Od četiri igrana filma, tri filma Srdana Golubovića su prikazana na festivalu u Berlinu. Poslednji je Otac koji je otvorio ovogodišnji 48. FEST. Ovaj reditelj je imao pet godina kada je od oca dobio prvu kameru i snimio prvi film! Njegov superheroj iz detinjstva bio je Bata Živojinović, njegov lični idol iz devedesetih je bio Srđan Aleksić kome je posvetio svoj film Krugovi, a njegov poslednji film je posveta ocu Predragu Goluboviću
Kao dete, Srdan Golubović (47) je hteo da bude košarkaš, a na davno pitanje sa kojom istorijskom ličnošču se najradite identifikuje, autoru ovog teksta je odgovorio:
Sa Njegošem, naravno. Kao svaki pravi Crnogorac!
Kada je imao četiri godine, tražio je od oca, reditelja Predraga Golubovića, da mu kupi filmsku kameru. Otac je postavio uslov, on je ispunio obećanje, i dobio je osmicu. Tako je sa pet godina snimio svoj prvi film, na jednoj rolni osmice:
“Snimao sam ga u Puli, glavni deo se dešavao u praznoj pulskoj Areni, a u filmu glumi Bata Živojinović. Do svoje osamneste godine sam snimio petnaestak filmova, uglavnomna VHS-u. Imao sam dva VHS rikoredera i onda sam montirao filmove tako što sam presnimavao delove kadrova koje sam hteo da budu u filmu s jednog na drugi rikorder. Neke od tih filmova imam i dalje na nekim VHS- ovima, ali sam već i nih nažalost negde izgubio. Moj prvi film s Batom mi i dalje stoji u mom radnom stolu, razvijena mala rolna osmice. Dugo već planiram da taj materijal prebacim na neki hard disk. A moj otac nije bio baš srećan što sam toliko želeo da se bavim filmom.”
Od četiri igrana filma reditelja ovog reditelja, tri su prikazana na uglednom filmskom festivalu u Berlinu, u programu Panorama, i svaki od njih je imao veliku pozornost publike i kritike. Poslednji Otac je priča o čoveku koji ostaje bez posla, žena mu zbog nemoći i nemaštine pokuša samoubistvo i završi na neuropsihijatrijskoj klinici, a njegovu decu dodeljuju hranuteljskoj porodici jer on nema stalnih prihoda da ih izdržava. I tu počinje njegova borba sa Centrom za socijalni rad u svom gradu, hod po mukama na putu za Beograd gde traži pravdu od nadležnog ministra…
Film Otac je posle prikazivanja u Berlinu otvorio ovogodišnji, 48. beogradski FEST. U Berlinu je osvojio nagradu Ekumenskog žirija i nagradu publike, a na Festu je bio najtraženiji film. Ideju za ovu gorku priču, reditelj i scenarista je dobio pre pet godina:
“Pročitao sam priču o Đorđu Joksimoviću, čoveku iz Kragujevca, kome je Centar za socijalni rad uzeo decu i koji je peške išao za Beograd da bi štrajkovao ispred Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Ta priča mi je bila veoma zanimljiva, podsetila me je na Vendersov Pariz, Teksas. Jako me je intrigirala i video sam da ima filmičnost u sebi. Razgovarao sam sa pomenutim junakom, družio se, i polako sam počeo da sklapam kockice. Nebojša Glogovac je trebalo da igra glavnu ulogu, ali desilo se šta se desilo i odložio sam snimanje za šest meseci. Umesto Nebojše izabrao sam Gorana Bogdana, ali zbog njegovih godina to je podrazumevalo i promenu scenarija u nekim segmentima.”
