Pune 24 godine bio je direktor Jugoslovenske kinoteke i velikim delom je zalužan što je ona odavno jedna od pet najznačajnijih kintoka u svetu. Punih 45 godina je bio u braku sa Vesnom, koja mu je sve te godine čuvala leđa, a on joj prošle godine nije sačuvao život od korone. Zlatni pečat koji je dobio ove godine, njoj se posvetio. Ponosan je na sve što je učinio u Kinteci, a najponisniji što je sačuvao ovu ustanovu od uticaja politike i finansijskih malverzacija.
Jednog jutra, početkom 1995. godine, direktor Jugoslovenske kinoteke Rale Zelenović se spremao da ide na posao. Srbija zatvorena sa svih strana, blokada, sankcije, nema nikoga iz sveta filma ko bi došao u Beograd, a Rale razmišlja šta da osmisli pa da nekoga pozove da dođe u prestonicu. A uz to, u toj 1995. godini svet obeležava 100 godina od nastanka pokretnih slika. I tako je smislio:
„Da se ustanovi nagrada zaslužnom svetskom i domaćem filmskom umetniku, a da u imenu nagrade bude Jugoslovenska kinoteka i da dobitnik obavezno dođe u Beograd da primi nagradu. Smislio sam da se zove Zlatni pečat Jugoslovenske kinteke, i da prvi dobitnik bude italijanski reditelj Đuzepe de Santis. Ovaj slavni predstavnik italijanskog neorealizma bio je ne samo reditelj filma Gorki pirinač, već i ostvarenja Cesta duga godinu dana, koje je relizovano u italijansko-jugoslovenskoj kooprodukciji.
I uz to, oženjen Beograđankom, jugoslovenskom glumicom Tamarom Miletić. Oboje su došli u Beograd, i Đuzepe Pepe de Santis je tako bio prvi svetski filmski umetnik, vlasnik Zlatnog pečata. Posle obilaska Kinoteke oduševljeno je rekao: „Sada znam da samo dve kinoteke na svetu čuvaju sve moje filmove, ona u Briselu i ova u Beogradu. Čak ni nacionalna kinoteka Italije nema sve moje filmove.“
Zahvaljujući ovom potezu, ovom prvom uspehu, zemlja kojoj niko ne otvara vrata primila je potom Petera Bača, Jiržija Mencla, Liv Ulman, Nikitu Mihalkova, Andreja Končalovskog…:
„Svi koji su tokom devedesetih dobili Zlatni pečat, mnogo su nam pomogli u svetu jer su svojom pričom o Kinoteci na izvestan način ispravljali sliku o Srbiji. Recimo, Vim Venders je rekao novinarima da mu je veoma žao što nije toliko bogat čovek da može 10 miliona dolara da uloži u Jugoslovensku kinoteku. Lik Beson je došao rano ujutru i dok sam bio sa njim na putu između novog u stari depo, nekome je u mobilni telefon rekao: ’Ti uopšte ne možeš da zamisliš šta se meni ovde dešava. Ja prolazim kroz desetine hiljada filmskih kopija. To je jedinstveno iskustvo u mom životu. Ja se nalazim u filmskom raju.“
Od te prve nagrade do danas, prošlo je 26 godina, i Zlarni pečat Jugoslovenske kinoteke ove godine je dobio onaj koji ga je osmislio – Radoslav Rale Zelenović (73), uz osnivača Vladimira Petrića najdugovečniji direktor ove kuće koji je na njenom čelu proveo pune 24 godine. Primajući Pečat 6. juna, na Dan Kinoteke, u Sali Makavejev u Jugoslovenskoj kinoteci, dirljivim rečima posvetio je svojoj supruzi Vesni, bez koje je ostao pre godinu dana:
„Od mojih 50 godina rada, samo jedna osoba me pratila 45 godina. Pošto nje više nema, ovo posvećujem njoj, rekao je Zelenović misleći na suprugu koja je preminula u jeku korone:
“Sa dosta pomešanih osećanja sam primio tu nagradu. Dobro je da je nisam primio posthumno. Osetio sam ogromno uzbuđenje kada sam kazao da nagradu posvećujem Vesni sa kojom sam bio u braku 45 godina. Toliko godina je ona meni čuvala leđa. A ja nju nisam uspeo da sačuvam tih sedam dana, koliko je prošlo od kada se razbolela dok nije otišla. Neverovatna je lakoća sa kojom je Vesna živela svoj život, ponašala se kao da će živeti zauvek. I dalje ne mogu da verujem da je nema. Tu je naš sin Đorđe koji brine, koji je u svakom trenutku tu ako mi treba, ali ja u dalje ne verujem kada se ujutru probudim da nećemo zajedno da pijemo kafu.”
