Darko Tanasković, profesor, diplomata

Njegova naučna, pedagoška i diplomatska karijera stavila ga je u sam vrh srpske intelektualne elite. Znanje pet-šest jezika, svršene studije orijentalistike, tolerancija i široko opšte obrazovanje ovog erudite, činili su Darka Tanaskovića (1948) dobrodošlim u svakoj sredini. Dočekao je i ispratio generacije studenata na Katedri za orijentalistiku kao voljen i uvažavan profesor, a tokom 15 godina provedenih u diplomatiji ostavio je značaja trag.

Objašnjava mi da su njegovi Tanaskovići daljim poreklom, izgleda, iz Hercegovine i podseća me kako je njegov i moj dragi prijatelj Momo Kapor umeo da se poluozbiljno našali :

“Ima li uopšte nekoga ko nije poreklom iz Hercegovine?”. Povlačeći se pred Turcima, Darkovi Tanaskovići su se doselili su u Zapadnu Srbiju, a njegov otac Rajko rođen je u Preljini. Majka Ines Veslaj (Wesley) rođena je i pre Drugog svetskog rata živela u Sremskoj Mitrovici, gde je Darkov deda Ljudevit, rodom iz Hrvatske Kostajnice, bio veleposednik i ugledni građanin. Kao hidroinženjer, projektovao je bedeme za odbranu Mitrovice od ranije redovnih poplava. Zapamćen je i kao dobrotvor Mitrovačke gimnazije:

“Ni jednog ni drugog dedu nisam, nažalost, upoznao.Velimir je pod nejasnim okolnostima streljan 1941. godine. Sa ciljem da mu se konfiskuje celokupna imovina, Ljudevit je već 1945. godine neosnovan oosuđen kao ‘saradnik okupatora i narodni neprijatelj’. Uskoro se u zatvoru razboleo i preminuo. Ne zna se ni gde je sahranjen. Sudski je rehabilitovan 2010.godine.”

Roditelji su se ponašali odgovorno i normalno i najviše su ličnim primerom uticali na vaspitanje svoje dece, Darka i njegove sestre Stanke:

“Hvala im na tome, jer sam kasnije u životu, a posebno od kad sam postao roditelj, shvatio da preterano mistifikovanje vaspitavanja dece neretko vodi na pogrešan put. Od mene su očekivani rezultati, a bili su mi obezbeđivani svi potrebni uslovi da se nesmetano posvetim njihovom postizanju. Roditelji su težište stavljali na to da dobijem kvalitetno obrazovanje i da se od malih nogu ne navikavam na novac koji bih dobijao bez ikakvog truda ili zasluge. Dužan sam da istaknem i ulogu koju je u ranim godinama formiranja moje ličnosti odigrala blaga i mudra baka Ivanka, čijom sam ljubavlju i poukom bio štedro darovan tokom detinjstva u Zagrebu.”

Ima mnogo razloga zbog kojih Darko može da se ponosi svojim roditeljima. Pre svega, Rajko i Ines su bili pošteni ljudi od nepomerljivog moralnog integriteta. Bili su vrhunski stručnjaci u oblastima kojima su se bavili:

“Kao školovani ‘predratni’ oficir, a kasnije visoki vojni rukovodilac, moj otac je ostvario izbiljna dostignuća u vojnoj nauci. Bio je i prvi doktor vojnih nauka (posle Tita, koji je doktorat dobio kao počast), napisao je više knjiga koje se i danas smatraju temeljnim u vojnoj teoriji i obrazovanju, posebno “Pitanja partizanskog ratovanja” i “Štabovi u ratu i miru”.

Roditelji su težište stavljali na to da dobijem kvalitetno obrazovanje i da se od malih nogu ne navikavam na novac koji bih dobijao bez ikakvog truda ili zasluge.

Majka, jedan od prvih posleratnih doktora medicinskih nauka u nas, posedovala je izuzetno široko obrazovanje i vladala nekolikim stranim jezicima. Na svetskom planu bila je jedan od pionira uvođenja savremene informatike u biologiji i medicini, postavila je informatički sistem na Vojnomedicinskoj akademiji, objavljivala radove u najprestižnijim naučnim časopisima (npr. Nature) i jedno vreme bila predsednik Saveta Univerziteta UN u Tokiju. Pri svemu tome, moji roditelji su lično bili krajnje skromni ljudi, bez smisla za samoreklamu i nevelikih prohteva. Kako ne biti ponosan na njih?Mnogo je teže bilo slediti njihov primer.”

