Kao pesnik, vlasnik je najznačajnijih nagrada. Kao vlasnik izdavačke kuće Arhipelag, pouzdani je prezenter izuzetno kvalitetnih knjiga. Otkrio je publici jednu od najdragocenijih ostavština savremene književnosti – prepisku Danila Kiša. Njegovi eseji i kritike su važan deo srpske književne istoriografije. Njegov angažman u pokretu ’Proglas’ učinio ga je vidljivim na širokoj društvenoj sceni
Bez primese idealizovanja svog detinjstva, upamtio je kako je tada sve bilo na svom mestu, da su stvari u životu logično raspoređene. U tom svetu detinjstva imao je osećanje potpunog mira. U ranim godinama bio je pravi mali konstruktor. Oko sebe je uvek imao neke sprave koje je mogao očas da rastavi i sastavi. Čak je umeo potpuno da rasklopi radio aparat, i ponovo ga natera da svira i priča:
„To sam radio mnogo puta i jednom se desilo da sam ga rastavio, ali odjednom više nisam umeo da ga vratim u prvobitno stanje. Ne znam šta se desilo, do tada je to bila rutina. Tada sam odustao od svojih konstruktorskih zamisli i okrenuo se knjizi od koje nikada nisam odustao.“
U početku je čitao sve: knjige poznatih i nepoznatih autora, knjige iz raznih oblasti koje nisu imale nikakve veze sa školskom lektirom. Pročitao je sve knjige koje su se nalazile u školskoj biblioteci u rodnom Bobovu kod Pljevalja, a zatim su došle na red knjige iz biblioteke u Pljevljima, gde je završio gimnaziju. Najpre književnost, ali i istoriografija i publicistika. Kad neko toliko čita, nekako je bilo logično da počne i da piše:
„Poznata je izreka Fernana Brodela da na svetu postoje samo tri sigurne luke: Kartagina, jun i jul. Neskromno bih dodao da postoji još jedna sigurna luka. To su dobre knjige. Moj život obeležava čitanje najrazličitijih knjiga. Uvek sam bio radoznao interesovalo me je više stvari odjednom, nikako samo jedna stvar. Video sam da u knjigama mogu da nađem neke od odgovora koji su mi bili potrebni. U nekim knjigama više, u nekim manje, u nekim knjigama nikakve odgovore nisam našao. Još tražim mnoge odgovore. U međuvremenu sam naučio da je to traganje često važnije od samih odgovora. Pesme sam počeo da pišem u osnovnoj školi, valjda kao plod tog čitanja. U četvrtom-petom razredu počeo sam i da ih objavljujem. To su bili događaji, tada sam se vezao za novine, i ta me strast više nije napuštala. Naravno, to su bile dečje novine, kojih je tada bilo u velikom broju u Beogradu, Gornjem Milanovcu, Zagrebu, Sarajevu… Imao sam veliki trenutak 1984. godine, kada sam dobio prvu nagradu na književnom konkursu saveznog lista Zmaj. Nagrada mi je dodeljena u Beogradu, u Francuskoj 7, gde se nalazilo Udruženje književnika Srbije. Koliko je taj konkurs značio u to vreme, govori i činjenica da su članovi žirija bili Desanka Maksimović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović… Tada sam prvi put na okupu video toliko velikih pisaca. Većina pisaca iz moje školske lektire bili su tu.“
Kada definiše vaspitanje koje je dobio u kući, on opisuje ponašanje najbližih koji nisu govorili drugačije nego što su postupali. Rastao je s roditeljima, bakom, dvojicom mlađe braće i sestrom:
„Moji roditelji su se zalagali za solidarnost, ali ne apstraktno, već da se pomogne ljudima kojima je pomoć bila potrebna u tom trenutku. Najpre onima u svom okruženju. S druge strane, u kući sam naučio šta znači kada te vodi osećanje pravednosti. Bilo je jasno šta je pravda, šta nepravda, šta je dobro, šta zlo, šta je moralno, šta nije, šta priliči, šta ne priliči. To je bio potpuno jasno, čak toliko da se o tome nije mnogo ni govorilo. To su bile kategorije koje su se svakodnevno doživljavale i kroz različite primere potvrđivale. Naučio sam i da moram da uvažavam drugoga, da ga čujem, ali da postupam onako kako mislim da je najbolje, da budem miran pred sobom.“
U gimnaziji je nastavio da piše i objavljuje ne samo književne već i novinarske tekstove. Počeo je da učestvuje na književnim konkursima za mlade pesnike, putovao na festivale poezije, dobijao nagrade, upoznavao mlade pesnike s kojima druguje i danas. Pri kraju gimnazijskog školovanja njegove pesme su objavljivane u ’Književnoj reči’ i drugim književnim časopisima.
