Radni vek je provela kao profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu gde je predavala četiri novinarska predmeta. Istovremeno je pisala u Politici, Dugi, Profilu, NIN-u…bila glavna urednica Bazara. Na Televiziji Beograd je bila scenaristkinja i voditeljka izuzetnih programa Kino oko, Nedeljno popodne…Autor je brojnih knjiga, od kojih je Ženska štampa i kultura ženstvenosti antologijsko delo iz oblasti masovnih komunikacija. Ima ćerku Miu i unuke Maksima i Mirona. Poslednje dve decenije je životna saputnica reditelja Zdravka Šotre.
Njeni su studenti rasuti po redakcijama širom nekadašnje Jugoslavije. Novinari, urednici, glavni urednici…Oni ugledni, ostvareni, znaju koliko joj duguju i sa zadovoljstvom je pozivaju da gostuje u njihovim programima. Oni drugi, pobegnu kad je vide na ulici. Za trenutak se postide jer znaju čemu ih je ona učila, a šta oni rade u ime vlasti.
Uvek je, pored onog profesorskog na FPN, radila još po dva-tri posla kojima je bila posvećena. Njenoj prirodi je odgovaralo da bude aktivna i u novinarstvu, uverena da je novinarstvo mogao da predaje samo neko ko je pored te klasične univerzitetske karijere, bio sve vreme i u praksi. Ogledala se kao novinar, urednik, glavni urednik, scenarista, voditelj, autor brojnih projekata na televiziji. Za vreme korone, pisala je i objavljivala izuzetne dnevničke beleška kao kolumne na portalu Nova S, koje je potom sabrala i objavila kao knjigu ‘Dnevnik pod maskom’. Izuzetan dokument o vremenu u kome smo kao ljudska bića bili tužno poniženi. Na Filozofskom fakultetu u Banjaluci osnovala je smer Novinarstvo, a predavala je i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.
Ko je ova izuzetna žena čiji je doprinos jugoslovenskoj novinarskoj sceni od ogromnog značaja? Kaže da je odgovor na to pitanje prilika da se suoči sa sobom, da još jednom sebi postavi pitanja porekla i nasleđa koja nam se, izgleda, sve češće nameću sa godinama koje tako vrtoglavo prolaze:
“Danas gledam novim, zrelijim očima porodične fotografije u crvenkasto smeđim tonovima sepije koja bledi. Osećam veće razumevanje za likove sa tih slika i lakše praštam, uz poneku suzu. Na fotografiji predaka s majčine strane vidim njih desetoro, meni najbližih rođaka od kojih niko više nije živ. A to su likovi koji ispunjavaju moje prvo pamćenje, čitav dečiji univerzum. Majka, baka, tetke, ujaci, teča i brat od tetke. I, svako ima sopstvenu priču, dostojnu romana. Pa crnobela slika sa mog prvog boravka na moru leta 1948.godine, u kvarnerskom zalivu, u prastaroj Crikvenici. Imam tri meseca, moj brat četiri godine i već je uspeo da mu ruka bude u gipsu. Shvatam, mora da od tada potiču sile koje mene, kontinentalku, stalno vuku ka moru, ona aritmija kada ga ugledam približavajući mu se kopnom ili iz vazduha. Ili je to zov predaka sa očeve strane koji su u Srbiju došli iz Konavlja? Fascinira me knjiga Predraga Matvejevića, Mediteranski brevijar. Niko se više ne divi moru i primorju od konetinentalaca, piše na njenim koricama.”
Majka mi je pokazivala ličnim primerom, nasleđenim od svoje majke, da su žene, ustvari, jači pol
Od kada je prisutna u javnosti, Neda Todorović važi za sagovornika koji će sve reći biranim rečima, tačno i precizno, a da ne povisi ton. Svoje principe i uverenja brani snagom znanja i argumenata. Svoju strogost prikriva blagošću osmeha i razumevanjem za svog sagovornika. Za nju je najtačnije reči da je dobro vaspitana osoba:
“Vaspitanje koje sam dobila u detinjstvu bilo je spartansko sa elementima povremene, neobjašnjive permisivnosti. Rani razvod roditelja, pa je majka, nekadašnja lepotica s lentom iz Šibenika gde je letovala, ličnost neobuzdanog temperamenta, talentovana za slikarstvo, pisanje i muziku, osoba koja se kretala u umetničkim krugovima, trenirala strogoću svoje profesije prosvetne radnice i isterivala visoki sjaj znanja i dobrih ocena kao garanciju neke moje buduće uspešnosti. Istovremeno mi je obezbeđivala modni avangardizam prvih mini sukanja Meri Kvant, kanskih šešira, visokih čizama i pantalona zvoncara iz Karnabi strita; podstakla me je da na prvoj godini studija novinarstva odlazim na proteste u Kapetan Mišinom zdanju 1968, gde sam nju redovno zaticala; vodila me po evropskim metropoloma, muzejuma, izložbama; pokazivala mi je ličnim primerom nasleđenim od svoje majke, podpredsednice Kola srpskih sestara u predratnom Sarajevu, da su žene, ustvari, jači pol.
