Sudeći po interesovanjima, živi uporedo više života. Upravljanje najstarijim teatrom u Srba nije jedini “život” kome je u potpunosti predan, kojim se pridružio velikanima koji su kroz dugo postojanje pozorišta njime rukovodili, poput Jovana Djordjevića, Antonija Hadžića, Pere Dobrinovića, Branislava Nušića, Miloša Hadžića i drugih zaljubljenika u umetnost tetra. Svaki od njegovih prethodnika je ostavio trag za sobom, kao što i dr Djerić sada ispisuje svoje tragove. Pored toga on je i pisac, pre svega pesnik, književnik, teatrolog, prevodilac, pisac naučnih studija iz oblasti književnosti, pozorišta filma…, gotovo je nemoguće nabrojati njegova delovanja. Opis njegovog rada zvuči gotovo neverovatno, čini se da ga istovremeno srećemo u teatru, Sterijinom pozorju, na Akademiji, u Matici srpskoj…, i sve stiže…
Iako radi i kao gostujući profesor u Banjoj Luci, njegov život se vrti oko pozorišta i pisanja. Tu se kreće kao u začaranom krugu, vrcajući od energije da pokrene stvari na bolje, da SNP sa svojim repertoarom i umećem iskorači još dalje u svet. I da tako, na pravi način bude vrednovano. To je misija ovog neumornog umetnika, jer sudeći po svemu što čini on se s pravom može nazvati – umetnikom!
Postoje te slike koje ponesemo iz detinjstva, iz zavičaja, i ma gde nas dalje putevi života vodili i odveli, te slike su naše obeležje, mada toga najčešće nismo svesni. Kakav svet, uspomene, nadahnuća i podsticaje ste poneli iz vašeg rodnog Bačkog Dobrog Polja, lepog vojvođanskog mesto kod Vrbasa, naseljenog kolonistima iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine, davne 1945.godine?
-Nažalost, malo sam poneo iz svog zavičaja – i utisaka, pamćenja, i znanja. Moji roditelji su u Bačko Dobro Polje došli kao deca (majka je imala 7 godina i po dolasku je krenula u osnovnu školu, otac je imao 15 i krenuo je na zanat). Upoznali su se na jednoj seoskoj igranki. Porodilište u kojem sam rođen nalazilo se u centru sela, u parku, sada je pretvoreno u stan. Moja majka živi u njegovoj blizini, jer smo prodali porodičnu kuću u kojoj nije godinama niko živeo, osim miševa i insekata, a stvari je prekrivala prašina i zaborav.
Bačko Dobro Polje nije daleko od Novog Sada, koliko često tamo idete? Kao dete, u tom rodnom okruženju maštali ste da ćete jednog dana postati pilot ili padobranac. Kasnije, da li ste pomišljali na tu svoju neostvarenu želju ili je to bio tek dečji san?
-Zavičaju me vratilo arheološko otkriće Čarnoka, keltskog naselja iz prvog veka nove ere, koje se nalazi pored današnjeg Bačkog Dobrog Polja, koje se pre Drugog svetskog rata zvalo Kišker, a u njemu su nekad živeli uglavnom Nemci. Kad god mogu i kada mi vreme to dozvoli, odlazim do Čarnoka, gde je jedva vidljiv opidum, sa zemljanim bedemima, masivni kružni oblik, do koga se dolazilo rovom. Od I veka nove ere, ovi prostori su deo Barbarikuma, pripadali su Rimskom carstvu. Naseljavali su ga Sarmati, a posle dolaze Avari i druga plemena. Postojalo je tu i srednjovekovno naselje, sa crkvom, ali od njega nije ostalo ništa. Što se mojih želja tiče, i dalje obožavam da letim. Oblaci su moja večita fascinacija.
Što se mojih želja tiče, i dalje obožavam da letim. Oblaci su moja večita fascinacija.
Vi ste, kako sami kažete, umetnik i stvaralac sa više biografija. To potvrđuje vreme iza vas, rad, u različitim periodima života, različitim delatnostima. Ponekad i paralelno. To baš nije uobičajeno, i još manje da postižete kvalitet na svim poljima, kojima ste se predavali. Kada ste počeli da objavljujete svoje tekstove, najpre ste objavili pesme…? Pored poezije pišete eseje, prozu, naučne studije iz oblasti književnsti, pozorišta i filma…?