Srdan Golubović je odrastao u filmskoj porodici,budući mu je otac bio reditelj, i njegova prva sećanja su vezana za festival u Puli, ogromnu i divnu Arenu, za njihov stan u ulici Palmira Toljatija u Novom Beogradu, koji je uvek bio pun reditelja, glumaca, ljudi iz filma:
“Moja mama je završila engleski, ali je radila u spoljnojtrgovini i u potpunosti je posvetila svoj život porodici. Meni i bratu, koji je, nažalost, rođen sa down sindromom i kome je majka bila uvek, kao i danas, u potpunosti posvećena. Ja sam bio okružen umetnicima i fasciniran tim svetom. Deca lako nauče i prihvate taj osećaj slobode, razgovore o lepoti i nečemu iracionalnom. Zbog toga valjda, ja nikada nisam imao dilemu čime želim u životu da se bavim. Maštao sam o tom svetu, video sam u njemu samo te divne stvari. Kasnije sam otkrio i one druge.”
Mi smo jedna mala zemlja i svaki film koji uđe na neki od velikih festivala predstavlja veliki uspeh
Najviše vremena je provodio s babom, očevom majkom, starom Crnogorkom. Roditelji su radili, a on nije hteo da ide u vrtić:
“Baba je bila snažna, živopisna žena. Rođena je bila 1900, tako da je bila već starija žena u to vreme. Živela je dugo, sve dok nije umro moj otac, 1994. To nije mogla da podnese, bila je zdrava i bistra, samo je odlučila da prestane da uzima hranu, legla i polako se gasila. Ostala je bez muža krajem Drugog svetskog rata i sama je podizala troje dece. Bila je dominantna ličnost u celoj familiji, svi iz komšiluka su dolazili kod nje po savet. Kao neki šef mafije. Ona me je vaspitavala, dosta tradicionalno i strogo. Zahvalan sam joj na tome. Kao i na ljubavi prema Crnoj Gori, koju sam od nje naučio!
Vrlo rano je spoznao šta radi, čime se bavi njegov otac, pre svega prisustvujući zadimljenim razgovorima u kući, kao i beskonačnim pričama o filmu na festivalu u Puli. A najviše kroz druženja njegovih roditelja sa ljudima iz tog sveta:
“Bata Živojinović je bio jedan od najboljih prijatelja mog oca i ja sam bio fasciniran Batom. Ponekad su me moji vodili kod Bate i njegove supruge Lule u Koraćicu i ostavljali me kod njih nekoliko dana. Čuvali su me njihova deca Miljko i Jelena, a ja sam bio zadužen da Bati o njegovom društvu donosim vino iz podruma. Dosta sam kilometara prelazio dnevno. Obožavao sam Batu. A sećam se da sam u tom dvorištu susreo i neke druge divne, živopisne ljude, kao Borisa Dvornika ili Šibu Krvavca.
Moj otac je bio uvek moj uzor. Zbog njega sam zavoleo film, zbog njega sam trenirao košarku. On je bio košarkaš, bio je deo tima Budućnosti iz Podgorice koji je prvi put bio prvak Crne Gore. Oponašao sam ga i verovatno podsvesno želeo da budem kao on. Jako sam bio vezan za oca. On je često putovao i često nije bio tu. To je valjda pojačavalo tu moju ljubav prema njemu. Zanimljivo je da kada sam počeo da pravim filmove, još na fakultetu, strašno sam se trudio da pobegnem od senke svog oca. Da napravim svoj svet, poseban i drugačiji.
Bata je bio junak mog detinjstva. Drugoj deci su heroji bili Supermen ili koji su već superheroji bili u to vreme? Ne sećam se više. Moj superheroj je bio Bata. A kada sam počeo ozbiljnije da pratim film i otkrivam reditelje koje volim, moj prvi omiljeni reditelj je bio Miloš Forman. Bio sam šesti ili sedmi razred osnovne škole kada sam prvi put gledao Let iznad kukavičjeg gnezda. Ne sećam se da sam ikada, posle neke projekcije, bio tako uzbuđen i ispunjen. Posle tog filma sam bio potpuno sigurno da ću da se bavim filmom.”
