„Za mene je gluma radost i moć da razne živote pronesem kroz sebe“, kaže dramska umetnica Mira Banjac ističući da je ponosna na sve te žene koje je igrala. Najviše je volela da igra žene iz naroda, to je za nju bila velika odgovornost
Čast da tumači uloge iz svakodnevnog života, žene koje sreće na ulici. Igrala je i Šekspira i Šoa, raznovrstan repertoar, ipak najviše voli domaći dramski tekst.Ona je glumačka zvezda,diva,jedna od ikona ovdašnjeg glumišta koja pleni harizmom, jednostavnošću, dobrotom… Sebe ne doživljava nekom posebnom veličinom, što je odlika velikih ljudi, jednostavno je – glumica. Na izuzetnoj karijeri, koja traje od 1949., mogu da joj pozavide svetske glumačke veličine, kao i na njenom optimizmu, stvaralačkoj radosti. Podjednako je posvećena glavnim i epizodnim ulogama, koje je mnogo teže odigrati da bi baš te „male“, a zapravo „velike“ role dale onaj neophodan začin filmskoj, pozorišnoj ili televizijskoj priči bez koga ona ne bi bila potpuna.
Ovenčana je svim mogućim nagradama i priznanjima, a najveće priznanje joj je to što je – glumica, i da može da igra dokle god je zovu, i, dokle god joj godine to budu dozvoljavale. U desetoj deceniji života, sa pune 93 godine energija i strast prema svom poslu održava je vitalnom, kao i ogromna ljubav i poštovanje prema glumi i glumcima. Zna da je godine ograničavaju, ma koliko bila jedinstvena. Veruje da je bila predodređena za glumu. Njena fascinantna moć transformacije uzdigla je u sam vrh glumačke umetnosti, a njena monodrama Ljubica, prvo lice množine određuje njen glumački gabarit. Ta mnogolikost ogleda se i u ukupnoj umetničkoj delatnosti- glumica,ali i reditelj,pedagog i dramaturg, a prisutna je i u svim glumačkim „medijima“: pozorištu, filmu, radiju i televiziji. O svom životu govori iskreno, bolno, izuzetno…
Kažete da niste bili baš željeno dete, pa ipak je Vaš dolazak na svet dočekan uz zvuke pleh muzike?
To je jedan od paradoksa u životu. Poznata je ta neobična priča, da je dok me je majka rađala, pod njenim prozorom svirao orkestar vatrogasnog društva, našim šorom odjekivala pleh muzika. Niko ih nije doveo, da se vesele i raduju, kako su se oni tu zadesili, nikad nismo saznali.
O svom detinjstvu nerado govorite?
Čini mi se da nikad nisam bila dete. Pamtim svoj Erdevik, moje malo sremačko selo, a ostalo bih najradije da zaboravim. Moj otac je bio Amerikanac, doveli su ga da ga ožene mojom lepom mamom, Olgom, ali taj brak je trajao kratko. Imala sam četiri godine kada je otišao, nazad u Ameriku, sa obećanjem da će poslati po nas. Mi nismo znali ni reč engleskog, a on ni reč srpskog jezika. Po njegovom odlasku i moja mama je otišla, osetila se suvišno i neželjeno u toj kući, a ja sam ostala da patim i tugujem za njom. Baba i tetka po ocu su neprestano vikale jedna na drugu, i svađale se na engleskom. Mislim da je to razlog, psihološka prepreka, što nikada nisam naučila taj jezik. Čim bih počela da govorim engleski, iskrsavale su mi pred očima baba i tetka, a njihova svađa na omraženom jeziku dugo mi je zvonila u ušima. Nikada nisam saznala razlog tih svađa.
Prijavila sam se za audiciju uz podršku moje drage učiteljice, koja me je bodrila i ulivala samopouzdanje.Znala sam da glumice treba da budu lepe, doterane, lepo obučene, a ja ništa od toga nisam imala.To što nisam lepa manje me brinulo od moje odevne kreacije: engleska bluza, neke užasne pantalone i marama.To je bilo najbolje što sam imala
Kao detetu mnoge stvari su Vam nedostajale, porodica,najviše majka, lepe stvari?
