Mapa sajta

Goran Marković, reditelj, pisac

Uspesi korumpiraju, neuspesi čeliče

Snimio je 13 celovečernjih filmova, uglavnom po sopstvenim scenarijima, napisao je sedam pozorišnih komada i režirao nekoliko pozorišnih predstava. Profesor je emeritus na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odavno ima francuski Orden oficira umetnosti i književnosti. Njegovo političko opredeljenje je – anarhista, jer smatra da svaki umetnik treba da se bavi rušenjem vlasti

Uživot je ušao kao sin slavnih roditelja, ali su veliki glumci Rade i Olivera Marković brzo osetili šta znači biti ponosan na talenat i uspehe svog jedinca, reditelja koji je diplomirao na čuvenoj praškoj FAMU, vlasnika dve Zalatne arene iz Pule, nagrade za najbolju režiju u San Sebastijanu, Sterijine nagrade za najbolji savremeni tekst…

Na pitanje da li pamti kada je stekao svest o tome da su mu roditelji bili filmske i pozorišne zvezde, poznati glumci, Goran Marković (1946) za CorD odgovara:

“Ne. To me je pratilo od detinjstva. Na primer, svake godine su iz Avale filma stizale dve velike  kutije. U jednoj su bile fotografije oca a u drugoj su bile mamine. Sve slike su bile odštampane sa potpisom. Niko od mojih roditelja nije izlazio na ulicu a da ih ne ponese bar desetak. Popularnosti im je bila ogromna. Kad sam išao sa njima u šetnju ponekad bih koračao desetak koraka iza njih, da bih izbegao obožavaoce. Oni su mi bili odvratni.

Otac je govorio: popularnost nije slava. Prezirao je televiziju i popularnost koja se sticala za kratko vreme i brzo prolazila. „To za mene ne predstavlja ništa a, na drugoj strani, troši me nemilice„ – tako je govorio.

Kao nepisano pravilo, roditelji se dele na dobrog i lošeg policajca, što u Goranovom životu nije bio slučaj:

“Ja sam imao samo dobrog policajca, a to je bila moja baka (po ocu)Anđelija.Sa njom sam odrastao. Moji roditelji su isuviše radili, bili su u žiži, a baka je za mene imala vremena. Loš policajac je bio opravdano odsutan.”

U kući njegovih roditelja okupljali su se umetnici koji su često znali da ogovaraju Titov režim, da prave viceve na njegov račun. Goran ih je slušao, iako dečak, nešto od toga morao je čuje. Mnogo godina kasnije, u avgustu 1968, kao student, video je upad sovjetskih tenkova u Čehoslovačku. Iluzije da je u takvim sistemima moguće živeti u skladu sa pravdom i sopstvenim osećanjima, definitivno su se raspršile. A kada je odlučio da snimi film Tito i ja, bila je autobiografska priča ispisana kroz doživljaj desetogodišnjeg dečaka koji je tada prvi put video Tita. To sećanje na najvećeg sina naših naroda i narodnosti, opisuje rečima kojima dokazuje šta mu je srušilo iluzije tog dana u Belom dvoru kada se pozdravio sa njim:

“Titova crvena kosa. Izgledao je kao lik iz crtanog filma. Nekako artificijelno, nestvarno. Iako, navodno, veliki ljubitelj dece, nije mi delovao kao čovek od krvi i mesa. A i farbao se… Još jedna okolnost je uticala na to da izgubim iluzije: kao najbolji od najboljih, pripadao sam Selenitima, pionirskoj organizaciji čiji su članovi pripremani za sletanje na Mesec. U Pionirskom gradu smo “trenirali” desetak dana: obukli su nas u padobranske kostime, spuštali pomoću neke sajle pokušavajući da dočaraju iskrcavanje na Mesec… Iako sam jedno vreme verovao da sam budući Nil Armstrong, ti su me treninzi dosta uzdrmali; izgleda da sam već tada bio spreman da razmotrim sopstvenu ljubav prema velikom vođi!”