Iz današnje perspektive, ne opraštam joj preveliku stegu i neizlečivu autoritarnost, mada je to verovatno bio njen strah, odgovornost. Nalazim sebe u tekstovima buntovnih spisateljica Vedrane Rudan i Slavenke Drakulić o odrastanju u Jugoslaviji naše mladosti. I u ovim, njihovim aktuelnim tekstovima o zrelosti trećeg doba u državicama prožetim nostalgijom za boljim, prošlim vremenima. Da li sam uspela da izbegnem rigidnost podižući moju kćerku? Trebalo bi da pitate nju.”
Nalazim sebe u tekstovima buntovnih spisateljica Vedrane Rudan i Slavenke Drakulić o odrastanju u Jugoslaviji naše mladosti
Rasla je sa svojim i bratovljevim školskim drugovima i drugaracama iz škole Starina Novak i iz Pete beogradske gimnazije. Sa decom svih nacionalnosti iz zgrade u Profesorskoj koloniji gde je stanovala, sa košarkašicama i košarkašima OKK Beograda iz ulice Zdravka Čelara gde su brat i ona trenirali od pionirskog uzrasta do seniorskih timova:
“Majka nas je uputila na sport, verovala je u sklad zdravog tela i zdravog duha. Imala sam najpre čuvenog trenera Borislava Rebu Ćorkovića, kasnije Miodraga Siju Nikolića i Milorada Erkića. Proputovala sam Srbiju igrajući utakmice, postala sam navijačica našeg čuvenog muškog tima u kome su igrali Korać, Nikolić, Trajkovič, Gordić…koji su bili deset godina stariji od nas ali su nas, postepeno, primali u svoje društvo na ćošku ispred Jugoeksporta ili na bazenu Tašmajdan. Sprijateljila sam se sa Koraćem neku godinu pred njegovu tragičnu, preranu smrt.
A ustvari, najviše vremena smo kao deca provodili s knjigama. Brat je uveo nedostižan tempo, jedna knjiga dnevno. Bili smo i ostali zavisnici od literature. Više puta sam čula prebacivanje: Da niste vi, možda, prečitali? Iz kuće sam ponela verovanje u vrednost obrazovanja. Najviše me je privlačilo pisanje, književnost, a uništila sam celo jedno leto spremajući se za prijemni ispit na medicini iako je moj maturski rad bio o Milanu Rakiću. Direktor gimnazije Zdravko Pecelj, član tročlane komisije na odbrani rada, zatražio je da odrecitujem neku Rakićevu pesmu. Prekinuo me je posle prve strofe: Jest, nema na tebi nijednoga dela da se oku mome mogao da skrije, nijednog prevoja blistavog ti tela da se moj poljubac na nj spustio nije…
Pošla sam na taj prijemni na Medicinski fakultet, a onda sam samo produžila ka Voždovcu i u Jove Ilića 165 upisala novinarstvo na političkim naukama. Nikad se nisam pokajala, bile su to moderne, podsticajne studije, imali smo izvrsne profesore, lako smo se zapošljavali, sticali smo životna prijateljstva. Smatrala sam da mi je asistent Ratko Božović, vrhunski intelektualac, kulturolog, briljantna, duhovita osoba, hrabra ličnost, najbolji prijatelj. Zbližio nas je sa čitavim generacijama najznačajnijih mislilaca i vrhunkih teoretičara koji su nas ozračili idejama i uvidima u tumačenje duha vremena. Vidim koliko on danas nedostaje čitavim generacijama svojih bivših studenata. Kada sam u dilemama i nedoumicama, i danas mu se u mislima obraćam za savet.”