U babinoj kući mi nije bilo lepo ni prijatno. Osećala sam da tu ne pripadam. Tešilo me je verovanje da neću tu zauvek ostati, da će se moj život promeniti. Kako? Nisam znala odgovor na to pitanje, koje sam često sebi postavljala. Znala sam da će se to dogoditi „nekako“, kako je i bilo i kako često biva. Ništa svoje nisam imala, sve lepe stvari dobijala sam od drugih. Nisam bila ni naročito snalažljiva, bila sam usamljena, nesrećna, tužna… Uprkos tome, u dubini duše iskrila je neka nada da će se u mom životu dogoditi preokret i da će ovi dani ostati daleko iza mene. Da neću želeti ni da ih se sećam. To je bila moja vizija koja mi je pomogla da prebrodim teške dane, da sve ostavim iza sebe i da dočekam to bolje sutra, koje sam strpljivo čekala i dočekala.
Bili ste još tada duhoviti , a umeli ste, kako kažete, i da budete drski. Da li je to bila Vaša odbrana ?
Često sam se u školi „ludirala“, stavim u kosu svilu od kukuruza, sednem ponosno kao da imam krunu na glavi, a ceo razred vrišti od smeha. Svi su se smejali osim moje učiteljice koja me je razumela , kojoj je to bilo tužno, a ne smešno. Umela sam da budem i vragolasta, da izigravam klovna u zamenu za bicikl koji sam tražila od drugarice , jedine u selu koja ga je imala, da ga malo provozam.
Ja njoj predstavu, ona meni – bicikl, takav je bio dogovor. Imati bicikl u to vreme bilo je kao imati porše ili neka luksuzna kola, a meni je njeno vozikanje išlo na živce. Nikad pre nisam sela na bicikl, a kad sam ga se dočepala, do uveče joj ga nisam vratila. To je zadovoljilo moju znatiželju za sva vremena i kasnije nikad nisam poželela ni da vozim, ni da imam bicikl.
Jedna od Vaših važnih odluka bila je da pronađete mamu koja je živela u Beogradu.Niste znali ni gde živi, a Beograd niste poznavali?
Život je pun iskušenja. Tetka je otputovala nazad za Ameriku, baba umrla, ja ostala sama. Rešim, idem u Beograd da nađem mamu. Imala sam sreće da u Zemunu u nekoj konjičkoj školi gde sam ušla da se ugrejem, sretnem jednog našeg Švabu iz Erdevika koji je poznavao mamu. Znao je da radi u fabrici šećera. Sutradan me je preveo preko mosta gde me je čekala moja draga mama. Nikada neću zaboraviti taj susret. Zajedno smo dočekale oslobođenje Beograda. Bližio se kraj rata i mama i ja smo sa Prvom proleterskom brigadom peške došle iz Beograda u Erdevik.
Pridružili ste se Prvoj proleterskoj brigadi i to Vas je, na neki način, i usmerilo put glume?
U Erdevik je štab Prve proleterske divizije sa Pekom Dapčevićem, jer se zaustavio Sremski front. Oni su organizovali priredbe, recitatorske izvedbe, a ja sam im se priključila. Pošla sam sa njima kada su krenuli od Sremskog fronta do Sežane, u Sloveniji. U Trstu smo imali koncert, odnosno priredbu na kojoj sam recitovala partizanske pesme. Prvi put sam tada videla more. Potom smo u Zagrebu izvodili neke skečeve, i tad sam igrala moju prvu pravu predstavu „Devojačka kletva“, sa partnerom Predragom Tasovcem. U Zagrebu sam videla i prvo pravo pozorište – Hrvatsko narodno kazalište.