Titova crvena kosa mi je srušila sve iluzije. Izgledao je kao lik iz crtanog filma. Nekako artificijelno, nestvarno. A i farbao se…

Goran je završio jednu od najboljih beogradskih gimnazija, čuvenu Petu beogradsku, predavali su mu neki sjajni profesori,  imao je drugove sa kojima je provodio puno vremena:

“Bilo je to zlatno vreme rokenrola, u susedstvu je bilo klizalište  Tašmajdan na čijem ledu su skladno klizale najlepše devojke Beograda. Živeli smo u srećno doba, lepo opisano u Karanovićevoj televizijskoj seriji  Grlom u jagode. Sa nekoliko drugara i drugarica iz gimnazije sam još u vezi. Sa Karanovićem sam zajedno studirao u Pragu i do danas smo bliski prijatelji.

Pa, ipak, najviše sam se  radovao devojkama. Po tome pamtim svoje dečaštvo. O lepim, nedokučivim devojkama koje su se zanimale za starije momke. Tako je to oduvek bilo i biće.”

Kada je njegov otac jednom prilikom  zaradio silne krune snimajući neki film u Čehoslovačkoj, predložio je sinu da upiše FAMU u Pragu, o ovaj je to prihvatio.  Iz snobizna, rekao je jednom prilikom, ali danas potvrđuje kako  je to bila dobra očeva ideja:

“Nisam se pokajao, jer da jesam, promenio bih profesiju. Nekoliko puta sam imao krize, izazvane sumnjom u izbor onoga čime se bavim, ali sam iz tih kriza uvek izlazio jači. Zato, valjda, krize i postoje – da ih prevaziđeš i postaneš jači.”

Goran Marković
Photo: Alex Dmitrovic

Otac Rade je u Prag dovezao Srđana Karanovića i svog sina, a Goran je bio prilično nespreman za prijemni na FAMU. Gledao jenekoliko filmova Miloša Formana, pre svih, Crnog Petra. I to je bilo sve kad je reč o kinematografiji  zemlje u koju je došao da studira! Ipak, lako je položio prijemni ispit, a na fakultetu,  koji je, inače, bio besplatan, većina studenata su bili stranci. Iz Jugoslavije  su najpre došli njih dvojica, a potom  Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Goran Paskaljević, Živko Zalar. Treba znati i da je praška filmska škola osnovana posle Drugog svetskog rata, prvi ju je upisao Aleksandar Petrović, koji je, posle Rezolucije Informbiroa 1948, ipak morao da se vrati u Beograd. U Pragu je pre Drugog svetskog rata čak postojao i studentski dom kralja Aleksandra, podignut za naše, jugoslovenske studente. Mnogo njih je, uključujući  kompozitora i dirigenta Oskara Danona, studiralo muziku. Prag je tih godina bio pravi panslavistički centar u kome je iluzija o kulturnom ujedinjenju slovenskih naroda bila izuzetno jaka. Drugo, Prag je stari univerzitetski centar, sa kvalitetnim fakultetima. Jugoslovenima je, pored toga, i češki jezik bio veoma blizak. Goran ga je naučio za svega tri meseca. A najlepše sećanje na Milana Kunderu koji im je godinu dana predavao književnost, opisuje sledećim rečima:

“Mi smo stanovali, kao studenti, u studentskom domu koji se nalazio na poslednjoj trolejbuskoj stanici Strahov. To je bilo čudno, otuđeno mesto u blizini Spartakijadinog stadiona. Kako su se Spartakijade održavale jednom u četiri godine, tribine primale 200.000 gledalaca a samo vežbalište nekoliko desetina hiljada vežbača, svlačionice u kojima su boravili učesnici jednom u tih četiri godine u međuvremenu su predstavljale paviljone Studentskog grada. E, naš profesor Milan Kundera je stanovao na pretposlednjoj stanici te trolejbuske linije. Mi, jugoslavenski studenti, i on, naš profesor literature i mladi pisac u usponu, redovno smo se vraćali poslednjom vožnjom. Jedino što smo mi redovno bili podnapiti i ophrvani nostalgijom, a on svaki put u društvu druge žene. Kasnije smo te žene prepoznavali u njegovoj znamenitoj zbirci priča Smešne ljubavi.”

