Pred kamerama je od 14 godina. Snimala je osamdesetak filmova i serija u Americi i Evropi, ali je pre svega jugoslovenska glumica čiji se filmovi pamte i za koje je dobila najveće nagrade. Glavna je junakinja hrvatske serije Novine koja je plasirana na tržište od pola milijarde gledalaca. Nedavno je je dobila još jedno posebno i značajno priznanje – ima zvanje Istaknuti zagovornik UNHCR-a za prava izbeglica.
Svoju slovensku lepotu ispunila je čudesnim talentom i šarmom koji privlači reditelje i uzbuđuje publiku. Poseduje lakoću filmskog izraza svojstvenu glumcama velikog formata. Branka Katić (1970) je rođena i stvorena u Jugoslaviji. Emir Kusturica joj je tokom snimanja filma Bela mačka, crni mačor tačno prorekao da će otići u beli svijet, jer je znao kakav odjek imaju njegovi filmovi. Taj film je bio prava karta za karijeru koja će uslediti. Prikazan je na njujorškom festivalu uz veliku pompu, a Branka se stalno štipala da se uveri da je to istina, i vikala:”Pet minuta slave, pet minuta slave!” Odmah je dobila agente u Engleskoj i Francuskoj. Imala je 29 godina i 15 godina filmskog staža u Jugoslaviji.
Od tada do danas napravila je filmsku i televizijsku karijeru u Evropi i Americi, gde je prošle godine, snimila filmove The Roads Not Taken (2020) sa Havijarom Bardenom, a ove godine The King’s Man sa Ralfom Fajnsom.
Imala je 14 godina kada je snimila prvu ulogu u filmu Nije lako s muškarcima u kome je Milena Dravić bila njena prva filmska majka. Mnogo godina kasnije, Milena mi je u jednom razgovoru objašnjavala koliko je Branka dobra glumica:”Najpre je bila čudo od deteta, a onda je izrasla u čudo od glumice. Kad god gledam film Ubistvo sa predumišljajem Gorčina Stojanovića, ja se svaki put rasplačem kad gledam Branku i Glogovca. Čovek može da umre od tolikih emocija.”
Čudo od glumice ima danas zavidnu filmsku i televizijsku karijeru sa blizu 80 uloga od kojih je veliki broj u inostranim produkcijama. Glumu je studirala u Novom Sadu u klasi Radeta Šerbedžije, sa kojim je snimila i spot ‘Djevojka iz moga kraja’, a u Americi je s njima zaigrala i u TV seriji ‘Red Widow’. Glumila je sa Catherine Deneuve u francuskom filmu ‘Čovjek koji je želio da živi svoj život’ , u hitu Michaela Manna ‘Državni neprijatelj’, u kojem je kao imigrantkinja Anna Sage glumila s Johnny Depp. Pamtimo je i po brojnim ulogama u najpopularnijim domaćim ostvarenjima, poput filmova Srđana Dragojevića ‘Rane’ i ‘Mi nismo anđeli’ i drugima. Može se pohvaliti i filmovima i popularnim serijama inostrane produkcije kao što su The Winter Soldier’, HBO-ova ‘Big Love’, ‘The Jury’, ‘Bored to Death’ i ‘Waking the Dead’. Među novima, snimila je film u kome igra poslednju rusku caricu Romanovih, Aleksandru, a odigrala je i ulogu u filmu Dušana Kovačevića Nije loše biti čovek čija se premijera očekuje ove godine.
Taj osećaj sigurnosti sa kojim smo rasli, kao deca socijalizma i bratstva i jedinstva, bio je dragocen.
Kada se priseća početaka, neizbežna je mama Nada koja je jednog dana pročitala oglas u Politici da se traže deca za ulogu u filmu, podigla je svoju ćerku iz kreveta i podviknula: Hajde, glumice, evo ti oglas, spremi slike, idi i prijavi se i nemoj više da mi glumiš ovde po kući! Prijavila se i dobila ulogu u prvom filmu Nije lako sa muškarcima:
“Tada sam upoznala predivnu Milena Dravić koja mi je igrala mamu. Kasnije je usledio uspeh kultnog filma Mi nismo anđeli koji nas je meteorski izbacio u prvi plan. Tu je i Ubistvo s predumišljajem, divna saradnja sa milim Glogovcem koji je već u svom prvom filmu napravio fenomenalnu ulogu. Naša scena ispod mosta mi i dan-danas izazove jezu kroz telo.”
Odrasla je u delu Novog Beograda u blizini „Fontane“. Mama i tata lepo su se slagali međusobno, ali i sa komšijama i rodbinom:
“Sve je bilo nekako idilično, zelenilo oko zgrade, dobri ljudi oko nas. Rasla sam kao Titov pionir. Taj osećaj sigurnosti sa kojim smo rasli, kao deca socijalizma i bratstva i jedinstva, bio je dragocen. Verovala sam da smo svi jednaki i da je drug Tito dobar. Kada je umro, prvi put sam videla mog tatu da plače. Imala sam deset godina. Bio je to najtužniji dan mog detinjstva.”
