslednjih godina je uradio brojne multumedijalne postavke u muzejima. Kada dođe u Beograd, mama Lidija mu ispunjava kulinarske želje, kaže da je na tom meniju celog života obavezna reform torta. Srećan je svakog trenutka koji provede sa svojima, samo ne može da shvati da se u Beogradu još uvek toliko puši po kafićima. Ipak, prelazi preko toga jer je Beograd za njega oličenje duha kojim  je zadojen kao dete i koji opstaje do danas.