Lik Beson je, prolazeći kroz depoa Kinoteke, nekome u mobilni rekao: Ja se nalazim u filmskom raju.
Raletu Zelenoviću je zaista bilo suđeno da pola veka svog života posveti filmu. Jer, rođen je u Kosovskoj Mitrovici gde je sa roditeljima stanovao u dve kancelarije bioskopa u Kosovu Polju. Tu je proveo prvih 20 godina svog života. U Beograd je došao 1968. godine i odmah je počeo da radi u amaterskom filmskom klubu Doma omladine Beograda. Godine 1971. je diplomirao srpskohrvatski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik filmskog programa u Domu omladine u vreme najslavnijih dana ove kuće, sedamdesetih godina, kada je bisokop u ovom zdanju brojao 300 hiljada posetilaca godišnje. Vreme od 1979. do 1992. godine proveo je u Televiziji Beograd, 13 godina je bio urednik Filmskog programa.
Prvi posao u toj redakciji je bio intervju sa slavnim švedskim glumcem, Bergmanovim miljenikom Erlandom Jozefsonom. Sutradan ga je u hodniku Televizije Beograd sreo Dragan Nikitović, legenda sportskog novinarstva i kazao mu:„Znam da ste nedavno došli i znam da vam niko nije rekao. Nemojte da mlatite rukama dok razgovarate sa sagovornikom. Ako ne možete da ih obuzdate, držite nalivpero u ruci.“
U Kinoteku je došao 1. juna 1992. godine i ostao na tom mestu do 24. februara 2016. Ne postoji čelnik nacionalne ustanove koji je više uradio za svoju kuću od Radoslava Zelenovića na mestu direktora Jugoslovenske kinoteke. Tome svedoče proverljivi podaci o ovoj ustanovi kulture koja čuva 100.000 filmova i koja spada među pet najznačajnijih ustanova ove kategorije u svetu. Vredan i miran, Rale se nikada nije žalo zbog toga koliko radi:
„Najstrašnije što mi se desilo na ovom poslu je bilo raketiranje depoa Kinoteke gde se nalazio 31 milion metara izvornog materijala, negativa filmske trake. A 90 odsto onoga što se tu nalazilo je pripadalao onima koji su gađali taj bunker sa trakom – zemljama NATO snaga. Propalo je 80 hiljada kutija za čuvanje filmova. A onda je francuska kinoteka poslala brdo kutija da nam pomogne. Njihova direktorica Mišel Ober je u dva navrata boravila kod nas, a mi smo joj izvukli iz arhiva jedan francuski flm iz 1903. obojen rukom, i poklonili joj ga. Svako malo se u nekoj kinoteci u Evropi nađe film koji se u matičnoj kulturi vodi kao nestao. I po pravilu se nađe jedino u Arhivu Jugoslovenske kinoteke. I mi im to rado ustupamo. Ja svoj posao u Kinoteci nisam doživljavao kao filateliju. Da imam i da nikome ne dam. Ipak, i danas, posle dvadeset i više godina od bombardovanja, strašno bih voleo da vidim tu pamet, tu glavu, koja je u jednom trenutku rekla – idite i gađajte depo Kinoteke!Neke diplomate su mi posle toga, pravdajući se, govorile da smo se nalazili u vojnom krugu. Tačno je da se nalazimo u okviru Bubanj potoka, ali vojni objekat je drugog dana skoro razrušen, a mi smo gađani skoro na kraju.“
Najstrašnije što mi se desilo na ovom poslu je bilo raketiranje depoa Kinoteke gde se nalazio 31 milion metara izvornog materijala, negativa filmske trake. A 90 odsto onoga što se tu nalazilo je pripadalao onima koji su gađali taj bunker sa trakom – zemljama NATO snaga.
Jugoslovenska kinoteka je nacionalni i svetski filmski i istorijski arhiv, ponos srpske kulture, rekao je, došavši u Beogard da primi Zlatni pečat slavni nemački reditelj Vim Venders, i uobličio:„Pod nebom Beograda, džinovska senka istorije filma.“
Zanimljivo je da su Bernardo Bertoluči i Pedro Almodovar jedina dvojica koji nisu došli u Beograd po svoje Pečate, ali je reditelj Poslednjeg kineskog cara čim je počelo bombardovanje 1999. godine uputio javni apel u kome je napisao:
„ Zaglušen ratnom kakofonijom i s naporom pokušavajući da se oduprem talasima nerazuma koji rastu na obe strane, hteo bih da podsetim stratege koji svakodnevno planiraju bombardovanje na značaj Jugoslovenske kinoteke. Ovo je jedan od tri najvažnija filmska arhiva na svetu, bitan segment pamćenja ovog veka. Uništiti pamćenje, kao što to čine oni koji uništavaju krštenice stotina hiljada ljudi, znači uništenje istorijskog identiteta, budućnosti kao i prošlosti.”