Prvi angažman dobila sam u Gradskom pozorištu u Sremskoj Mitrovici (1949-1951), a potom sam prešla u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu ( 1951-53. 1955-70). Do penzionisanja 1984. bila sam član Ateljea 212 u Beogradu.Naravno, nastavila sam da igram.Nisam baš vodila statistiku, ali sam otprike odigrala oko 300 uloga
Glumica ste već sedam i kusur decenija. Pripadate prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu u klasi reditelja Jurija Ljvoviča Rakitina. Da li se sećate svoje audicije za prijem na studije glume,o kojoj ste šeretski često pričali?
Ko bi to mogao da zaboravi?Prijavila sam se za audiciju uz podršku moje drage učiteljice, koja me je bodrila i ulivala samopouzdanje. Znala sam da glumice treba da budu lepe, doterane, lepo obučene, a ja ništa od toga nisam imala. To što nisam lepa manje me brinulo od moje odevne kreacije: engleska bluza, neke užasne pantalone i marama. To je bilo najbolje što sam imala, a izgledalo je – cirkuski neukusno. Kada sam videla lepe devojke koje su kao i ja došle na prijem, u divnoj odeći i obući, prostrujalo mi je kroz glavu :“… bome, preti mi opasnost….“. Žiri me je gledao zabezeknuto, u neverici, u čudu… Kada su se pribrali, pitali su me:“ Šta ste spremili?“, kažem:„ Katarinu iz „Oluje“ Ostrovskog“. Počnem, ne valja… Kažu:“Hajde izrecitujte nešto“, a to ispade još gore… Spasila me improvizacija. Tu sam dala sve od sebe. Zadatak je bio – moja reakcija na situaciju – „dobila sam telegram, u kome piše da mi je umro brat“. Sa neviđenim žarom igrala sam poštara, čitala pismo i sve ostalo.. Naposletku sam počela da se smeškam. Pitaju me, zašto se smeškam , kažem :“…ja nemam brata…“. Na to su svi počeli gromoglasno da se smeju. Sutradan, u osam ujutru pročitala sam svoje ime na spisku primljenih.
Udali ste se, čim ste diplomirali 1950. Sledeće godine rodili ste sina jedinca Branislava Branu, kako ga zovete od milošte. Nažalost brak nije dugo potrajao?
Često u životu očekujemo jedno, a dogodi se nešto drugo. Andrej Jovanović, inženjer po struci, bio je moja velika ljubav. Oboje smo sa radošću čekali Branino rođenje i to je ubrzo bilo jedino što nas je spajalo. Shvatili smo da nismo jedno za drugo, da se potpuno razlikujemo, da smo drugačiji… Nije bilo ružnih scena, prebacivanja, mučenja… Razdor, odsustvo bliskosti lebdeo je u vazduhu.
Zbog neslaganja naravi, različitih ciljeva izabrali smo najbolje rešenje – razvod. Razišli smo se kad je Brana imao pet godina, tako da razvod nije bio traumatičan za dete. Ostali u kontaktu i prijateljskim odnosima sve do Andrejeve smrti. Nikada se nisam ponovo udala,a Brana je bio i ostao moj voljeni i obožavani sin, moja najveća ljubav.
San Vam se ispunio, ušli ste u svet glume?
U taj magični svet ušla sam preko školskih i svetosavskih priredbi, amaterskih predstava u Omladinskom domu na Čukarici u Beogradui učešćem u kulturnoj ekipi Prve proleterske dovizije. Prvi angažman dobila sam u Gradskom pozorištu u Sremskoj Mitrovici (1949-1951), a potom sam prešla u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu ( 1951-53. 1955-70). Do penzionisanja 1984. bila sam član Ateljea 212 u Beogradu. Naravno, nastavila sam da igram. Nisam baš vodila statistiku, ali sam otprike odigrala oko 300 uloga, od toga oko 160 u teatrima, do filmskih i televizijskih drama i serija. Tumačila sam uloge u našim i stranim delima, klasičnih i savremenih dramskih pisaca, i to u raznovrsnom dijapazonu, od lirskih i karakternih do psihološki složenih, u dramama i komedijama.
