Mapa sajta

Dragan Velikić, Pisac

Život u književnosti

Dvostruki je dobitnik NIN-ove nagrade, najvećeg srpskog priznanja za najbolji roman godine. Njegove knjige su u vrhu čitanosti, u vrhu  srpskih romana koji se prevode. Samo 20 meseci je bio u egzilu i kaže da nije loše za pisca da ima egzil u iskustvu, ali je shvatio  da njemu pripada da bude ovde, da ovde piše, da se ovde zalaže za normalnost u ponašanju,  jer je to komponenta koja  je kod nas zakržljala. I ne knjiži to kao patriotizam.

Po nagradama, tiražima i prevodima svojih knjiga, Dragan Velikić (69)  je  jedan od najvećih I najuspešnijih srpskih pisaca. Njegova  dela se prevode na dvadesetak jezika. Ima 80 inostranih izdanja svojih  dela. Sa prvim romanom, Via Pula ušao u NIN-ovo finale. Ponovilo se to još pet puta, a onda je 2008. za Ruski prozor dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 2007. godini. A kada je 2015. objavio roman Islednik, žiri mu je dodelio još jednu NIN-ovu nagradu. Prvi je laureat Stipendije Dunav koju dodeljuju Austrija i Mađarska, vlasnik je Srednjeevropske nagrade za književnost, Evropske nagrade Vilenica i Nagrade grada Budimpešte za književnost. Piše o gradovima u kojima je živeo, jer u njima prepoznaje ono što je Džejms Džojs nazivao – ulični nameštaj.

Rođen je u Beogradu, ali je od pete godine živeo u Puli. Sve dok nije došao u Beograd na studije. Pamti selidbu u Pulu, vozom, kada su sa sve nameštajem i stvarima seli uveče u voz tata Vojislav, mama Ljubica i dve godine od njega mlađa sestra Jelena, i ujutru stigli  u Pulu. Imali su zakupljen vagon  u kome su bile stvari, voz je stajao u Vinkovcima četrdesetak minuta, dovoljno da lopovi pokradu mnogo toga. Jer, otac  nije zatvorio vagon katancem, već je samo stavio plombu, računajući da je to dovoljno:

“Sećam se, kao da ga sada vidim, mama je od prijateljice koja je otišla u Ameriku, dobila beli, kao od slonove kosti radio. Nestao je on, kao i mnoge naše stvari, pa je tata  u prvo vreme nosio samo uniformu, dok mu nisu sašili odelo. Pamtim trenutak  ulaska u Pulu, kolosek koji misliš da nestaje u moru. Kraj kopna, početak mora. Tu upečatljivu  sliku sam kasnije  koristio u svojoj literaturi. Ako dolaziš kopnom, Pula je na kraju. Ako dolaziš brodom, ona je na početku. Smestili smo se u hotelu Lipa nedelju dana, dok se nismo uselili u vilu Marija gde je bio naš stan. Došli smo uoči 29. novembra 1958. godine, grad je bio sav u zastavama, prilično pust, praznjikav, pun parola na  italijanskom jeziku.

U meni je danas, zapravo oduvek, bio urođen osećaj pravde i naklonost prema onima koji su predodređeni da budu žrtveni jarci

Meni je dolazak u Puli lako pao, odmah sam govorio ijekavicom. Zanimljivo je da mi je pre godinu dana jedna prijateljica koja je išla samnom u osnovnu školu i u gimnaziju,  kazala kako sam ja u kući sa mamom govorio ekavski. Ja se toga uopšte ne sećam, ali verujem da sam ja to po automatizmu prihvatao. U kući jedno, van kuće onako kako govore svi ostali.”

Porodica Velikić je imala lepe uslove za život i u tim godinama. Otac je bio pristojno plaćen mornarički oficir, mama je bila učiteljica koja je smatrala da je bolje da ostane u kući i podiže decu. Majka je Dragana obogatila  brojnim  mudrostima  koje je upamtio u detinjstvu i kasnije ih koristio u romanima. Umela je da kaže: Ako se dobro organizuješ, sve ti je usput. Tako počinje njegov roman Ruski prozor. A u Isledniku  se nalazi takođe njena rečnica: Uvek si opušten na tuđi račun, neko drugi to plaća.