Prvu knjigu pesma ’Podzemni bioskop’ objavio je kada je imao 19 godina, a većinu pesama u njoj je napisao dok je bio đak u gimnaziji. Te jeseni 1991. godine, kada je došao u Beograd na studije, s njim je na Sajam knjiga došla i ta njegova knjiga. Nije prestajao da piše. Ima jedna njegova pesma, od pre desetak godina, koja se zove ’Skladište’, a počinje stihom: Čovek je skladište strahova. Objavljivana je više puta, našla je mesto u nekoliko antologija. Šta je za sagovornika CORD-a, supruga i oca jednog sina studenta i ćerke koja završava srednju školu, šta je za njega danas najveći strah:
„Mnogo je strahova u našem životu. Mi ne bismo bili ljudi da nemamo strahova. Strahovi nas koriguju, opominju, spuštaju na zemlju. Strahovi su prirodni i potrebni. Ali ako je strah naš jedini sadržaj, onda više nismo ljudi. Onda nas taj strah banalizuje, potčini i ponizi. Čoveku je neophodna dobra ravnoteža straha.
Brinem da će moja deca živeti u gorem svetu od onoga u kome sam ja živeo
Brinem da će moja deca živeti u gorem svetu od onoga u kome sam ja živeo. Pritom, svet u kome sam ja živeo nije bio nimalo idealan svet. Bio sam svestan da u tom svetu ima mnogo štete i mnogo kvarova, mnogo nepravde i mnogo neravnoteže. Rekao bih da sam se politički rano osvestio i shvatio da jednopartijski sistem ograničava čoveka. Jedno mišljenje suviše ponižava čoveka. Devedesete godine su bile u znaku ratova i sankcija, a ja sam, poput mnogih, najviše vremena provodio na ulicama. Period u kome sam živeo nekako je bio stalno obeležen nedostatkom slobode i stalnom borbom za slobodu. Od jedne autokratije, s malom pauzom, mi smo brzo padali u vlast druge autokratije. I zato se danas plašim da će moja deca živeti u gorem svetu od mog.
Drugi moj strah je duboko sebičan i možda sasvim ličan: da će moja generacija doživeti potpuni poraz. Glavni greh moje generacije je to što je dozvolila obnovu autokratskog poretka u Srbiji. Ako su devedesete greh prethodne generacije, onda je povratak autokratskog poretka ključni događaj u životu moje generacije. Na njoj je da iznese tu borbu. Ili će ona obnoviti demokratiju u Srbiji, ili će u toj borbi konačno propasti. Još više me brine to što mnogi iz moje generacije u toj borbi uopšte ne učestvuju. Pritisnuti različitim obavezama, socijalnim i političkim strahovima, prihvataju stanje takvo kakvo jeste i tako se stvara slika generacije koja je mnogo htela, a nije mnogo postigla.“
Od 1997. do 2007. godine Gojko je bio glavni urednik u izdavačkoj kući Stubovi kulture koja je objavljivala prevashodno savremenu srpsku književnost. Tada je shvatio da čovek treba u određenom periodu života da radi jedan posao, a onda ide dalje. Bio mu je potreban novi izazov i podsticaj, koji je našao u osnivanju vlastite izdavačke kuće. Tako će sledeće godine, obeležiti 18 godina od osnivanja svog Arhipelaga.Počeo je od nule i svih ovih godina veoma uspešno istrajavao u novom modelu izdavaštva:
„To je jedna vrsta autorske verzije izdavaštva u kome je važna figura urednika i u kome postoje jasno profilisane edicije u kojima se čitaocima nudi književnost i humanistika. Taj posao određuju dva, na prvi pogled suprotna pola. Jedno je visoka kultura koja nam daje kriterijume za rad. Drugo je tržište. Kako god da je profilisan, izdavač je ekonomska celina i on svoje ideje mora da proveri i potvrdi na tržištu. Princip vrednosti i princip tržišta i rizika mogu da budu i suprotstavljeni. Ali ja čvrsto verujem da je moguć savez između ta dva principa. Nije dovoljno samo objavljivati vrhunske knjige i pisce, već treba stvarati vidljivost i prepoznatljivost tih pisaca i knjiga. Da biste u tome uspeli, morate da koristite moderne koncepcije marketinga, morate da budete otvoreni prema novim medijima i tehnologijama, doživljavajući ih kao saveznike i neku vrstu proširenja vašeg polja dejstva.“
