Mapa sajta

Krinka Vidaković Petrov, v.d. direktorka Memorijalnog centra “Staro Sajmište” u Beogradu

Biti mek kao pamuk i čvrst kao čelik

Nova direktorka Memorijalnog centra Staro Sajmište je profesor, naučnica, ambasadorka, čija su posebna interesovanja hispanistika i judaistika. Njen otac je bio ugledni jugoslovenski diplomata, pa je tako živela u Kairu, Čikagu i Havani, a zahvaljujući njemu upoznala je i Če Gevaru. Njen suprug je istaknuti književnik i profesor, nedavno preminuli Aleksandar Saša Petrov. Njeni preci bili su raznih profesija, ali pre svega rodoljubi. Životna deviza ove vredne i sposobne žene je da nije dovoljno gledati u budućnost, jer je ona nepodnošljivo laka i lažna ako u nju nije ugrađena prošlost.

Njeno ime je veoma retko i neobično, a to je upravo bila želja njene majke kada ga je odabrala za svoju kćer. Krin i ljiljan su isti cvet, ali Ljiljana je često ime, za razliku od Krinka. U svojim kasnim godinama, saznala je da reč krin potiče iz grčkog jezika. Međutim, kadgod je boravila u zapadnim krajevima naše nekadašnje zemlje, Jugoslavije, pitali su je da li je to njeno pravo ime, jer im je bilo čudno da neko može tako “ružno” da se zove. Njihove asocijacije nisu bile na srpski i grčki naziv cveta, već na “krinku” tj. masku, iz čega je izveden glagol “raskrinkati”. Dakle, to je retko ime koje je zvučalo različito u nekadašnjem srspkohrvatskom jeziku.

Krinkin otac je iz Užica a majka iz Kragujevca. Upoznali su se kao srednjoškolci, a ljubav koja ih je tada osvetlila trajala je do kraja njihovih života. Brat i ona su rođeni u prvim godinama posle rata, pokolenje bebi-bumera. Rasli su u srećnoj porodici i u vreme kada su nade u bolju budućnost prevazilazile traume iz neposredne ratne prošlosti. Mada je rođena u Beogradu, i to u stanu gde je porodica i kasnije živela, najranija sećanja sagovornice CorD-а vezana su za Čikago, gde je njen otac službovao kao diplomata:

“Nisu to sećanja sjajnog američkog velegrada, nego našeg porodičnog doma, okoline, vrtića, prvih školskih dana, vršnjaka iz komšiluka. Bilo je tu američke dece različitog porekla, što ja tada imajući 4 ili 5 godina, nisam uopšte primećivala. Ostao mi je urezan u pamćenju jedan ritual koji se ponavljao u vrtiću, a zahvaljujući kojem sam naučila da razlikujem levu i desnu stranu tela. Svakog jutra bi deca stojeći i okrenuti ka američkoj zastavi u uglu prostorije, stavljali desnu šaku na srce i nešto recitovali, što meni nije bilo jasno. Ali tako sam naučila da razlikujem levo od desnog. Kod kuće smo govorili samo srpski i to je u mojoj dečijoj svesti otkrilo nešto važno – da smo svi isti po tome da je srce na levoj strani, ali da smo različiti po mnogo čemu drugom. Mala deca ne primećuju razlike ili ih lako prevazilaze. Ja u to vreme nisam jasno poimala činjenicu da su srpski i engleski dva različita jezika, a mi deca smo se razumevali, verovatno govorom tela vise nego jezikom. Ali mom tri godine starijem bratu nije bilo lako, jer je on odmah krenuo u prvi razred osnovne škole. Morao je brzo da nauči engleski, ali i da se brani od onih koji su ga doživljavali kao ‘drugog’.

Raznovrsni parametri drugosti – rodni, društveni, politički, kulturološki – ispoljavali su se sve više kasnije tokom mog odrastanja, sazrevanja i kasnijeg života. Naučila sam da ‘drugost’ ima dva lica – u očima nekih je minus, ali u suštini može da bude i tajni plus.”

Ipak, osećanje ‘drugog’ javilo se kasnije I kod mene I pratilo me je kroz život kao čudni saputnik. Raznovrsni parametri drugosti – rodni, društveni, politički, kulturološki – ispoljavali su se sve više kasnije tokom mog odrastanja, sazrevanja i kasnijeg života. Naučila sam da ‘drugost’ ima dva lica – u očima nekih je minus, ali u suštini može da bude i tajni plus.”

