Mapa sajta

Više...

Namik Kabil, pisac i reditelj

Još uvijek životarimo recidive tragičnog rata

Njegovih pet romana svrstali su ga u...

Dr Nele Karajlić, muzičar i pisac

Bosna sa dva paralelna sveta

U ranoj mladosti je muzika bila njegovo...

Irina Subotić, art historian

Kultura pala na ispitu

Bila je kustos u dva najveća muzeja...

Slobodan Šnajder, pisac

O Titu danas mislim bolje nego onda

Jedan je od najvećih majstora pisane reči...

Vesti

Ambasador Švajcarske Urs Šmid u oproštajnoj poseti predsedniku Vučiću

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić primio je švajcarskog ambasadora u Beogradu Ursa Šmida i rekao da se nada da će...

Potpisan Memorandum o razumevanju između EU i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama

U Beogradu je tokom Samita o održivim sirovinama potpisan Memorandum o razumevanju između EU i Srbije o strateškom partnerstvu...

Bajden pismom odustao od predsedničke trke

Američki predsednik Džo Bajden završio je svoju kampanju za reizbor nakon što su kolege demokrate izgubile veru u njegovu...

Srbija i Egipat potpisali Sporazum o slobodnoj trgovini

Srbija i Egipat potpisali su u Kairu Sporazum o slobodnoj trgovini između dve zemlje i još 10 bilateralnih dokumenata...

Dodatnih 18 miliona dolara od Sjedinjenih država za razvojno partnerstvo sa Srbijom

Danas su Sjedinjene Američke Države, preko Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), najavile dodatnih 18 miliona dolara razvojne pomoći...

Marina Rajević Savić, tv autor

Biti hrišćanin – to je cilj i zadatak

Sa svojom emisijom Dok anđeli spavaju ispisala je istoriju jugoslovenske i srpske televizije. Osobenim stilom i umećem, predstavila je publici najznačajnije ljude iz svih oblasti stvaralaštva, najveće umove i velikane umetnosti. Njoj su pred kamerama svedočili patrijarsi Pavle, Irinej i Porfirije. Mlada se udala za fudbalsku legendu Duleta Savića sa kojim ima dvojicu sinova, a oni su joj podarili petoro unučadi.

U Peći je rođena i tu je provela prvih šest godina života. U njoj i danas žive boje i mirisi rodnog grada, kao da čuje glas hodže iz džamije koja se videla sa terase njene kuće, kao da gleda pred sobom svoju drugaricu Mahiju – Šiptarku, kao da čuje zov gugutki iz bašte. Prvi put je patila kada je napustila Kosovo i Metohiju, druga dva puta kada je napuštala Beograd i odlazila sa roditeljima i suprugom u inostranstvo. Marina Rajević Savić (63) posle više od četiri decenije braka oseća isto – ljubav i predanost, radost i posvećenost, privrženost svom suprugu, jedinom muškarcu sa kojim je poželela da ima decu, onom sa kojim se ostaje do kraja života.

Po mnogo čemu, Marina je jedinstvena na malom ekranu. Kad se pojavila, bila je veoma mlada, prefinjene lepote i suptilna u ophođenju. Plenila je šarmom, mirom i inteligencijom, svoj jednostavni izgled nije potencirala viškom šminke ni vrištećom garderobom. Televizija Beograd je koristila njene novinarske i voditeljske sposobnosti onoliko koliko je to Marina prihvatala.

Zlatna bašta Rajevića, Peć

Pravila je pauze odlazeći sa mužem u inostranstvo, rađajući i podižući sinove, Uroša i Vujadina, vraćala se poslu kad bi ga se uželela.

Njena izuzetna karijera traje sa uspehom koji je utemeljila emisijom  „Dok anđeli spavaju“ za koju se s pravom može reći da je kultna. Emitovana je najpre na Trećem kanalu Televizije Beograd, potom na BK Televiziji, pa na Studiju B, gde je (na radiju) i počela karijeru još kao učenica srednje škole, i na Televiziji Hram. Poslednjih godina ’Anđele’ gledamo na Sputnjiku.

