Mapa sajta

Dušica Lečić Toševski, neuropsihijatar, članica SANU

Dobrota, ljubav i pristojnost će spasiti svet

Veoma aktivna i uvažavana u Svetskoj psihijatrijskoj asocijaciji, zaslužna što je Zavod za mentalno zdravlje u Beogradu prepoznat u svetu kao institucija koja pruža sve vidove lečenja na moderan i duboko organizovana način, Dušica Lečić Toševski analizira ovo vreme straha od pandemije i pruža dragocene savete kako se boriti sa stresom od kojeg niko nije pošteđen

Ona je, jednostavno, bila čudo od deteta. Sa šest godina upisala je prvi razred, bila đak generacije, Vukovac, vlasnica tri Zmajeve nagrade za poeziju, Oktobarske nagrade za literarni rad. U toku školovanja, u Trećoj beogradskoj gimnaziji, dobila je prvu nagradu na gradskom takmičenju iz fizike i prvu nagradu na pepubličkom takmičenju iz ruskog jezika. Uspešno je trenirala rukomet u ORK Beograd! Svirala je violinu, pevala u horu.

Studije medicine završila je sa prosečnom ocenom 9.77! Godine rada u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu koji je vodila sa velikim uspehom, obeležila je najvećim dostignućima zbog kojih je zdanje u Palmotićevoj ulici u Beogradu u svetu prepoznato kao “institucija koja pruža sve vidove lečenja na moderan i duboko organizovan način”. Bila je jedan od najdražaih i najcenjenijih profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, gost – predavač na mnogim svetskim univerzitetima, veoma aktivna i uvažavana u Svetskoj psihijatrijskoj asocijaciji. Jedna je od retkih žena, članica Srpske akademije nauka i umetnosti – SANU.

A Dušica Lečić Toševski (68) o sebi ovako svedoči:

“Verujem da je dete otac čovekov, kako je napisao je William Wordsworth u pesmi “My heart leaps up”, čime je otkrio značaj detinjstva mnogo pre psihoanalitičara. 

Po hinduističkom verovanju svako dete na svet dolazi sa Atmanom, božanskom iskrom. Atman napušta dete kada se zatvore fontanele, dva meka mesta na njegovoj glavici (najkasnije do 24. meseca posle rođenja).

Veruje se da se ceo život nastavlja u potrazi za povratkom te božanske iskre, prirodnom pobožnošću, na putu sazrevanja ličnosti. Kao u Worsdworthovoj pesmi – “And I wish my days to be bound each to each, by natural piety”. Sam čin začeća i rođenja je čudo nad čudima i ponavljanje čina prvobitne kreacije.

Nema više dileme šta je važnije – nature vs. nurture, priroda ili odgajanje. Kako će se dalje odvijati nečiji život zavisi i od prirode (genetske osnove) i od odgajanja. I dok je priroda delimično nepromenjljiva na nju mogu delovati uticaji sredine (epigenetski faktori), koji su, naravno, mnogostruki.

Moje detinjstvo sastojalo se od tri međusobno isprepletena dela – učenja, čitanja literature i igre. Ta tri dela nikada nisu prestala da budu važna za mene. Raditi, bez očekivanja plodova svojih dejstava, osnovni je princip karma joge za koju, naravno, na početku nisam znala, ali sam se njom kasnije bavila i ceo život toga se pridržavala. Učenje mi nije predstavljalo teškoću, nisam imala ambiciju da postanem đak generacije, to je, kao i sve što se kasnije dogodilo, samo pratilo moju posvećenost svemu što sam radila, moje poslušanje. Rano sam počela da čitam i ne bih mogla da zamislim svoje postojanje bez knjiga. Kasnije sam imala priliku da stečeno znanje prenosim kao učitelj i mentor mnogih generacija studenata i doktoranada.”

Ne delim članstvo u SANU po polu. Niko ne prigovara Francuskoj akademiji – genijalna Marija Kiri, dobitnik dve Nobelove nagrade, nije primljena u Francusku akademiju nauka

Medicina nije bila njen jedini izbor. Zanimale su je fizika, matematika, književnost, filozofija. Voli jezik i njegovu čistotu, naročito naš, srpski jezik koji smatra savršenim. Bavi se prevođenjem, ne samo stručnih knjiga (sedam) već i literature (šest knjiga). Uskoro treba da budu objavljeni njeni prevodi – četvrto izdanje knjige “Jung i Hese – hermetički krug” čileanskog pisca Migela Serana, drugo izdanje “Izabranih eseja” Vistana Hjua Odna, kao i jedna Borhesova priča i nekoliko njegovih pesama:

