Sitemap

Više...

Petar Peca Popović, rok kritičar, pisac

Bitlsi su bez opaljenog metka promenili svet

Njegova biografja potvrđuje da je najveći rokenrol...

Želimir Žilnik, reditelj i scenarista

“Mart” ne preskačem

Bez martovskog festivala , sve ove decenije,...

Goran Milašinović, kardiolog, pisac

Mi smo svi ovde i Beč, i Venecija, i Levant

Kao kardiolog, prvi u svetu je implantirao...

Vasil Hadžimanov, džez muzičar, kompozitor i pijanista

U Beograd sam se vratio jer je tako srce presudilo

Kad se rodiš u porodici vrsnih muzičara,...

Vesti

UNICEF isporučio inkubator Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine

U okviru velike kampanje UNICEF-a pod nazivom Tako mali da bi u srce stali koja je pokrenuta prošle godine...

U Srbiji pokrenuta proizvodnja Sputnjika V

Ruski fond za direktna ulaganja (RDIF) i Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“ najavljuju pokretanje proizvodnje ruske vakcine...

Počinje novi program Evropske unije za lokalni razvoj EU PRO Plus

Novi program Evropske unije (EU) za lokalni razvoj, EU PRO Plus koji ima za cilj da doprinese sveukupnom društvenom...

Distribucija laptopova i tableta, projekat „Premošćavanje digitalnog jaza u Srbiji za najugroženiju decu“

Šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, ambasador Sem Fabrici, direktorka UNICEF-a u Srbiji, Dejana Кostadinova i državni sekretar Ministarstva prosvete, nauke...

Sastanak šefa Delegacije EU sa predsednikom Srbije

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić sastao se danas sa šefom Delegacije Evropske unije u Srbiji, ambasadorom Semom Fabricijem, sa...

Ivan Klajn, lingvista, profesor italijanskog jezika, član SANU

Jezik je njegovo oružje

Potiče iz jevrejske porodice Klajn, poreklom iz Poljske. Klajn je, inače, nemačko prezime, često među Jevrejima.  Njegov deda po majci Mihajlo Đurić je bio predsednik Trgovačke komore i pratio ga je glas časnog i vrednog čoveka u beogradskoj čaršiji. Za vreme Drugog svetskog rata njega i majku  spasio je deda Mihajlo, a otac Hugo se krio od nacista promenivši ime u Uroš Kljajić.

I

van je kao dete govorio nemački, francuski I engleski, diplomirao je italijanski, naučio španski, a izabrao je da se posveti srpskom jeziku. Dragocena su njegova zapažanja o problemima koji su nastali sa jezicima posle raspada SFR Jugoslavije. Smatra da je  najtačnija koncepcija, ukorenjena u svetskoj slavistici,  po kojoj se u svim krajevima nekadašnje Jugoslavije, osim Slovenije i Makedonije, govorio isti jezik u nekoliko varijanata. Nezgoda je što za taj jezik nemamo ustaljeni naziv.

Njegov otac, dr Hugo Klajn, je bio slavni neuropsihijatar, rodom iz Vukovara, bečki đak koji je slušao predavanja još slavnijeg  Sigmunda Frojda. Posle rata postao je režiser i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Majka  Ivanova, Stana Đurić Klajn, bila je pijanistkinja, profesor Muzičke škole “Stanković“, kasnije muzikolog i direktor Muzikološkog instituta SANU.

Ivan Klajn

Ivan Klajn (80) je rođen u Beogradu i od roditelja  je stekao prva znanja o stranim jezicima.Kad se 1956. godine upisao na Filološki fakultet,  opredelio se  za italijanski jezik, budući je francuski i nemački već podosta znao, a svu lektiru je kao đak uzimao iz engleske i američke čitaonice. Diplomirao je i  odbranio   doktorsku disertaciju „Uticaji engleskog jezika u italijanskom“. Na katedri za španski predavao  je  Istorijsku Gramatiku španskog jezika, za koju je napisao i udžbenik.

O savremenom srpskom jeziku počeo je  da piše 1974. godine u „Borbi“, pa u „Ilustrovanoj Politici“, u kulturnom dodatku „Politike“, a najduže u „Ninu“,  od početka devedesetih godina do danas. Od takvih rubrika kasnije je sastavio osam knjiga, među kojima je dve (Stranputice smisla  i Reči su oruđa  objavio NIN.