Zbog toga, ali i zbog svega što je toliko decenija radio i uradio, njen nekadašnji direktor je i danas ponosan na ono što ova kuća predstavlja u svetu:
„Jugoslovenska Kinoteka je u Evropskoj, odnosno Svetskoj federaciji flmskih arhiva, jedna od pet najznačajnijih. A te godine 1995., da ne pominjem kako smo živeli, Evropska unija nas je obavestila da je napravljena Evropska federacija filmskih arhiva i da je u njoj 12 članica Evropske zajednice, koliko ih je bilo u to vreme, a po pozivu je uvrštena i Jugoslovenska kinoteka. Iskreno sam bio iznenađen, naročito ako znamo da moja država ni dan danas nije članice Evropske unije. U godinama najgorih sankcija nikome na pamet nije palo da nas isključi iz Svetske federacije filmskih arhiva, gde je Vladimir Pogačić deset godina bio predsednik.“
Ne postoji ništa slično, izmišljeno u ljudskoj civilizaciji, što može da otelotvori život, da ga otrgne od zaborava, kao pokretna slika.
U ovoj priči o gospodinu Zelenoviću, nemoguće je preskočiti njegove zasluge dok je bio na mestu urednika Filmskog programa kada je emitovao ciklus 50 filmova nagrađenih Oskarom, ciklus novog evropskog filma Karika koja nedostaje, do tada nazamislive televizijske filmske maratone u trajanju od 36 sati…Bio je zaslužan što je toliko kontroverzni Bertolučijev film Poslednji tango u Parizu prikazan na malom ekranu, kada je u mnogim zemljama bio zabranjen u bioskopima!
Zanimljiva je priča o trećem dobitniku Zlatnog pečata, slavnom češkom reditelju Jiržiju Menclu. U trenutku kada je odlučeno da dobije Pečat, Mencl je rekao mnogo ružnih reči na račun Srbije i njene politike, ali je ipak došao i primio Zlatni pečat:
„Posle dosta godina, nešto sam se razboleo i bio u bolnici, javljaju mi da je Jirži Mencl u Beogradu i želi da se vidi sa njim. Kada smo se čuli telefonom, sa žaljenjem rekao da je prilikom selidbe izgubio Zlatan pečat koji je dobio od Kinoteke i moli i kumi da mu ga damo ponovo. Napravljen je novi Pečat i kada je došao u Beograd da režira u Narodnom pozorištu, mi smo mu ga uručili. Ponovo smo se rukovali, obavili ceremoniju, kadar isti drugi put.
Tada je rekao da je doživeo šok bio kada je prvi put došao u naš Arhiv. Video je češku kolekciju filmova i rekao: Pa, vi imate sve najznačajnije češke filmove. Odakle vam? Ne znam što smo mu sve odgovarali, uključiv i to da imamo blizu 180 čeških filmova, ali on je nakon toga pozvao telefonom našeg velikog prijatelja, Vladimira Opjelu koji je tada bio direktor češke kinoteke i rekao mu šta je video. A taj divan čovek mu je odgovorio:Znam, ja sam im to poslao 1968. godine (vreme invazije SSSR-a na Čehoslovačku, prim. R.S.) ceneći da je to najsigurnije mesto da filmovi budu sačuvani.“
Ako je dolazak uglednih sineasta u tim vremenima bio zaista podvig, ponekad je bio veći uspeh dovesti lokalnog političara i objasniti mu šta je Kinoteka:
„Jedan ministar koji je bio strašno iskren, dok smo se vozili kolima od depoa prema gradu, potpuno zapanjen pred onim što je video, mi je rekao:Izvini, ja sam mislio da su to dve sobe sa nekim kasetama.“
U godinama najgorih sankcija nikome na pamet nije palo da nas isključi iz Svetske federacije filmskih arhiva, gde je osnivač Kinoteke Vladimir Pogačić deset godina bio predsednik.
