Ona je jedna od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih kompozitorki savremene muzike, esejista, bila je uspešna direktorka Bemusa, državna sekretarka u Ministarstvu kulture, jedna od osnivača festivala čija deviza je muzičkim BUNT-om protiv poslušnog društva. Njen deda je bio lekar, pesnik i prevodilac Svetislav Stefanović, njena baka Milana Bota Stefanović koja studirala pedagogiju i psihologiju u Cirihu, bila je potomak porodice malih plemića iz Erdelja. Ivana je ćerka estetičara i pisca Pavla Stefanovića i profesorke klavira Vere Bogdanović, i majka jedne uspešne ćerke
Kao dete je svirala violinu, sa 17 godina je upisala Muzičku akademiju, jednostavno, bilo je predestinirano da će se baviti muzikom. Nikada nije razmišljala šta će raditi, jer se muzika podrazumevala. Prva, studentska kompozicija Ivane Stefanović, Tri stava za klavir, izvedena je zajedno sa delima studenata Akademije muzičkih umetnosti na koncertu u zgradi starog Ateljea 212. Završila je kompoziciju u klasi Enrika Josifa, studirala je i violinu u klasi Aleksandra Pavlovića, a usavršavala se kao stipendista francuske vlade u Parizu. Njena dela su izvođena u Jugoslaviji, u zemljama Evrope, u Izraelu, u SAD, u Rusiji, ali i u Kazahstanu, Siriji…Napisala je muziku za više od 40 pozorišnih komada koji su igrani u Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom, Ateljeu 212, Zvezdara tetatu…
Pomenimo samo Eshilovu Orestiju, Šekspirove Magbet i Romeo i Julija, Dugo putovanje u noć Judžina O Nila, Lagume Svetlane Velmar Janković…Prisustvovala sam njenim počecima krajem sedamdesetih godina prošlog veka, u emisiji Muzički atelje TV Beograd čiji sam bila voditelj zajedno sa kompozitorom Zoranom Hristićem. Njen radio dramski projekt Veliki kamen doneo joj je 2017. godine svetsku, glavnu nagradu Prix Italia za radio i televizijsko stvaralaštvo, Iste godine je za isto delo dobila nagradu Stevan Mokranjac, i to je tek deo priznanja koja je osvajala tokom više od četiri decenije stvaralaštva.
Puno je vremena Ivana Stefanović (1948) provodila sa ocem Pavlom Stefanovićem koji je pripadao onom krugu svestranih srpskih intelektualaca kao što su bili Stanislav Vinaver ili Milan Kašanin, pisao je likovnu i muzičku kritiku, književne eseje. Bio je među prvima koji je podržao apstraktnu umetnost i njena revolucionarna svojstva na tlu nekadašnje Jugoslavije. Svoju, od malena nadarenu kćer, Pavle je držao za ozbiljnog sagovornika:
„Moje vaspitanje bilo je sasvim atipično i nestandardno. Kao malu, čuvao me je otac dok je majka držala časove klavira u muzičkoj školi Mokranjac. Otac me je čuvao tako što je bio za svojom pisaćom mašinom, a ja se zabavljala ispod njegovog radnog stola ili tako što je sa mnom pričao o temama koje su njega okupirale, o kojima je mislio: prepričavao mi knjige (Kami, Sartr…), čitao mi narodne pesme, objašnjavao muziku ili opisivao upravo pročitan tekst nekepozorišne drame. Živeli smo u dve sobe u zajedničkom stanu što znači da nije mogla da bude izgovorena ni jedna reč među roditeljima ili njihovim prijateljima, a da je ja ne čujem. Bili su to vrlo lepi intelektualni ali i sasvim obični razgovori, jer su među prijateljima bili izvanredni ljudi, uglavnom umetnici, pisci, kompozitori, glumci, ali i seljanka sa pijace koja je donosila sir. To je bilo vreme nade da su ljudi jednaki, bez obzira na rasu, boju, religiju, ateizam ili obrazovanje. Otud je dolazio ovaj idealistički stav o ljudima kao braći iz Šilerove Ode radosti koju je posle komponovao Betoven.