Ivan Klajn je autor 29 knjiga, među kojima je verovatno najznačajnija Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku, u dva toma. Njegov  Rečnik jezičkih nedoumica, u izdanju više raznih izdavača, imao je ukupno jedanaest izdanja, a u pet izdanja je  izašao njegov  Italijansko-srpski rečnik. Jednu manju Gramatiku srpskog jezika za strance izdao je Zavod za udžbenike, a prevedena je i na italijanski (Grammatica della lingua serba).

U posleratnoj Jugoslaviji jezička pitanja su, kao i sve drugo, bila pod kontrolom partije, a prvi ozbiljniji sukobi javili su se tek s buđenjem hrvatskog nacionalizma u vreme “maspoka” od 1971. nadalje

Godine 2000. izabran je za dopisnog, a 2003. za redovnog člana SANU. Predsednik je Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji je 1997. osnovao Pavle Ivić. Član je i italijanske Accademia della Crusca u Firenci.

Ivan Klajn je danas besumnje najveći autoritet među lingvistima, izvanredni znalac srpskog jezika i nezaobilazni sagovornik kada je reč o jezičkim temama i dilemama.

Čini se da nema novine, nedeljnika, časopisa u kome se kontinuirano, kao  vi u NIN-u, godinama, tačnije decenijama, piše o jeziku?

U Srbiji postoji ne tako mala tradicija normativnog pisanja o jeziku u medijima. Još pre II svetskog rata, novinar “Politike” Živojin Bata Vukadinović vodio je rubriku “Srpski u sto lekcija” koja je potom sastavljena u knjigu, a drugo izdanje štampano je posle rata, prilagođeno novom Pravopisu. 

Ivan KlajnNegde od sredine veka, u kulturnom dodatku “Politike” rubriku jezičkih saveta pisao je Miodrag Lalević, a danas to, mada samo povremeno, čini Rada Stijović. U “Borbi” je svojevremeno takvu rubriku pisao Kosta Timotijević. koji je i mene prvi put uveo u taj posao. Više korisnih jezičkih savetnika izdali su Bogdan Terzić, Drago Ćupić, Egon Fekete, a iz Sarajeva, u saradnji sa srpskim izdvačima, Milan Šipka. 

Poslednjih godina “Politika” je objavila na desetine savetodavnih tekstova naših lingvista u akciji zvanoj “Sačuvajmo srpski jezik”. Ministarstvo prosvete ima sličnu inicijativu pod nazivom “Negujmo srpski jezik”. Na Radio Beogradu svakodnevno se više puta emituje petominutna emisija “Srpski na srpskom”, sa jezičkim savetima koje dosta vešto i duhovito sastavljaju lektori te radio-stanice. Najzad, tu je i emisija “Put u reči”, petkom ujutru na Radio Beogradu 2, koju sa svojim saradnicima vodi lingvista Vlado Đukanović. S obzirom na sve to, ne mislim da sam izuzetak.

Koji mediji u Srbiji danas ozbiljno brinu  o pravilnoj upotrebi jezika?

Moram priznati da mnoge listove uopšte ne pratim: dok pročitam NIN, ne ostaje mi vremena za druge nedeljnike, a tabloide naravno uopšte ne gledam. Ipak mislim da je na prvom mestu “Politika”, najstariji dnevni list na Balkanu, sa ozbiljnom kulturnom tradicijom. Ona je i jedini list za koji znam da ima solidnu ekipu lektora, na čelu sa Gradimirom Aničićem. 

U Srbiji, kao uostalom i u celom današnjem svetu, sklonost je da se olako i po inerciji usvajaju anglicizmi, čak i tamo gde bi se mogao naći odgovarajući prevod

Ne tako davno, bio je običaj da se u impresumu svake redakcije navede i ime lektora: danas se to više ne radi. Sasvim je moguće da mnogi listovi i nemaju lektora, nego sve prepuštaju ličnom obrazovanju novinara.

Da li je problem pravilne upotrebe jezika jednako veliki, ili mali, i u zemljama tradicionalne, takozvane velike kulture, kao što su Engleska, Francuska, Nemačka, ili Italija?

Sigurno da nije, jer su te zemlje, iako se svaki od tih jezika govori u više država, pitanje standardizacije rešile još u 19. veku. Na Balkanu, naprotiv, zbog istorijskih okolnosti, međusobnih sukoba i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji, i posle raspada na nacionalne države, a posebno zbog sudara između  dve grane hrišćanstva (pravoslavne i katoličke) sa upotrebom dvaju pisama (ćirilice i latinice), zajednički srpskohrvatski jezik ostao je policentričan, sa mnoštvom sitnih nesuglasica koje nisu nerešive ali se ne rešavaju, bez saglasnosti čak ni oko naziva jezika i terminologije.