-Počeo sam kao pesnik i to sam, verujem, ostao do kraja. Prve pesme sam objavio dosta rano, u “Dečjim novinama”, još 60-ih godina. Kao srednjoškolac sam objavljivao u gimnazijskim “Mladim danima”, ali i u omladinskoj periodici u Srbiji. Duško Trifunović mi je objavio pesme u sarajevskom “Oslobođenju” 1975. godine. Potom su došli pesnički festivali, pa i nagrade. Prvu knjigu sam objavio 1983. godine u Matici srpskoj. Do sada sam objavio veliki broj knjiga iz svih oblasti.
Kao javnu ličnost, Vas – pored upravničkih poslova određuje i Vaš književni rad. Kako ste se osećali kada ste u rukama držali svoju prvu knjigu? Zapravo, šta sve sadrži Vaša književna biografija, a šta, takođe bogata, upravnička?
-Moja prva knjiga je bila knjiga pesama, “Talog” i ona me je odredila kao pesnika. Tek ove godine sam objavio svoju prvu knjigu priča, “Portret pesnika kao umirućeg lava” i ona je sva posvećena pesnicima, odnosno njihovim tragičnim sudbinama. Objavio sam do sada petnaest pesničkih knjiga, dva pesnička izbora, nekoliko knjiga mi je prevedeno na strane jezike. Nedavno je objavljena obimna knjiga “Pesme produženog trajanja” (Kulturni centar Vojvodine “Miloš Crnjanski”, Novi Sad 2021), koja predstavlja izbor mojih pesama od 1981. do ove godine. Znači, presek mog 40.godišnjeg pesničkog prisustva. Objavio sam više književnih studija o slovenskoj pesničkoj emigraciji, nekoliko studija o pozorištu i filmu.
Tu je zatim i prevodilaštvo.Vi ste prevodili sa gotovo svih slovenskih jezika, a i Vaša poezija je prevođena u Rusiji, Poljskoj, Madjarskoj, Bugarskoj, Slovačkoj i Makedoniji. Koliko Vam to pričinjava zadovoljstvo i na koje prevode ste naročito ponosni?
Sačinio sam jednu obimnu hrestomatiju mojih ogleda i prevoda slovenskih književnosti, tako se i zove, “Slovenska čitanka”. Prevodio sam poeziju, prevashodno, drame i prozu, ruskih, poljskih, čeških, bugarskih, ukrajinskih, beloruskih autora, u periodici, ali i u posebnim knjigama. Moji omiljeni autori su Vladimir Nabokov, Zbignjev Herbert, Josif Brodski i Česlav Miloš. Velik izazov za mene je bilo prevođenje teorijskih knjiga iz teatrologije, odnosno iz lutkarstva. Ponosan sam na prevode dvotomne “Lutke u kulturi”, Henrika Jurkovskog, kao i “Umetnosti lutkarske režije”, Vjeslava Hejnoa.
Imate i bogatu profesorsku karijeru. Sa studentima imate poseban odnos, ubrajate se u one – omiljene. Da li je to deo Vašeg karaktera, načina rada ili sve to skupa?
-Profesuru sam započeo relativno kasno, u 40.oj, možda sam zbog toga bio potpuno posvećen tom poslu, radeći zajedno sa studentima i sam učeći. Još uvek imam veliku znatiželju, potrebu da učim i stičem nova iskustva i saznanja, ne krijem to i ne postavljam se iznad studenata nadmeno, već kao jedan od njih. To je oduvek bilo deo mene. Možda je to ono što prepoznaju i cene i drugi.
Još uvek imam veliku znatiželju, potrebu da učim i stičem nova iskustva i saznanja, ne krijem to i ne postavljam se iznad studenata nadmeno, već kao jedan od njih. To je oduvek bilo deo mene
Pet godina bili ste lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu u Poljskoj, i gostujući profesor slavistike predavali ste slavistiku u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavali ste i na Akademiji umetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Kako Vam je prijao rad pre svega u Poljskoj i Češkoj, tim kulturom bogatim zemljama?
-Lektorat u Poljskoj je bio za mene višestruko dragoceno iskustvo. Na poljskim univerzitetima sam krenuo u naučni rad, učešće na naučnim konferencijama i izradu doktorata. Moji poljski studenti su sad već uspešni poslovni ljudi, ne samo u Poljskoj, nego i u Evropi. Deo njih je ostao na fakultetima, doktorirao i predaje, neki su zaposleni u školama, u različitim firmama, kao prevodioci, itd. Puno vremena sam provodio sa mojim studentima. Pravili smo predstave, putovali, sa nekima od njih i danas sam u komunikaciji. Proputovao sam celu Poljsku i, verujem, upoznao je. Odlazio sam i kasnije na pozorišne festivale, a i sada sam u kontaktu sa nekoliko pozorišnih reditelja, lutkara i teoretičara. Prag mi je ostao u posebnoj uspomeni, pisao sam o njemu reportaže, pesme i priču. Poslednjih godina sam posebno vezan za Bratislavu, gde su mi preveli i objavili dve knjige poezije. Putovao sam u Rusiju. Sibir je, za mene, poseban doživljaj. Bio sam dva puta: jednom sam, a drugi put sa Pozorištem mladih iz Novog Sada. Sledeće godine planiram odlazak na jedan pozorišni festival, gde sam pozvan za člana žirija. A da ne pominjem druge gradove, gde sam bio poslednjih godina, kao gost, kao teatrolog i upravnik pozorišta.
