Njegovo ime je sinonim za uspeh u ovom delu Evrope, njegove predstave su najbolji deo istorije jugoslovenskog tetara. Rođeni Sarajlija, kosmopolita, filozofski anarhista i antifašista, nikada nije prestao da veruje i da se bori za jugoslovenski kulturni prostor. Kaže da je Jugoslavija bila najsretniji deo njegovog života, a da mu se ponekad čini kako međunarodna zajednica ima jedan plan za Bosnu i Hercegovinu i za Srbiju – kontrolisana kriza. Zauvek.
Jugoslavija je bila moja zemlja. To je bio koncept sveta u kojem sam se rodio i odrastao, i formirao kao čovek i umetnik. Ta je zemlja imala neke značajne probleme, ali imala je mnogo dobrih stvari. Jedna od tih fantastičnih stvari je bio taj zajednički kulturni prostor, koji je bio toliko snažan, da i danas, nakon ratnog užasa, još uvijek taj prostor postoji. On je prirodan.
Biram ove rečenice Harisa Pašovića (59), reditelja, profesora i jednog od najuspešnijih umetnika u ovom delu Evrope, jer su one nezaobilazan pečat iz njegove lične karte. Kao i ovo što sledi:
„Nedavno, posle zemljotresa u Zagrebu, sarajevski ilustrator Midhat Kapetanović je nacrtao Vučka, kako preko ruševina nosi povređenog Zagija. Pre nekoliko dana, neko je nastavio taj motiv u vreme demonstracija u Beogradu, crtežom na kojem Zagi i Vučko brane povređenog Pobednika. Malo zatim, u vreme obeležavanja genocida u Srebrenici, njih trojica su zajedno “došli” u Potočare, u memorijalni centar.
Eh, sad: Vučka je kreirao Jože Trobec, slovenački umetnik, kao maskotu Olimpijade u Sarajevu 1984. Zagija, maskotu zagrebačke Univerzijade, je originalno kreirao Nedeljko Dragić, umjetnik srpskog porijekla, a Pobednika, Ivan Meštrović, najveći hrvatski skulptor. U jednu sliku, u trećoj dekadi 21. stoleća, spojio ih je Midhat Kapetanović, bošnjački umetnik. Činjenica da mi ovu priču razumemo, i da ona u nama budi emocije, a da stranci ne mogu da shvate ni priču, a nite naše emocije, govori o posebnosti tog našeg kulturnog prostora.
“Jugoslavija je bila najsretniji deo mog života.“
Sve dok nije počeo rat devedesetih godina prošlog veka, Haris Pašović je mislio da je njegovo odrastanje bilo potpuno obično. Rođen je u Sarajevu i živeo u tipičnoj sarajevskoj ulici u centru grada, gde su kuće i stanovi su bili baš kao u klasičnoj priči o Sarajevu – jedna muslimanska kuća, jedna pravoslavna, jedna katolička, jedna jevrejska, jedna ateistička, jedna mešani brak, pa opet tako… Bukvalno. Pri tome, kao i u svakoj balkanskoj porodici – pola članova vernici, pola ateisti. Komunisti protiv kapitalista u istoj familiji, vernici protiv nevernika, fudbalski navijači Sarajeva protiv navijača Željezničara, stalne rasprave, a opet svi zajedno jedu, piju, slave, grle se:
„Klasični balkanski prešarmantni džumbus. Takva je bila i moja porodica. U komšiluku teta Divna donosila uvek za vaskrs tamno crvena jaja i divne đevreke, kakve nisam jeo u Srbiji kad sam kasnije živeo u Novom Sadu i Beogradu; za katolički božić išli kod moje strine Elfride, Austrijanke, i kod komšija katolika, za bajrame delili kurbane po komšiluku, a uz to bio komunizam, i sve nekako bilo harmonično. Nije da sam sentimentalan, stvarno nisam, ali bilo je zaista zanimljivo tako odrastati. Jednako multikulturalno je bilo u školi, svuda… Mi u rečniku nismo imali reč ‘multikulturalno’ do 1992. Sve je to bila JEDNA kultura. Onda su nam stranci bukvalno uvezli reč ‘multikulturalno’ u jezik.“
Jugoslavija je bila moja zemlja. To je bio koncept sveta u kojem sam se rodio i odrastao, i formirao kao čovek i umetnik.