U kojoj  meri je današnji jezik sveden, siromašniji u odnosu na jezik koji je korišćen pre 40 godina, naprimer? Ili je bogatiji?

Svakako je bogatiji, zbog samog razvoja civilizacije i tehnologije koji donosi mnoštvo novih pojava, običaja, izuma i pronalazaka. Drugo je pitanje da li je za svaku od tih novosti uspešno smišljen odgovarajući naziv. U Srbiji, kao uostalom i u celom današnjem svetu, sklonost je da se olako i po inerciji usvajaju anglicizmi, čak i tamo gde bi se mogao naći odgovarajući prevod.

U Hrvatskoj, naprotiv, nesmanjeno deluje tradicionalni hrvatski purizam, nastao iz otpora prema nemačkom uticaju iz vremena kad je Hrvatska pripadala Austrougarskoj. Zato sada obnovljena hrvatska norma traži da se čak i internacionalizmi kao ambasador ili patrola, odvajkada poznati svakom Hrvatu, zamenjuju domaćim kovanicama veleposlanik odnosno ophodnja, a takvih primera ima još mnogo.

Kada su, po vašem mišljenju, počeli prvi ozbiljni problemi u Jugoslaviji povodom upotrebe jezika?

Ivan Klajn

U prvim godinama posle ujedinjenja 1918. oni uopšte nisu ozbiljno shvaćeni: zamišljalo se da će se jezici pojedinih naroda automatski stopiti naporedo s političkim ujedinjenjem, pa je poneko čak tvrdio da se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca govori “srpsko-hrvatsko-slovenački” jezik, iako svaki slavista zna da je slovenački poseban jezik s posebnom književnošću.

Zanemaren je i makedonski, koji su Bugari smatrali dijalektom svoga jezika a Srbi južnim srpskim narečjem, mada je u stvari prelazan tip jezika, kojem je s bugarskim zajedničko odsustvo promene po padežima, dok je po fonetici i leksici znatno bliži srpskom. U posleratnoj Jugoslaviji jezička pitanja su, kao i sve drugo, bila pod kontrolom partije, a prvi ozbiljniji sukobi javili su se tek s buđenjem hrvatskog nacionalizma u vreme “maspoka” od 1971. nadalje.

Kakva je bila uloga takozvanog Novosadskog dogovora  iz 1954.? Ko je i zbog čega kritikovao ovaj dogovor odmah posle njegovog potpisivanja?

Novosadski dogovor je bio prirodno produženje, konkretizacija i ostvarenje one saglasnosti koja je uspostavljena još čuvenim Bečkim književnim dogovorom iz 1850, kada su se Srbi i Hrvati složili da govore dvema varijanstama istog jezika, da su im zajednički novoštokavski dijalekt i dva izgovora (ekavski i ijekavski), a da su im različita samo pisma. Otada pa sve do prvih decenija 20. veka u hrvatskoj filologiji su glavnu reč imali tzv. hrvatski vukovci, u prvom redu Tomo Maretić.

U Novom Sadu 1954. su dogovorena tri vrlo logična projekta: da se umesto hrvatskog pravopisa Ivana Broza iz 1892. i Belićevih srpskih pravopisa objavljenih posle prvog i drugog svetskog rata napravi zajednički pravopis dveju Matica (koji će izaći iz štampe 1960), zatim da dve Matice izdaju višetomni rečnik savremenog srpskohrvatskog jezika, kao i da se radi na stvaranju zajedničke terminologije (ovo treće nikada nije ni započeto).

Početkom sedamdesetih godina, nažalost, probudio se hrvatski “maspok”, u Matici hrvatskoj preovladale su šovinističke težnje, tako da su Hrvati izradu planiranog rečnika prekinuli posle drugog toma (dok će ga Matica srpska dovršiti u šest tomova 1976, da bi u naše vreme napravila i jednotomnu verziju, s poslednjim izdanjem iz 2011. godine). Umesto zajedničkog pravopisa, u Hrvatskoj je štampano nekoliko konkurentskih verzija čisto “hrvatskog” pravopisa. Po sadašnjem stanju stvari, nema izgleda da će zajedničko planiranje srpske i hrvatske varijante ikada biti nastavljeno.

