Njegova biografja potvrđuje da je najveći rokenrol autoritet u nekadašnjoj Jugoslaviji, pisac dragocenih knjiga i autor dokumentarnih serija o rokenrolu. On je čuvar vrednosti koje su pripadale zemlji koje više nema, a koju on zove svojim emotivnim zavičajem Njegov zdravstveni karton ga čini i medicinskim fenomenom -13 stentova, osam baj pasova, sedam infarkta, osam koronografija i dve kliničke smrti!
Rođen je u Beogradu, na Topčiderskom brdu, u inostranstvu se uvek potpisivao ćirilicom, i niko ne može da mu zabrani da kaže kako je rođen u Jugoslaviji. Najpreciznije, rođen je u kući, a ne u porodilištu. Tako za sebe kaže da je manufaktura, a ne serijska proizvodnja. Bolnica je kasnije postala njegova sudbina. Njegov zavičaj jedan jedini – to je kuća u kojoj je rođen, u kojoj je odrastao, “u kojoj sam ostario i u kojoj čekam smrt.”
Iz te kuće, nekada u Šenoinoj ulici, a danas u Ulici vajara Đoke Jovanovića, Petar Peca Popović (71) je prvi put u svom dvorištu video travu, naučio kako izgleda nebo pogledom naviše, to je njegov jedini zavičaj. Dom, naučio je, uvek previše košta ali se zato bezgranično voli. Kuća je samo zgrada, a dom skladište neizbrisivih emocija. U njemu proleće svake godine traje dvanaest meseci. I tako decenijama.
Pridošlice u Beogradu vole za Topčidersko brdo i Senjak da kažu kako je to sve Dedinje, je im to zvuči nekako važnije, otmenije. Za Dedinje su čuli jer je tamo stanovao Josip Broz Tito i svi visoki rukovodioci nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije:
“Ja razumem tu njihovu potrebu, ali oni moraju da razumeju i moju potrebu da neću da se odreknem tog parčeta zemlje, tog dvorišta. Ja sam pred porodicom zadužen da to čuvam. Nikada ranije u toj kući nije živelo tri pokoljenja Popovića, sada smo prvi put tu moja Mira i ja, moj sin Bogdan sa suprugom Majom i njihov sin Petar. U porodici Popović obavezno se smenjuju dva imena – Petar i Bogdan. Nijedan od Popovića nije doživeo da bude sa svojim unukom. Ja sam to doživeo bez obzira na urušeno zdravlje. I zato moram da naučim unuka da je to naš dom, da to nije naša kuća jer kuća možete da imate desetine, a dom možete da imate samo jedan.”
Taj njegov dom je njegov najvažniji toponim. Tu su sve njegove škole, tu se šetao i igrao, tu je Topčiderska crkva, najstarija crkva u Beogradu, u kojoj su venčani njegovi roditelji, kršteni Peca i njegova sestra, u kojoj je venčan sa svojom suprugom Mirom, u kojoj su krštena njegova deca.
Tu je i Topčidersko groblje na kome će biti sahranjen, tu počivaju i njegovi roditelji. To je njegov mikro svet:
“Ja imam taj problem što ceo život moram da se pravdam zato što sam rođen i živim u tom kraju. Moja lična tragedija je što sam sada jedini starosedelac u toj ulici. Eto koliko se istorija promeni za 70 godina. Koliko je ustvari taj deo Beograda izazovan za novopobednike. Nema pobednika iz bilo kog rata i u bilo kom prevratu, da nije želeo da se legalizuje u tom kraju Beogada.”
Ima Peca i emotivni zavičaj, a to je prostor u kome funkcionišu, gaje se i razumeju ista osećanja, a ta osećanja jedino mogu da se prenesu kroz jezik i kroz ljudskost:
Ja znam da sam se zamerio mnogim ljudima sa svojom teorijom da gradonačelnik Beograda mora da bude rođen u Beogradu. A mora.