Posle bombardovanja depoa 1999. godine, ogromnim naporom Raleta Zelenovića i njegovih saradnika, Jugoslovenska kinoteka je dobila potpuno novi depo po najsavremenijim uslovima čuvanja filmske trake; otvoren je novi Centar za digitalizaciju arhivske građe, što znači da staviš krpu od kopije, a dobiješ novi film; japanska vlada je poklonila Kinoteci montažni sto kroz koji nema šta ne može da prođe; aparature su dobile tonske glave koje mogu da pročitaju svaki zvuk od od prve tonske glave iz 1927. godine do danas i pamte titlove. I konačno, Jugoslovenska kinoteka je dobila novu zgradu koja ima blizu 5.000 kvadratnih metara:
„Od institucije koja je bila pred kolapsom, napravili smo instituciju evropskih i svetskih razmera. To što smo mi uradili predstavlja vrhunsko ostvarenje izvornih principa filmske arhivistike, kako je to kazala Eva Orbanc, predsednica međunarodne organizacije filmskih arhiva. Sve to što su generacije skupljale dostupno je našoj javnosti i svetu. Da li će onaj ko dođe i vidi da čuvaš jednu od samo nekoliko sačuvanih kamere braće Limijer, malo drugačije misliti o nama? Siguran sam da hoće.Kinoteka je jedan veliki album, a mi smo čuvari uspomena. Ja sam to bio svih godina koliko sam radio, a ponosan sam što je ta kuća bila sačuvana od uticaja politike i finansijskih malverzacija.“
Dobri duh Raletove kancelarije u Kinoteci bio je film Kazablanka sa slavnim Hemfrijem Bogartom. Dve uramljene fotografije iz filma visile su na jednom zidu, dok je na centralnom, iza direktorovih leđa, bila ogromna slika braće Augusta i Luisa Limijer:
„Prvi posao koji sam radio kada sam došao u Kinoteku 1992. godine je bilo obeležavanje 50 godina od snimanja Kazablanke. U Sava centru smo napravili feštu, koštalo nas je k’o Svetog Petra kajgana, ali smo prodali sedam hiljada karata. Bilo je to za pamćenje. Taj film je i danas po svim anketama jedan od deset naj filmova u istoriji kinematografije.
Rale o filmu intimno, voli da ogovori kao o dokumentu vremena i zato kaže da je vek za nama, zapravo vek dokumentarnog filma:
„Šta je danas film Ljubav i moda, sa božanstvenom Bebom Lončar, sa neponovljivom pesmom Đuze Stojiljkovića i ostalim umetnicima? To je dokument o Beogradu kojeg nema, o najprometnijoj ulici glavnog grada bez automobila, sa Bebom Lončar na vespi, o žiponima…Ne postoji ništa slično, izmišljeno u ljudskoj civilizaciji, što može da otelotvori život, da ga otrgne od zaborava, kao pokretna slika. Gde ćete vi danas u Srbiji da vidite Velikog diktatora osim u Kinoteci?“
Sa dosta pomešanih osećanja sam primio Zlatni pečat. Dobro je da je nisam primio posthumno. Osetio sam ogromno uzbuđenje kada sam kazao da nagradu posvećujem Vesni sa kojom sam bio u braku 45 godina.
Citira nam Rale još jedan detalj iz vremena kada se zajedno sa ljudima iz Gradske skupštine i Ministarstva za kulturu borio za novu zgradu Kinoteke: „Tadašnji direktor Savezne direkcije za imovinu je sa neskrivenim nipodaštavanjem rekao:Šta Kinoteka? Svaki grad u Americi ima četiri veće kinoteke nego što je ova naša. Bilo mi je potrebno malo vremena da shvatim kako on govori o video klubu! A neki drugi moćnici su tu zgradu već videli kao centar za firmiranu sportsku robu. Nisu mogli da zamisle da će toliki kvadrati otići na nešto za šta oni nisu čuli!
Iz Zelenovićeve biografije ne sme se zaboraviti ni Međunarodni filmski festival na Paliću u čijem osnivanju 1992. godine je učestvovao i Rale Zelenović i čiji je direktor i danas. Svoju karijeru zaokružio je formiranjem Audovizulenog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU, čiji je bio jedan od osnivača i prvi upravnik. Na kraju priče o ovom nesvakidašnjem čoveku koji je toliko zadužio jugoslovensku i srpsku kulturu, Radoslav Rale Zelenović nam otkriva da je četiri puta konkurisao na Fakultetu dramskih umetnosti..I nije položio prjemni. Njegov sin Đorđe dva puta jednako nije prošao:
„Srećom, ni on ni ja nismo odustali.“
Đorđe već godinama radi u Jugoslovenskoj kinoteci, i svojim delovanjem čuva uspomenu na svog oca u ovoj kući.
Radoslav Rale Zelenović je tokom svog višedecenijskog rada dobio brojna priznanja među kojima i ona najznačajnija – Sretenjski orden, Vukovu nagradu, Francuski orden u rangu Viteza kulture i književnosti…Ali, on i dalje ne veruje da država Srbija nije, makar 2019. godine, kada je obeležena 70. godišnjica Jugoslovenske kinoteke, dodelila ovoj ustanovi kulture neki od ordena koje dodeljuje svake godine.