Mi, jugoslavenski studenti, i naš profesor literature, mladi pisac u usponu Milan Kundera, redovno smo se vraćali poslednjom vožnjom istog trolejbusa. On, svaki put u društvu druge žene, mi redovno podnapiti i ophrvani nostalgijom. Kasnije smo te žene prepoznavali u njegovoj znamenitoj zbirci priča Smešne ljubavi

Kada je Goran počeo da snima filmove, neke od uloga su igrali njegovi roditelji, nekad samo jedan od njih, nekad oboje. Da li su imali popust kod sina kao reditelja?

“U mom i njihovom poslu nema protekcije. Ili jesi ili nisi. Drugo, snimanje filma je ponekad toliko iscrpljujući poduhvat da se veoma brzo zaboravljaju rođački i prijateljski odnosi. Drama stvaranja je mnogo jača od privatnih osećanja. Ali, nisu samo moji roditelji na snimanjima meni bili bliske osobe. Sa svim glumcima sa kojima sam radio uspostavljao sam veoma snažne veze tako da sve njih smatram rođacima.”

Postoji li glumac, glumica, kojeg je ovaj reditelj  silno želeo da angažuje  da igra u njegovom filmu, a nije:

“Ima nekoliko glumaca koje sam privatno voleo a, iz nekog razloga, nismo nikada radili. Tako mi je, na primer, Ljuba Tadić, kao mladi glumac, od prve plate u Beogradskom dramskom pozorištu kupio gumene čizme. Uzeo je tih nekoliko novčanica i upitao me: Šta bi voleo da ti kupim? Nisam se dvoumio, kao detetu, najveća želja mi je bila da imam Borovo čizme. Celog života sam Ljubu zbog toga voleo, i on je mene, mislim, a nikad nismo ništa snimili. Kako, zašto? Ne znam.”

Praški đaci su na izvestan način smenili generaciju reditelja koje je Brozov režim kvalifikovao kao predstavnike crnog talasa. Bili su to Aleksandar Saša Popović, Živojin Žika Pavlović, Dušan Makavejev, Želimir Žilnik.  A mladi su bili Srđan Karanović, Dejan Karaklajić, Jovan Aćin, Goran Paskaljević i naravno, Goran Marković.  Snimali su najpre dokumentarne filmove za TV Beograd čija je urednica bila Zora Korać. Govorilo se da su bili njeni mezimci, da su bili povlašćeni pa su lako mogli da snimaju  televizijske emisije, dokumentarne  i igrane filmove jedan za drugim:

“Da li vi stvarno verujete da postoje povlašćeni koji, tek tako, lako snimaju filmove? Da li verujete da bilo ko stupi u tu arenu ima nekakav kredit, garanciju da će uspeti? Uvek je sve od početka. Uvek su vam šanse da propadnete podjednako velike. I uvek se bojite onoga šta sledi. U našoj profesiji nema nezasluženog uspeha i slučajnog neuspeha. Kod nas je sve fer i surovo. I dobro je što je tako.”