Jelena Mitrović, producentkinja, je rediteljeva supruga i saradnica, i njih dvoje imaju osmogodišnjeg sina Balšu koji ide u drugi razred. Na pitanje zna li Balša čime se bavi njegov otac, sagovornik CORD-a odgovara:
“Zna čime se bavim i plašim se da je zaslepljen istim stvarima kojima sam ja bio fasciniran u njegovim godinama. Nadam se, ipak, da će se baviti nekim sigurnijim poslom. Ali, to je njegova stvar i njegov izbor. Bio je na premijeri Oca, gledao je film i mislim da je bio jako ponosan na svoje roditelje.”
Moj otac je bio uvek moj uzor. Zbog njega sam zavoleo film, zbog njega sam trenirao košarku
Imao je Srdan sreću da mu na četvrtoj godini predaje scenario Živojin Pavlović, a na trećoj Gordan Mihić. On njih dvojice čuo je mnogo divnih i inspiratvih priča:
“Naš glavni profesor je bio Radomir Bajo Šaranović. On je bio odmeren, sistematičan, pravi, veliki profesor. Njemu sam mnogo zahvalan. A na mene najveći uticaj su imali Darko Bajić i Goran Marković. Marković je bio jako strog, godinama kasnije sam shvatao koliko smo puno naučili od njega. Darko je bio Šaranovićev asistent, sa njim smo najviše vremena provodili. On mi je prvi pružio šansu da radim, verovao u mene i godinama mi je bio podrška i čuvar.”
Kada razmišlja o jugoslovenskom filmu kome su pripadali njegov otac, njegovi profesori, očevi prijatelji, smatra da je najveći uspeh bila činjenica da je jugoslovenski film imao neverovatan kontuinuitet:
“Mi smo svake godine imali film u glavnom program Kana, Venecije ili Berlina. Ili na svakom od tih velikih festivala. Jugoslovenska kinematografija je bila jedna od najvećih kinematografija na svetu. Ogromna, hrabra i posebna. Trebalo bi da budemo srećni što smo pripadali toj kinematografiji i kulturi.”
Prvi Srdanovi film Apsolutnih 100 je imao veliki uspeh, a zanimljivo je kako autor objašnjava zbog čega mu je bio važan:
“Prvi film je verovatno najvažniji. Što bi rekao Goran Bregović, za prvu ploču se pripremaš ceo život, a za drugu imaš samo godinu ili dve. Slažem se sa tom rečenicom. U prvi film reditelj unese sve svoje snove i zablude. Zbog toga je prvi film vrlo često najautentičniji. Posle njega kreću kalkulacije, svesno ili nesvesno. I ima jedna zanimljiva rečenica Gorana Markovića, on kaže da je dobar debitantski film uvek donosio neki svet koji nikada do tada nismo videli.”
Usledili su potom Klopka, pa Krugovi. Kaže da je Krugove morao da napravi. Zbog sopstvenog pogleda na svet i život. Zbog shvatanja ljudskosti i hrabrosti.U toj priči je pronašao svog ličnog heroja tog vremena, SrđanaAleksića. I u tome pomalo otkrio neki daleki smisao u tom strašnom ratu i vremenu. Treba podsetiti ko je Srđan Aleksić. Dana 21. januara 1993. godine, grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je legitimisala osobe na trebinjskoj pijaci. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen Glavović, Bošnjak, Musliman, počeli su da ga maltretiraju i tuku. Srđan je priskočio u pomoć Alenu, „čija jedina krivica je bila sadržana u njegovom imenu“.Tada su četvorica vojnika naočigled prolaznika i policajaca kundacima pušaka krvnički pretukli Srđana. Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu i preminuo je 27. januara 1993. godine. Kada je ubijen, Srđan Aleksić je imao 26 godina.
Novi film Srdana Golubovića Otac je posveta ocu Predragu Goluboviću:
“Ceo život sam bežao od očevog uticaja, sada je bilo vreme da mu se vratim. Poslednja sekvenca filma je posveta i omaž njegovom kratkom filmu U predahu. Za mene je ta sekvenca ključ filma, emocionalni, filozofski i poetski. Skoro da sam zbog te scene snimio ceo film.”
