Imao je nešto više od deset godina kada je izabran za glavnog junaka filma Vuk samotnjak. Sa 18 je shvatio da nema drugog puta osim onog pred kamerama i na sceni. Radio je sa najboljim glumcima od koji je učio, pa nije ni upisivao akademiju. Odigrao je blizu 70 uloga na filmu i u serijama, i dobio najznačajnija priznanja. Zbog svoje svedene igre postao je glumački ideal Emira Kusturice, a publici jedan od najdražih, najomiljenijih likova. U zvaničnoj biografiji piše da je srpsko – hrvatski, a on bi za sebe najradije rekao da je jugoslovenski glumac.
Deci glumcima je najteže da opstanu na filmu i da traju. Slavko Štimac je oktobra ove godine napunio 60 godina, a skoro pola veka je pred kamerama, dok se retko ali sjajno i ubedljivo pojavljuje i na pozorišnim daskama:
“Čini mi se kao da je neko namerno napravio podelu na filmske i pozorišne glumce. Pozorište hoće da odvede u manir koji kamera ne podnosi, hoće to i televizija, ali sve se svede na to da – ili imaš harizmu ili je nemaš. Isto važi za pozorište i za film.
Gledao sam u pozorištu Al Paćina i Kevina Spejsija, i shvatio da su oni na sceni isto toliko jaki kao i na filmu. Glumac je glumac na sceni, a gde je scena, od čega je, kakva je, to ne menja suštinu njegove veličine i snage.”
Ovaj glumac traje i čuva se od javnosti. U surovom filmskom svetu on je retko omiljen protagonista kojeg reditelji žele i hvale, i siguran partner kome se kolege raduju. Davno mi je Neda Arnerić svedočila sa koliko je zadovoljstva radila sa njim u filmu “Ko to tamo peva”, a Goran Paskaljević je govorio da nije mogao da nađe boljeg junaka od Slavka Štimca za lik Petra Cvetkovića u filmu “Varljivo leto 68.” U poslednih godinu dana, Neda i Goran su se preselili u nebeski svet filmske večnosti.
U karijeri Slavka Štimca sve je počelo 1971. godine kada je Maja Gluščević, supruga reditelja Obrada Gluščevića, došla u Slavkov razred i pitala učiteljicu ima li tu neki dečak koji dobro recituje i koji bi bio dobar za glavnu ulogu u dečijem filmu. Učiteljica je izabrala nekolicinu, a Miri se najviše dopao mali Slavko. Bila je oduševljena kako je recitovao, i odjurila je svom suprugu, reditelju filma Obradu, rekavši mu da ima glavnog glumca.Tako je status deteta-glumca Slavko osigurao već prvom ulogom u filmu Vuk samotnjak. Ovako je to upamtio:
“Ekipa iz filma je stigla u Liku u moje rodno mesto Perušić. Birali su dečake iz škola i bilo nas je mnogo na audiciji. Reditelj Obrad Gluščević je izabrao baš mene. Nakon toga, uloge su dolazile jedna za drugom. Nisam imao vremena da razmišljam želim li se baviti glumom ili ne, nego sam prihvatao sve izazove i uloge. Danas jedino žalim što sam odrastao pred kamerama. Zbog glume nisam imao vremena da se igram sa decom. Najveće traume imao sam zbog škole, jer sam uvek bio dobar učenik, a kako sam puno snimao, bojao sam se da ću popustiti u školi. Učio sam tokom pauza snimanja, nekad i noću. Na setove mi je dolazio nastavnik koji mi je pomagao da nadoknadim propušteno gradivo pa sam osnovnu školu završio s odličnim uspehom. Samo, nisam posle gimnazije upisao studije glume jer sam već uveliko išao iz filma u film.”
Danas mislim da i nije tako loše da se – ako već morate – sa slavom suočite rano, dok ste još dete. Jer, za tako nešto se nisam pripremao, nisam o tome maštao. Naprosto, dogodilo se, našli su me.