Roditelji Reuf i Nadžija su svojoj deci, Harisu i Lejli, pružili ljubav i naučili ih čestitosti. Otac je umro mlad, od infarkta, imao je 57 godina, i bio je veoma ponosan na Harisove uspehe. Majka nije bila zadovoljna izborom svog sina da bude reditelj, bez obzira na uspehe.
Harisova sestra Lejla je po obrazovanju profesor književnosti, po zanimanju umetnički producent, radi u Američkoj ambasadi u Sarajevu. Njih dvoje su veliki prijatelji koji se međusobno podržavaju. Majka je kod ćerke odnegovala osobinu koja bi se mogla nazvati praktični feminizam. Kad se Lejla udavala, rekla je budućem zetu: “Ona ništa ne zna da radi u kući, tako da ništa od nje ne očekuješ.”
S druge strane, sina je naučila da je normalno da spremi stvari iza sebe, opere svoje sudove posle ručka, a i da kuva. Lejla je više od 20 godina u braku sa rediteljem Dinom Mustafićem, imaju kćer Iman.
Svoje detinjstvo Haris je upamtio kao lepo:
„Leti smo išli na Jadran, zaustavljali se u Mostaru, da vidimo Stari most. Svake godine tako, kao da ga nismo već videli prošle i pretprošle i natpretprošle godine.Zimi smo išli na Jahorinu, Bjelašnicu, Trebević i Igman, posle 1984. su to postale olimpijske planine. Sve je meni bilo normalno, i ćuprija na Drini, i Sarajevski atentat (moj deda je čuo pucanj), i Jugoslavija, i bitka na Neretvi i Tjentište.“
Od trećer razrega gimnazije režija je bila njegov jedini izbor. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Bore Draškovića. Školovao se takođe u SAD, Danskoj i Francuskoj.
Više od tri decenije Haris Pašović je jedan od vodećih pozorišnih reditelja u Jugoistočnoj Evropi. Redovni je profesor Režije na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu i profesor je na Poslovnoj školi IEDC na Bledu u Sloveniji. Umetnički je direktor East West Centra u Sarajevu. Radio je i radi po celom svetu, ali nikada nije napuštao Sarajevo:
“U normalnim okolnostima, u Sarajevu živim manje od pet meseci godišnje, jer radim u Italiji, putujem puno po Evropi, Balkanu, svetu. Završio sam studij u Novom Sadu, živeo sam i radio u Beogradu, da nije bilo rata ja ne bih živeo u Sarajevu. Studirao sam u Americi i Danskoj, živeo u Nizozemskoj, Švedskoj. Posle rata sam godinama na putu, često svake sedmice u drugom gradu, ili drugoj zemlji.
Mi u rečniku nismo imali reč ‘multikulturalno’ do 1992. Sve je to bila JEDNA kultura. Onda su nam stranci bukvalno uvezli reč ‘multikulturalno’ u jezik.
Meni je Sarajevo drago, ima jedan šarm, i jednu energiju koja se meni jako sviđa. Ja u Sarajevu volim to što su ljudi srdačni i duhoviti. Hrana je odlična. Ima mnogo talentovanih i inventivnih ljudi. Multikulturni mozaik je i dalje bit ovog grada i to mi prija, jer ja sam suštinski kosmopolita.
Možda ću u budućnosti živeti u Beogradu. Beograd je jedini metropolis na Balkanu, uz Atinu. Beograd se sada vratio u svoj urbani, fini oblik, nakon paklene propasti u devedesetim prošlog veka. Nedostaje mu još internacionalna dimenzija. Ili ću živeti možda negde na moru ili možda u nekom drugom evropskom gradu (obožavam Pariz, volim Madrid, London, Berlin). Volim velike gradove, metropolise.