“Kad kažem emotivni zavičaj to je onaj zavičaj u kome smo odrasli, u kome smo naučili da volimo, da poštujemo drugačije ljude nego što smo mi.To je onaj prostor gde nismo hteli da se odreknemo svega onoga što nam istorija u međuvremenu radila, to je onaj prostor koji, kada pođemo bogu na ispovest, ponosno ponesemo sa sobom.To je prostor pun divnih uspomena, pun divnih ljudi, pun stvari za koje nismo spremni da kažemo da ih nismo voleli i da ih se tek tako odreknemo.”
Kada je Peca rođen 1949. godine, Beograd je imao 375.000 stanovnika, a sada ima million i 700 hiljada ljudi. Kao dete igrao je fudbal u svojoj ulici, danas od automobila ne može da prođe kolicima u kojima šeta svog unuka:
“Sve se promenilo, ali nešto vas obavezuje da branite taj grad na način kako su ga branili naši uzori. A oni su branili normalnost. Beograd kao prestonica mora da bude primer. Primer u arhitekturi, primer u saobraćaju, ekologiji, kulturi, primer u ponašanju, primer u promovisanju vrednosti. Nikada Beograd nije promovisao ovoliko đubreta kao sada. To nije zaslužio despot Stefan Lazarević, to nije zaslužio Vuk Karadžić kao prvi gradonačelnik u slobodnoj Srbiji. To nismo zaslužili svi mi do dana današnjeg koji živimo u njemu i nećemo da se odreknemo Beogada.
Ja znam da sam se zamerio mnogim ljudima sa svojom teorijom da gradonačelnik Beograda mora da bude rođen u Beogradu. A mora. Zašto?
Da je gradonačelnik Beograda rođen u Beogradu pa da donese odluku “sada ću baš ovde da napravim spomenik, sada ću ovoj ulici da promenim naziv, sada ću tri godine da prepravljam važnu gradsku arteriju”, javili bi mu se baka i deka, komšije koji ga znaju kad se rodio i kazali bi: Je li sine,dragi komšija, šta ti to radiš? Kako te nije sramota? Ne možete biti gradonačelnik Londona ili Pariza ako niste tu rođeni. Vi morate da razumete taj grad, da razumete njegovu prirodu, a ne da dođete da lečite svoje provincijske komplekse u tom gradu. Istorija se ne pravi silovanjem, jer ljubav na silu je silovanje. Istorija se, pre svega, pravi vizijom, razumom i dobrotom.”
Kao što ne da svoj Beograd, Peca ne može ni da se odrekne Jugoslavije, ne može da ostane ravnodušan kad čuje himnu Hej Sloveni. Tada se seti svega lepog što je bilo u toj zemlji. Seti se geografije, biologije, seti se divnih iskustava koja je imao rastući:
“Konačno, ja pripadam porodici koja je imala kuće u Crikvenici, Tučepima i Vodicama. I ne može me niko ubediti da to Jadransko more nije moje more, da one slovenačke planine nisu i moje planine, da ta crnogorska jezera nisu moja jezera, da bosanski krajolici i svi ti vrludavi putevi nisu i moji putevi. Na kraju krajeva, bivajući na radnim akcijama, bivajući u vojsci, i ja sam nešto gradio u toj zemlji. Za to sam vezan i ne možete uzeti čekić ili malj i izbiti to iz mene. Sve to me čini ovim čovekom kakav sam danas.Razumem da poglavice ovih novonastalih plemena huškaju ljude da zaborave tu prošlost. Ali, ima nešto što nikada ne mogu da razdvoje, to su emocije i jezik.
Ako ne možemo da živimo kao braća, onda treba da živimo kao komšije. Ja se mojih komšija nikada nisam odrekao. Ni svoje braće.”
Dvadeseti vek u umetnosti znamo po solistima. Svi veliki umetnici su bili solisti. A sa Bitlsima smo prvi put dobili kolektivno tvoračko jezgro.