“Zbog višestrukog interesovanja želela sam da studiram fiziku i filozofiju. Marija Kiri bila je moj ideal u detinjstvu – veliki poster sa njenom slikom stajao je na mom zidu u toku ranog školovanja. I sada se njena slika nalazi u mojim radnim sobama, u kući i u SANU. Godinu dana posle gimnazije provela sam u Londonu, učeći engleski jezik. Najveću pomoć u potrazi za mojim stručnim identitetom pružio mi je moj budući suprug, tada student četvrte godine Medicinskog fakulteta, koji je smatrao da medicina treba da bude moj izbor. Bio je u pravu, u medicini sam pronašla sva svoja interesovanja, naročito kasnije u psihijatriji.”

SA ĆERKOM DAROM

S ljubavlju se posvetila studijama medicine, jedino nije lako podnela časove obdukcije na predmetu patologija. To je, uz jogu kojom se bavi, uticalo da nekoliko godina bude vegetarijanac, sve do trudnoće sa ćerkom Tarom. Kad je završila medicinu, dve godine je radila kao asistent uInstitutu zafiziologiju. Studenti su joj dodelili Aprilsku nagradu za najboljeg asistenta. Radila je istraživanje za magisterijum:

“Prepoznala sam u sebi snažnu želju da se posvetim pacijentima i kliničkoj medicini, umesto animalnim eksperimentima. Ujednom Kairostrenutku, shvatila sam da je psihijatrija moj izbor. Javila sam se na konkurs raspisan za kliničkog lekara Psihijatrijske klinike Kliničkog centra Srbije koja je tada bila na Avali. To je odredilo moju dalju akademsku sudbinu i zadovoljilo moje želje (daspojim racionalno empirijsko istraživanje i kontemplativnu prirodu). Psihijatrija je za mene najplemenitija medicinska disciplina, kao kombinacije nauke, veštine lečenja, filozofije i umetnosti. Izbor profesije neretko je nesvestan. Da moje ime ima vezu sa psihijatrijom otkrila mi je jedna manična pacijentkinja (u maničnim stanjima osobe imaju bogate asocijacije po sličnosti) kada sam jednogjutra, kao mlad specijalista,pravila vizitu na Odeljenju, rekla je drugim pacijentima: “Ovo je Dušica Lečić, ona leči moju dušu”. I zaista, ime je znak (nomen est omen).

Pored pandemije, zavladala je i infodemija koja i inače utiče na pojačanje bespomoćnosti i preovlađujućeg straha kojima je lako vladati sa strane.

Imenica psihijatar potiče od grčkog ψυχίατρος (ψυχί – duša, γιατρός – iscelitelj).“
Kaže da nikada nije imala taj problem sa tim što je žena, kad je reč o profesionalnom dokazivanju i napredovanju:

“Bog je odredio kojem polu i rodu ćemo pripadati. Svako u sebi nosi dva principa – ženski (Anima, Jin) i muški (Animus, Jang). Neophodna je ravnoteža između tih principa (Jina i Janga), na putu ka ostvarenju Celine, Tao-a. Ili na putu ka Itaci, koju je tako divno opisao Konstantin Kavafi u svojoj pesmi “Itaka”. Biti žena je dar. Svaka žena u sebi, pored navedenih principa sadrži pramajku Evu (mirnu, posvećenu) ali i Lilit (zavodnicu i buntovnicu). Obe sam prepoznala u literaturi – to su Eva i Edvina u Hamsunovom “Panu”, Tereza i Sabina u Kunderinoj “Nepodnošljivoj lakoći postojanja”, Natalija i Aksinja u “Tihom Donu” Šolohova.”Ipak, za SANU, u koju je 2009. ušla kao dopisni, a od 2015. je njen redovni član, posebno važi da nije naklonjena ženama. Međutim, sagovornica CORD-a je odlučna:

“Ne delim članstvo u SANU po polu. Niko ne prigovara Francuskoj akademiji – genijalna Marija Kiri, dobitnik dve Nobelove nagrade, nije primljena u Francusku akademiju nauka. Prva žena koja je to postala bila je Margerit Jursenar, tek 1980. godine, do sada ih ima samo devet. Isidora Sekulić izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 1939. godine, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 1950, kao prva žena akademik. I nije izabrana zato što je bila žena, nego zbog njenog izuzetnog stvaralaštva.Važno je da SANU nikad nije primila nekog ko to nije zaslužio, a sigurno se o nekog ogrešila. A ne bi bilo dobro da se članovi SANU primaju zbg rodne ravnopravnosti.