Moje obrazovanje, kao i svih nas koji smo odrasli u Jugoslaviji, bilo je kosmopolitsko. Ja sam vrlo rano počeo osećati celi svet kao moj dom, moj zavičaj. U srednjoj školi sam putovao s prijateljima po Jugoslaviji, a na fakultetu sam već putovao po Evropi, često sam. Amerika, Afrika i Azija su došle na red nešto kasnije. Bio sam više od 20 puta u Americi. Aziju obožavan, ljude, hranu, umetnost, tu vitalnost, životnu energiju…“
Priča o uspehu je u slučaju ovog umetnika prilično jednostavna: od kad zna za sebe, uspeh je za njega bio normalna stvar. Gimnaziju je završio za tri godine; na drugoj godini studija je počeo profesionalno da režira; njegova ispitna predstava s treće godine “Jelka kod Ivanovih” je bila jedna od pobednica na Festivalu MES u Sarajevu i učestvovala je na BITEF-u. Sa 25 godina je napravio predstavu “Buđenje proleća” za koju je dobio Politikinu nagradu za najboljeg reditelja na BITEF-u (pre njega nagradu su dobili Ingmar Bergman, Piter Bruk, Ježi Grotovski, Bob Vilson, Piter Štajn…), sa 29 godina je osnovao studij Režije za pozorište i film, na sarajevskoj akademiji.
Harisove predstave su učestvovale u glavnim programima najvećih svetskih festivala Edinburg International Festival, Festival d’Avignon, Singapur Arts Festival; igrane su u dvadesetak zemalja na tri kontinenta; Piter Bruk mu je dao svoju radnu sobu da radi u njoj kada je tri sedmice gostovao sa svojim predstavama u njegovom pariskom teatru Buf di Nord; dokumentarni filmovi su mu prikazivani u Lincoln Centru u Nju Jorku i Muzeju moderne umetnosti u Štokholmu… Pozivaju ga da govori na eminentnim skupovima od Šangaja do Nju Jorka i Sankt Petersburga i Helsinkija do Brisela i Barcelone:
„Nisam nikad merio uspeh novcem, ali dobro zarađujem i lepo živim. Ne zanima me bogatstvo ni veleposedništvo. Jednako mi je bilo lepo letovati u najluksuznijim hotelima sveta, kao što je Oberoi na Baliju, ali i u divljim kampovima na Lastovu i Mljetu. Družio sam se s ljudima s pijace, ali i sa predsednicama država; sa umetnicima početnicima i sa svetskim zvezdama. Ponekad sam ispadao smešan. Jedanput me je, u Nju Jorku, Vanesa Redgrejv upoznala s jednim visokim čovekom i negde se izgubila. Nas dvojica smo počeli neki konvencionalni razgovor, pitao sam ga kako se zove, čime se bavi. Rekao je:
Christopher Reeve, glumac. Tad sam shvatio da je to Supermen, jedan od najpopularnijih glumaca na planeti u tom času! Ipak, moj najveći uspeh je da sam svih ovih godina ostao jednostavan, pošten i pravedan čovek.“
Te godine u Sarajevu pod opsadom predstavljaju najvažniji deo mog života, za koji bih volio da se nije desio.