Sudbina Pecine porodice je da su bili rasuti po celom svetu. Tako su na Topčidersko brdo iz inostranstva stizali paketi, a to je pedesetih godina bila najveća radost. Često je zamišljao kako bi bilo divno da je on pilot u avionu koji nosi sve te pakete. Kada je proputovao sve one zemlje o kojima je maštao i sanjao, naučio je da je pravi smisao života da se ide dalje i da se istražuje zašto je taj svet tako šaren i zanimljiv. Tu spoznaju mu je omogućila muzika, to mu je omogućio rokenrol:
“Ja sam imao sreću da sam bio jedan iz kruga samoukih koji je dobijao šanse da objasni zbog čega je to što slušamo toliko važno za generaciju kojoj pripadamo.To nije bio bunt protiv starijih. To je bio naš način da kažemo: e, mi smo ovakvi i mi ovako vidimo svet. Taj pogled na svet je u drugoj polovini 20. veka bio dragocen. Bez tog pogleda mi danas ne bismo imali najvažnije pisce, slikare, muzičare, reditelje, pesnike, sineaste, dizajnere…I da se ne lažemo, najvažnije naslednike. Mi danas, prvi put u istoriji Beograda, imamo dečka od 25 godina čija je pesma broj jedan u Americi na Bilbordovoj listi. Peva Kardi Bi čuvena reperka iz Bronksa, iz Njujorka, pesmu “Up”, a autor je iz Beograda koji se zove Ying Dza. Zamislite da vam je to neko rekao 1966. godine kada smo slušali Boba Dilana, Bitlse ili Džoan Baez, da će jednog dana neko iz Beograda biti prvi?!”
Retko ćete sresti nekoga sa takvom rokenrol biografijom kao što je Pecina. Bio je glavni urednik dva najuspešnija lista u istoriji jugoslovenske rok periodike. (Džuboks i ROCK). Učestvovao u pokretanju dva nedeljnika i jednih dnevnih novina u kući Politika (Intervju, ROCK i Sportski žurnal). Doprineo je pravljenju većine najvećih muzičkih događaja u Beogradu.
Ozbiljno kotrlja slovo r ali je vlasnik dve godišnje nagrade Radio Beograda (1971, 1972) i jedne Studija B (1978). Prvi je muzički urednik prvog muzičkog radija u SFRJ (Radio 101 RTB, 1989). Autor je najduže dokumentarne rok serije Televizije Beograd (Rokumenti 1995). Bio je i urednik u prvoj nezavisnoj televizijskoj kući SFR Jugoslavije – čitavih mesec dana (OK Kanal 1989), dok ta televizija nije zabranjena:
“Ja sam srećan što sam se ovom rukom pozdravio sa svima sa kojima sam želeo da se pozdravim iz sveta popularne muzike. Zahvaljujući muzici upoznao sam ljude čije sam postere prethodno lepio po mojim zidovima, uz čije pesme sam učio engleski i francuski jezik. To je jedno divno osećanje. A još je lepše osećanje kada znate da ste bili blizu nekih talentovanih ljudi iz vaše zemlje pa sam imao mogućnost da ih ohrabrim, da ih poguram, da garantujem svojim imenom da snimanje neke ploče nije uzaludno, da učestvuju na nekim važnim festivalima…E, ja sam zbog toga ponosan jer sam to radio sa najvećim ubeđenjem da je to kvalitet koji zaslužuje da se prepozna u ovoj sredini. Moje najveće zadovoljstvo je što kad legnem, ja spavam mirne savesti. Znam da nikoga nisam prevario i znam da sam to radio bez da je novac bio u pitanju. Drago mi je da sam bio blizu svih ključnih karijera ljudi u bivšoj Jugoslaviji koji su pripadali popularnoj muzici.”
Peca često kaže da je imao sreće što je upoznao svih pet Zvezdinih zvezda, da je izgubio partije šaha od trojice svetskih šampiona – Petrosjana, Talja i Kasparova! Da je upoznao velike svetske filmske i muzičke zvezde kao što su Harvi Kajtel, Vanesa Redgrejev, Ava Gardner, Tina Tarner, Džoan Baez, Lemi, Nina Simon, Dejvid Birn, Erik Klepton… Tvrdi da moraš imati sreće i san koji želiš da ostvariš.