Goran Marković

Koliko god je Marković odavno priznat i uspešan umetnik, malo se zna kako je katastrofalno stupio u svet filma, Da nije bilo tako kako opisuje, sigurno njegov sistem vrednosti ne bi bio formiran kao surovo čvrsta maksima koje se drži i danas:

“Sa prvim, diplomskim filmom Bez naziva, po motivima priče Borisa Piljnjaka, na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu 1973 doživeo sam pravi debakl. Cela sala mi je zviždala, kao kada, na primer, sudija dosudi izmišljeni penal protiv domaćeg tima. Odmah na početku sam, dakle, preživeo pravu kataklizmu. Sećam se da sam posle toga otišao u vojni odsek i tražio da me, umesto oslobode, pošalju u vojsku?! Tamo, sa mitraljezom o ramenu, imao sam dovoljno vremena da razmislim tome da li je profesija reditelja stvarno za mene ili možda nije kasno da počnem da se bavim nečim „ljudskim“. Vratio sam se i uspeo, rekao bih. Taj surovi trenutak na početku moga bavljenja filmom je iznedrio pravilo  koga se i danas držim: uspesi korumpiraju, neuspesi čeliče. To mi je pomoglo da kasnije uspehe ne shvatim ozbiljno, a da iz kriza izađem kao pobednik.”

Sagovornik CorD-a nikada nije bio ni u jednoj  partiji. Trenutno je  član političkog saveta Pokreta slobodnih građana, ali nije učlanjen u tu organizaciju. Smatra da biti umetnik  po definiciji znači – biti anarhista: “Po mome mišljenju, svaki umetnik mora da se bavi rušenjem vlasti. Pogotovu ove sadašnje – maligne.”

Svoj anarhistički politički angažman Marković je pokazao najpre tokom devedesetih. Znajući šta smo sve preživeli  te decenije života u Srbiji,  pitam ga da li su devedesete godine  donele neke nepremostive razlike između njega i kolega  sa prostora nekadašnje zemlje, zbog kojih je prekinuto  prijateljstvo sa njima:

“Zanimljivo je da nisam imao tu nesreću da me neki kolega ili prijatelj iz bivše domovine toliko razočara da sa njim prekinem druženje ili saradnju. To je možda stoga što su naše veze na daljinu bile motivisane osećanjem da je taj i taj čovek ispravan i nismo imali previše prilike da se uverimo u suprotno. Ali ovde u Srbiji je situacija sasvim obrnuta. Mnoge od mojih kolega su se pokazali ništavnim i beskrupuloznim.Pridružile su se mračnoj sili, to jest ovom režimu, ne krijući mnogo svoje koristoljubive motive. Nezajažljivi grabež, bestidno poltronisanje i besprimerno laganje postali su njihov stil života. Da im ne navodim imena, i sami znate o kome govorim…”

Celog života pišem razne priče, ali pisanje romana je nešto drugo. To nije nešto usputno, to je najteži mogući zadatak. Imam 73 godine, i bojim se da još nisam sazreo za pisca romana

Kakva su bila Goranova očekivanja posle 5. oktobra 2000. godine, a šta je od toga ostalo  posle dvadeset godina?

“Da se ne lažemo, ja koji sam rođen u socijalizmu, proživeo vek pod Titom i kasnije pod Miloševićem, i očekivao sam da ću posle 5. oktobra najzad osetiti blagodeti civilizovanog, demokratskog života. Bio sam nekoliko trenutaka srećan zbog toga, osećao sam životni polet. A onda je to polako počelo da se urušava i sve je ubrzo palo, da bi nas taj pad doveo do ovog strašnog, primitivnog režima u kome nama vlada obični vođa navijača koji sve koji misle smatra neprijateljima sa suprotne tribine. Ponekad pomislim da sam se rodio u pogrešno vreme.”

Sam Balkan je, za Markovića opasnost po sebi, a sama ideja Jugoslavije je u isto vreme čarobna i opasna  po život:

“Balkan je mešavina mentaliteta, kombinacija ljudi koji naseljavaju ovu vukojebinu. Sve je to neizlečivo. Ali, to je ujedno i ono što volim. To je moj zavičaj, ma kako često domovina menjala imena. „Kao kurva gaće“, što bi rekla moja baba. S druge strane, toliki ljudi su poginuli za ideal koji se zvao Jugoslavija. I koliko njih se samo potrudilo da je uništi.  Još ne mogu da se pomirim da te čarobne zemlje više nema. Kada me neki stranac upita šta se dogodilo, zašto je ta zemlja nestala, ja samo slegnem ramenima. Ne znam drugi odgovor.