Opraštajući se, ispisala je jedan od najdragocenijih eseja o svom prijatelju, profesoru Ratku Božoviću (1934-2023), u kome odzvanja rečenica: “Učio nas je kako se uči!” I da obrazovanje nikada ne prestaje ako usvojite kulturu čitanja:
“Argumentovano je rušio stereotipno mišljenje i usvojene predrasude. Zauvek nas je obeležio pokazujući in vivo da je duhovitost najviši oblik inteligencije, da je student Ličnost, da u svakom od nas vidi samo ono najbolje, da se u poziv predavača ugrađuje neka gotovo ljubavna strast, da je slatko od reči zavodljivije od bilo koje druge erotike. Njegova predavanja ličila su na nezaboravne duhovne gozbe, igre nadmetanja i pameti, šarma i znanja. Propovedao je i živeo antički princip – dobro je lepo, lepo je dobro.”
Vidim koliko profesor Ratko Božović danas nedostaje čitavim generacijama svojih bivših studenata
I danas je Neda bliska sa koleginicama i kolegama sa studija na Fakultetu političkih nauka. Veruje u ta prijateljstva za ceo život. Kao što je novinarstvo bilo njen izbor za ceo život:
“Kada sam postala profesorka novinarstva na FPN-u uvek sam na prvom, motivacionom predavanju studentima, koji su se često pitali da li su na pravom mestu, govorila da svako od njih može da postane sve što hoće pod jednim uslovom: ako to dovoljno snažno želi. Pa sam im nudila svoj primer. Novinarstvo sam upisala želeći da se bavim ženskom problematikom, nedovoljno zastupljenom u medijima tih, sedamdesetih godina. Htela sam da budem urednica ženskog časopisa. Ostala sam na fakultetu kao asistent, ali sam od 1982 do 1986.godine, posle deset godina stalne saradnje u NIN-u, i nekoliko godina saradnje u TV Beograd (u serijama Ona, Nedeljno popodne, Noćni program, Novinarska radionica, Modni magazin…), postala glavna i odgovorna urednica Bazara. Bio je to visokotiražni časopis za žene, odnegovanog stila i jezika, vrhunac grafičko estetskog izraza tog vremena. Kao urednica unela sam u njega i duh feminizma. Eto, ti snovi su mi se ostvarili. A govorila sam studentima i da je izuzetno važno da za vreme studija, kao najlepšeg perioda u životu, dožive bar jednu veliku ljubav. Mnogo kasnije sam shvatila da možda nije najveća životna ljubav prva ljubav, nego da je to najverovatnije – poslednja ljubav. Ali, to je već priča za sebe.”
Prvi tekst je objavila u NIN-u, i to u onom starom, novinskom formatu, u svečanom broju 29. novembra 1969. godine. Bila je to replika zadatka koji je davan novinarima početinicima BiBiSi-ja pre prijema u tu medijsku kuću: Šta ja mislim o sebi, šta o meni misli moj najbolji prijatelj a šta moj najveći neprijatelj? Tako je odmah naučila da mora da citira bar tri raličita izvora:
“Kao tek druga novinarka u NIN-u tog vremena, doživljavala sam vrlo često, kada bih otišla na razgovor kod nekog sagovornika, istinsko čuđenje: Zar je moguće da ste vi Neda Todorović? Očekivali su neku ozbiljnu, vremešnu osobu a ne devojku od 22 godine u mini suknji. Saradnji u NIN-u dugujem činjenicu da od tada poznajem najveći broj ličnosti iz publikacija Ko je ko. U NIN-u sam završila najstrožiju novinarsku specijalizaciju radeći pored velikana kao što su bili Dragan Marković, Đorđe Radenković, Jug Grizelj, Tihomir Lešič, Sergije Lukač, Miloš Mišović, Vasa Popović, Vlada Stojšin, Frane Barbijeri, Dušan Simić, Dragoslav Rančić, Steva Stanić, Zvonko Simić, i, kasnije Mirko Klarin, Bogdan Tirnanić, Saša Tijanić (bila sam asistentkinja kada je on upisao FPN)… Ti novinari su pokazivali kako se osvaja sloboda u jednopartijskom sistemu. Trebalo je raditi pored njih tako da se ne obrukam. Svi oni su imali jednu zajedničku karakteristiku: savršeno su poznavali oblast kojom se su se bavili, bili su vrhunski intelektualci, NIN je okupljao mnogo takvog sveta. Novinarstvo je bilo elitna profesija, solidno plaćena, moglo je mnogo da se putuje po želji, nije se štedelo kada biste hteli da intervjuišete nekoga ili da istražite temu na kojoj radite. I u drugim medijima (Politika, Borba, TANJUG, Večernje novosti, Radio Beograd…) bilo je vrsnih novinara. Urednici TV Beograd su bili takvi intelektualci (Duško Radović, Filip David, Slobodan Stojanović, Vasilije Popović ) da su ih zvali malom akademijom nauka.