Može li se predstaviti najveći rokenrol autoritet, a ne pitati za Bitlse i odmah dobiti zanimljivo objašnjenje o spektakularnom doprinosu čupavaca iz Liverpula u promeni civilizacijskog koda:
“Dvadeseti vek u umetnosti znamo po solistima. Svi veliki umetnici su bili solisti. A sa Bitlsima smo prvi put dobili kolektivno tvoračko jezgro. Bitlsi su prvi osvojili i promenili svet bez opaljenog metka. A to je bio ideal i Staljina i Hitlera, i svih velikih zavojevača. Bez obzira što nije bilo interneta, Bitlsima je to pošlo za rukom. Nije bilo ulice na svetu u kojoj se nije znalo za Bitlse. Posle njih i njihovog primera naš svet nije isti.”
Ne možemo mi u bolju budućnost ući kako treba sa ljudima iz kriminala, ratnim profiterima, huškačima protiv drugih naroda.
Koliko je u Jugoslaviji bilo slobode kad je o muzici reč, kako je izgledala cenzura tokom druge polovine 20 veka? Sagovornik CORD-a nas tim povodom podseća da je nedavno obeleženo 40 godina od objavljivanja albima Paket aranžman, kompilacijska ploča beogradskih pop-grupa Šarlo Akrobata, Električni orgazam i Idoli. Ta ploča, kada je objavljena 1981. godine, bila je oporezovana kao šund:
“Ne zaboravite da je najtiražnija ploča Riblje čorbe, Mrtva priroda, objavljena 1981. godine (u cugu je prodato 531.000 ploča!), takođe bila oporezovana kao šund, i to zbog stiha “Za ideale ginu budale”, i “Na Zapadu ništa novo”. Vreme sloboda se menjalo tokom proteklih decenija.”
Svako društvo ima muziku kakvu zaslužuje, često govori Peca citirajući Konfučija. Za njega je incident što imamo onog mladića koji trenutno ima pesmu broj 1 u svetu, jer to nije posledica kulturne politike koja se ovde provodi:
“Ne zaboravite da mi živimo u zemlji gde se politička konferencija za štampu prenosi na 13 kanala, a čujem da je sada jedna televizija odlučila da pravi emisiju o rok muzici. A mi smo 1967. godine imali ovakvu situaciju. Nikola Karaklajić je sa Jovanom Ristićem pravio tv emisiju Koncert za mladi ludi svet. To se dešavalo osam i po godina pre nego su Queen napravili Boemsku rapsodiju, što se smatra prvim spotom na svetu. A emisija Koncert za mladi ludi svet bila je sastavljena od spotova domaćih numera koje je filmskom kamerom pravio Jovan Ristić zvani Rica. Zbog te emisije je pomeren nacionalni televizijski Dnevnik. Jer, Koncert za mladi ludi svet se emitovao ponedeljkom od 18.30 do 19.00. U Jugoslaviji tada nije mogao da održi šesti, poslednji čas jer su sva deca bežala iz škole da bi stigla na emisiju. Da bi to sprečili, pomerili su emisiju na 19.00 a Dnevnik sa 19.00 na 19.30. Eto šta je bila muzika tih godina I njen značaj! A danas?
Mi danas imamo emisije o starletama, o siledžijama sa ulica i skupštine, emisije okriminalcima koji ispovedaju svoje grehe, a nemamo program koji bi pratio to što rade neki mladi ljudi koji veruju da svojom pesmom mogu promeniti svoj komšiluk, svoju školu, Beograd, region, ili emotivni zavičaj, koji veruju da mogu promeniti svet. Ako ne omogućimo deci da mogu da maštaju, da mogu da utiču na promenu vrednosti, šta je onda perspektiva jedne zemlje? Duboko verujem da je dužnost svake države sa ozbiljnim ambicijama da misli o tome u šta rastu njena deca.”
Ne smemo zaboraviti, opominje Peca, da smo mi prvo sve imali pa onda sve izgubili. Imali smo sankcije, ratove u okruženju, imali smo bombardovanje, imali smo različite vrste diktatura, sada prolazimo kroz pandemiju:
“Pa, sačekajte, kada će doći kraj svih tih iskušenja kroz koja prolazimo? Sa kakvim defektima izlazimo iz svega ovoga, da li neko misli o tome? Ne možemo mi u bolju budućnost ući kako treba sa ljudima iz kriminala, ratnim profiterima, huškačima protiv drugih naroda. U ovaj svet, naš ili globalni, možemo ući samo kao obrazovani nosioci ili darodavci civilizacijskih vrednosti. Nije slučajno što 50-60 hiljada mladih školovanih godišnje odavde odlazi u inostranstvo po svoju pravu šansu. Traže sve ono što nemaju ovde. Nekad su odlazili fizički radnici da traže šansu za bolji život, danas odlaze oni koji su najobrazovaniji. A ko ostaje da gradi budućnost ove zemlje? To je ono što brine.”