Nedovoljno je poznato, a pažnje vredno Vaše interesovanje i bavljenje lutkarstvom. Iako je ta vrsta umetnosti kod nas prisutna više od osam decenija, nekako je skrajnuta…Dobri poznavaoci Vašeg stvaralaštva znaju da lutkarskoj umetnosti posvećujete dužnu pažnju. Da li verujete da će se i naši umetnici više zainteresuju za lutkarstvo, kako bi ovaj žanr dobio mesto na sceni, kakvo zaslužuje?
Za lutkarstvo sam se zainteresovao još 1988. godine, kada sam došao na mesto upravnika Pozorišta mladih u Novom Sadu. Čitao sam sve što se moglo naći na tu temu. Uglavnom su to bile ruske i bugarske knjige.
Kasnije sam došao do poljskih, čeških i slovačkih knjiga. Gledao sam lutkarske predstave. Interesovao me je proces kreiranja lutaka: od radionice, do animiranja lutaka na sceni. Išao sam sa pozorištem na lutkarske festivale, naročito na međunarodne, učio gledajući predstave iz celog sveta. Pisao sam o lutkarskoj produkciji kod nas, o knjigama i festivalima.
A poslednjih desetak godina sam počeo da prevodim lutkarske studije i knjige. U redakciji sam časopisa “Niti”, koga izdaje Pozorišni muzej Vojvodine. To je jedini časopis za lutkarsku umetnost kod nas. Ove godine sam objavio knjigu “Lutkarski simulakrumi”, sa podnaslovom – prilozi istoriji lutkarskih pozorišta u Srbiji. U njoj sam objedinio svoja dugogodišnja istraživanja lutkarske umetnosti i prakse. U pripremi je monografija Pozorišta mladih u Novom Sadu, povodom 90 godina izlaženja, koju radim sa koleginicom Ljiljanom Dinić. Moj komad za lutke “Guliver” sa uspehom je izveden u Malom pozorištu “Duško Radović” u Beogradu. Na prošlogodišnjem Festivala lutkarskih pozorišta Srbije dobio sam za njega nagradu za najbolji lutkarski tekst. Za njega su se zainteresovali i drugi reditelji, tako da verujem da će imati još postavljanja na lutkasku scenu. Nedavno sam dobio i nagradu za lutkarstvo u Severnoj Makedoniji, u Štipu.
Prošle godine u Subotici, kao selektor 27.Međunarodnog festivala pozorišta za decu, izneli ste zanimljiv stav da dečja pozorišta ne treba više da se bave samo bajkama, već i aktuelnim svetskim temama. Da li je to stremljenje ka savremenom, jer ni lutkarske ni predstave za decu ne „stoje“ večno na jednom mestu?
-Kao direktor i selektor Međunarodnog festival pozorišta za decu u Subotici, uverio sam se da se estetika pozorišta za decu menja i razvija, saglasno kretanjima u dramskom pozorištu. I kada je u pitanju tema, kao i postupci – od dramaturgije do režije predstava. Lutkarska pozorišta i pozorišta za decu i mlade su raznovrsna: sve manje je klasičnih predstava za decu, a sve više digitalnih i istraživačkih predstava.
Dobra predstava opravdava sam uloženi trud i novac, s njima i znanje, kreativne potencijale, ali i entuzijazam. Pozorište se mora voleti da bi uzvratilo istom merom
Za svoja dela dobijali ste mnoga vredna priznanja.Između ostalog dobitnik ste prestižne nagrade „Teodor Pavlović“ (obnovitelja i reformatora Matice srpske) za najbolju knjigu „Celuloidna književnost: književnost i film“, u izdanju Grafomarketinga Novi Sad. Pored te, možete da se pohvalite mnogim nagradama i priznanjima za svoj rad. Izdvojte neke…
Uvek je najdraža prva nagrada, a to je Pobednik Festivala jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu, 1982. godine. Sledeće godine sam dobio “Mladu Strugu”, na Struškim večerima poezije, u Makedoniji. To je bila, u to vreme, jedna od najznačajnijih nagrada za mlade pesnike u Jugoslaviji. Izdvojiću još nagradu za pesničku knjigu “Čarnok” – “Đura Jakšić” (2015), kao i poslednje – “Vukovu nagradu”, koju sam dobio početkom ove godine, za svoj književni, prevodilački rad, ali i za teatrologiju i filmologiju. Naravno, najvažnije priznanje koje sam dobio je orden kojim me odlikovao Predsednik Srbije za zasluge u kulturi.