Za ovu uspešnu i posebnu ženu, najbolji način odbrane ženskih prava u današnjem društvu u Srbiji podrazumeva održavanje individualnog i kolektivnog ženskog principa. A muškarce je najbolje osvajati ženstvenošću:

“Ekstremni feminizam je toksičan i mislim da je naneo veliku štetu ženama. U savremeno doba u zapadnim kulturama kao da je sve usmereno ka brisanju elementarnih, prirodnih razlika između muškaraca i žena. Postoje pokreti ka ukidanju večite, neophodne, evolucijske igre između polova i ka uništavanju muškosti, tako da ne bi bilo čudno da se pojave suprotni pokreti za zaštitu muškaraca. Svaka žena rođenjem donosi božansku iskru stvaranja.”

Ekstremni feminizam je toksičan i mislim da je naneo veliku štetu ženama. U savremeno doba u zapadnim kulturama kao da je sve usmereno ka brisanju elementarnih, prirodnih razlika između muškaraca i žena.

Često se postavlja pitanje – kakvo je mentalno stanje nacije? I često se tim povodom pribegava senzacionalizmu i generalizaciji. Kao vrstan neuropsihijatar i zvanični ekspert za mentalno zdravlje Svetske zdravstvene organizacije, Dušica Lečić Toševski osvrće se na sadašnje mentalno zdravlje u Srbiji u vremenu pandemije virusa Covid 19:

“Stanje u jednoj državi zavisi od mnogih faktora, uključujući i ekonomske. Ipak, tzv. bogate države nisu lišene oboljenja svojih građana, somatskih i mentalnih. Razvijenost i dostupnost zdravstvenog sistema neophodan je za održavanje zdravlja društva, kao i prevencija (boginja Higija značajnija je od Panaceje, prevencija važnija od lečenja), i unapređenje mentalnog zdravlja.

Zdravlje za sve, dictum Svetske zdravstvene organizacije, je ideal, utopijski cilj. To je naročito pokazala pandemija korona virusa. Polarizovan svet postao je ujedinjen pandemijom koja je pokazala sve slabosti i fragilnost homo sapiensa, kao i da “nijedan čovek nije ostrvo” kako je napisao Džon Don u divnoj poemi “Meditacije XVII” 1624. godine. Niko nije pošteđen, i ne zna se “za kim će zvono zazvoniti”. Pored pandemije, zavladala je i infodemija koja i inače utiče na pojačanje bespomoćnosti i preovlađujućeg straha kojima je lako vladati sa strane. Niko nije bio spreman za sadašnju pandemiju, a u svojoj bahatosti i antropocentričnom svetu, u kojem čovek misli da ne mora da strahuje za svoju dušu, ljudi su zamislili da su vladari planete u potrazi za materijalnom dobrima i površnim, prolaznimvrednostima.

Uprkos rasprostanjenosti virusa u kojoj niko nije siguran, porastao je individualizam i strah za opstanak, za preživljavanje. Uveden je izraz socijalna distanca, sasvim pogrešan, jer bez socijalnih kontakata čovek ne može da opstane, osim onog malog broja srećnih monaha na Svetoj Gori i u ašramima. Radi se o fizičkoj distanci koja je neophodna da bi se sprečila transmisija virusa, a koja, neminovno, svakog lišava ekspresije osnovnih emocija, za koje je dodir važan (kao i za preživljavanje vrste), naročito u zemljama kao što je naša.