U ovaj svet, naš ili globalni, možemo ući samo kao obrazovani nosioci ili darodavci civilizacijskih vrednosti.
Peca je prvi infarkt imao sa 32 godine i nije verovao da će sa bolešću živeti duže nego što je bio zdrav. Za njega je to dokaz koliko su napredovali medicina, kardiologija, kardiohirurgija, vaskularna hirurgija, interventna kardiologija:
“Meni je otac umro od prvog infarkta. Od prvog infarkta umrli su moji ujaci u Škotskoj i Kanadi, baka, stric u Lici. Moj otac je živeo 57 godina, ujaci su imali 43 i 44 godine… a ja sam dokaz da se, uprkos svemu, može dočekati i nezaslužena starost.”
Ako se sve ovo zna, ne čudi što je Petar Peca Popović počasni član Srpskog lekarskog društva:
“Mislim da nas ima samo četiri počasna člana Srpskog lekarskog društva. Mene je, verujem, kvalifikovala ova moja bogata zdravstvena biografija. Malo je ljudi u ovoj sredini koji imaju 13 stentova, osam baj pasova, sedam infarkta, osam koronografija, dve kliničke smrti…Konačno, sve to je overeno sa koronom. Pa valjda sam zaslužio to počasno zvanje? To me je, verovatno, i preporučilo da već dva meseca budem predsednik Udruženja bolesnika sa srčanom slabošću. Stalo mi je da ohrabrim ljude koji su suočeni sa bolešću srca da to nije kraj sveta. I da se ne stide svoje bolesti. Da li vi znate da u Srbiji nije sramota biti kriminalac, nije sramota biti lopov, ali je sramota priznati da si bolestan. A i mnogo je skupo biti bolestan.
Da vam kažem moj primer. U decembru prošle godine izašao sam iz bolnice na Bežanijskoj kosi.Odatle nosim divna iskustva, počev od lekara do svih koji tamo bez predaha rade, pažljiv tretman i gde je sve bilo besplatno. Od tada do danas (razgovaramo 9. marta, prim. R.S) ja sam na post-kovid lekove potrošio više od 750 evra.”
Iza svega što Peca živi i radi stoji jedna žena – Mira Pantić Popović, sudija pa advokat, koju je upoznao 13. avgusta 1974. i od tada su svaki dan zajedno (osim kad je jedno od njih u bolnici!). Venčali su se 2. februara 1980. godine, imaju dva sina, Bogdana (1981), pravnika i Dušana (1984), reditelja. Bogdan i njegova supruga, advokatica Maja podarili su im 2020. godine unuka Petra.
Kuća i dvorište s početka ovog teksta postali su legendarni: tu su počele mnoge muzičke karijere, stvarane su rok grupe, dogovarani koncerti kao onaj istorijski kod Hajdučke česme 1977. godine kada je Bijelo dugme definitivno osvojilo Jugoslaviju. Tu je osmišljen debi Zdravka Čolića na Marakani, tu su se prvi put čuli „Računajte na nas“ i „Lutka sa naslovne strane“, tu su prve koncerte, izložbe, performanse, imali mnogi danas poznati. A u kući se nalazi građa za čitav jedan muzej – časopisi, knjige, fotografije, ploče… Kada se rodio njihov sin Bogdan, održan je trodnevni muzički hepening sa Štulićem, Bregovićem, Đorđevićem, Rundekom i članovima Iron Maiden.
Danas iz tog dvorišta, kao prvi Popović na rad u inostranstvo, odlazi Bogdan sa porodicom u Milano gde je dobio dobar posao u centrali Unikredit banke.