U mojim mladim danima žene umetnici, žene direktori, žene urednice bile su svuda prisutne. Neke važne umetnice dolazile su u našu kuću i moj otac smatrao ih je više nego ravnopravnim
Sve se to negde slagalo. I danas znam gde je – u meni. Inače, porodica koja me je vaspitavala bila je pritisnuta problemima svakodnevnice i u tom smislu sasvim obična.”
U takvoj porodici je učena humanizmu, empatiji, razumevanjui, ako treba, pomoći drugima. Snaga razuma, vrlina mašte, to je ono što su roditeljinastojali da jojpredaju. Ivana ima iz prvog braka kćer Anu kojaje sociolog, diplomirala je na Prinstonu a magistrirala u Švajcarskoj, gde i danas živi. Vrlo je obrazovana i, kao mnogi mladi ljudi danas, govori više jezika:
“U svom poslu ona se sreće sa osobama i zajednicama koje su drugačije od nas, imaju neke druge običaje i druge bogove i često su siromašni. Odlična je s ljudima, ne samo u svom poslu i ja se neizmerno njome ponosim. Ne verujem da bi mi odobrila da je ‘reklamiram’ više od ovoga.”
Odavno je Ivana udata za Zorana S. Popovića, diplomatu u penziji, koji je bio ambasador u Jordanu, Siriji, Turskoj i Rumuniji. Posle boravka u Siriji, objavila je knjigu Put u Damask, nastalu kao oblikovanje zapisa iz te zemlje:
„Nisam pisala knjigu, već beleške koje je trebalo da mi pomognu u memorisanju jedne potpuno nove oblasti, a Bliski istok je to. Kada se završio moj boravak u Damasku, pomislila sam da bi to, potencijalno, mogla biti knjiga.Pisanje muzike i tekstova prave jako dobar balans. Radeći jedno, odmaram se od drugog, ili se zaželim onog drugog. Prija mi taj dupli put.“
Ne bih da idealizujem to vreme u kojem je bilo mnogo svakojakih stvari, ali pitanje ženske ravnopravnosti je u socijalizmu bila stvarnost
Posebno je zanimljiva knjiga Ivane Stefanović Privatna priča, koja na više od 500 stranica predstavlja porodičnu sagu nastalu na osnovu 8.000 stranica rukopisa koji su ostali u koferu njene tetke, i u kojima je sakupljen istorijat njenih porodica Bota i Stefanović. Idući za tim dokumentima, Ivana je dopunjavala priču o njima. Tu je i izuzetan lik Ivanine bake Milane Bota Stefanović, studentkinje psihologije, suruge lekara i pisca Svetislava Stefanovića:
“Knjiga Privatna priča, prema sadržaju jednog kofera nastala je u periodu dok je moj muž bio u svom poslednjem, četvrtom po redu, ambasadorskom mandatu, toga puta u Rumuniji. Više od tri godine boravka u toj zemlji bila sam usredsređena najpre na istraživanje a potom i na pisanje ove knjige. Ali, nije mi od početka bilo jasno u šta se upuštam. Onaj porodični kofer koji spominjem u naslovu bio je pun dokumenta, pisama i drugih papirakoje sam prenela iz Beograda u Bukurešt kada smo krenuli. To što sam htela da uradim izledalo je sasvim bezazleno, da ljudi kada odu u penziju treba da srede svoje nasleđene papire.
Tek kako sam odmicala u radu, shvatila sam da moram da napišem knjigu jer su dokumenta govorila mnogo više nego o samo jednoj porodici. Govorili su o srpskom društvu, jeziku, politici, o odnosima među ličnostima, partijama, govorili su o cenama, sahranama, udajama, velikim događajima i ratovima kroz koje su se prelamali mali životi običnih ljudi, o kulturi, obrazovanju, devojkama koje bi da studiraju, o slavnim ličnostima ali i sasvim ne-slavnim pojedincima.