Dušan nikada nije bio kočnica mojoj karijeri, naprotiv, u svemu me je podržavao i pomagao mi

Marina je potomak Rajevića, jedne od najuglednijih srpskih porodica sa Kosova i Metohije. Njeni preci su poreklom iz Peći, a ona je rođena u neposrednoj blizini Pećke patrijaršije. Ona je dete iz Zlatnog vrta Rajevića. Tako se zvao jedan od najlepših parkova na Balkanu, koji je bio pod zaštitom države, a nastao je kao delo njenog pradede Živka. On je iz celog sveta donosio biljke i drveće i sadio ih, oblikovao, a o vrtu Rajevića i o čuvenoj crnoj ruži iz ovog vrta, napravljena je dokumentarna emisija na Televiziji Beograd. Da bi nalikovao Versaju ili Šenbrunu, o vrtu su se potom starali i Marinini baka i deka, a zatim i drugi članovi porodice Rajević. Baka Vera je bila čuveni profesor francuskog jezika o kojoj se i danas širom nekadašnje Jugoslavije priča kao o jedinstvenoj dami, a deda Milorad je bio bankar:

«Pradeda Živko je bio bogati trgovac zaljubljen u botaniku, koji je putovao po svetu i odatle donosio najrazličitije rastinje. Za njegova života je 14 baštovana održavalo taj vrt. Pamtim da sam kao dete dok se igram morala da pazim na cveće, na šimšire, da ne rasturim šljunak po stazama. Bazen sa vodom je bio besprekorno čist, lampioni su sijali i ceo vrt je bio osvetljen. Imala sam šest godina kada smo došli u Beograd, ali sve što sam do tada doživela savršeno pamtim. I kada su mi roditelji saopštili da se selimo za Beograd, to sam veoma teško primila. Dolazila sam svake godine tokom zimskog i letnjeg raspusta u Peć kod bake i dede, a posle dedinog upokojenja 1984., kod bake koja je živela do 1994. godine. Imala sam divno društvo i veoma dobru drugaricu Šiptarku. Uzbuđivalo me je kada čujem hodžin glas sa džamije. Sve je, nekako ličilo na idilu.»

Marina i Dušan na venčanju

Od te idile danas je ostala činjenica da u Peći nema više ni jednog jedinog Srbina (osim monahinja u Pećkoj patrijaršiji), a da je u Zlatnom vrtu Rajevića, pre nego što je uništen, izbrojano 37 Šiptara koji seku drveće i raznose kući za ogrev:

«Moja najlepša sećanja iz detinjstva vezana su za Peć. Osećala sam posebno uzbuđenje kada bih prilazila svom gradu. Danas, pri samoj pomisli na njega, sva zatreperim. Setim se planine Čakor, Bistrice, Pećke patrijaršije, svih tih čarobnih boja i mirisa, ukusa i zvukova i kao da ožive u meni ono vreme, i oni ljudi, ona mesta čarobna, za mene jedinstvena, uzvišena, moja. Slično uzbuđenje sam osetila i u Hercegovini. Vladika Atanasije Jevtić mi je rekao da je to zato što su Kosovo i Metohija i Hercegovina svete zemlje, natopljene mučeničkom krvlju i molitvenim suzama »

Marina je imala 12 godina kada je sa roditeljima otišla u Pariz gde je otac bio predstavnik Centrotekstila:

«I taj mi je odlazak teško pao. Kao i deset godina kasnije, kada sam sa Dušanom opet na duže otišla u Francusku. U stvari, ja teško odlazim i kad god negde odem, tugujem za svojom zemljom. U dvanaestoj sam tugovala za drugaricama i drugovima iz odeljenja, pa nisam prihvatila da preskočim razred, što sam mogla kao odličan đak, jer sam htela kada se vratim da budem opet sa njima u istom razredu. Posle godinu dana boravka u Parizu imala sam najbolje ocene. Istovremeno sam išla na balet u čuvenu baletsku školu Sal Plejel, kod gospođe Vere Krilove, koja je bila veoma stroga, ali me je volela i posle redovnih časova dodatno je radila sa mnom. Molila je moje roditelje da mi dozvole da ostanem u Parizu u ovoj školi baleta i kada se oni vrate za Beograd.