Slavkov otac Pava se pomalo bavio građevinom, jedno vreme radio je u Nemačkoj. Imali su imanje. Majka je bila domaćica, brinula o ocu i trojici sinova. Ako bi se mali ponekada možda i zaneo, ona je uvek bila tu da mu potkreše krila, spusti ga na zemlju. Zato se, i pored popularnosti, nikada nije ponašao kao zvezda. Verovao je da bi to bilo degradirajuće.
Roditelji ga nisu posećivali na snimanjima.Otac je rano umro, bez majke je ostao 2010. godine, a bez najstarijeg brata prošle godine. Sa drugim bratom koji živi u Zagrebu, redovno se viđa i lako mu je da sedne u kola i ode kod svoje najbliže familije:
“Imamo dobar odnos, bliski smo. Moj otac je umro kada sam imao dvadeset tri, dvadeset četiri godine. Razboleo se od raka. Poslednjih godina se mučio. Između nas je, čini mi se, uvek stajalo neko prećutno obećanje da ćemo jednoga dana da sednemo i da se dobro ispričamo. Nismo stigli, eto. To mi je ostalo kao nešto… Kada je umirao, bio sam pored njega, ali nekako mislim da je želeo nešto da mi kaže. Nikada nisam saznao šta moj otac misli o ovome što radim.”
Široka publika zavolela je Slavka u seriji “Salaš u malom ritu”. Scenarista Arsen Diklić je čekao da seriju snimi Branko Bauer, slavni jugoslovenski reditelj kojeg je Slavko upamtio kao čoveka i umetnika velikog formata:
“Godinu dana smo radili tu seriju i film, i Branko Bauer je veoma značajan u mom životu. On je na neki način postavio temelje mog zanata. Mada sam, celog života, zanat najbolje učio od glumaca kao što su bili Cica Perović i Slobodan Aligrudić.
Slobodana Cice Perovića se sećam kao mirnog i po malo introvertnog čoveka, mada su to, ipak, sećanja deteta. Bio je veoma pažljiv prema meni i ne mogu da se setim ni jedne neprijatne situacije dok smo snimali. I Paja Vuisić mi je delovao kao introvertan, zatvoren čovek. Doduše, ja sam bio dete, i nisam mogao da očekujem da se oni igraju samnom.
Sa Slobodanom Aligrudićem bila je sasvim druga situacija. Kad smo snimali film “Sjećaš li se Doli Bel” bio sam stariji, a on je bio kozer, beskrajno šarmantan, umeo je lepo da priča, da se šali, bio je maštovit i prepun energije. Divno smo radili, imali smo izvanredan odnos, jedan od najboljih u mom radu. Baš kao otac i sin u najboljem izdanju.
Kroz život sam išao trudeći se da ne povredim drugoga. Što sam stariji, sve više verujem da je najbitnije imati čistu savest, lako zaspati. Jednostavno, živeti normalno
A veliki glumac Slobodan Cica Perović je za Slavka posle snimanja serije “Salaš u malom ritu” rekao: „Dečko je neverovatan. Sa decom je veoma teško raditi, to znam iz iskustva, ali sa Slavkom je to prava pesma. On i ne zna da glumi. Pred kamerom je isto toliko prirodan kao i u životu“.
Slavku Štimcu je ogromnu slavu donela upravo ova serija:
“Ne možete da zamislite kako je to izgledalo. Sredinom sedamdesetih, u Jugoslaviji ste imali samo dva TV kanala i cela zemlja bi, htela – ne htela, nedeljom uveče u osam sati sedela i gledala Salaš u Malom ritu. Svaki Jugosloven je video makar jednu epizodu. Bukvalno nije bilo mesta gde sam mogao da se pojavim neopaženo. Svi vas znaju, cela zemlja. A nisam imao ni petnaest godina. I baš sam se trudio da ostanem normalan.