Restriktivne mere su neophodne, ali ne one koje su uvedene kod nas na početku epidemije – totalno zatvaranje starijih od 65+ bilo je apsolutno neprihvatljivo i veoma štetno. Zaštita mentalnog zdravlja značajno se promenila u toku eidemije. Zdravstvene službe moraju biti fokusirane na hitne slučajeve. Fizička distanca, često i socijalna, kod nekih osoba sa mentalnim problemima, utiče na sve, naročito na one koji su emocionalno nestabilni, ekstrovertni i kojima je neophodan kontakt. Epidemijska kriza, sasvim prirodno, uzrokuje egzistencijalni strah, a kako pandemija već dugo traje, javljaju se doživljaji bespomoćnosti, beznadežnosti, bezperspektivnosti, apatije ili besa, naročito kod vulnerabilnih osoba, koji nemaju adekvatne coping strategije, mehanizme za prevladavanje stresa. Sve to može se razviti u depresiju. Niko nije pošteđen. Mladi jer su lišeni direktnog i neposrednog ispoljavanja radosti života, stariji jer su lišeni slobode u vremenu koje im je preostalo do susreta sa poslednjim stvarima. Jasno je da je egzistencijalni strah uzrokovan virusom kod mnogih pojačan i strahom od bukvalnog opstanka zbog siromaštva i zatvaranja i, prekida rada. Problema ima mnogo, jer su zdravstvene službe, usmerene na lečenje obolelih od Covida 19, a preventivni i kontrolni pregledi i lečenje drugih, mnogobrojnih stanja, zanemareno je i odvija se samo u hitnim slučajevima. Osim za onaj mali broj privilegovanih koji su u mogućnosti da obezbede lečenje u privatnim bolnicama.”

Polarizovan svet postao je ujedinjen pandemijom koja je pokazala sve slabosti i fragilnost homo sapiensa, kao i da “nijedan čovek nije ostrvo” kako je napisao Džon Don u divnoj poemi “Meditacije XVII” 1624. godine

Naša zemlja je, čini se, bila jedinstvena po tome što je, u vreme prvog talasapandemije, uvela potpunu zabranu kretanjastarijih osoba pod izgovorom da se “zaštite životi roditelja”, a u stvari da bi se zaštitio zdravstveni sistem od hospitaliazcije osoba koje neretkoimaju više udruženih bolesti:

“Sloboda kretanja je elementarno ljudsko pravo, prema članu 13 Deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. I osuđencima u zatvordima dozvoljena je dnevna šetnja! Ta stigmatizujuća, diskriminatorna, dehumanizaciona mera bila je mera protiv ljudskog dostojanstva. Treba dodati da je zaključavanjem starijh (inače najdisciplinovanije i najodgovornije populacije) bio ugrožen njihov telesni i psihički imunitet. 

Takvo zaključavanje, uvedeno sa namerom da se sačuvaju životi, može, u stvari, uništiti živote. I dok je, možda, privremeno sačuvan zdravstveni sistem, i iako su starije osobe, možda, ostale sigurne od virusa u toku skoro dva meseca, zbog forsirane pasivnosti i verovatnog multimorbiditeta (koji nije moguće bilo kontrolisati lekarskim pregledima), moguće su ozbiljne posledice, a žrtve niko neće moći da izbroji.

Izolovanje starijih je mera socijalnog darvinizma, koji diktira da najmlađi i najjači treba da prežive. U narcističkom savremenom dobu ejdžizma, kada je jedino prihvatljivo biti mlad i uspešan.”

Mnogi laici veruju da će Covid ostaviti velike posledice po mentalno zdravlje ljudi. Dušica Lečić Toševski potvrđuje da pandemija korone već predstavlja hronični stres. Da li će se posledice pojaviti i kakve će biti, zavisi od mnogih faktora, kao i sve u prirodi, uostalom:

“Posledice po mentalno zdravlje mogu biti mnogobrojne: anksiozni i posttraumatski stresni poremećaj, depresija, sindrom izgaranja i hroničnog umora (naročito kod zdravstvenih radnika), egzarcerbacija ranijih mentalnih poremećaja, porodični problemi, zloupotreba alkohola i anksiolitika, auto i heterodestruktivno ponašanje, itd.”

Uprkos rasprostanjenosti virusa u kojoj niko nije siguran, porastao je individualizam i strah za opstanak, za preživljavanje. Uveden je izraz socijalna distanca, sasvim pogrešan, jer bez socijalnih kontakata čovek ne može da opstane, osim onog malog broja srećnih monaha na Svetoj Gori i u ašramima.

Kako se sačuvati od straha od covida, kako se boriti sa Covidom, a pri tom ne mislimo samo na obavezne maske koje prirodno, podrazumevamo? Odgovor sagovornice CORD-a glasi:

“Najbolju definiciju mentalnog zdravlja dao je Sigmund Frojd – mentalno zdrava osoba u stanju je da voli i radi. Frojd je četiri godine bio veren Martom Bernajs. Morao je da obezbedi svoj radni status i zaradu da bi se mogao oženiti, a bio je siromašan, pozajmljivao je novac od starijeg kolege Jozefa Brojera. Njegova pisma su, kao i sve što je kasnije pisao, literarno delo najviše vrednosti (Frojd nije dobio zasluženu Nobelovu nagradu ali je dobio Geteovu nagradu za literaturu). U jednom od pisama svojoj verenici napisao je “hajde da se volimo i radimo zajedno”.