Privatno, patrijarh Pavle je bio jedan razdragan, iskričav i neverovatno duhovit čovek

Maja Sabljić, potonja glumica, bila je Marinina dobra drugarica u gimnaziji. Delile su istu sudbinu: jedini očevi koji su svojim ćerkama dozvoljavali izlaz samo do devet uveče, bili su Branislav Rajević i Steva Sabljić:

„Nije vredelo da molimo, mogle smo samo da plačemo jer oni nisu popuštali. Moji roditelji su bili i nežni i strogi. Ja sam bila nemirnija od svog brata i povremeno je radio i prutić, čemu je mama bila sklona kad bih popustila u školi. Ne mislim da je to bilo loše, niti su to bile neke batine. Samo mala opomena da se uozbiljim. Tata je budno pratio šta radim, brinuo za mene kao što se u patrijarhalnim porodicama brinulo za žensko dete, i na sve to ja sam rano počela da radim na radiju „Studio B“. On me je vozio u Beograđanku na posao i vraćao sa posla.“

Kada je kasnije podizala sinove, trudila se da glumi strogost, ali joj nije polazilo za rukom. Dobro je da je Dušan bio tu u svakom trenutku:

„Dušan je bio pravi autoritet za decu. I dobro je da se nije ni malo promenio kad su kasnije dolazuli unuci – Andrej, Lena, Adrijana, Mihajlo i Anika. Sa istim autoritetom se odnosio i prema njima. Ja nisam umela prema deci da budem stroga kao što su bili moji roditelji prema meni, ali sam zadovoljna u kakve su ljude izrasli.“

Zbog baleta kojem se još neko vreme posvetila kada se vratila u Beograd, drugovi su je zvali Marina balerina. Jednom je kao gost emisije za srednjoškolce pričala na Studiju B o baletu i uredniku Aleksandru Kostiću se jako dopao njen glas. Ponudio joj je da vodi emisiju ’Prekobrojni čas’.

Marina and Dušan with their son Uroš and granddaughter Lena (left)

Ubrzo su je pozvali na Televiziju Beograd, imala je nepunih 18 godina, i tako je počela jedna uspešna televizijska karijera.

 «Sve se dogodilo nekako spontano, uprkos mojim željama da postanem balerina ili lekar. Preovladala je moja radoznalost, potreba da istražujem i proučavam ljude i pojave, da ovekovečim fotoaparatom ili kamerom događaje, da svoj doživljaj prenesem drugima.“

Kada je prvi put prekinula karijeru imala je 22 godine i veoma uspešno je radila Vikend program na Televiziji Beograd, emisiju koja je išla uživo i u kojoj je plivala kao riba u vodi:

«Bilo mi je teško da sve napustim i odem sa Dušanom u Francusku. Žao mi je bilo da se odvojim od roditelja, od prijatelja, jednostavno, ja nikada nisam imala potrebu da napustim Beograd. Meni je u tom svetu bilo lepo i bajkovito, ali sam stalno imala potrebu da se vratim.»