VILA MARIJA, PULA

Leti  bi roditelji sa decom seli u topolino  i odlazili u Srbiju. Draganovi baba i deda po majci su bili imućne gazde iz Šapca, a očevi roditelji su živeli u Sićevu. Vojislav je rano otišao u penziju, veoma mlad, i nastavio je da radi u trgovačkoj floti Jugolinije u Rijeci. Poslednje četiri godine plovio je za jednu nemačku kompaniju budući da je znao nemački jezik. Naučio ga je živeći četiri godine u zarobljeništvu na severu Nemačke:

“Otac je bio poručnik kraljevske  mornarice  i kada je Jugoslavija  kapitulirala 1941. godine, krenuo je iz Divulja prema kući. Bio je zarobljen i zajedno sa drugima prebačen  u neko mesto u Bugarskoj. Kuća u kojoj je živeo moj deda je pored pruge i kada je u vozu interniran u Nemačku, moj otac je kroz pukotinu teretnog vagona izbacio svoj novčanik sa amblemom morskog psa koji je deda našao. I tako je saznao da mu je sin živ. Iz Bugarske su te zarobljenike prebacili u Bremen. Bio je u logoru tako što je preko dana radio na imanju kod seljaka, a noću odlazio u logor na spavanje. Posle rata se vratio u zemlju.

Imao je sreću da je radio na farmi kod seljaka čiji je sin bio na Istočnom frontu, koji ga je snabdevao cigaretama i bio prema njemu veoma pažljiv. Ne zna zašto, zvali su ga Ivan. Kada je šezdesetih godina moj otac plovio za Nemce, jednog dana je otišao u to selo. Zatekao je živu gazdaricu, gazda je umro, a sledećeg leta su njihova deca došla kod nas. Zvali su i oni nas da ih posetimo, ali ja sam u tih godina leti svirao, tako da nikada nisam otišao.”

Kad god dođem u Pulu, moj organizam zabeleži adrenalinski udar. Grad se promenio, ali ja hodam kroz sve one slojeve koje pamtim iz vremena kad sam bio dete, đak, mladić

Prošle su godine, Velikić je već bio uspešan pisac, kada je senatorka  za kulturu grada  Bremena, Hildegard Koineke  pročitala neki Velikićev tekst, oduševila se i pozvala ga da dva meseca  bude gost grada Bremena:

“To je žena koja se hvalila činjenicom da je svoju prvu režiju Fazbinder imao u pozoruštu u Bremenu čiji je ona bila direktor. Kada sam stigao u Bremen, ona je pronašla sina očevih dobročinitelja i ja sam proveo jedan vikend u gostima kod njega i njegove žene. U jednom trenutku je pozvao jednog čoveka, Ukrajinca koji je bio u logoru sa mojim ocem  a posle rata tu ostao. Uključio je spikerfon i pitao ga da li se seća onog Srbina, Ivana.Ukrajinac je rekao da ga se dobro seća, naročito pamti njegove uglančane čizme!

Velikićevi roditelji su pripadali onom soju ljudi za koje se jednostavno govorilo – poštenjačine. Majka  jeste poticala iz bogate porodice. Očeva strana bila je više odana levoj ideji. Draganov stric Dragomir po kome je dobio ime, ima spomenik u Sićevu. Bio je komandant sićevačkog  partizanskog odreda, ubijen 1943 godine, upravo na rođendan svog brata, Daganovog oca. A njihova sestra je bila takođe u partizanima.