Najveći izazov istraživanja bila je davna prošlost i to upravo tu, u Rumuniji, jer život je sredio da sam u koferu dobila putokaz da je jedna grana mojih davnih predaka iz Transilvanije (Erdelj). Tako sam stigla do 16. veka kada tim precima kralj Žigmund Batori daje ugarsko plemstvo, oni postaju vlastela i dobijaju grb sa gavranom na grani i travkom u kljunu.”
U stvaralaštvu sam išla uvek samo svojim putem, prilično usamljena. Takođe, osećam se dobro kada se setim koga sam dovela u Beograd kao umetnički direktor BEMUS-a a posebno kada vidim kako desetak mladih ljudi sa autizmom peva na koncertu u okviru festivala BUNT
Ivanina baka Milana Bota Stefanović bila je, za svoje vreme veoma obrazovana mlada devojka. U pismima je Ivana naišla na opise njenih odlazaka u pozorišta, na pažljivo odabiranje knjiga, na učenje jezika, bavljenje sportom, odlaženje u inostranstvo da bi se upoznala strana kultura, na časove klavira koji su od nje napravili pijaniskinju sa zavidnim repertoarom…U Cirihu gde je studirala na Univerzitetu pedagogiju i psihologiju, Milana je stekla i nekoliko životnih prijateljstava, među njima sa Milevom Marić koja će uskoro postati Ajnštajn:
“Ipak, nemam utisak da je moja baka Milana bila po nečemu posebna. Ona je jednostavno imala vaspitanje na kome treba čestitati ne samo njoj nego i njenim roditeljima.”
Ivanin deda dr Svetislav Stefanović je ubijen oktobra 1944. godine i do danas mu se ne zna grob:
“Srećna sam da mogu da objavim da je moj deda Svetislav Stefanović pre nekoliko dana rehabilitovan od strane Skupštine Srpskog lekarskog društva i da su mu vraćena sva prava koja sleduju predsedniku SLD u više mandata.”
Kogično je upitati se koliko je baki Milani bilo teško da osvaja slobodu u društvu u kome su vladali muškaraci? Ivano nudi dragocen odgovor:
“Od kako sam malo zavirila u istoriju, smatram da su stvari uvek mnogo komplikovanije nego što izgledaju. Mi smo svi danas upali u zamku da iz prevelikog konfora sve uprošćavamo. Da, 19. vek jeste vek muškog društva, ali smatram da su upravo pojedini muškarci, očevi, muževi, bili nosioci progresa za svoje ženske članove porodica. Dok posmatram danas te prve emancipatorske poteze koje su devojke, žene preduzimale odlazeći u škole i na fakultete, uvek vidim da su pokretači ideje o njihovoj jednakosti bili muškarci, emancipovani roditelji, očevi, braća ili muževi.
Moja baka Milana imala je oca koji je usmeravao i u nju deponovao ogromno obrazovanjejoš u mladim danima. Taj otac je upućivao u to šta se događa u svetu, obaveštavao je gde se otvaraju ženske škole ili gde se devojkama dozvoljava upis na univerzitet. Ponoviću da je ogromni prosvetiteljski kapacitet njenog oca, doktora Pavla Bote, bio ta snaga koja je devojci otvarala puteve. Videla sam da se ista matrica sa očevom podrškom ponavlja i u slučaju Milanine bliske drugarice Mileve Marić kao i u slučaju mnogih drugih devojaka tog vremena.”
Zanimljivo je, i važno, ovde citirati iz knjige Privatna priča zapis bake Milane povodom Milene Marić Ajnštajn, velike srpske naučnice i supruge Alberta Ajnštajna, sa kojom se blisko družila na studijama u Cirihu od 1898.:
“Marićeva nam dolazi često, to je vrlo dobra devojka, ali suviše ozbiljna i ćutljiva. Ne bi čovek ni rekao da je tako pametna glava!”. “Sad me je opet Marićeva upoznala s njenim dobrim prijateljem, Nemac je i zove se Einstein, divno svira na vijolini, može se reći da je Künstler tako da ću opet imati s kim katkad da sviram…” i “bila mi je Marićeva sa onim Nemcem i celo posle podne smo muzicirali.”