Grandchildren Adrijana, Lena, Anika, Andrej i Mihajlo, and son Vujadin (right)

Kad je rodila Uroša, njenim životom su ovladali mir i zadovoljstvo. Tri godine kasnije je došao na svet i Vujadin. Htela je još, ali je treće dete izgubila u petom mesecu trudnoće. Sanjala je da ih ima petoro. Sve više je bila majka i supruga fudbalske crveno-bele legende Duleta Savića:

«Tada mi je pomalo smetalo kada bi neko umesto da kaže čime se bavim, rekao samo da sam supruga Dušana Savića. Danas, kad bih mogla da vratim film, nimalo se ne bih protivila kada bi me predstavili samo kao suprugu Duleta Savića.

Za svog supruga kaže da je toliko autentičan i svoj da i kad ona misli potpuno suprotno od njega, on ume tako da brani svoj stav da njoj to bude simpatično:

«Dušanovi životni stavovi su čvrsti i nepomerljivi. S druge strane, on nikada nije bio kočnica mojoj karijeri, naprotiv, u svemu me je podržavao i pomagao mi. Naravno, splet okolnosti je presudio da odemo u inostranstvo, ali bilo je prirodno da u tom trenutku ja podržim Dušanovu karijeru.»

Život je mnogo bolji ako nema onog velikog ega koji podrazumeva da polazimo od sebe i da je samo ja u prvom planu

Za mnoge televizijske gledaoce Marina Rajević Savić je bila prva koja je na male ekrane dovela crkvene velikodostojnike da bi sa njima razgovarala o najpre o životu, a potom o veri. Zahvaljujući njoj, mnogim vernicima je patrijarh Pavle postao draži, a ateistima bliži. U početku joj je Dušan bio od pomoći kada je htela da se bavi nekim verskim temama ili razgovara sa pojedinim ljudima iz Srpske pravoslavne crkve. On je lično poznavao i patrijarha Germana i mnoge vladike. Njeno interesovanje za ovu oblast podrazumevalo je iščitavanje duhovne literature, druženje sa ljudima iz Crkve, neprestano usavšavanje:

„Nije lako živeti pravim hrišćanskim životom, imati svest o sebi i svom poreklu, o svojoj veri i tradiciji, imati razumevanje i poštovanje i za one koji to nisu, za pripadnike druge vere, voleti ljude, prijatelje, ali i neprijatelje, biti spreman na žrtvu zarad ljubavi, imati smirenje, biti strpljiv i hrabar. Biti hrišćanin – to je cilj i zadatak.»

With Serbian Patriarch Porfirije

Marinin govor je oplemenjen verom u Boga, njeni razgovori sa patrijarsima Pavlom, Irinejem i Porfirijem su najdragocenija svedočanstva i ostavština o ovim crkvenim velikodostojnicima. Prvu emisiju sa patrijarhom Porfirijem radila je 1996. godine kada je bio iguman manastira Kovilj i od tada su, do danas, raznim povodima, više puta razgovarali. Opisuje ga kao nežnog, brižnog i osećajnog:

„Tako sam ga prvi put doživela, takav je i danas. Pratila sam njegov postepen razvojni put, od igumana, preko mitropolita u Zagrebu, do Patrijarha. Taj boravak u Zagrebu je bio ozbiljna škola, ogroman doprinos poboljšanju odnosa dveju crkava i dva naroda. Uverena sam da je on bio naš najbolji diplomata u Zagrebu, čovek koji ume sa ljudima jer se tome učio još dok je bio iguman u manastiru. Sve dobro što je radio u svojoj eparhiji preneo je kada je došao u Zagreb, samo na jednom višem nivou. A onda je to nastavio do danas.“

Najlepše uspomene Marina čuva iz susreta sa patrijarhom Pavlom, voljenim poglavarom srpske pravoslavne Crkve. Marinina baka Vera je pevala u horu Pećke patrijaršije, patrijarh je poznavao i to je bila najbolja preporuka da prihvati razgovor sa njenom unukom:

„Privatno, patrijarh Pavle je bio jedan razdragan, iskričav i neverovatno duhovit čovek. Znala sam da lepo peva, čula sam da lepo svira na gitari i molila ga da nešto odsvira, ali nije prihvatio. Patrijarha su voleli i oni koji nisu verovali u Boga, ali su verovali Patrijarhu. To je pokazala u njegova sahrana koja se pamti kao izliv ogromne ljubavi naroda. I u onom najgorem među nama, tog dana je proradilo zrnce dobrote da bude tamo, u toj tišini. Dobrica Ćosić je taj događaj nazvao trijumfom vrline.“

Uverena sam da je patrijarh Porfirije bio naš najbolji diplomata u Zagrebu

Marina poseduje tu retku veštinu da u vreme akanja i njakanja, na televiziji ume da razgovara sa ljudima. I da ih prikaže gledaocima prilično ogoljene, ali ne i povređene. Na pitanje kome bi se ona tako ispovedala kao što su se njenu sagovornici njoj poveravali, odgovara:

«Nikome. Ne znam takvu osobu. Možda, eventualno, Draganu Babiću, da me je to za života pitao. Znate, ja se uvek setim svog divnog kolege  Svetolika Skaleta Mitića, televizijske legende, jednog od prvih novinara i voditelja Dnevnika Televizije Beograd, koji je umeo da kaže kako bi najatraktivniji intervju sa mnom napravila Marina Rajević Savić. Bio bi to pravi kontrast dve Marine koje postoje u meni, gde prva Marina odmah poništava onu drugu. Mada ne verujem u horoskop, to svi pripisuju znaku bliznaca u kome sam rođena.»

To šta je Marina uspevala u svojim emisijama, malo kome je polazilo za rukom. Jedna od antologijskih je ona sa pesnikinjom Mirom Alečković  (1924-2008) koja je prvi put javno progovorila o svojoj višedecenijskoj ljubavi sa slovenačkim književnikom i prevodiocem Cirilom Kosmačem (1910-1980), koja je trajala dok je svih tih godina bila u braku sa slikarem  Savom Nikolićem (1920-1981) sa kojim je imala troje dece. Jedno od njene dece, novinarka Neda Nikolić o tome je svedočila pred kamerama.

With son Vujadin and daughter-in-law Mirka Vasiljević

„Mene je fasciniralo kako je ona govorila. Kao da je sada slušam kako opisuje svoju mamu, smernu, mirnu, odmerenu, a kad bi se pojavio Ciril ona bi postajala razdragana, vesela, crvena u licu…Ta ćerka, koja je nažalost rano preminula, bila je svedok te majčine ljubavi i slojevitosti njene ličnosti. To je zaista bila priča za roman.“

Poslednjih godina, Marina svoju emisiju ’Dok anđeli spavaju’ emituje na Sputnjiku. Ima jednako zanimljve goste i veliku gledanost, a posebno je zadovoljna kada razgovara sa mladim ljudima koji se rano žene i udaju i veliki su pobornici braka. Kaže da ih je puna Srbija i da su oni jedan od dokaza normalnosti naroda koji ima budućnost. Marina se njima divi baš kao i svojoj snahi, glumici Mirki Vasiljević, majci četvoro dece, jer je imala više ženske mudrosti i mudrosti za život u 21. godini, nego ona u njenim godinama:

„Svi znamo da nijedan brak nije idealan, niko od nas nije idealan, ali život je mnogo bolji ako nema onog velikog ega koji podrazumeva da polazimo od sebe i da je samo ja u prvom planu. Kako bi bilo da se okrenemo onom drugom pored sebe, da se njemu damo i priklonimo? Ako tako gledamo na život udvoje, možemo da dobijemo i više nego što očekujemo. I možemo deci da ulijemo sigurnost i poverenje.

Naši sinovi su kao veoma mladi zasnovali svoje porodice. Dušan i ja smo danas sami u stanu i uživamo jedno u drugom. Dočekujemo decu i unuke, rodbinu i prijatelje, i radujemo se svakom novom danu. Zar u tim malim stvarima nije smisao života?