Dragan je vaspitavan  da se pristojno ponaša u kući i van nje,  da ne sme da laže i ne sme da se hvali onim što ima. Njegovo matursko putovanje u Pariz moglo je da se plate odjednom, ali je mama odlučila da bude u ratama, kao što je to učinila većina roditelja u razredu. Zašto bi deca znala da Draganovi imaju toliko da mogu sve odjednom da plate, bolje je da se ponašaju  kao i većina drugih:

“U meni je danas, zapravo oduvek, bio urođen osećaj pravde i naklonost prema onima koji su predodređeni da budu žrtveni jarci. Imao sam veliku empatiju prema običnim ljudima koji su otišli iz Pule nakon Drugog svetskoog rata, radnici iz brodogradilišta, Italijani, koji su bili proterani u zemlju svog porekla. To me je strašno bolelo.”

Otišavši na studije napustio Pulu i ostao u gradu svog rođenja.Ipak, Pula je postala  njegova velika literarana inspiracija:

“Kad god dođem u Pulu, moj organizam zabeleži adrenalinski udar. Naravno, grad se promenio, ali ja hodam kroz sve one slojeve koje pamtim iz vremena kad sam bio dete, đak, mladić… Tu je upisana i ona Pula koju sam stvorio u svojim knjigama. Moja Pula je zapravo veliki filmski studio, Ćinećita, u kojem sam smestio većinu svojih romana. Da živim u tom gradu danas, sigurno ga ne bih koristio na način na koji ga koristim u svojoj literaturi.”

Via Pula je imala fantastičan uspeh, tri izdanja i ulazak u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Tada sam rekao sebi – to sam ja. Ja sam pisac. Posle je bilo neminovno sačekati NIN-ovu nagradu

Bilo je nekako suđeno da dečak koji je ‘gutao’ knjige postane pisac. Roditelji su bili pretplaćeni na slavnu ediciju ‘Sto knjiga srpske književnosti’, u izdanju Srpske književne zadruge,  koje  mu je najpre čitala majka, a potom on. U pionirskom  domu ‘Slavko Grubiša’ mogao je da uzme samo tri knjige, a njemu je to bilo malo, jer bi posle dva dana dolazo da ih vrati i odnese kući nove:

“Imao sam nešto više od 12 godina kada sam napisao roman pod velikim uticajem Ivana Kušana, odnosno njegovog romana  Koko i njegova družina. Roman se zvao Krađa, a na njemu stoji datum 21. mart 1966 godina. A za vreme letnjeg raspusta, počeo sam da pišem drugi roman, Doživljaji kapetana Lingarda, međutim, nisam ga završio. Počela je da me zanima muzika  i ja sam se ceo prepustio muzici. Svirao sam  klavir i električne  orgulje. U Pulu su dolazile rok grupe iz čitave Jugoslavije. I ja sam u trećem gimnazije upoznao  Branka Marušića Čuturu, koji je preminuo prošle godine kao legenda jugoslovenskog roka. Tada sam jedne večeri malo svirao sa njegovim bendom “Džentlmeni”, rekao mu da za godinu dana  dolazim na studije u Beograd, a on mi je dao svoju adresu  – Kosovska 39.  I kada sam upisao svetsku književnost, otišao sam kod njega i počeo  da sviram sa njim. Bio sam u raznim grupama, u Moiri, Siluetama, Pop Mašini, svirao na dvomesečnoj turneji u pratećem bendu Zdravka  Čolića… Dok sam bio u “Siluetama” trebalo je da godinu dana sviramo u američkim klubovima u Nemačkoj. Nažalost, to se izjalovilo u poslednji čas. Dobio sam i saglasnost roditelja da pauziran na fakultetu godinu dana, ali nije se desilo. Došlo je leto, znao sam da će biti puno tezgi na moru,i ja pustim glas da idem u Kanadu, prodam instrumente i prestanem da se bavim muzikom. Sasvim.