Pored zanimljivih knjiga, Arhipelag je prepoznatljiv i po tome što organizuje veliki broj događaja. Ponudio je publici brojne programe, književne večeri, turneje domaćih i stranih pisaca. U Srbiju su doveli neke od najznačajnijih, kao što su David Grosman, Đerđ Konrad, Peter Esterhazi, Klaudio Magris, Havijer Serkas, Čarls Simić, Adam Zagajevski… Bili su to neki od najposećenijih književnih programa u Beogradu i Srbiji poslednjih decenija. Poslednjih desetak godina u organizaciji Arhipelaga traje Beogradski festival evropske književnosti:
„U doba glamura i spektakla književnost ima strateški deficit u odnosu na, recimo, film i pozorište. Književnost nema premijere. Utoliko književni festivali mogu biti nova polja dejstva moderne književnosti. Tu je moguće predstaviti pisce koji nisu dovoljno poznati, a pisce koji su poznati učiniti još poznatijim. To je model koji daje rezultate. Mi nepunih osamnaest godina radimo zahvaljujući poverenju čitalaca.“
Jedna od značajnih posledica tog poverenja je i činjenica da je Mirjana Miočinović, prva supruga Danila Kiša, ponudila Gojku Božoviću da Arhipelag bude ekskluzivni izdavač dela Danila Kiša za Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Poslednja u toj seriji je knjiga Kišove prepiske. Reč je o pismima koja je Kiš tokom života primao od pisaca, izdavača, prijatelja, bivših prijatelja, književnih tumača, čitalaca, porodice… Ta knjiga na maestralan način oslikava vreme koje je prošlo i u kome je književnost imala ogromnu ulogu kakvu, nažalost, danas više nema.
Ako su devedesete greh prethodne generacije, onda je povratak autokratskog poretka ključni događaj u životu moje generacije
Kada je Kiš preminuo, Gojko je imao 17 godina, nije stigao da ga upozna. Vest i njegovoj smrti primio je kao lični gubitak:
„Kiš je posebna figura u mom književnom odrastanju. Nikada nisam pisao prozu, ali sam je uvek čitao, možda i više nego poeziju. Možda je proza Danila Kiša jedan od razloga zašto nikada nisam poželeo da napišem neku priču. Mene je njegova proza toliko ispunjavala da mi je bilo dovoljno da čitam tako stilski perfektnu prozu. Kiš je za sebe govorio da je propali pesnik i da je zato morao da piše prozu, a ja sam uvek prepoznavao te snažne lirske elemente njegove književnosti i tu pesničku vrstu posvećenosti književnosti. Kišov život i stav prema književnosti nešto su posebno. Za razliku od mnogih današnjih pisaca, Kiš deluje kao neko ko nije živeo od književnosti, nego je živeo za književnost, ona je bila njegov prirodni izbor. Nije on izabrao književnost zato što je hteo da ima karijeru, već zato što je morao da se izrazi, da svu dramu svog života na neki način pretoči u literaturu.“
Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu predstavljao je za Gojka isto što i svake godine: najvažniji poslovni događaj u godini. Uprkos tome što Sajam nije onakav kakav je nekada bio, ni u poslovnom ni u ličnom smislu, niti znači ono što je značio pre deset ili dvadeset godina:
„Ja na Sajam knjiga dolazim neprestano od 1989. godine. Od tog Sajma do ovog poslednjeg ja sam na Sajmu svakog dana od otvaranja do zatvaranja. Na tim sajmovima sam devedesetih godina upoznao sve pisce koje danas znam. Sajam nije bio samo poslovni događaj već i veliki festival književnosti, najveća moguća književna pozornica. Tu su pisci bili glavne figure. To se vremenom menjalo, Sajam knjiga je počeo da gubi draž velikog književnog i kulturnog događaja, a glavne figure više nisu pisci već prodavci, influenseri, ljudi koji su na razne druge načine postali poznati i uticajni, pa im knjige predstavljaju jednu vrstu produžetka njihovog javnog ili marketinškog učešća u javnosti.Tako su književnost i knjige izgubili onu vrstu prepoznatljivosti koja ih je činila posebnim. Sajam knjiga danas deluje kao jedan veliki šoping mol za knjige, ali nije tako blistav, sređen i doteran kao šoping molovi. Uz sve to, Sajam je u dobroj meri izgubio svoju međunarodnu dimenziju. Pozicija Beograda je takva da je prirodno da u ovom delu Evrope, na prostoru između Istanbula i Beča, najveći sajam knjiga bude u Beogradu i da to bude referentna tačka za šire evropske okvire. On to, nažalost nije jer je izgubio nekadašnji profil, a novi nije osmišljen.“
Brojna izdanja Arhipelaga sa ovogodišnjeg Sajma plene pažnju čitalaca. To se odnosi na novi roman izuzetno cenjenog turskog pisca i predsednika Međunarodnog PEN-a Burhana Sonmeza ’Kamen i senka’. To je velika saga o turskom društvu u 20. veku, roman čija se radnja odvija od početka tridesetih godina prošlog veka, do današnjih dana. Zanimljiv je i roman savremenog slovenačkog pisca Drage Jančara ’Na početku sveta’, koji poslednjih godina doživljava veliki evropski uspeh. Kratki roman Ljudmile Ulicke ’Vesela sahrana’ dobija danas čudesnu aktuelnost, jer govori o grupi ruskih emigranata iz osamdesetih koji su formirali svoju enklavu u Njujorku na Menhetnu…
Nije dovoljno samo objavljivati vrhunske knjige i pisce, već treba stvarati njihovu vidljivost i prepoznatljivost
Poslednjih godinu dana Gojko Božović se češće oglašava u javnosti kao jedan od osnivača ’Proglasa’ i taj svoj angažman ovako objašnjava:
„Učestvovao sam na svim velikim demonstracijama tokom devedesetih, ali i proteklih godina. Oglašavao sam se u javnom životu, pisao sam tekstove koji su imali naglašeni politički ili društveni karakter. Bavio sam se temama koje su javne i bio angažovan. U jednom trenutku mi se učinilo da to nije dovoljno. U razgovoru sa brojnim ljudima sa kojima sam se kasnije našao u ’Proglasu’, došli smo do toga da bi možda trebalo da se oglasimo zajedno i da pozovemo i druge ljude da se oglase kako bi se u Srbiju vratilo nešto čega nema čitavu deceniju. To je, s jedne strane, kritičko mišljenje u javnosti. S druge strane, to je pobuna slobodnih nezavisnih građana koji se oglašavaju bez ikakvog ličnog interesa i bez ikakvog zahteva za političku moć. U prvom obraćanju javnosti mi smo rekli da smo samo grupa zabrinutih građana i da se nećemo kandidovati ni za kakve političke funkcije i ni za kakvu moć. Okupili smo se jer smatramo da je stanje u našoj zemlji nepodnošljivo i da su štete koje su nastale u proteklom periodu u Srbiji ogromne. Ako se sadašnja vlast i poredak produže u narednim godinama, mnoge od tih šteta biće nepopravljive. U proteklih godinu dana upoznao sam u Srbiji ljude koje ranije nisam znao, ljude koji mnogo rizikuju, ali imaju veliku nadu i entuzijazam. Svi mi zajedno želimo da živimo i radimo u ovoj zemlji, i da naša deca žive i rade u ovoj zemlji. Ali treba stvoriti uslove generacijama koje dolaze uslov da ostanak ovde bude prirodan, a ne herojski čin. Preduslov za to je da se obnove slobodno mišljenje i demokratski poredak u kome će vlast biti smenjiva, ograničena i odgovorna.“