Nadam se da ćemo da naučimo nešto iz svega ovoga povodom virusa. O solidarnosti, o besmislu pohlepe za materijalnim
Ovaj film, inače, predstavlja najoštriju kritiku društva u kome glavni junak propada u borbi sa sistemom:
“Nisam se trudio da prikažem stvarnost gorom nego što ona jeste. Nažalost, ta stvarnost je takva, kao što su takvi i prizori ove lepe a rasturene zemlje. Obilazeći Srbiju da tražim lokacije za film, shvatio sam koliko se ovde sistemski radilo da se uništi sve što može da se uništi. A ono što je na kraju potpuno uništeno, to je čovek, dostojanstvo i bilo kakav integritet pojedinca. Mi ovde živimo u nekim zaštićenim zonama, imamo svoj komfor iz kojeg možemo da pričamo o slobodi, dostojanstvu, o etičkim pitanjima. Međutim, pojedinac o kome ja govorim je osuđen samo na jednu stvar – na preživljavanje. Taj moj junak nije neko ko se bori protiv sistema, on ne traga za slobodom niti traži dostojanstvo, on nema taj luksuz da o tome misli. On se kao životinja bori da preživi i da vrati jedino do čega mu je stalo, svoju decu.
Na njegovom primeru se vidi kako izgleda kada se u jednom sistemu spoje otomanska korupcija i britanska birokaratija. Moj film je usmeren na ovo društvo i jasno se vidi šta je ovo društvo učinilo jednom običnom čoveku.Malo koje društvo je ovako rastureno do temelja, rekao bih do korena. Ipak, čini mi se da je pozicija običnog čoveka i u nekim drugim sistemima takođe strašna. Međutim, naša stvarnost je mnogo iracionalnija i luđa od filmova koje mi pravimo. A ja sam se u ovom filmu samo trudio da pratim život. I stvarnost. Mada je danas stvarnost postala toliko dekadentna i neverovatna, da mi, mislim na reditelje, ustvari, ne možemo da je sustignemo. I nema te fikcije koja može da dostigne razmere iracionalnosti onoga u čemu mi živimo.”
Kao što mi iz jedne male sredine gledamo na mnoge stvari sa predrasudama, tako i veliki filmski svet gleda na nas, na srpsku kinematografiju:
“Jedino što mi odavde gledamo bez predrasuda je američki film jer je ta popularna kultura nešto na čemu smo mi odrasli. Ja sam u svom filmu Otac bio radikalan i najbliži svom prvom filmu Apsolutnih sto, u onome što se zove ići do kraja bez ikakve kalkulacije.”
Veliki festivali imaju svoju politiku koja nije vezana samo za kvalitet filma, već i za neke druge kriterijume. A mi smo jedna mala zemlja koja ni geostrateški ni politički više nije zanimljiva. Misli li Srdan Golubović da je Srbija bila zanimljivija tom svetu pre 13 godina kada je u Berlinu imao svoj film Klopka?
“Ne, mislim da je bila najzanimljivija u vreme Miloševića. Tada je Srbija bila obeležena i izolovana zemlja iz koje dolaze neki čudni ljudi, i već to je imalo neku vrstu intrige. Mi smo sada potpuno nezanimljivi, neintrigantni, i pritom mislim da toga nismo baš svesni. Nismo svesni istine da ne pripadamo nekoj velikoj kulturi da bi neki film koji dolazi odavde neko tamo željno čekao. Mi smo jedna mala zemlja i svaki film koji uđe na neki od velikih festivala predstavlja veliki uspeh.U vreme Jugoslavije, mi smo skoro svake godine imali film u Kanu, Veneciji, Berlinu…Ali, to je bila velika zemlja i važna zemlja, zemlja sa velikom kinematografijom. Srbija je danas u svakom pogledu, politički, ekonomski i kulturno, na repu Evrope.