Iz današnje perspektive, sa naknadnom pameću i setnom nežnošću koju donose sećanja na mladost, Darko nema šta da im zameri. Naprotiv! Ranije je, naravno, kao i svako dete, u zavisnosti od uzrasta i okolnosti, bio sklon da im , s razlogom ili bez razloga, svašta zamera i povremeno bude ljut na njih:

“Kod oca mi je smetala, i opterećivala me, spartanska vojnička strogost i preciznost u svemu, koja se meni tada činila opsesivnom. Pomišljao sam čak da me uopšte ne voli. Nije umevao da pohvali, već je ono što je dobro urađeno smatrao normalnim, a svojom dužnošću da opominje kad nešto ne valja. Osećao sam to kao nepravdu. Majka mi je u takvoj situaciji bila intimno pribežište, ali mi se nekako činilo da me u dovoljnoj meri ne shvata ozbiljno.”

Kakvu je konotaciju u vremenu Darkove mladosti imao izraz ‘generalsko dete, generalski sin’? Koliko ga je to obavezivalo, opterećivalo, činilo život lagodnijim?
“Upravo blagodareći tome kako se u životu držao moj otac, nikada nisam stekao kompleks ‘generalskog sina’, premda su ponekad, pogotovo kasnije, neki nastojali da mi poremete razvotežu ili da me potcene isticanjem tog atributa, za koji nisam bio ni zaslužan ni kriv.

Zamislite koliko je to apsurdno, pa i smešno, kad vam se u šezdesetim godinama života kao glavna karakteristika prišije da ste ‘generalski sin’, kao da ste sve u životu postigli na osnovu toga statusa i da sami niste uradili ništa. A baš je suprotno, ako izuzmem pristojan životni standard i mogućnost da se u mladosti solidno obrazujem, ne bih rekao da mi je činjenica da imam generala za oca u bilo čemu bila od koristi ili pomoći u krčenju puta kroz život, kao i na univerzitetskoj i diplomatskoj stazi.Na odsluženju vojnog roka mi je čak bilo i teže…”

Darkova supruga Vesna i on su podigli troje uspešne dece i s razlogom su ponosni na njih:
“Jedan moj kolega imao je običaj da kaže: ‘Nema težeg zanata od roditeljstva’. Postoje neka opšta pravila, ali su i svaka konkretna situacija/ličnost i uspostavljeni interaktivni odnos roditelj-dete osobeni. Nastojali smo da kod svoje dece, sina Marka i ćerki Jelene i Marije, nenametljivo razvijemo, odnosno da se razviju, svojstva uravnoteženih ličnosti sa uporištem u sistemu vrednosti utemeljenom na osvedočenim i neospornim ‘kardinalnim /moralnim/ vrlinama’, da se poslužim terminom iz antike. Verujem da smo u tome uspeli.

Usudio bih se da kažem da je upliv Vatikana na planeti i dalje znatan, naročito od početka pontifikata samosvojnog i agilnog pape Franje, ali da je iz čitavog niza razloga realno smanjen u odnosu na ranije epohe

Naša decu su danas zreli, odlično obrazovani ljudi koji sigurno idu kroz život, svesni su svojih dužnosti, ali i prava. Na njih se svako s pouzdanjem može osloniti, uključujući i nas, njihove roditelje. Na pragu starosti to nas ispunjava spokojem, zadovoljstvom i, zašto da ne, ponosom.”

Teško je poverovati u priču da je Darko Tanasković upisao orijetalistiku slučajno, ali, ako u takvim izborima uopšte ima potpune slučajnosti, onda je do odluke da 1966. godine upiše Orijentalnu filologiju na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta inicijalno zaista došlo slučajno. O takvom opredeljenju prethodno uopšte nije razmišljao.

“Letnji, morski razgovor sa jednom studentkinjom anglistike naveo me je da pogledam na tu stranu. Naime, ona je, onako neobavezno konverzacijski, na kutiji niške ‘Drine’ napisala moje ime arapskim slovima, rekavši da ih je naučila od kolega sa Orijentalistike. Dopala mi se ideja da se to može naučiti, a onda sam je počeo ‘klasičarski’ razvijati i dograđivati u duhu stare latinske krilatice : ‘Ex Oriente Lux’, pa sam se, eto, obreo na Katedri za orijentalistiku. I nisam zažalio. Posebnu aromu ovoj istinitoj anegdoti pribavlja činjenica da sam nekoliko godina kasnije u džepu starih pantalona pronašao tu sudbonosnu kutiju niške ‘Drine’ i … zaključio da moje ime uopšte nije bilo napisano arapskim slovima!”