Opasan virus uglavnom je van naše kontrole, osim individuaalne fizičke zaštite, poznate svima. Neophodno je povratiti fokus kontrole ka unutra, ka sopstvenoj ličnosti.Rad, bilo koje vrste, neophodan je i razume se, zavisi od sklonosti i mogućnosti. Da li će se neko posvetiti kuvanju, sređivanju kuće, dvorišta, ručnom radu, pisanju, molitvi, meditaciji, ili nečemu drugom, zavisi od sklonosti. Korisno je da se svaki dan strukturiše, kao i sledeća nedelja, mesec koji je ispred nas. Neprekidno praćenje vesti je stresogeno, i treba ga svesti na razumnu meru (jednom dnevno, na primer, da se dobiju osnovne informacije o epidemiji). Neophodna je, naravno, i fizička aktivnost –dovoljno je pešačenje od pola sata dnevno. U velikom broju knjiga koje sam pročitala poslednjih meseci je i Kamijeva “Kuga”, knjiga koju sam dobila od škole u ranim danima. Svako ponovno čitanje omogućuje nova otkrića. Pandemija deluje zastrašujuće i pokazuje bespomoćnost čoveka da utiče na svoju sudbinu i apsurd savremenog sveta, opisuje i Kami u tom remek delu. Ipak, sve ima svoj kraj, pandemija će proći, sa žrtvama, nažalost. Na pitanje kako se može pobediti kuga, Kami odgovara – pristojnošću, pri čemu pristojnost za njega znači da svako radi svoj posao. I ja verujem da će dobrota, ljubav i pristojnost spasiti svet.”

Pročitajte još...

Vladimir Kostić Ph.d. President of the Serbian Academy of Science and the Arts, SASA

Čuvanje identiteta zalog za slobodu

Ovo vreme i tehnologije komunikacije nisu naklonjeni malim narodima. Štaviše, naizgled nenametljivo se provlači stav da smo sve bliže obali nekog globalnog civilizacijskog i...

Više...

Slobodan Tišma - umetnik, rok avangardista, muzičar, pesnik, književnik

Svako vreme ima svoju estetiku i svoj moral

Živopisan život Slobodana Tišme bio je ispunjen i suprotstavljenim interesovanjima, kao što je obožavanje rok muzike i beskrajno uživanje u klasičnoj muzici, Vagnerovoj pre...

Dragan Bjelogrlić, glumac, reditelj i producent

Privilegija je biti slobodan čovek

Prvi put je stao pred kamere sa 14 godina a najveću popularnost imao je kao Boba Popadić iz televizijske serije Bolji život koja je...

Muharem Bazdulj, književnik

Beograd sam zavoleo na prvi pogled

Po obrazovanju svršeni student anglistike, po opredeljenju novinar, kolumnista, pisac. Iz rodnog Travnika, preko Sarajeva, došao je u Beograd koji je zavoleo kroz očeva...

Radoslav Rale Zelenović, legendarni direktor Jugoslovenske kinoteke

Moj život bez filma bio bi greška

Pune 24 godine bio je direktor Jugoslovenske kinoteke i velikim delom je zalužan što je ona odavno jedna od pet najznačajnijih kintoka u svetu....

Vesti

Objavljen Paket proširenja za 2021. godinu

Evropska komisija usvojila je danas Paket proširenja za 2021. godinu u kome detaljno ocenjuje stanje i napredak koji su...

Glavni zaključci Izveštaja Evropske komisije o Srbiji za 2021.

Osnove pristupnog procesa Kada je reč o političkim kriterijumima, Narodna skupština Srbije i političke snage su nastavile angažman u međustranačkom...

Aukcija za 5G mrežu u prvoj polovini 2022. godine

AmCham i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija - zajedno do smanjenja online sive ekonomije 5G mreža i prateća regulativa, trgovina...

Beogradski bezbednosni forum pod motom „Čovečanstvo na ispitu“

Beogradski bezbednosni forum, najznačajnija međunarodna spoljnopolitička i bezbednosna konferencija u regionu, ove godine će se održati od 26. do...

Puls Evrope u Hrvatskoj – Kako raste poljoprivreda u EU

Novinari iz Srbije, specijalizovani za sektor poljoprivrede, tokom višednevne posete videli su kako hrvatski poljoprivrednici žive i rade nakon...