Naša generacija je imala vremena da studiozno o svemu promišlja, da radi temeljno…Ne znam, možda se sada više zarađuje ali smatram da je moja generacija bila zadovoljnija , mirnija i spokojnija…Ne kaže se uzalud da svako ima svoje vreme, a svako vreme ima svoje načine rada i življenja
Uvek sa ponosom ističete da Vam je majka bila najveći oslonac u životu?
Majka mi je u svemu bila najveći oslonac. Rastužim se kad pomislim koliko je volela pozorište, a nije doživela da me vidi kao ozbiljnu glumicu. U vreme kada je ona umrla, bila sam početnik, ni ona ni ja nismo znale koliko ću napredovati. Sa njom sam izgubila oslonac koji mi je u teškim trenucima pomagao da prevaziđem sve probleme. U jednom trenutku pomislila sam : „ …nisam sama…tu su moje kolege glumci…“. Tu je bila i divna Mira Stupica koja je verovala u mene, podsticala me da ne posustanem, da idem napred.
Koje su Vaše najznačajnije uloge u pozorištu i na filmu?
Za mene su sve značajne. Dramaturzi i ljudi kojima je to struka izdvajaju : Zitu u Traktatu o sluškinjama,Bisu Zebić u Selu Sakule, a u Banatu, Julu u Pop Ćiri i pop Spiri, Evicu u Pokondirenoj tikvi, Ljubicu u Ljubici,prvo lice množine, Meg u Rođendanu,Katicu u Radovanu III,Gospavu u Čudu u Šarganu, Milicu Njegovan u Korešpodenciji,Nedovnu u Mariji, Simanu u Kamenu za pod glavu, Janinu Jeguljevsku u Majci,, Gđi Gošted u Karolini Nojber i još mnogo drugih.
Od tridesetak filmskih uloga koje sam tumačila , pomenula bih: Pusti snovi, Čuvar plaže i zimskom periodu,Ne naginji se van,Radio-Vihor zove Anđeliju,Salaš u malom ritu,Majstori, majstori,Široko je lišće,Veliki transport,Balkanski špijun,Sježaš li se Dolly Bell, Jagode u grlu, Lepota poroka, Život radnika….
Od televizijskih uloga igrala sam u pedesetak filmova i drama i isto toliko u serijama.
Za svoj rad dobili ste najveće esnafske nagrade i priznanja?
Da, zamorno je i nabrajati ih: Dobričin prsten, Nagradu Žanka Stokić,Zlatnog ćurana,Nagradu Pavle Vuisić,Statuetu Ćuran,Statuetu Joakim Vujić, dve Sterijine nagrade,dve Zlatne Arene, Nušićevu nagradu… Nagrada „Paja Jovanović“ za životno delo me je naročito iznenadila jer sam je dobila od Vojvodine, od moje Vojvodine. Nagrada se dodeljuje u okviru „Novi Sad evropska prestonica kulture“ a mene je posebno obradovala jer je to prva nagrada kojom me je Vojvodina počastvovala za životno delo. Svaka nagrada mi je draga, ali su posebne one koje dolaze spontano kao recimo, kad mi je u šetnji Zagrebom,jedan mladić doviknuo: „ Danice, znaš li ti gde je Vinča’“ ( to je inače replika iz “Balkanskog špijuna“). Osmehnem se i odgovorim: „Znam, a vi?“, što nije replika iz filma, na šta se svi slatko nasmejasmo. A takvih dragocenih priznanja bilo je bezbroj…
Po rođenju ste borac, po misiji glumica, mezimica Talije i Melpomene, posedujete talenat i potencijal, putem reči i pokreta dočaravate refleksiju duše. Velika vrednost Vaše igre je umeće da proniknete u karakter lika i da ga svojom magijom dočarate publici?