Ponosan je na svoje režije i na to što nikada nije pravio kompromise. Predstava “Buđenje proleća” Franka Vedekinda bilo je čudo o kome se i danas priča. Nakon premijere, na prijemu, kad je ušao u salu, sa stolica su ustali Borislav Mihajlović Mihiz, Bata Stojković i Dušan Kovačević. Oni su bili klasici jugoslovenske i srpske drame i pozorišta, a njemu je bilo 25 godina. Mihiz je rekao:
“Ovo je najveći ulazak u beogradsko pozorište od Bore Draškovića!“ A Boro Drašković je bio njegov profesor:
„Ponosan sam i na Dozivanje ptica (JDP) – napravili smo neverovatnu predstavu u instituciji, a radili smo 9 meseci kao da smo neka velika svetska kompanija; “Čekajući Godoa” (BDP) – bukvalno posljednja jugoslovenska premijera igrana 25.6.1991., u pauzi smo čuli da su tenkovi krenuli na Sloveniju, prvi čin se igrao u Jugoslaviji, drugi u raspadnutoj Jugoslaviji; “U zemlji posljedjih stvari” od Pol Ostera (Festival MES za vreme opsade Sarajeva); “Hamlet”, “Evropa danas,” “Faust,” “Klasni neprijatelj” (East West Centar); “Osvajanje sreće” (Kulturna prestonica Velike Britanije)…“
Ipak, najdirljiviji, veoma poseban za njega i svet, bio je projekat izvan svih kategorija – “Sarajevska crvena linija” – koncert/instalacija za 11. 541 ubijenih građana Sarajeva – isto toliko postavljenih crvenih stolica duž jednog kilometra glavne ulice M. Tita u centru Sarajeva:
“To je projekat koji je transcendirao čitav grad tog dana, stotine hiljada ljudi su dolazili da posjete tu instalaciju, celi svet je izveštavao o tom događaju, bilo je neverovatno dirljivo, potresno, ali nekako i katarzično.“
Rat je užas i samo užas. Nema apsolutno nikog ko može izaći neoštećen iz rata.
Veze među ljudima i kulturama su toliko složene i jake, da ih nije moguće pokidati u temelju.
Najisplativija investicija na Balkanu je investicija u zajednički kulturni prostor.
Mnogo je velikih poteza u Pašovićevoj biografiji kada se oglašavao kao umetnik i građanin u odbranu umetnosti i ljudskog dostojanstva, boreći se za pravdu i istinu. Ipak, najčasniji je bio trenutak kada je došao u Sarajevo pod opsadom:
„ Ja sam bio u Subotici kad je počela opsada Sarajeva i nisam mogao nazad. Otišao sam u Amsterdam kod Dragana Klaića i njegove supruge Julije Bala, na jednu sedmicu, ‘dok se ti nemiri malo ne srede’. Nisam mogao mesecima nazad, dobio sam posao – da režiram otvaranje kulturne prestonice Antverp 1993, ali ja nisam mogao da radim. Pošto se nije moglo normalnim putem u Sarajevo, ja sam uspeo, na vrlo komplikovane načine, da uđem u opkoljeno Sarajevo za Novu godinu 92/93. Vodio sam u opkoljenom gradu umetnički festival, producirao ‘Čekajući Godoa’ koju je režirala SusanSontag, režirao predstave, osnovao Sarajevo Film Festival… To sve je imalo smisla, i ponosan sam. Bio sam ono što su bili Hemingvej, Orvel i Ahmatova… nisam izneverio svoje uzore. Te godine u Sarajevu pod opsadom predstavljaju najvažniji deo mog života, za koji bih volio da se nije desio. Rat je užas i samo užas. Borba za slobodu je dobra i inspirativna, ali rat je katastrofa za svakog, Nema apsolutno nikog ko može izaći neoštećen iz rata.“
Sagovornik CORD-a je jedan od najvećih entuzijasta koji ne prestaju da veruju u postojanje kulturnog prostora koji se stvara na prostoru nekadašnje Jugoslavije:
„On postoji. Nacionalisti bi ga razorili da su mogli, pokušali su, ponegde su malo uspeli, ali u celini nisu mogli da ga razore, jer je on prirodan. Veze među ljudima i kulturama su toliko složene i jake, da ih nije moguće pokidati u temelju. Najisplativija investicija na Balkanu je investicija u taj zajednički kulturni prostor.“
Kada definiše svoja politička uverenja, Haris Pašović za sebe kaže da je „u srcu filozofski anarhista, što znači verujem u odgovornog, slobodnog čoveka bez države. U realnom svetu, znam da smo još daleko od toga. Ja sam suštinski demokrata. I antifašist.“
Političku situaciju u Bosni i Hercegovini opisuje kao:
„Kontrolisana kriza. Bilo bi jako loše ako je namera međunarodne zajednice da BiH drže dugo u toj ‘kontrolisanoj krizi’. Ponekad mi se čini da je to plan i za BiH i za Srbiju zauvek.