Prva uloga kojom je zakoračila u svetku kinmattografiju bila je uloga u britanskoj drami Ratnici, koja je govoria o engleskim vojnicima u ratu u Bosni. Otišla je u Češku gde se snimalo, a ubrzo je počelo bombardovanje Srbije 1999. godine, što je nju izbacilo iz ravnoteže:
“Noću sam plakala, a danju snimala otečenog lica. Jednog dana je reditelj rekao da bi mogao da iskoristi to moje raspoloženje za neku scenu koju je trebalo snimiti. Odgovorila sam mu: Ja bih radije da budem loša u vašem filmu, nego da prolazim kroz ovo kroz šta prolazim. Naravno, nije meni moglo biti teže tamo nego ljudima u Srbiji, ali nikada nisam više plakala nego tih meseci. Posle snimanja sam bila u Londonu, dok nisam mogla da se vratim u Beograd.
Bilo bi dobro i da ne zaboravimo ono što su nas učili još dok smo bili mali, da ne bacamo otpatke po ulici.
Čim sam mogla, posle bombardovanja, došla sam u Beograd, ali tih nekoliko meseci izbivanja su mu omogućili da shvatim da bih mogla da živim i radim i negde drugde. I tako sam se upustila u tu avanturu. Nekoliko meseci kasnije sam se zaljubila, posle i udala, rodila dvojicu sinova…”
Branka Katić sa suprugom Džulijanom Farinom, rediteljem i producenrom, poslednjih dvadeset godina živi u Londonu, odnosno osam godina su živeli u Los Anđelesu. Imaju sinove – Louis i Joe. Branka je poslednjih godinu dana više ovde, jer ovde se snima, spremaju se i igraju predstave, uprkos pandemiji, a ona se uželela pozorišta. Kada se prošle godine, posle 20 godina izbivanja, vratila na pozorišnu scenu uskočivši u ulogu baronice Sofi u predstavu Sumrak bogova, publika je jednodušno pokazala koliko joj je nedostajala. Ubrzo je postala stalni član Beogradskog dramskog pozorišta gde je u aprilu imala premijeru komada Vladimira Tabaševića, dobitnika NIN/ove nagrade, Tiho teče Misisipi, u režiji dragog gosta iz Zagreba, Ivice Buljana, inače direktora Drame Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu.
Predstava Sumrak bogova, koja svedoči o rascepu u jednoj nemačkoj porodici u vreme dolaska nacista na vlast i rađanja fašizma, povod je da razmišlja o fašizmu, o strahu od fašizma danas:
“U osnovi fašizma je ubeđenje da je jedan život vredniji od drugog. A dati sebi to za pravo, preuzeti tu dominaciju samo zato što si moćan pred malima i nemoćnima, za mene je to pravo zlo, na svim nivoima. Taj način razmišljanja nažalost, u raznim formama i danas postoji. Možemo ga prepoznati u dominaciji jedne rase nad drugom, jedne nacije nad drugom, muškaraca nad ženama, čoveka nad prirodom.”
Ta nacionalistička ratnohuškačka retorika koja je devedesetih arlaukala sa svih strana i danas je, nažalost, tu.
Branka se polako vraća u svoj Beograd. Kaže da ga mnogo voli, ali je mnogo toga brine. Na primer kvalitet vazduha je užasan, pita se kako i zašto je došlo do tolikog zagađenja i šta ljudi nadležni za zaštitu životne sredine rade tim povodom. Da li vole svoju decu i da li misle na njihova pluća u razvoju i dugoročnim posledicama koje jedno tako veliko zagađenje može da proizvede? Da li se zna ko prodaje lignit na našem tržištu? Zašto je dopušteno da se ta pogubno nezdrava smesa koristi za grejanje? Šta je sa deponijom u Vinči:
“U ovim problemima ne bi smele da postoje bilo kakve podele, svi bismo morali biti na istoj strani, koja štiti sve nas, udruženi oko ideja boljitka, zelenije budućnosti, brige za ljude, ideja važnijih od bilo čijeg materijalnog interesa. Bilo bi dobro i da ne zaboravimo ono što su nas učili još dok smo bili mali, da ne bacamo otpatke po ulici . Da damo malo više ljubavi našoj prestonici, pa da jednog lepog dana opet zablista.
I volela bih da sledeće idejno rešenje bilo kog trga, fontane ili novih zgrada dopadne nekome ko je stručan i nadaren pa ima više ukusa da napravi nešto lepo, što će se bolje uklopiti u postojeći izgled grada.