Problema ne bi bilo, kao što ih nije bilo ni u dvema Jugoslavijama, kad se ne bi veštački izazivali sa ciljem da se zaoštre politički sukobi među bivšim bratskim zemljama. Zato te probleme treba da reše političari i pravnici, a lingvisti su tu da im pruže stručnu pomoć

Kako ocenjujete današnju Deklaraciju o jeziku koja je podigla veliku prašinu u državama regiona na koje se odnosi – BiH, Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj? Ima li ona nekog značaja za budućnost?

Deklaracija sasvim opravdano ukazuje na neke nesumnjive činjenice koje su kod nas bile zamagljene nacionalističkim predrasudama, i na koje je u Srbiji ukazivao jedino Ranko Bugarski, a u Hrvatskoj jedino Snježana Kordić (suprotstavljena zvaničnoj hrvatskoj jezičkoj politici) u svojoj knjizi ”Jezik i nacionalizam”. Te činjenice su da nema znaka jednakosti između jezika, nacije i države, da nije tačno da “svaki narod ima pravo da svoj jezik nazove svojim imenom”, kao i da je upotreba istog jezika u različitim državama i nacijama veoma raširena svuda u svetu (ekstremni primeri su engleski, španski i portugalski, a tome se mogu dodati i francuski, italijanski i arapski). Tu je i kriterijum razumljivosti. Po podacima koje je Snježana Kordić našla u svetskoj literaturri, ako dve jezičke zajednice imaju 70 odsto ili više zajedničkih leksema, to više nisu dva jezika nego dve varijante istog jezika. Kod nas je međusobna razumljivost znatno iznad 90 procenata. Zato je ipak najtačnija koncepcija, ukorenjena u svetskoj slavistici, ona po kojoj se u svim krajevima nekadašnje Jugoslavije, osim Slovenije i Makedonije, govorio isti jezik u nekoliko varijanata.

Ivan KlajnNezgoda je što za taj jezik nemamo ustaljeni naziv. Nekadašnje “ilirski” nije prihvaćeno i nije naučno opravdano, jer znamo da Iliri nisu bili Sloveni. Najšire je u svetskoj slavistici bio prihvaćen naziv srpskohrvatski (sa eventualnim varijantama za domaću upotrebu hrvatskosrpski, srpski ili hrvatski, hrvatski ili srpski), pri čemu se podrazumevalo da obuhvata i Bošnjake i Crnogorce, jer bi četvoročlani naziv bio teško upotrebljiv u praksi.

Današnji svetski političari, naročito u Hagu, taj problem zaobilaze upotrebom skraćenica kao BHS, BCMS i slično, ali to svakako ne može biti naučni termin. Otkako se jedinstvena država raspala, izmišljeni su nazivi kao “bosanski” ili “bošnjački” jezik, ali oni nemaju stvarnog opravdanja, jer je sva razlika u nešto pojačanoj upotrebi turcizama i arabizama (koji inače nisu nikakva retkost ni u Srbiji i Hrvatskoj) i u nešto češćoj upotreni glasa “h”.

Pogotovu je neopravdano govoriti o “crnogorskom” jeziku, gde su dodate dve čisto dijalektalne foneme (palatalno “s” i “z”) samo da bi se veštački stvorila nekakva razlika. Na sva ta nacionalistička skretanja ukazuje pomenuta Deklaracija, poduprta činjenicom da je međusobno razumevanje i dalje skoro stopostotno i da nikom nisu potrebni prevodi hrvatskih knjiga na bošnjački, srpskih filmova na crnogorski i tome slično.

Šta je, po vašem mišljenju danas najveći problem kad je reč o upotrebi srpskog, hrvatskog, bošnjačkog, crnogorskog jezika u zemljama koje su nekada činile SFRJ?

Problema ne bi bilo, kao što ih nije bilo ni u dvema Jugoslavijama, kad se ne bi veštački izazivali sa ciljem da se zaoštre politički sukobi među bivšim bratskim zemljama. Zato te probleme treba da reše političari i pravnici, a lingvisti su tu da im pruže stručnu pomoć. Logiku i činjenice koji su izraženi u maločas pomenutoj Deklaraciji trebalo bi, koliko god je moguće, uneti i u zakone.

Poznat je, recimo, onaj slučaj s Bošnjacima iz Novog Pazara koji neće da prime sudsku tužbu dok se ne “prevede na njihov jezik”. Kad bismo dotičnom čitali tužbu reč po reč i pitali ga, uz uslov da pošteno odgovara, koju reč ne razume, ne bi mogao da navede nijednu. Valjda bi se jednom i zakon koji kaže da strancu ili pripadniku manjine tužba mora biti upućena na njegovom jeziku mogao upotpuniti u smislu da to ne važi za međusobno razumljive jezike.