Najveći problemi u zemljama nekadašnje Jugoslavije je nedostatak suštinske demokratije i zdravih, modernih političkih snaga; i nezaposlenost. To koriste razne ekstremističke grupe da bi se bogatile. Rezultati su pogubni. Uporedite Jugoslaviju 25 godina nakon II svetskog rata i sadašnje države nastale iz sloma Jugoslavije – 1970. standard je rastao; počela je politička liberalizacija uprkos otporima države; kultura se razvijala; zemlja je napredovala infrastrukturno; nije bilo nezaposlenosti; napredak je bio vidljiv u nauci, obrazovanju i na međunarodnom političkom planu… Sada je svuda velika nezaposlenost, posledice rata su još uvijek vidljive svuda; kultura, nauka i obrazovanje se urušavaju, nemamo nikakav politički ugled u svetu. Za sve to su krive ekstremističke politike i interesne grupe.“
Autoritarne snage pojačavaju svoj pritisak, što znači da se osećaju nesigurnim. I to je dobar znak, jer autoritarizam uništava društvo.
Još jedan od umetnika koji je predstavljoa simbol nekadašnjeg jugoslovenskog prostora bio je mladi Igor Vuk Torbica koji je oduzeo sebi život ovog leta u 33. godini života. Haris je pozvao njegovu predstavu “Hinkemana” na festival Mittelfest, čiji je umetnički direktor u Italiji , a predstavu “Tartif” na festival Sarajevo Fest Umjetnost i Politika, čiji je takođe umetnički direktor. I napisao je u NIN-u veoma dirljiv i opominjući oproštaj od svog kolege za koga kaže da je bio „ veliki reditelj, vrlo zanimljiv sagovornik i impresivan čovek.“
Na pitanje ima li objašnjenje zbog čega je danas tako pogubno po mladog čoveka da pokaže slabost, šta je loše u današnjem sistemu vrednosti, u surovoj kompeticiji među mladim ljudima, Pašović odgovara:
„Kad sam ja bio mlad, nije se smatralo nečim lošim ako pokažeš da si ranjiv. Danas je svakodnevica tako brutalna da mladi ljudi ne smeju da pokažu niti malo slabosti, jer će ih drugi uništiti. Danas ne smeš reći da si neraspoložen, bolestan ili da ti jednostavno ‘nije dan’ – to se odmah tumači kao da si gubitnik, nesposoban da se nosiš sa surovom stvarnošću. Mlade žene se boje ostati udrugom stanju jer će ih poslodavci otpustiti. Moraš stalno projektovati sliku da si u punom radnom kapacitetu, da si bogat, uživaš u životu; moraš da stavljaš slike na Instagram koje pokazuju da si super, da ti je super, da je sve super, da će biti super… To je nenormalna stvarnost koja ne odgovara ni političkoj, ni ekonomskoj, ni društvenoj, ni ličnoj stvarnosti u kojoj ti mladi ljudi žive.“
A stvarnost u kojoj živimo Haris ovako analizira:
„Autoritarne snage pojačavaju svoj pritisak, što znači da se osećaju nesigurnim. I to je dobar znak, jer autoritarizam uništava društvo. S druge strane, postaje jasno da nema zdravih političkih snaga koje mogu artikulisati veliko nezadovoljstvo ljudi, pogotovo mladih i onih koji su nezaposleni ili imaju male plate. Za očekivati je da će se pojaviti moderni mladi političari koji će oblikovati te moderne interese većine građana. To će stvoriti jednu novu političku i društvenu dinamiku, koja će primorati postojeće političke snage da se modernizuju i reformišu. Klima; biološki izazovi (zarazne bolesti, bioterorizam); restrukturiranje privrede; zakonodavstvo koje proizlazi iz novih planetarnih okolnosti; razvoj tehnologije; nova umetnost – to su teme budućnosti za koje moramo svi da se pripremimo. Ta budućnost je već počela.“