To je kod mene prirodno. Bog me je obdario da mogu da igram uloge svih fahova,od vesele igre do crnohumorne tragedije, od drame do tragedije. Talenat nije dovoljan, potrebno je da se glumac stalno nadograđuje, da uvećava svoje znanje da bi dosegao glumački autoritet. Meni je kompliment kad o meni govore kao o oličenju srpske glumačke umetnosti, ili kad me nazovu – Majstorom glume. Kažu da sam i majstor za detalj. Prezadovoljna sam kad i najmanju epizodu uzdignem do prvorazredne, za publiku atraktivne i upečatljive role.
Važno je jedno, narod, ni ruski ni ukrajinski nije kriv ni za šta.Narod niko ništa i ne pita.A narod je taj koji plaća i strada.Tako je bilo oduvek u svim ratovima i međuzemaljskim sukobima.Nadam se da će se naći neko pametno i prihvatljivo rešenje za obe strane, za sve koji bi mogli da na „ovaj“ ili „onaj“ način da ispaštaju zbog tih razmirica
Bez obzira na veličinu uloge, uvek ste u centru gledaočeve pažnje?
Mislim da je to pitanje energije koju prenosim na scenu i publiku. Glumim što jednostavnije, prirodnije… Tragam za osobinama lika , često duboko skrivenim u njemu, i kad proniknem, stilizujem ih na svoj način, da to bude originalno. To je istraživački posao koji daje rezultate i pomaže mi da nađem najbolja glumačka rešenja za ulogu koju igram.
Važite za odmerenu, tihu, diskretnu i učtivu ženu, a u javnosti ste uvek primećeni. Ljudi na ulici, u prolazu se naprosto „lepe“ za Vas, prilaze,žele da razgovaraju. Saslušate ih strpljivo i uvek sa osmehom?
Sve su to pristojni ljudi, dragi i presrećni što mogu sa „svojom“ glumicom da se vide u ambijentu van teatra. Mnogi su oduvek voleli moju jednostavnost, temperament, spremnost za šalu. Po prirodi sam komunikativna i razgovorljiva, spontana. Kao da imam neki magnet da privlačim ljude. Više volim što je tako, nego da okreću glavu od meneSada, zbog corone retko izlazim. To je razumljivo, treba se čuvati.
Oduševljeni ste novom generacijom glumaca, što nije svojstveno starijim kolegama koji uvek misle da je njihova „klasa“ bila najbolja?
Mi smo zaista oduvek imali sjajne glumce, imamo ih i sada, a imaćemo ih i u budućnosti. Stigla je sjajna generacija mladih glumaca, vaspitana, obrazovana… Uživam da pratim kako se razvijaju i rastu ti mladi ljudi. Vidim da su opterećeni zadacima, da trče s jedne na drugu televiziju, što im oduzima vreme za druženje. Sada se brže živi i brže radi. Naša generacija je imala vremena da studiozno o svemu promišlja, da radi temeljno… Ne znam, možda se sada više zarađuje ali smatram da je moja generacija bila zadovoljnija , mirnija i spokojnija… Ne kaže se uzalud da svako ima svoje vreme, a svako vreme ima svoje načine rada i življenja.
Imali ste mnogo prijatelja i kolega sa kojima ste bili – prijatelj. Sigurno Vam nedostaju?
Od svega što umetnici urade ostane u ljudima, a to nikada ne nestane. Radila sam sa Zoranom Radmilovićem, a sećanje na njega je za mene više od uspomene. Prijateljstvo sa Danilom Batom Stojkovićem morali ste da zaslužite, on je bio moj suprug na sceni. Nedostaju mi moj Petar Kralj, Pavle Vuisić,Miroslav Antić, Ružica Sokić, Mira Stupica…. Mnogi meni dragi…
Posedujete neverovatnu moć transformacije?