Nedavno sam gledala dokumentarnu emisiju na “Al-Džaziri”, u kojoj govori Ivan Ejub Kostić, bivši student Darka Tanaskovića koji sprema doktorat. Ivan je, inače, sin slavnog srpskog kompozitora Vojislava Vokija Kostića i glumice Stanislave Pešić. U toj emisiji, Ivan Ejub objašnjava zbog čega je prešao u islam, kao što o tome govore i drugi sagovornici koji su kao odrasli ljudi pravoslavlje zamenili islamom. Posle takvih saznanja nameće se pitanje zbog čega je poslednjih godina rođenim pravoslavcima privlačnije da pređu u islam, nego obnuto? Na to pitanje, naš sagovornik za CORD odgovara:

“Voleo bih da sam gledao tu emisiju, jer mi nije jasno zašto je ovaj moj daroviti bivši student prigrlio islam. Pretpostavljam da poriv za takvu odluku treba tražiti u individualno-psihološkoj i, eventualno, mikrosocijalnoj sferi. Ne bih rekao da je prelaženje pravoslavnih na islam neka izraženija tendencija, premda takvih slučajeva ima, kao i prihvatanja hrišćanstva od strane muslimana. Za muslimane je, u načelu, veroodstupništvo rizičnije, jer se u islamu apostazija šerijatski kažnjava smrću, a i stepen njihove religioznosti je prosečno veći. Inače, kad se danas govori o tome da je neko prešao iz jedne vere u drugu, treba imati na umu da su mnogi naši savremenici, posebno (post)hrišćani, do visokog stepena sekularizovani, odnosno ateisti, pa se postavlja pitanje duhovnog polazišta sa kojeg oni kreću ka izboru nove religije. Ona im je suštinski, možda, zapravo i prva.”

U teškim vremenima, u godini kada su Srbiju i Crnu Grou bombardovale zemlje članice NATO, Darko Tanasković je bio ambasador Jugoslavije u Turskoj. Najteže mu je bilo da, prividno smiren, jutrom odlazi na razgovore u Ministrastvo spoljnih poslova Turske posle neprospavanih sati provedenih u grozničavim pokušajima da posredstvom protivrečnih medijskih izveštaja i preostalih zaobilaznih telefonskih veza sa našom zemljom, sazna šta je u njegovom Beogradu i u Srbiji “Milosrdni anđeo” tokom noći razorio i koliko je ljudskih života žrtvovano na oltaru “kredibliteta NATO-a”. Turska je u agresiji aktivno učestvovala:

Rok o ulasku Srbije u EU 2025. je u jednom trenutku iz razloga političke konjunkture trebalo deklarativno nagovestiti. On iz više razloga danas ne deluje
realno, pogotovo za neke zemlje Balkana, među kojima je i Srbija.

“Objektivno, razgovarao sam sa neprijateljima, ali moram priznati da su svi moji diplomatski sagovornici bili veoma pažljivi i da nikada nisu rekli ili učinili ništa da mi dodatno otežaju i onako krajnje nezavidan položaj.Jednom prilikom, kazali su mi i nešto što me navelo na dublje razmišljanje : ‘Ekselencijo, kad sve ovo prođe, a mora proći, jer sve prolazi, molimo Vas da učinite najviše što je u Vašoj moći i utičete na to da se Srbi, samo zato što smo Turci, ne ljute na nas više nego na druge, ovoga puta daleko odgovornije za nesreću koja vas je snašla”.

Mnogi će reći da je veoma atraktivno biti ambasador pri Vatikanu, a Vatikanu se često pripisuje veća moć nego što je ona realno ima u svetu.Kao bivši ambasador pri Svetoj Stolici , Tanasković objašnjava da je ova diplomatska služba u mnogo čemu specifična, izazovna, ali i na poseban način obogaćujuća. Tu nema, uslovno rečeno, klasičnih oblasti diplomatskog rada – u užem smislu političke bilaterale, kompleksa privrednih odnosa, bezbednosne dimenzije, konzularne problematike…

“Zauzvrat, u Vatikanu je, kao sa neke privilegovane osmatračnice, moguće sagledavati globalna i regionalna kretanja, a vatikanska diplomatija je svakako jedna od najboljih u svetu, pa je iskustvo saradnje sa njenim časnicima dragoceno. Mnogo je duhovno-kulturnih sadržaja, što je, naročito s obzirom na moj stručni profil i interesovanja, takođe bilo višestruko podsticajno. Teško je precizno meriti uticaj Svete Stolice na svetska zbivanja, a pogotovo porediti ga sa onim u minulim vremenima. Ipak, usudio bih se da kažem da je upliv Vatikana na planeti i dalje znatan, naročito od početka pontifikata samosvojnog i agilnog pape Franje, ali da je iz čitavog niza razloga realno smanjen u odnosu na ranije epohe.”