A u Srbiji danas imamo poseban, viševekovni sukob oko toga da li nam je Evropa potrebna ili nije. Uvek kada se ovde začne evropejski duh, nađe se neko da bezbol palicom sve to razbuca. Ili ovo što imamo nekoliko poslednjih godina: vlast se, kao, trudi da uđe u Evropu, a sve radi da to osujeti. Stvarno igra jednu ogavnu, lažljivu, prljavu igru. Što je još gore, oni sa strane, koji podržavaju ovu našu vlast to znaju, ali ih je baš briga, mi ih se u suštini ne tičemo. Dovoljno je neko ovde drži stvari pod kontrolom, što dalje od njih, čak i po cenu azijatskog terora. Takav im je dobar, makar bio to i vođa navijača, dakle, obična prostačina.

Ja sam u dubini duše anarhista. Jedino što nikakav oblik organizovanja ovog pogleda na svet ovde ne postoji. Dobro, rekao sam sebi, onda si levičar. Ali, ni tih više nema mnogo. Socijalisti su još u vreme Miloševića postali najobičnija interesnu grupa koja krcka milione i na bilo koji način ne zastupa leve ideje. Pokret slobodnih građana je jedna poštena grupa mislećih ljudi koja nikada neće uraditi ništa praktično. Ali bar misli slobodno, iako, kao što rekoh, samo za svoju dušu.”

Goran Marković
Photo: Mitar Mitrovic

Opisao je svoj život u dve knjige, mnogo  autobiografskog je pretočio u filmove, pa ipak, postoji li još nešto iz  života  Gorana Markovića što bi voleo da snimi?

“Moja ćerka Maša, koja je i sama rediteljka, stalno mi prebacuje što nisam snimio ljubavni film. Što je još interesantnije, ja obožavam melodramu kao žanr. Često ne mogu da zadržim suze kada gledam neku srceparajuću priču. Ali za pravi ljubavni film još nisam smogao hrabrosti. Da se razumemo: melodramu smatram carskim žanrom, daleko od toga da je prezirem ili sumnjičim za sentimentalizam, ili ne znam ni ja šta. Ali, treba za nju imati hrabrosti. Lako je snimiti sve vojske koje se biju – podelite kostime i  oružje,  razdvojite ljude levo i desno i kažete: „Tucite se!“ Ali, dvoje koji se vole između četiri zida, to je već đavolski teško…

Na koricama Goranove knjige Beogradski trio, koja je bila u najužem izboru za ovogodišnj NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, s razlogom  piše: „Potresan i zabavan istovremeno, duhovit, inventivno komponovan kao kolaž dokumenata, pisama, dnevnika, Darelovih izveštaja  Forin ofisu, referata logorskih rukovodilaca centrali Udbe, prepiske britanskih diplomata, dešifrovanih depeša, službenih zapisnika i svedočanstava, Beogradski trio ne ispušta se iz ruke do poslednje stranice. Ipak, autor za sebe kaže:

“Nisam pisac. Bar nisam profesionalni pisac. Napisao sam gomilu scenarija, nekoliko pozorišnih komada i objvio pet, šest knjiga koje do Beogradskog trija nisu bile romani. Celog života pišem razne priče,ali pisanje romana je nešto drugo. To nije nešto usputno, to je najteži mogući zadatak. Imam 73 godine, i bojim se da još nisam sazreo za pisca romana.”

Šta je za Gorana najveće priznanje, najbolja kritika za sve što je uradio u svojoj ukupnoj profesionalnoj karijeri?