Možda je za to zaslužna nekakva „sremačka“ crta u mom karakteru, ko zna. Sa zadovoljstvom sam oživljavala lepotu jednostavnih nepoznatih „heroina“, neupadljivih žena, majki, fabričkih radnica, seljanki… Moje žanrovsko opredeljenje su karakterni likovi žena sa našeg podneblja sa komičnim valerima. Mnoge moje uloge poput Belinde, Zite, Bise Zebić, Ikonije,Ljubice, Simane, Tetka Slavke, Dane Kandilarke, Marije… te male bezimene žene uspevala sam da tumačim tako da postanu značajne i upečatljive. To je čitava galerija raznorodnih likova i raznoznačnih karaktera. One su me privlačile i ja sam im davala svo svoje umeće, novi život. Život koji se pamti. Upravo zbog tih njihovih osobina dopala mi se monodrama Ljubica,prvo lice množine.
Ne razmišljam o godinama.Ne bojim se smrti.Spremna sam za put, ostalo je još par stanica dok ne stigne moj voz. Ne žurim se.Dok se to ne desi, živim uobičajeno.Rano ustajem, zasladim se medom, uz čašu vode, popijem kafu i popušim cigaretu
Da li Vas je uplašila corona, bolest koja je zahvatila sve zemlje i sve uzraste?
U početku sam se pridržavala svih propisa, uverena da to neće potrajati. Vreme sam ispunjavala sređujući moju biblioteku, ličnu dokumentaciju i papirologiju koja se uvek nakupi , a nikada nemam vremena da izdvojim važno od nevažnog i pobacam suvišno. Potrepštine sam dobijala od službe koja je za to zadužena, ništa mi nije nedostajalo. Kako je vreme prolazilo, vidim, ovo se neće skoro završiti. Zidovi su počeli da me guše, a onda su me pozvali da snimam i ja sam odlepršala.
Korona još nije prošla , a već smo suočeni sa novim problemom : rusko-ukrajinskim sukobom.I to je, kao i korona, preraslo u svetski problem?
Ne želim da komentarišem političke razloge za sve što se dešava, jer na to svakako ne mogu ni da utičem. Važno je jedno, narod, ni ruski ni ukrajinski nije kriv ni za šta. Narod niko ništa i ne pita. A narod je taj koji plaća i strada. Tako je bilo oduvek u svim ratovima i međuzemaljskim sukobima. Nadam se da će se naći neko pametno i prihvatljivo rešenje za obe strane, za sve koji bi mogli da na „ovaj“ ili „onaj“ način da ispaštaju zbog tih razmirica. Kroz istoriju znamo da su pojedine zemlje podlegale tuđim uticajima, uticajima velikih sila. Država mora da zna šta je dobro za nju i njen narod i da se time rukovodi. Ne treba niko nikom da kroji sudbinu, neka svako bude svoj krojač.
Kako se osećate kao naša aktivna, najstarija glumica?
Srećna sam kad me zovu da snimam, i radiću dokle god me ljudi budu hteli. Za mene je rad život. Živim da bih radila i radim da bih živela. To je ono što me pokreće, daje smisao životu… Dokle god radiš, dotle si živ. Za mene je rad „zakon života“. To je moja deviza. Svakako treba poštovati svoje godine. Sporazumeti se sa njima. Starost mora biti dostojanstvena, treba joj ugađati, ne smete joj ništa uskraćivati, naprotiv – dati joj sve što zaslužuje. Posvećenik sam svog posla ali u svemu treba postupati mudro i razborito.
Čemu dugujete dugovečnost, i u desetoj deceniji, uprkos muštikli, krepki ste mentalno i fizički?
Ne razmišljam o godinama. Ne bojim se smrti. Spremna sam za put, ostalo je još par stanica dok ne stigne moj voz. Ne žurim se. Dok se to ne desi, živim uobičajeno. Rano ustajem, zasladim se medom, uz čašu vode, popijem kafu i popušim cigaretu. Pušenje je moje zadovoljstvo. Onda doručkujem. Puno čitam, puno radim,interesuju me dnevni događaji, dešavanja u kinematografiji, teatru, volim da sam u svemu u toku.
By Zorica Todorović Mirković, Naslovna fotografija: ATA Images Antonio Ahel