Mnogi će reći da je najveći diplomatski podvig Darka Tanaskovića bio uspešno lobiranje u Unesku – kada Kosovo nije dobilo potrebnu dvotrećinsku većinu glasova. Za posmatrača se nameće pitanje kako mu je uspela ova nemoguća misija, a on zna koliko su to bili stresni, ali nezaboravni dani, u stvari meseci…

“Pre početka kampanje za prijem “Kosova” u Unesku se sistematski stvarala atmosfera da je reč gotovo o formalnosti, da se nalazimo pred svršenim činom i da je misija osporavanja kandidature nemoguća. Presudno za kasniji uspeh bilo je naše uverenje da, uprkos svim preprekama, misija nije nemoguća, iako smo znali da će biti vraški teška i do kraja neizvesna. Operacija suprotstavljanja kretala se na više ravni, multilateralno i bilateralno. Postignuto je da na našoj strani sve državne institucije, razne organizacije i pojedinci, uključeni u ovu akciju, deluju saborno, planski i koordinisano, što je u toj meri ranije retko kad bivao slučaj. Pokrovitelji i saveznici Prištine snažno su lobirali, ne birajući sredstva. Mnogima od tih sredstava mi nismo raspolagali, ali se osećalo da u svetu raste neraspoloženje prema maniru grubog nametanja odluka u međunarodnim organizacijama. Postojala je, međutim, realna opasnost da se, uprkos tom sporom pozitivnom trendu, inercija ranije prakse glasanja u korist ‘Kosova’ i sličnih projekata grupe uticajnih i arogantnih država, ipak presudno odrazi i u ovom slučaju. Na kraju se to ipak nije dogodilo, što je bio dalekosežan presedan. Naša taktika se pokazala ispravnom.”

Kako ovaj dobar znalac francuske politike tumači zalaganje francuskog predsednika Makrona da se prvo ide na produbljivanje, a tek potom na proširenje EU kad je reč o zemljama Balkana?

“Predsednik Makron, o kome uopšte nemam povoljno mišljenje, u ovoj stvari je razložan, iskren i dosledan. On smatra da je njegova obaveza da u prvi plan stavi interese EU, a u tome valjda i Francuske, pa tek onda šireg kruga zemalja koje gravitiraju Uniji.”
Koliko je realno, uverljivo obećanje da bi Srbija i ostale zemlje Balkana mogle biti u EU do 2025 godine?

“Mislim da je reč o roku koji je u jednom trenutku iz razloga političke konjunkture trebalo deklarativno nagovestiti. On iz više razloga danas ne deluje realno, pogotovo za neke zemlje Balkana, među kojima je i Srbija. Nadam se da nisam u pravu, a možda je i bolje tako…”

Šta je najveći problem Srbije danas kad je o Evropi reč? Da li je to zaista samo rešenje granica sa Kosovom i priznanje Kosova? Kako Darko Tanasković ocenjuje, komentariše mišljenja da i kada se to dogodi, naći će se neki novi zahtevi, nove ucene?

“Spadam među one koji veruju da bi, čak i da se problem “Kosova” na neki način skine sa dnevnog reda (mada ne vidim kako bi to u dogledno vreme moglo da se dogodi) i famozni balast ( perfidnog i nekorektnog) Poglavlja 35 u pregovorima sa EU otkloni, pred Srbijom i dalje stajao dug put uslovljavanja i dokazivanja pred neraspoloženim i ciničnim evropskim arbitrima naše dostojnosti. Srećom, i bez EU mi smo odvajkada Evropljani. Moj pokojni prijatelj, vizionar Dragoš Kalajić dodao je čak – poslednji.”

Nedavni odlazak Darka Tanaskovića u penziju praćen je burnim reakcijama akademske i intelektualne javnosti. Mnogi su javno govorili kako su puka profesionalna ljubomora i zavist presudili da Tanasković ne dobije titulu profesora emeritusa. Za neke je to tamno naličje ljudi koji se nalaze na odgovornim funkcijama na Filolološkom fakultetu u Beogradu, mnogi tvrde da su na gubitku pre svega studenti. A ugledni diplomata, profesor dr Darko Tanasković, o tome više ne želi da govori:

“Ako nekoga uopšte zanima ova tema, savetovao bih mu da pročita ‘Predlog za razmišljanje’ koji je, povodom nepredlaganja akademika Predraga Pipera i mene za izbor u status profesora emeritus početkom juna potpisalo i javno objavilo 136 intelektualca različitih stručnih profila, među kojima je i veći broj uglednih predstavnika naše akademske zajednice. Nešto im je tu ozbiljno zasmetalo…”