Najveći uspeh srpske kinematografije danas je u tome da smo dalje prisutni. I da su nam filmovi raznoliki. Da nisu iz iste kuhinje. To je uvek bila odlika srpskog fima
Mi imamo crni talas za koji ja mislim da je jedna vrsta reference one kinematografije koja je bila hrabra, politički provokativna, a u sebi je imala potrebu da svet slika onakvim kakav jeste. Mi već imamo neke filmove u kojima se vidi uticaj crnog talasa, i mislim da ih je sve više. U tom kontekstu vidim i svoj film. Ipak, najveći uspeh srpske kinematografije danas je u tome da smo dalje prisutni. I da su nam filmovi raznoliki. Da nisu iz iste kuhinje. To je uvek bila odlika srpskog fima. To je dobro. A mislim da je danas svaki film koji uđe na veliki festival napravio veliki uspeh. Ne možemo, makar ne u ovom trenutku, da se merimo sa dometima i uspesima nekadašnjeg jugoslovenskog filma. To je bilo neko drugo vreme i druge okolnosti.”
Ako živite u Srbiji, a bavite se umetnošću, nemoguće je da nemate i politički stav. Možda je to moguće u Norveškoj ili Švajcarskoj, ali u Srbiji je jednostavno nemoguće:
“Moj prvi film, Apsolutnih sto, je bio stav. To je bio krik, bes, u odnosu na vreme u kome smo živeli. I jedna mladalačka energija koja se protivila sitemu u kome smo živeli. Mislim da je Klopka jedna zrelija emocija, jedno razočarenje. Moje lično razočarenje zato što šest i po godina posle petog oktobra 2000. godine mi nismo živeli bolje u ovoj zemlji, ali ne zato što nismo bogatiji, već zato što nismo bolji ljudi. I to je najveća tragedija koja nam se kao društvu dogodila, jer nismo priznali sebi da smo činili neke loše stvari. Put ka priznanju je put ka katarzi, a put kroz katarzu je put unapred.
Reforma društva nije samo reforma socijalo-ekonomskog sistema, već pre svega reforma moralnih i suštinskih vrednosti u jednom društvu. Ako se to ne dogodi, društvo ne može da ide napred. Klopka je moje veliko razočarenje zbog onoga što se do tada nije dogodilo u Srbiji i u tom smislu moj film je i moj politički stav. Ili, tačnije rečeno, moj ljudski stav. Nisam siguran da napolju to vide baš na takav način.
Što se više bavim ovim poslom, manje razumem i znam šta je to što dopire do strane publike, festivala, selektora… Radeći ovaj film trudio sam se da se time ne bavim, već sam pokušao da do kraja napravim film koji nema kompromis i koji u slikanju ovog sveta ide potpuno do kraja. Pa šta bude. I to je bio moj stav.”
Koje reditelje voli reditelj Srdan Golubović?
Kaže da je za njega jako važan Kišlovski, voli Bresona, Bergmana, Vajdu. Tarkovskog, naravno:
“Jako volim jugoslovenski film, uz to sam odrastao. Sašu Petroviću, Žiku Pavlovića, Makavejeva, Lordana Zafranovića, Vlatka Gilića. Obožavam Brezu Ante Babaje i Male vojnike Bate Čengića. Od savremenih autora, volim Andreja Zvjaginceva, Li Čang Donga, Lukreciju Martel, Valešku Grizebah, Kristi Pujua, Sergeja Dvorcevoja, Kantemira Balagova, Klebera Mendoza Filja… I još dosta toga, vrlo različitog.”
Nažalost, dogodilo se da je virus corona došao u Srbiju u vreme kada je film Otac trebalo da krene u biskopske dvorane u Srbiji i u svetu. I neizbežno je pitati koliko je probema napravio ekipi filma, pre svega reditelju:
“Napravio je, potpuno je prekinuo distribuciju, ali i festivalski život. Ali, glupo je da se žalimo. Strašne stvari se dešavaju u svetu. A nadam se da ćemo da naučimo nešto iz svega ovoga. O solidarnosti, o besmislu pohlepe za materijalnim.”