BEND SILUET (ZORAN, BOBA, DRAGAN, DERA I LJUBA)

Prošle su godine, sedeo sam jedne večeri u velikom društvu u klubu Kulturno prosvetne zajednice (KPZ) u kome je bila i novinarka Radio Beograda Ljubica Urošević. Ja sam sve vreme govorio kao da sam pisac, sve sam nešto kritikovao kao pisac, a sam nisam ništa napisao. I Ljubica me u jednom trenutku zapita u čije ime ja to govorim. Sutradan sam seo i napisao priču koju sam odneo Davidu Albahariju u Književnu reč. On je to objavio, pitao me da li imam još priča, slagao sam da imam, a on mi je predložio da ih pošaljem u septembru na konkurs Matice srpske. Imao sam tada 29 godina. Ta Albaharijeva ponuda je došla u proleće, a ja sam tog leta kao Hemingvej u donjem stanu naše vikendice spustio žaluzine i pisao priču za pričom. Dao sam naslov Pogrešan pokret po filmu Vima Vendersa. U žiriju su bili Florika Štefan, Ivan Lalić i Radmila Gikić.Ja sam prošao i moja prva knjiga priča je objavljena. Kada sam pročitao tu knjigu, shvatio sam da sam ja bolji pisac nego što sam se tu predstavio.”

Posle dve godine  Velikić je objavio i drugu knjigu priča, Staklena bašta, i opet je imao isti osećaj – da može bolje. Radio je tada u Gradskoj biblioteci.Odlučio je da napiše roman o Puli, da to bude knjiga u kojoj će on biti upravo to što jeste. Dve godine je pisao taj roman, Via Pula, da bi, kada ga je završio, shvatio kako uopšte nije zadovoljan i da mora sve ispočetka. Da izbuši i izbruši knjigu, da je preokrene, i to je opet potrajalo. Kada je odštampana, Via Pula je imala fantastičan uspeh, tri izdanja i ulazak u najuži izbor za NIN-ovu nagradu:

“I tada sam rekao sebi – to sam ja. Ja sam pisac. Posle je bilo neminovno sačekati NIN-ovu nagradu. Tačnije, znao sam da će me trefiti, i desilo se sa Ruskim prozorom. Moglo je i ranije, ali eto sačekao sam. Međutim, kada sam drugi put dobio NIN-ovu nagradu,  za knjigu Islednik, to je već bio poseban osećaj. Mada, kada sam napisao ovu knjigu, osetio sam da će ona biti knjiga i onih koji nisu tipični čitaoci, ona se jednostavno lepi. Zovu me u novembru u Albaniju na veliku promociju Islednika. Video sam kakve su korice za knjigu napravili, to je čudo!”

Ako postoji zemlja u kojoj je pisac, umetnik, cenjen  bilo šta da radi, onda je to Austrija. Tako je u Beču crveni tepih išao zamnom. Tamo sam, kao ambasador,  upoznao svet jednog drugog DNK

Pored velikog broja izdavača iz sveta koji prevode i objavljuju njegove knjige, poslednjih godina, zahvaljujući sjajnom izdavaču Agulo iz Bordoa, Dragan Velikić je veoma prisutan na francuskom tržištu. Imao  je udarni termin na festivalu u Monpeljeu, na naslovnoj strani L’Monda se pojavila najava za njegovu priču o egzilu iz Ruskog prozora, koji je objavljen na francuskom u februaru ove godine. Roman Islednik je bio u najužem izboru za nagradu Žan Mone. A kao kruna svega, najveći izdavač džepne knjige u Francuskoj, Livre de poshe, kupio je prava da od decembra objavljuje Islednika u džepnom izdanju.

Te 2005. godine je Dragan Velikić bio na Sajmu knjiga u Puli kada ga je neko uporno zvao sa nekog nepoznatog  broja. On ga je uporno isključivao dok mu po povratku u Beograd nije odgovorio. Bio je to Vuk Drašković, u svojstvu ministra inostranih poslova. Ponudio mu je mesto ambasadora u Beču, a Velikić je tražio dve  nedelje da razmisli. Posle toga mu se javio i odbio.  Opet dve nedelje kasnije, javio mu se Vuk, čestitao mu Božić, i pozvao ga ponovo na razgovor i insistirao da ipak on prihvati prvobitnu ponudu. Malo je potrajalo ubeđivanje dok Vuk  nije otvorio bocu viskija da nazdrave Velikićevom odlasku u Beč gde će ostati četiri i po godine (2005-2009) :