“Pored mog ulaza u zgradu je kafić u kome je radio konobar koji mi je svakog jutra, čim bih kročio na ulicu, odigrao po jednu scenu iz Nacionalne klase. Tu skoro, na projekciji povodom četrdesetogodišnjice mog filma Majstori, majstori, cela sala je izgovarala unapred replike glumaca. To je za mene bio stvarno nezaboravni trenutak. Ništa mi od pohvala više ne treba. Zviždanje posle mog diplomskog filma utihnulo je.”

Pročitajte još

Više

Dragoljub Zamurović, arhitekta, likovni umetnik fotografije

Slikar sa fotoaparatom

On je autor brojnih monografija na kojima je sačuvao lepotu predela, zemalja i gradova koji su predstavljali raskoš nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije. Beležio...

Marta Nešković, istraživač

Sloboda je kad se striktno držiš pravila

Završila je 14. beogradsku gimnaziju, diplomirala fiziku na Univerzitetu Pjer i Marija Kiri na Sorboni i socio-kulturnu antropologiju na Visokoj školi za društvene nauke...

dr Ivan Medenica, umetnički direktor i selektor Bitefa

Na ivici budućnosti

„Smatrali smo da je potrebno da uložimo sve od sebe da se, ipak, desi neki uzorak festivala i ove godine, osmisli trodnevni Bitef Prolog,...

Ivan Medenica, umetnički direktor i selektor BITEF-a

Važno je sačuvati energiju

Država bi bila dužna da ne zabija glavu u pesak, već da simultano razvije nekoliko scenarija za vreme koje dolazi, te bude spremna za...

Vesti

Otvoren tržni centar Galerija Beograd u okviru Beograda na vodi

Galerija Beograd na Sava promenadi, najveći šoping mol u regionu, danas je svečano otvorena i za posetioce koje očekuju...

Izabrana nova Vlada Srbije, ministri preuzimaju resore

Nova Vlada Republike Srbije na čijem čelu će biti Ana Brnabić imaće 21 resor i 2 ministarstva bez portfelja....

Objavljeni rezultati istraživanja MICS 6 za Srbiju

Novi podaci o položaju žena i dece u Srbiji ukazuju na napredak u ključnim oblastima, među kojima su dojenje...

Evropski dan pravde: Preduzimanje daljih napora za jačanje nezavisnosti pravosuđa u Srbiji

Povodom 25. oktobra, Evropskog dana pravde, kancelarija Saveta Evrope u Beogradu i Delegacija Evropske unije u Srbiji bili su...

Panel “Beograd-Priština: nema rešenja bez poverenja” na Beogradskom sigurnosnom forumu

Predstavnici Srbije i Kosova,  predsednik Vučić i premijer Hoti, učestvovali su na panelu "Beograd-Priština: nema rešenja bez poverenja" održanom...

Otvoren tržni centar Galerija Beograd u okviru Beograda na vodi

Galerija Beograd na Sava promenadi, najveći šoping mol u regionu, danas je svečano otvorena i za posetioce koje očekuju...

Izabrana nova Vlada Srbije, ministri preuzimaju resore

Nova Vlada Republike Srbije na čijem čelu će biti Ana Brnabić imaće 21 resor i 2 ministarstva bez portfelja....

Objavljeni rezultati istraživanja MICS 6 za Srbiju

Novi podaci o položaju žena i dece u Srbiji ukazuju na napredak u ključnim oblastima, među kojima su dojenje...

Evropski dan pravde: Preduzimanje daljih napora za jačanje nezavisnosti pravosuđa u Srbiji

Povodom 25. oktobra, Evropskog dana pravde, kancelarija Saveta Evrope u Beogradu i Delegacija Evropske unije u Srbiji bili su...

Panel “Beograd-Priština: nema rešenja bez poverenja” na Beogradskom sigurnosnom forumu

Predstavnici Srbije i Kosova,  predsednik Vučić i premijer Hoti, učestvovali su na panelu "Beograd-Priština: nema rešenja bez poverenja" održanom...