Negativne promene počele su u osmoj deceniji, nacionalizam je potiskivao kosmopolitzam, podobnost je postala važnija od talenta i znanja, navijanje za vlast zamenilo je novinarsku hrabrost. Danas opstaje mali broj kvalitetnih, objektivnih medija, srozan je ugled novinarstva kao profesije, građanima se nude tabloidi i rijaliti programi koji održavaju nepodnošljivo visok procenat nepismenog i polupismenog stanovništva. Tolika je nepismenost na mrežama da se slažem sa Umbertom Ekom da se danas, zahvaljujući internetu, bez komleksa oglašava i osoba koja ni u kafani nije smela da uzme reč. Opšte, planetarno stanje duha moglo bi da se definiše kao – antiintelektualizam.”
Negativne promene počele su u osmoj deceniji, nacionalizam je potiskivao kosmopolitzam, podobnost je postala važnija od talenta i znanja
Neda Todorović je napisala dva udžbenika iz oblasti novinarstva, nekoliko zbornika, trilogiju o fenomenima modernog života: Duh devedesetih, Hrana kao drugi seks i Dvehiljadite. Urednik je i koautor knjiga Izuzetne žene Srbije, Izuzetni parovi Srbije i Ikone stila Srbije. Kad je reč o čitanju, kao da i danas sledi bratovljev zadatak iz detinjstva – knjiga dnevno:
“Knjige su mi pojas spasavanja u moru osrednjosti u kome se u ovom XXI veku, koji je toliko obećavao, davimo. Ovo stoleće je kameni vek pismenosti, kako ga je definisao Aleksandar Genis u Kamasutri zaljubljenika u knjigu. Danas nema više toliko književnih velikana koliko ih je bilo u prethodnim vekovima. Ali, postoji ogromna produkcija koja je proizvela neke veoma dobre pisce i izvrsne knjige. Ono što me posebno raduje je masovni prodor žena pisaca u literaturu kojoj su podarile sopstveni, specifični, rafinirani senzibilitet. Uživam u njihovim knjigama, raduje me što su osvojile pravo na svoj glas posle toliko vekova ćutanja, skrivanja, tajnih dnevnika, potpisivanja muškim imenima. Osvetlile su čitavu skrivenu, nepoznatu istoriju, velike delove stvarnosti vekovima zaklonjene senkom, podarile su nam nove uvide i radost otkrića onoga što poseduje i emituje drugi pol.”
U braku sa rediteljem Mićom Uzelcem koji je rano preminuo, Neda je dobila ćerku Miu, politikologa, koja joj je podarila unuke Maksima i Mirona. Sa njima razgovara, sluša ih i podučava. Poslednje dve decenije, Neda deli život sa Zdravkom Šotrom, rediteljem čiji filmovi i serije odavno čine nezaobilazni deo jugoslovenske kulturne baštine. U svojoj biografiji ‘Držeći se za vazduh’, Šotra je jedno poglavlje naslovio Neda i napisao:
“A onda je u moj život ušla Neda. Ona je značila kraj moje usamljenosti. Samim tim i moj život se izmenio, nenadano se obogatio i osmislio elementarnim životnim vrednostima.”
I Šotra je ušao u Nedin život kao osoba kakvu je priželjkivala:
“Stalno sam sebi ponavljala da bih želela, najzad, da budem sa nekim ko je jača ličnost od mene. A kada sam to ostvarila, shvatila sam koliko je zahtevno biti sa takvom osobom. Tu nema opuštanja ni na trenutak. Naravno, preterujem kada to govorim, vrlo je zabavno. A i Zdravko često u šali govori to isto, na svoj način: Pa i da sam ubio čoveka, već bih ga odrobijao. Očigledno, nikad nam nije dosadno.“