Za ostala odeljenja u SANU ne znam, ali za ona koja imaju veze sa umetnošću, literaturom i kulturom, ono što vidim je dominirajućikonzervativizam i zatvorenost, profesionalna i estetska
Pradeda Ivanin, a Milanin otac dr Pavle Bota, pored toga što je bio lekar, bio je i talentovan umetnik. Izvanredno lepo je pevao, nastupao je već kao đak, čak je dobijao i zadivljene kritike u novinama. Pored toga, bio je izuzetno moderan, čovek sa jakim osećanjem socijalne pravde, jedno vreme čak upleten i u politiku, poslanik u srpskoj skupštini. Prema skupštinskim zapisnicima koje je Ivana našla u Arhivu Srbije, on se u skupštini uspešno zalagao za otvaranje škola i banja. Dakle, temama prosvetnim i zdravstvenim, ali izrazito na liniji progresivnih evropskih kretanja. Opisom njenog oca, lakše je osvetliti i ličnost same Milane.
Sagovornica CORD-a za sebe kaže da je, za razliku od svoje bake Milane, živela u drugom vremenu, i nije živela u svetu kojim su vladali muškarci. Nije imala osećaj da je njen pol diskvalifikuje, niti da joj je ravnopravnost ukinuta:
“U mojim mladim danima žene umetnici, žene direktori, žene urednice bile su svuda prisutne. Neke važne umetnice dolazile su u našu kuću i moj otac smatrao ih je više nego ravnopravnim. Taj isti otac je podsticao moje prve stvaralaške impulse. Znam da će neko možda biti nezadovoljan odgovorom, ali to osećanje jednakosti povezujem sa socijalizmom. Ne bih da idealizujem to vreme u kojem je bilo mnogo svakojakih stvari, ali pitanje ženske ravnopravnosti je bila stvarnost.”
Kompozitorka, esejista, urednica u Radio Beogradu, direktorka Bemusa, državna sekretarka u Ministarstvu kulture, jedna od osnivača muzičkog festivala BUNT…sve je to deo Ivanine bogate karijere. Kada se najbolje osećala, kada je imala najviše problema, na šta je iz svoje biografije najponosnija:
“Sada imam dugačak pogled na svoj život pa mogu da budem manje kritična prema sebi nego nekad. Ne ljutim se na sebe čak ni zbog kratkotrajnog izleta u strukturu države. Upoznala sam tada jedan deo dubine kulturnog (kao i nekulturnog) bića naše zemlje bolje nego pre.
Najviše volim da mislim na svoja dela, radiofonijska i muzička, na knjige, radio dramske komade,instalacije i uopšte na naslove koje sam stvarala i tako čuvala vatru svojih ideja, muzičkih misli i zamisli. Podjednako volim ona svoja dela koja su dobila neka od mnogih priznanja, ali i ona koja nisu. Upravo sam imala koncert svojih gudačkih kvarteta iz prioda 1969–2015. Ovaj događaj rado poredim sa retrospektivnom izložbom. Zadovoljna sam što u svom radu nisam povlađivala ukusu trenutka i modi i što nemam ni jednu posvetu koju bih rado iscepala.
U stvaralaštvu sam išla uvek samo svojim putem, prilično usamljena. Takođe, osećam se dobro kada se setim koga sam dovela u Beograd kao umetnički direktor BEMUS-a a posebno kada vidim kako desetak mladih ljudi sa autizmom peva na koncertu u okviru festivala BUNT. Zadovoljna sam i svojim skromnim pokušajem da uradim nešto za srpsku savremenu muziku i svoje starije i mlađe kolege baveći se tribinama Novi zvučni prostori, ali i pre toga, u Ministarstvu kulture.
Inače, ne verujem da je moja karijera izuzetno bogata. Ja sam samo radila koliko god sam mogla, umetnošću se bavila noću kada porodica spava, i uopšte gajila sam neku vrstu poštenja, intelektualnog, umetničkog, profesionalnog i ljudskog.”