Takođe, ta poplava šoping centara mi je sasvim nerazumljiva. Da li je moguće da su nam baš svi neophodni? Konzumerizam je još jedna od zaista pogubnih strasti savremenog društva. Mene trenutno više interesuje odrast, koji nas uči kako iskoristiti što već postoji i smanjiti potrebe na ono što nam je zaista neophodno.
Na našoj planeti ima svega dovoljno za sve. I umesto da kao civilizacija konačno pređemo na neki viši, plemenitiji nivo svesti, i pokušamo da pomognemo jedni drugima, da zaštitimo one kojima je zaštita neophodna, da razumemo jedni druge i damo sve od sebe da zaustavimo uništavanje naše prelepe planete , mi smo zarobljeni u nakaradnom svetu neoliberalnog kapitalizma, u raljama banaka, velikih kompanija, postali smo robovi za pravljenje profita bogatima. Ratovi se nastavljaju, nedužni civili bombarduju, a izbeglice čije su zemlje potpuno uništene dozivljavaju poniženja i maltretman gori nego da su ostali sakriveni u podrumima razorenih gradova. Gde nam je humanost? Gde saosećajnost za patnje drugih? Gde je nestala ljubav?”
Novine bi trebalo da nam daju protok informacija, a ne da budu propaganda vladajuće partije i izvor dezinformacija
Jedan od najvećih televizijskih uspeha ove glumice poslednjih godina, svakako je hrvatska serija Novine koja je završena posle tri sezone i plasirana je na tržište od pola milijarde gledalaca! Apsolutno najuspešniji balkanski audiovizuleni projekat. U glavnoj ulozi novinarke Dijane Mitrović, Branka Katić je dočarala sve muke i lepote posla u kojem je sve teže naći pravi smisao:
“Novine su verovatno najuzbudljiviji projekat koji sam radila poslednjih godina. Uloga Dijane je potpuna kontra od onoga kako me ljudi doživljaju i kao takva mi je odmah bila veoma izazovna. Moja vedra energija survala se u Dijaninu destruktivnost. Ona je odličan novinar, neko ko uvek insistira da istina izađe na videlo dok u privatnom životu živi razne laži, alkoholičarka je, u emotivnoj pustari, potpunoj nemogućnosti da voli i sebe i druge. Odličan scenario došao je iz pera novinara i pisca Ivice Đikića, čije se višegodišnje iskustvo i istinsko razumevanje materije pokazalo dragocenim. Uplašila sam se kakav će biti moj izgovor hrvatskog, ali mi je naš vrli reditelj Dalibor Matanić rekao da ga uopšte ne interesuje moj akcenat, nego stanje mog lika. Ništa jednostavnije, a snažnije nije mogao da mi kaže, da me opusti. Odličan je reditelj i divan tip. Pomisao da nas gledaju širom sveta veoma mi je uzbudljiva. Snimamjući ovu seriju, shvatila sam da je sve teže baviti se pravim istraživačkim novinarstvom. Novine bi trebalo da nam daju protok informacija, a ne da budu propaganda vladajuće partije i izvor dezinformacija. ”
Snimajući u svetu, živeći Los Anđelesu i Londonu, Branka je poslednjih godina sveobuhvatnije i kompleksnije shvatala pojam političke korektnosti. Danas to ovako objašnjava:
“Meni se dopada ideja insistiranja na političkoj korektnosti, jer smo previše i predugo davali sebi za pravo da mislimo da smo, kao pripadnici bele rase, bolji od drugih. I koliko god vam se činilo da je to jedna ograničavajuća krajnost, meni se čini da je neophodna da bi se odnosi postavili na zdravije osnove. Rasizam, koji je još uvek prisutan u svim društvima, za mene lično je nedopustiv. Stravični zločini se i dan danas dešavaju kao posledica svih tih predrasuda, tako da stav velikog broja ljudi mora da se promeni i da šansu svima da imaju jednaka prava i šansu za normalan život.”
Kaže da bi se punim srcem radovala kad bi videla da smo bar nešto naučili iz krvavog pira koji se devedestih odigrao na prostoru bivše Jugoslavije. Svesna je da je taj rat bio ogroman korak unazad, u tamu, destrukciju od koje se nismo još oporavili:
“Bio je poligon za tako stravične zločine da i danas ne umem da shvatim odakle je toliko zla isplivalo na površinu. Zašto je toliko nedužnih civila moralo da strada, kome je bilo u interesu da pokrene bratoubilački rat naroda koji vekovima žive zajedno? Ta fašistička i nacionalistička ratnohuškačka retorika koja je arlaukala sa svih strana i danas je, nažalost tu. I sav taj jad, sva ta patnja zbog čega? Ko je na kraju pobedio? Ratni profiteri, jedino oni rekla bih. A narod na svim stranama je stradao i patio. Sećanja na rat su se raslojila, ali žrtve nose sećanje, konflikt opstaje u glavama ljudi. Niko iz kruga moje porodice i prijatelja nije podržao taj rat.