Sada ste u Novom Sadu na dužnosti upravnika našeg najstarijeg tetra Srpskog narodnog pozorišta. Nesumnjivo da vam je to postavljenje velika čast i priznanje naravno. Mnogi Novosadjani su bili oduševljeni izborom, jer odajete utisak smirenog čoveka, dubokoumnog, koji zna šta hoće ali šta neće. Koje ste novine uveli, a koje ste tradicionalne vrednosti zadržali, pa i unapredili?
Dolazak na mesto upravnika SNP-a bio je za mene velika čast i izazov. Nije mi bio nepoznat ni repertoar ni rad našeg najstarijeg teatra, ali mi je trebalo neko vreme da se upoznam sa njegovom unutrašnjom organizacijom, sa složenom strukturom koju sačinjavaju njegove umetničke i tehničke jedinice, kao i drugi delovi ove velike ustanove kulture. Repertoar je bio, čini mi se, podjednak izazov, uporište je u odličnim ansamblima, kako u baletu, tako i u operi, a posebno u drami. Akcenat je bio na klasici, domaćoj i svetskoj, ali i na savremenim delima. Novi su reditelji koje smo angažovali za naše projekte, kako u drami, tako i u operi. Pokazalo se to kao odličan potez – dobili smo atraktivne, umetnički potentne predstave, koje su osvojile brojne nagrade, publiku uopšte.
Bili ste u tri mandata upravnik Pozorišta mladih u Novom Sadu, operativni direktor Sterijinog pozorja… Koliko Vam je to pomoglo u radu u Srpskom narodnom pozorištu?
Iako je Pozorište mladih mnogo manje i specifičnije pozorište od SNP-a, vreme koje sam proveo u njemu dalo mi je neku vrstu indikatora kako do dobre predstave i do zadovoljne publike. Birati dobre tekstove i još bolje saradnike, posvetiti se do kraja svom zadatku, a to je – pravljenje predstava. U pozorištu je sve podređeno tome. Dobra predstava opravdava sam uloženi trud i novac, s njima i znanje, kreativne potencijale, ali i entuzijazam. Pozorište se mora voleti da bi uzvratilo istom merom.
Više puta ste isticali da je Srbija jedina zemlja u okruženju, u Evropi, koja nema Pozorišni institut. To je ozbiljan hendikep, ujedno i nepravda koja se čini i pozorištu i Sterijinom pozorju, najvećem festivalu domaće drame. Da li se nešto preduzima po tom pitanju ili sve ostaje na rečima i pominjanju da nam je neophodan takav Institut?
-Pri Sterijinom pozorju je okupljena grupa teatrologa, predstavnici Pozorišnog muzeja Vojvodine, SNP-a, Filozofskog fakulteta, Matice srpske i Pozorja, koji već nekoliko godina izdaju zbornik radova posvećen domaćoj teatrologiji. Radi se na tome da se steknu uslovi i pokrene Institut, gde će se kontinuirano izučavati istorija i teorija srpskog pozorišta, najvažniji pisci i dela, pozorišta i festivali.
Radi se na tome da se steknu uslovi i pokrene Institut, gde će se kontinuirano izučavati istorija i teorija srpskog pozorišta, najvažniji pisci i dela, pozorišta i festivali
Za pohvalu je aktivnost na oživljavanju izdavačke delatnosti pozorišta. Urađena je konačno i Enciklopedija Srskog narodnog pozorišta. Da li je još nešto treba izdvojiti iz obnovljene izdavačke pozorišne delatnosti i kakvi su planovi za dalje?
-Da. Uskoro izlazi iz štampe prvi tom Enciklopedije. Objavili smo više monografija posvećenih našim izuzetnim rediteljima (Savin, Mijač, Majera), monografiju posvećenu Radulu Boškoviću, koji je 40 godina osmišljavao vizuelni identitet SNP-a, a nedavno je objavljena i monografija velikog operskog pevača Miroslava Čangalovića. Objavili smo monografiju povodom 70 godina Baleta SNP-a. Planirano da objavimo i monografiju posvećenu 75. Opere SNP-a. Naravno, i onom što je Drama uradila poslednjih tridesetak godina. Nastavljamo sa objavljivanjem dela iz istorije našeg pozorišta, a planiramo i da objavljujemo originalna dramska dela koja su pisana po našoj porudžbini i postavljena na našim scenama.