Poznato je da je da je Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) prilično zatvorena za prijem žena u njeno članstvo. Prošle godine, Ivana Stefanović je bila jedan od predloženih koje nisu prošle, tačnije, ni jedna žena nije izabrana u Odeljenju umetnosti. Mnogi su spremni da kažu kako je u SANU na delu mizoginija, a kako ova ugledna kompozitorka činjenicu da žene, očigledno, baš i nisu dobrodošle u najstariju nacionalnu ustanovu Srbije:
“Zašto žene umetnice i kulturne radnice nisu dobrodošle u SANU je skoro pa duhovito pitanje. Pa, jer nisu dobrodošle! Ne bih o sebi, nisam ja tu uopšte nikakav dobar primer, ali čini mi se neverovatno da je Odeljenje umetnosti sebi dopustilo da nema ni jednu ženu muzičkog stvaraoca, sada posle smrti Isidore Žebeljan. Istovremeno je grupacija žena kompozitora kod nas već godinama, takoreći decenijama izuzetno brojna, umetnički aktivna i jaka reprezentacija, i kod kuće I na međunarodnoj sceni. Dovoljno je reći samo to da su od 24 do sada dodeljene najveće nagrade u oblasti umetničke muzike, Mokranjčeve nagrade, 9 nagrađenih su žene kompozitori. I spomenuću samo dva ženska imena krajnje reprezentativna za srpsku muzičku kulturu: Aleksandru Vrebalov i Anu Sokolović.
Verovati ili ne, ja nisam posebno zainteresovana za to šta radi SANU. Ipak, sama činjenica da me je predložilo moje Udruženje, zajedno sa još trojicom kolega (Milan Mihajlović, Zoran Erić i Srđan Hofman),u
inilo me je radoznalom da barem pratim šta se dešava sa našim kandidaturama. I šta sam shvatila: da se tu radi po nekakvim neformalnim grupama, da se mnogo telefonira i lobira. Za ostala odeljenja ne znam ali za ona koja imaju veze sa umetnošću, literaturom i kulturom, ono što vidim je dominirajući konzervativizam i zatvorenost, profesionalna i estetska.
Pojavila se i bolest društva koja se zove nedostatak razuma i višak samosažaljenja. U tom prostoru gde nas navodno svi mrze, razvila se samodovoljnost, neokonzervativizam, komlpeks lažne veličine, grandomanska uobraženost, ksenofobija
I još nešto, meni se čini da je mnogo gore što u SANU ni ovog puta nisu ušli najbolji, bez obzira na pol.”
Oduvek je Ivana bila glasna kada je trebalo braniti u zalagati se za bolji status umetnika u društvu. Šta je to što je u današnjem vremenu najviše pogađa kao umetnika, kao osobu, zbog
ega se oseća loše u danas u Srbiji:
“Ja se oduvek osećam kao manjina. To što se bavim umetničkom muzikom to me samo učvršćuje u tom osećanju. Kada radim onda osluškujem, izmišljam, maštam, živim u paralelnom svetu, okružujem se fikcijskim slojevima…i to uopšte nije neudobna pozicija dok ne počne teror većine.
Sada živimo u vremenu laži, glasne, bezočne neistine koja je zavladala. Sve što je crno postaje belo, svaka činjenica se pretvara u falsifikat: istorija i istorijske ličnosti, jezik, heroji, svetonazori… To me je dovelo do toga da sam postala opsednuta istinom. Pojavila se i bolest društva koja se zove nedostatak razuma i višak samosažaljenja. U tom prostoru gde nas navodno svi mrze, razvila se samodovoljnost, neokonzervativizam, komlpeks lažne veličine, grandomanska uobraženost, ksenofobija.
Ipak, osnovno od čega me hvata ledeni strah je neznanje. Nadam se da će to neznanje sasvim uskoro neko ili nešto pokušati da zaustavi, inače…Ovde sam dosta govorila o prošlosti, a mene ustvari mnogo više zanima ono što dolazi.”