Moram uz ovo da dodam još nešto: meni u ratu niko nije stradao i možda mi je zbog toga lakše da budem pacifista nego ljudima kojima su se dogodile stravične stvari. Nikada neću razumeti zašto su se međusobno ubijali ljudi na Balkanu koji govore isti jezik. Šta je to u ljudima?
Ja sam apolitična, nisam ostrašćena privrženošću prema bilo kojoj partiji, mislim da je i pogrešno ‘voleti’ političare ili partiju, bitnije je ceniti njihov program i znati da možeš da im veruješ, da su ljudi od reči i poverenja i da su pošteni u svom radu i namerama te da im lični profit nije važniji od svega drugog. Opet mi se javlja reč ljubav. Gde ima ljubavi sve je bolje. Ljubav je protivteža svakom zlu.”
Pored brojnih nagrada za svoje uloge glumice, Branka Katić je nedavno dobila jedno prestižno priznanje – postala je Istaknuti zagovornik UNHCR-a za prava izbeglica. U toku 70 godina postojanja Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), nekoliko poznatih ličnosti širom sveta je imalo priliku da dobije to počasno zvanje. Osim vrhuskih rezultata u oblasti kojom se bavi, bilo da je reč o umetnosti, sportu ili nečemu trećem, istaknuti zagovornik UNHCR-a za prava izbeglica je neko ko je pokazao sasosećanje sa ljudima koji su morali da napuste svoja ognjišta, kao i da bude spreman da se u javnosti zalaze za njihova prava.
Važno je imati saosećajnost za patnje drugih, razumevanje za njihove osnovne ljudske potrebe i prava. Svi ljudi ovoga sveta imaju pravo na novi početak u životu i pravo na sreću.
Kejt Blančet, Anđelina Dzoli i Ben Stiler su među onima koji podržavaju rad UNHCR-a, a iz ovog regiona poslednji među njima bio je nedavno preminuli muzičar Đorđe Balašević. Šefica predstavništva Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) u Beogradu Frančeske Boneli, tim povodom za CORD kaže:
“Kada smo čuli i videli na koji način Branka Katić govori o izbeglicama u javnosti, dotakli su nas njena solidarnost i empatija sa ljudima koji su morali da napuste svoje zemlje. Njena osećajnost, spontanost i odlučnost sa kojom zagovara interes izbeglica bili su više nego dovoljni elementi da budemo sigurni da će ona biti odlična Istaknuta zagovornica UNHCR-a za prava izbeglica.
Kada smo je kontaktirali i ponudili joj ovu ulogu, bili smo veoma srećni jer je ona prihvatila. Za svega nekoliko meseci koliko sarađujemo, Branka je pokazala ogromnu posvećenost u pomoći izbeglicama. Ona je otvorila mnoga vrata sa brojnim mogućnostima za dalje aktivnosti UNHCR-a u radu na inkluziji izbeglica u srpsko drustvo.
Radujemo se našim zajedničkim projektima koji će podstaći nastajanje uslova za još vecu inkluziju i integraciju, gde će izbeglice moći da u potpunosti ostvare sve svoje potencijale.”
Koliko god se i Branka Katić raduje ovom priznanju, proslavljena glumica ga doživljava i kao veliku odgovornost:
“Kada sam dobila ponudu da zajedno sa UNHCR-om radim na pomoći integraciji izbeglica u Srbiji, osetila sam ponos, odgovornost i istinsku želju da uložim svoju energiju u pomoć ljudima koji rizikujući svoje živote pokušavaju da nađu svoj novi dom. Da mogu da žive u miru. Njihovi domovi su porušeni, konflikt i dalje bukti u njihovim zemljama. Preći sve te kilometre, rizikovati prelazak sinjeg mora u tričavim gumenim čamcima, sve to radi neko ko zaista ne vidi nikakvu budućnost tamo odakle dolazi. Samo veliki očaj ali i hrabrost su mogli da ih nateraju na taj opasan i neizvestan put. Kada čovek izgubi sve, svoj dom, svoj grad, svoju zemlju, jedino što mu ostaje su nada i snovi. I ako su uspeli da prežive sve te nedaće, zar nije ljudski da im pružimo zagrljaj iskrene podrške. Svi smo ljudi i imamo toliko toga zajedničkog. I svi želimo sigurnost, ljubav, mogućnost da doprinesemo svojoj zajednici, da radimo nešto smisleno i korisno, da nam deca rastu u miru. Važno je imati saosećajnost za patnje drugih, razumevanje za njihove osnovne ljudske potrebe i prava. Svi ljudi ovoga sveta imaju pravo na novi početak u životu i pravo na sreću.“