Da li je sadašnji model pozorišta „zastareo“, ili smatrate da bi trebao da se unapredi i osavremeni, s tim da se neguju i očuvaju njegove pozitivne strane? Da li ste zagovornik modernog, ali i tradicionalnog, jer na taj način pozorište ne bi izgubilo svoju osnovnu misiju?
-Taman kada teoretičari smrti pozorišta najave da je gotovo ili da je pred raspadom, pozorište se obnovi, vaskrsne, pokaže svoju izvornu snagu i neuništivost. Mnogo toga se može menjati i osavremenjavati, osim suštine, a ona je u odnosu izvođača i gledališta, u tom živom kontaktu i razmeni energije. Taj odnos se ne menja hiljadama godina. To je smisao, ali i misija pozorišta – da prenosi emocije, strasti, ljubav, pozitivnu energiju…
U jeku korona virusa, opsednuti brigom za zdravlje ljudi, Srsko narodno pozorište je pokazalo da misli na svoju, ali i na publiku drugih zemalja. Sa italijanskim dirigentom koji je predvodio orkestar, direktorom opere i Konstantinom Blagojevićem koji je napravio aranžman, snimili ste našu verziju čuvene pesme Bella ciao, kao znak podrške ljudima ljudima širom sveta. SNP je tim činom oduševilo svet. Kakav je bio osećaj?
Taj gest je iznenadio sve, kako u samom SNP-u, tako i van. Originalan je, a, istovremeno, i human. Spoj dosetljivosti i duhovnosti, dirnuo je ceo svet.
Šta mislite o kulturnoj sceni u Srbiji generalno i kako biste ocenili trenutnu situaciju u SNP-u?
-Ne bih generalizovao. Rekao bih samo svoj utisak o onom što bolje poznajem, a to je pozorišna scena. Pokazalo se da postoje odlična pozorišta i izvan Beograda, u Vojvodini, potom u Šapcu, Gračanici, Nišu… Naravno, tu je i SNP. Mi imamo odličnu saradnju sa svima njima, kao i sa beogradskim pozorištima (pre svega Beogradsko dramsko pozorište), i nastojimo da se održava i širi pozorišna umetnost, da publika širom zemlje može da vidi ono što je najbolje na pozorišnim scenama Srbije. Trenutna situacija u SNP-u, kada su umetnički ansambli u pitanju je na kreativnom vrhuncu: svi ansambli postižu maksimalne rezultate, bez obzira na uslove, otežane koronom, u kojima radimo. Postoji viši cilj, a on je rezultovan predstavom (dramskom, operskom, baletskom).
Mnogo toga se može menjati i osavremenjavati, osim suštine, a ona je u odnosu izvođača i gledališta, u tom živom kontaktu i razmeni energije. Taj odnos se ne menja hiljadama godina. To je smisao, ali i misija pozorišta – da prenosi emocije, strasti, ljubav, pozitivnu energiju…
Na koje ste uspehe ponosni, kakvi su dalji planovi, pre svega na repertoarskom planu, generalno da li razmiljate o novim projektima?
– Mogao bih puno da nabrajam. Ponosan sam na sva tri ansambla. Drama je osvojila desetine nagrada, na pozorišnim festivalima u Srbiji i regionu, postigla zapažene nastupe u inostranstvu. Samo da podsetim na zapaženi nastup naše Drame sa predstavom “Na Drini ćuprija”, na internacionalnom festivalu u Seulu, u Južnoj Koreji. Ili gostovanja Opere u Kini, a pre toga u Libanu i Mađarskoj. Balet je ometen koronom, ali ga očekuju turneje po Evropi sa velikim baletskim spektaklom “Madam Baterflaj”. Uskoro će biti svetska premijera “Cross opera” u Modeni (Italija). To je projekat Kreativne Evrope, u kome učestvujemo sa jednočinom “San”, Jasmine Mitrušić. Novi projekti su u pripremi. Do kraja godine će biti nekoliko premijera u Drami, veliki koncert orkestra Opere
Da li stižete opterećeni sadašnjicom, da mislite i planirate budućnost? Ili je za to još rano?
– Svaki novi dan je realizacija planirane budućnosti.
Autor: Zorica Todorović Mirković, Foto: Branko Lučić