Danas, recimo, mislim da i nije tako loše da se – ako već morate – sa slavom suočite rano, dok ste još dete. Jer, za tako nešto se nisam pripremao, nisam o tome maštao. Naprosto, dogodilo se, našli su me. U tom smislu, nikada nisam učinio poseban napor kako bih došao do posla, nikada preko tuđe grbače, da nekoga oštetim. Kroz život sam išao trudeći se da ne povredim drugoga. Što sam stariji, sve više verujem da je najbitnije imati čistu savest, lako zaspati. Jednostavno, živeti normalno.”
U rodnom Perušiću je završio osnovnu školu:
“Prvi film koji sam gledao, i zapamtio, u Perušiću naravno, zvao se “Čovek koji je ubio Liberti Valansa”. Igrali su Džon Vejn i Li Marvin. Među nama, decom, bili su popularni kaubojci kao i filmovi o Tarzanu. Kako kaže jedan moj drug, mi smo rasli pod direktnim uticajem američke propagande. Sa 11-12 godina sam slušao Džimija Hendriksa, pa neka sada neko objasni otkud on u Lici!”
Gimnaziju je upisao u Gospiću, ali je sa šesnaest godina došao u Beograd i tu ostao. Imao je petnaest godina kada je Sem Pekinpo snimao u Istri i Sloveniji svoj film “Gvozdeni krst”, a neko mu rekao da bi jednu od uloga mogao da poveri dečaku koji je već igrao u našim, jugoslovenskim filmovima. Tako je slavni reditelj pozvao Slavka Štimca:
“Bilo je planirano da snimanje ne traje dugo – svega dan ili dva – ali se Pekinpou dopalo i odlučio je da nastavimo. Dopisao mi je ulogu. Kada me pitaju kako sam doživeo velikog Sema Pekinpoa, ja uvek odgovaram da sam imao samo 15 godina kada sam snimio film sa Semom Pekinpoom. Već sam gledao neke njegove filmove, ali ne i “Divlju hordu”. Kad imaš 15 godina ne umeš da razmišljaš o veličini Sema Pekinpoa. Jednostavno sam radio ono što mi je govorio da treba da radim. I to je sve.”
Kada je moj otac umirao, bio sam pored njega, ali nekako mislim da je želeo nešto da mi kaže. Nikada nisam saznao šta moj otac misli o ovome što radim
Potom ga je odabrao Goran Marković u svom debitantskom filmu “Specijalno vaspitanje”. Kada je počelo snimanje, Slavko je još uvek imao 15 a na snimanju je napunio 16 godina. U najprestižnijem filmskom časpisu Variety 25. maja 1977. objavljena je laskava kritika o filmu, a posebno o Štimcu:
“Specijalno vaspitanje nam pruža brojne mogućnosti uvida u živote maloletnih prestupnika i njihove probleme, pomalo u maniru Bunjuelovih “Los olvidados” i De Sikinih “Čistača cipela”. Slavko Štimac, kao maloletni prestupnik koji krade i stiče svoje specijalno vaspitanje u nameri da preživi i živi, predstavlja pravo glumačko otkriće. (Može se videti i u Gvozdenom krstu Sema Pekinpoa)…”
Kada se 1981. godine u biskopima pojavio film “Sjećaš li se Doli Bel”, prvenac Emira Kusturice, bio je to prvi susret budućeg velikog reditelja i već afirmisang glumca. Štimac je upamtio upornost reditelja–početnika da istera ono što je zamislio, u čemu je ostao dosledan do danas:
“Tokom snimanja smo uživali, ali niko od nas nije ni sanjao da će publika tako fantastično primiti ovaj film. Ja sam samo bio svestan da sam napravio dobru ulogu. Ali, film nije jedan glumac, to nisu ni njih trojica. Film je – sve to zajedno… U “Sjećaš li se Dolly Bell”, u načinu glume, u odnosu sa filmskim ocem, Slobodanom Aligrudićem, u glavi sam imao svog oca, odnos sa njim… Ali, i sam Aligrudić je bio veoma inspirativan. Uostalom, kontakt sa partnerom je pola posla.“
U ovoj suptiloj priči iz sarajevske čaršije, o prvoj ljubavi i odrastanju u Sarajevu šezdesetih godina 20 veka, Štimac je briljantno odigrao mladog Dina, junaka ovog antologijskog filma.