“Došao sam u grad koji sam dobro poznavao, jedno vreme sam i živeo u njemu, poznavao sam ljude. Bio sam jednom prilikom na rođendanu Mila  Dora i tu je bio i Hajnc Fišer sa kojim me je Milo upoznao. Fišer je u tom trenutku bio na visokoj funkciji u austrijskom Parlamentu. Erharda  Buseka, austrijskog vicekancelara,  poznavao sam još dok je bio ministar prosvete. Ako postoji zemlja u kojoj je pisac, umetnik, cenjen  bilo šta da radi, onda je to Austrija. Tako je u Beču crveni tepih išao zamnom. Tamo sam upoznao svet jednog drugog DNK. Ja o tome nisam pisao, i mislim da neću pisati, ali je istina da sam upoznao jedan drugi svet. Upoznao  sam i Sergeja Lavrova, koji je, inače, jedna veoma magična figura. Beč je za diplomatu jedno rudarsko mesto, posebno ako si odgovoran, a ja jesam, ja sam štreber, jer  sam u tom gradu imao ime i nisam smeo da se brukam.”

VILA MARIJA, PULA

Mnogo je puta Dragan Velikić govorio, pisao, o lošim osobinama  svog naroda, o lošim potezima vlasti, jasno je stavljao do znanja da je rođen na pogrešnom mestu, ali on to mesto nikada nije hteo da promeni  za drugo, nije hteo da bude pisac u egzilu:

“Mene je uvek nerviralo da  se egzil uzima kao kvalitet po sebi. Budi Brodski, pa možeš da budeš u egzilu i gde god hoćeš. Ne može se preuzimati vreme egzila Kundere, Gombrovića i sličnih velikana, pa se prema  njima praviti aplikacija zvana  ‘pisac u egzilu’.  I tako se smišlja šifra koja postaje ličnija od same ličnosti.

Ne može se preuzimati vreme egzila Kundere, Gombrovića i sličnih velikana, pa se prema  njima praviti aplikacija zvana  ‘pisac u egzilu’

Ja sam tokom bombardovanja bio najpre u Budimpešti, posle u Beču i Minhenu, i 20 meseci sam bio odsutan iz zemlje. Tada sam shvatio da su svi moji omiljeni pisci bili pisci u egzilu – Crnjanski, Singer, Nabokov, Gazdanov, Bunjin…Nije loše za pisca da ima egzil u iskustvu, ali ja sam shvatio  da je moje da budem ovde, da ovde pišem, da se ovde zalažem za normalnost u ponašanju,  jer je to komponenta koja  je kod nas zakržljala. I ne knjižim to kao patriotizam. Patriota je svako ko je normalan, ako održavaš svoju normalnost, ako se ne miriš sa hordama navijača među kojima su ubice. Zato su mi važne kolumne u NIN-u jer ono što pišem, za šta se zalažem, to mi održava mentalnu higijenu.”

Više od 20 godina, Dragan Velikić živi sa Aleksandrom  Sanjom  Glovacki, dramaturgom, pozorišnom kritičarkom. Poslednje tri godine su u braku. On iz prvog braka ima sina Vida, a Sanja dve ćerke,Mariju i Teodoru. Lako je zaključiti da deo uspeha njhove veze leži i u činjenici da živo odvojeno, svako u svom stanu:

“Nema tu nekih velikih reči kada postoji duboko razumevanje. Velika je stvar što imamo jedno drugo. To je nešto što traje, što podrazumeva ogromno razumevanje koje imamo jedno za drugo. Ja verujem njenom književnom ukusu. Ako je ono što sam napisao dobro, veliki je njen udeo.

DRAGAN I SANJA (ALEKSANDRA GLOVAČKI)

Mi se ne lažemo, jedno drugom  govorimo ono što mislimo. Čovek mora da izgrađuje sebe, da radi na sebi. Jako je dobro kada radiš na sebi u društvu sa osobom sa kojom jesi. Taj rad je onda ne samo produktivniji, već daje dobre rezultate. Dobra je stvar što nas dvoje, na samom početku veze, kao da smo znali da postoji minsko polje koje treba zaobići. Jer, kad je dvoje uvezi koja ih ispunjava, onda oni iniciraju da ono dobro kod svakoga bude jače.