Od kolikog je stvarnog značaja upotreba ćirilice danas i od koga mi to treba da branimo ćirilicu?

– Nije od praktičnog značaja, ali jeste sa kulturnog i političkog stanovišta. Ja sam uvek zastupao stanovište da prodor latinice u Srbiju nije posledica nekog podmuklog plana domaćih izdajnika, komunista, Hrvata, soroševaca, natovaca i tako dalje, nego je jedna od onih istorijskih pojava koje se postepeno razvijaju i jačaju jer nacionalna zajednica ne vodi računa o njima i nije svesna opasnosti koje podrazumevaju. 

U Srbiji između dva rata, pod okriljem takozvane “leve inteligencije”, stalno je rastao broj knjiga i časopisa na latinici. Činilo se logično da u jedinstvenoj državi možemo svuda upotrebljavati  bilo koje od dva zvanična pisma, a izdavačima je odgovaralo jer im je obezbeđivalo veće tržište: već onda se znalo da svaki pismeni Srbin čita i latinicu, a da Hrvati ne znaju ćirilicu ili su alergični na nju (ali niko nije pitao zašto se u Hrvatskoj ništa ne štampa na ćirilici). Kad imate dva oruđa koja služe istoj svrsi, nećete ih naizmenično upotrebljavati, nego ćete zadržati ono koje ima širu upotrebu. Latinica je univerzalnija, ne zato što njome pišu zemlje daleko veće od nas, nego što vam je i u Srbiji neophodna za matematičke, hemijske i fizičke formule, za adrese na internetu, za registraciju vozila, za latinske citate, za beleženje akorda i drugih oznaka u muzici i još za mnogo drugih stvari. Uz to, postoji “zajednička” latinica od 26 slova, bez ikakvih dodatnih znakova, a istorijske okolnosti su htele da baš takvu latinicu usvoji engleski jezik, danas nesumnjivi “svetski” jezik za globalno sporazumevanje, dok svi ostali latinički jezici (s jedinim izuzetkom holandskog) moraju da dodaju dijakritičke znake: dve tačke iznad slova u nemačkom, akcente i “tilde” u romanskim jezicima, crtice i kukice u slovenskim latiničkim jezicima. Ćirilice su, naprotiv, sve jednonacionalne. Naše Љ, Њ, Ђ, Ћ, Ј ne postoje u drugim ćiriličkim jezicima, ruski ima devet slova koja mi nemamo, a slično je i sa ukrajinskom, bugarskom, makedonskom ćirilicom.

Ja sam uvek zastupao stanovište da prodor latinice u Srbiju nije posledica nekog podmuklog plana domaćih izdajnika, komunista, Hrvata, soroševaca, natovaca i tako dalje, nego je jedna od onih istorijskih pojava koje se postepeno razvijaju i jačaju jer nacionalna zajednica ne vodi računa o njima i nije svesna opasnosti koje podrazumevaju

U praksi, vidimo da su se i Beograđani orijentisali na latinicu: latiničke su ne samo većina tabli nad prodavnicama (što može biti iz komercijalnih razloga) nego i rukom pisani oglasi i obaveštenja po stablima i stubovima, ili rukopisne zabeleške koje građani predaju jedni drugima, recimo imena prijatelja, adrese prodavnica, obaveštenja o priredbama, recepti za kuvanje, pisma (i-mejl i ručna) i mnogo šta drugo. Zabranjivati ili kažnjavati takvu upotrebu latinice bilo bi nespojivo s demokratijom. Zato nam jedino ostaje da čuvamo ćirilicu kao kulturno dobro, da je proglasimo obaveznom u službenim i javnim dokumentima, da dajemo neke vrste stimulacije izdavačima koji još štampaju na ćirilici. Pri tom bi trebalo izbeći opasnost da se ćirilica svede na neku vrstu “sakralnog”, “zvaničnog” pisma, koje koristi jedino država a ne i pojedinci. 

Da li je jezik danas, jednako kao u 19. veku, važan kao deo nacionalnog identiteta?

– Verovatno ne toliko kao onda, jer je u međuvremenu došlo do globalizacije, javio se radio, televizija, internet i druge tehničke novosti, tako da mnogo više komuniciramo sa svetom, a ne samo u okviru sopstvene nacionalne zajednice. Ipak, nema sumnje da će jezik i dalje ostati bitna (mada ne jedina i presudna) oznaka nacionalnog identiteta.