Reditelj Kustirica i glumac Štimac družili su se još u filmovima “Podzemlje” i “Život je čudo”. Crnu komediju “Podzemlje”, žiri je u Kanu 1995. godine nagradio kao antiratni film dodelivši mu Zlatnu palmu.
Snimanje “Podzemlja” je trajalo tri kalendarske godine. Prvih šest meseci je fim sniman u Pragu, zatim u Beogradu, pa onda u Bugarskoj. Te godine, to je bio najveći i najskuplji film u Evropi. Slavko Štimac je za partnera imao i jednog majmuna:
“To su zaista bile grozne godine. Iz Praga sam pratio šta se događa u bivšoj Jugoslaviji. Bilo me je sramota, bio sam očajan zbog toga što se moja zemlja raspada na taj način. Ne znam ko je rekao, ali zaista sam se bio povukao u sebe i patio kao životinja. Čovek ne uspeva da pronađe utehu i hvata se za najmanju slamku…Većina ljudi je tih godina bila zahvaćena suludom nacionalističkom histerijom, naročito u početku. Svi su držali nekakve svoje strane. Koja li je moja strana – pitao sam se. Iako sam vrlo dobro znao da je moja strana u velikoj manjini. Uostalom, u takvim vremenima normalni ljudi su uvek manjina. Porodica, nekoliko najbližih prijatelja i…”
“Rat je bio velika svinjarija. Odjednom, čovek se suoči sa užasom…”
“Pred kraj “Podzemlja” postoji scena koju uvek rado pogledam. A dogodila se slučajno. Negde u dva ili tri sata iza ponoći, u nekim bugarskim tunelima, majmun i ja se ponovo srećemo, konačno smo se pronašli. Prišao mi je i zagrlio me, nekako iskreno, od srca. Neverovatno! Sećam se da mi je pokojni Vilko Filač, čim je završio snimanje, pokazao kako se i sam naježio. Dirljiva scena. Valjda sam u sebi nosio neku emociju koju je majmun prepoznao, primio ju je i zagrlio me je kao…”
Odmah posle završetka Podzemlja 1996. godine, Slavko je otišao u Ameriku. Ne kao emigrant, već iz porodičnih razloga:
“Moja žena je živela u Njujorku, pa sam otišao. Inače, iz iskustva znam da promena mesta boravka ne znači ama baš ništa. Ne pomaže… Naprosto, čovek ne može iz svoje kože. U Njujorku sam nešto malo radio oko filma, ali uglavnom neke druge stvari. Recimo, zaposlio sam se u Nacionalnoj biblioteci, u odeljenju za slovenske jezike. Pomoglo mi je poznavanje kulture slovenskih naroda, poznavanje ćirilice i latinice. Nisam siguran da mi je tih godina gluma puno nedostajala. Na vreme sam shvatio da se u životu baš sve ne vrti oko glume, postoje i druge stvari. Doduše, povremeno sam znao da prođem ulicom i vidim kako ljudi snimaju film, vuku rasvetu; u meni bi uvek nešto zatitralo. Uhvatila bi me neka… Ne znam kako bih je nazvao. Čežnja, nostalgija?”
Imali smo solidnu bazu filmskih radnika, prelepu državu i prirodu. Jugoslavija je imala arhitekturu od orijentalne i austrougarske, do one koja pripada mediteranu. Koje bogatstvo! Mogli smo da pružamo strancima odlične usluge za snimanje
Iz Amerike se vratio 2002. da bi snimao sa Kusturicom “Život je čudo”.
Jugoslovenski film u kojem značajan udeo ima i ovaj glumac, pripadao je i porodici svetskog, pre svega evropskog filma:
“Imali smo solidnu bazu filmskih radnika, prelepu državu, prelepu prirodu. Jugoslavija je imala arhitekturu od orijentalne i austrougarske, do one koja pripada mediteranu. Koje je to bogatstvo! Mogli smo da pružamo strancima odlične usluge za snimanje.