Poslednjih godina smo sve više i više zajedno. I blizu stanujemo. Kad čovek ima decu, ima već stečene navike, ne može ulaziti u nečiji život, pa makar mu to bio najbliži i najvoljeniji. Zato je dobro imati određenu komociju, poštovati obaveze i vreme onog  drugog. Ja sam sebi uvek omogućavao komociju, ali i onima pored sebe. Sa Sanjom je sve to lepo i lako.”

Pročitajte još...

Komentar Zorana Panovića

Omiljeni neprijatelji

Naravno da se nije dogodila najnormalnija stvar za popravljanje odnosa, a to je da se u Jasenovcu – zloglasnom ustaškom logoru iz Drugog svetskog...

Miroslav Lajčak, specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine

Održavanje optimizma

Tačno je da smo nameravali da pre letnje pauze budemo domaćini trećeg formalnog sastanka na visokom nivou između dva lidera u Briselu – što...

Monsinjor Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup i mitropolit

Prava vera je vapaj za zajedništvom

„Kad sam došao u Beograd, u javnosti, u javnim susretima i na prijemima osećao sam se kao crna ovca. Tolike oči uvek su me...

Luštica Bay

Autentičan Jadran na obali Luštice Bay

Autentične rezidencije, hotel sa pet zvezdica The Chedi, prelepe plaže s kristalno plavom bojom mora, jedinstveno gastro i šoping iskustvo i intenzivan kalendar događaja...

Vladimir Živanović, direktor, Turistička organizacija Zlatibor

I stranci hrle na Zlatibor

Magična priroda i status vazdušne banje, koji Zlatibor nosi 129 godina, zahvaljujući velikim ulaganjima, odličnoj infrastrukturi i najrazličitijim sadržajima čine od Zlatibora turističku destinaciju...

Više...

Slike Petra Lubarde na svili

Po prvi put ikada dela Petra Lubarde su dostupna svima. Kao što znate, Petar Lubarda je bio jedan od najvećih i najpoznatijih slikara sa ovih...

Više od 500 stranih gostiju na 56. Bitefu

U Beogradu je održana treća redovna konferencija za medije povodom najave 56. izdanja Bitefa, koje će se održati u Beogradu od 23. septembra do...

Proglašena prva hero­ina kulturnog nasleđa

Povodom obeležava­nja ovogodišnje mani­festacije Dani evrop­ske baštine, Evropa Nostra Srbija i Dele­gacija Evropske unije u Srbiji ustanovili su Godišnju nagradu Evropa Nostre Srbi­ja za...

Vladislav Bajac, izdavač i pisac

Moć književnosti

Paralelno sa svim profesijama koje sam menjao, u sebi sam sve vreme nosio onu osnovnu: pisac, književnik. I u tom divnom poslu vodila me...

Vesti

Borba protiv šverca budžetima donela 85 miliona evra

JTI podržava odluku Vlade Crne Gore o zabrani skladištenja duvana u Luci Bar i uništavanje zaplenjenih količina „Japan Tobacco International...

Rusija pripaja četiri ukrajinska regiona

Ruski predsednik Vladimir Putin dekretom je priznao nezavisnost još dva ukrajinska regiona, Hersona i Zaporožja, a Kremlj je najavio...

Vučić i Hil: Zajednička potreba da se saradnja intenzivira u svim oblastima

Sjedinjene Američke Države i Srbija izražavaju zajedničku potrebu da se saradnja između dve zemlje intenzivira u svim oblastima, pogotovo...

Ambasadorka Čen Bo: Saradnja Kine i Srbije će biti primer celom svetu

Kina i Srbija mogu da budu primer i tek će biti primer celom svetu za uzajamno poštovanje i saradnju,...

Vučić: Srbija neće priznati pripajanje ukrajinskih teritorija Rusiji

Srbija ne može i neće da prizna očekivanu odluku ruskog parlamenta u vezi sa prijemom teritorija Ukrajine na kojima...