Jednom prilikom sam sasvim slučajno upoznao Miloša Formana. Moja prijateljica, novinarka, išla je kod Formana na intervju, i imala je užasnu tremu pa me je povela da joj bude lakše. I tako smo nas dvojica malo ćaskali. Bilo mi je posebno drago kada je Forman, koji je neposredno pre toga snimio “Kosu”, sa velikim poštovanjem, najlepšim rečima govorio o svom prijatelju Aleksandru Saši Petroviću. To sam doživeo kao još jedan od mnogih dokaza veličine nekadašnjeg jugoslovenskog filma.”
Ako postoji sinonim za Slavka Štimca onda je to Dobrica. Dobrica na koga se ne možete naljutiti, jer ne želi da govori o svom odraslom sinu ekonomisti i o supruzi, jer je svoj privatni život čuvao i sačuvao. I koji su makar trenutak proveli sa njim reći će vam da je Dobrica zapravo njegovo drugo ime. Tako je i reditelj Srđa Penezić odlučio da mu poveri naslovnu ulogu u filmu “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato”.
Film počinje tako što dvoje starijih ljudi nađu bebu u korpi pored pekare. Uzmu je i daju joj ime Dobrica, jer je dobre volje i stalno je nasmejana… Ali oni ne znaju ko je on i odakle je. A taj Dobrica je prepun dobre volje, tako je rođen. Šta god da mu se dešava u životu, dobro ili loše, on to prima sa osmehom. Ali opet, s druge strane, on je inteligentan i veoma svestan svega šta se dešava oko njega. Slavko o tom Dobrici iz filma ovako govori:
“Ovaj film pokazuje kako biti dobar ne mora da znači po onoj narodnoj da su dobar i lud rođena braća. Dobar čovek ne može biti lud. Ludilo je bolest. Svet je prepun i dobrih ljudi, koji svoju pravu prirodu tek u određenim okolnostima pokažu. Sve zavisi i od toga kako im pristupimo. Jer, ljudi se menjaju pored dobrih ljudi. Duboko u svakom čoveku čuči dobrota…”
“Uvek su postojale teške priče i uvek je bilo teških vremena. Sada smo malo skočili u surovi kapitalizam pa je to više izraženo, ali definitivno ima takvih ljudi kao što je Dobrica. Dobrota je ljubav, ljubav je stvaranje, a mržnja je destrukcija. Mi postojimo zahvaljujući ljubavi, a to je dobrota. Da ljudi kao što je Dobrica ne postoje, ovaj svet bi se raspao i definitivno ne bismo imali šanse.”
U zvaničnoj biografiji piše da je Slavko Štimac srpsko-hrvatski glumac:
“Šta da radim, ja bih sebe nazvao jugoslovenskim glumcem, ali… Mi smo svedoci seckanja i pravljenja država i državica koje još uvek traje, svedoci smo primitivnog šovinizma i onima koji to diktiraju ne možeš ništa. Oni to rade po svom, navaljuju, jedni rade jedno, drugi drugo…”
“Ja sam vaspitavan kao čovek, pre svega, a rođen sam i odrastao u Jugoslaviji. Mnogo je toksično misliti o tome ko si, šta si, kako te određuje mesto rođenja.”
Sumirajmo na kraju ove priče, filmski put ovog glumca: Slavko Štimac je odigrao blizu 70 uloga na filmu i u serijama, i dobio značajna priznanja – Aleksandar Lifka, Živojin Žika Pavlović, Zlatna mimoza, Srce Sarajeva… do poslednjeg, Počasni Ernest.
Bio je glumačko otktiće, imao je 17 godina kada je dobio nagradu, u to vreme tako značajnu, Sedam sekretara SKOJ-a, kao njen najmlađi vlasnik. Postao je glumački ideal Emira Kusturice zbog svoje svedene glume, publici jedan od najdražih, najomiljenijih glumaca iz nekadašnjeg jugoslovenskog filma.