Rasla je u okruženju pažnje i ljubavi, a otac i majka prenosili su joj različite aspekte vaspitanja. Majka je učila nežnosti, kreativnosti, požrtvovanosti i lepoti. Bila je profesor francuskog jezika i Krinka je kao student pošla njenim stopama, otkrivajući čari jezika, književnosi i kulture. Tim putem ju je kasnije vodio njen muž, Aleksandar Petrov, koji ju je, kako kaže, učio da plovi književnim morima i otkriva nove predele na neiscrtanim mapama:

“Otac mi je retko šta govorio, pa zato pamtim nekoliko jednostavnih saveta koje mi je dao, a koji potiču iz riznice tradicionalne mudrosti. Prvo, da čovek može da stekne mnogo i da izgubi još više – usled ratova, prirodnih nepogoda i raznih nesreća za koje nikad ne znamo da li će i kada će da se ustreme na nas. Smatrao je da je najvrednije ono što nosim u sebi i što nosim na sebi kao puž svoju kućicu – zdravlje, pamet, znanje, ljubav, duhovnu snagu – koje treba da nastojim da očuvam u svim okolnostima, ne samo dobrim, nego i onim bremenitim iskušenjima. Drugo, govorio mi je da čovek mora da ume da bude mek kao pamuk, ali i čvrst kao čelik, kao i da mora da ume da primereno podnese situacije u kojima se može naći, simbolično govoreći, situaciju “konjušara”, kao i onu u kojima će možda “kraljevati”. Drugim rečima, valja odoleti iskušenjima nemoći, ali i moći. I treće, da su koreni važni, jer se ne živi samo u sadašnjosti, nego je ona deo prošlosti i budućnosti.”

Sistem vrednosti su joj u najranijem detinjstvu usadili roditelji kroz porodične priče. Imala je dve bake, jednu u Užicu, a drugu iz Kragujevca. Baka po ocu, iz Užica, bila je iz porodice Tankosić, u rodu s Vojom Tankosićem (1880-1915), majorom srpske vojske koji je poginuo u Prvom svetskom ratu. Krinkin pradeda Veljko Tankosić, bio je sveštenik, ali shodno vremenu u kojem je živeo, bio je pomalo hajduk, pomalo političar, a uvek rodoljub. Kad su Austrijanci napali Srbiju prelazeći preko Drine, on i nekoliko njegovih prijatelja ubili su neke austrijske vojnike. Pošto se to pročulo, pradeda je pobegao u Crnu Goru. Međutim, po kapitulaciji Crne Gore, tamo su ga uhapsili i deportovali u logor Jandrihovice u Češkoj. Tada je on već bio starac, iznuren i bolestan, ali su ga Austrijanci vratili u Užice samo da bi ga sproveli vezanog kroz grad i obavili njegovo javno vešanje na užičkom groblju Dovarju. I objavili su fotografiju u novinama:

“Moja baka je, tad kao devojka, prisustvovala tom užasnom činu. Kasnije je tu fotografiju do kraja života držala na zidu u svojoj sobi u Užicu, gde smo je mi, unuci, gledali, ne shvatajući strahotu koju ona predstavlja. Ali smo iz priče o pradedi Veljku Tankosiću kasnije mnogo toga naučili.

Odrastala sam u raznim društvenim okruženjima (u Čikagu, Kairu, Havani), ali su to uvek bila mesta ograničena vremenskom i suštinskom privremenošću. Naš porodični dom predstavljao ono što je stalno. U Beograd smo se vraćali kući i u Beogradu smo živeli kod kuće.”

Koreni su važni, jer se ne živi samo u sadašnjosti, nego je ona deo prošlosti i budućnosti.

Krinkin otac Boško Vidaković bio je ambasador Jugoslavije na Kubi od 1961-1964. godine i njene uspomene iz te zemlje su posebna priča:

“Kuba je bila nešto fantastično i nezaboravno. Stigli smo tamo ubrzo posle neuspele invazije u Zalivu svinja. Prvih nekoliko meseci brat i ja smo učili španski u jedinoj privatnoj školi koja je tad radila. Sve obrazovne ustanove, od osnovnih do univerziteta, bile su zatvorene jer je to bila “Godina alfabetizacije”, kad su svi profesori išli i u najzabačenija sela da opismenjuju narod. Posle su škole proradile i ja sam išla u gimnaziju koja je radila po novom, sovjetskom programu. Za malobrojne učenike strance škola je organizovala časove španskog jezika svakog dana posle redovne nastave. Među tim malobrojnima bila je jedna Amerikanka i više Rusa, dece stručnjaka koje su sovjeti poslali kao tehničku pomoć Kubi. Među mojim najboljim drugaricama, pored Kubanki kojih se rado sećam, bila je jedna Jugoslovenka (koja se uskoro potom s roditeljima vratila u Beograd i kasnije postala poznata slikarka) i jedna Dolores, čiji je otac kao dete izbegao iz Španije posle Građanskog rata, u Moskvi postao inženjer i oženio se Ruskinjom, a kasnije s porodicom došao u Havanu.

KRINKINI RODITELJI (LEVO), SA PRIJATELJIMA U HAVANI (DESNO)

Bila je to druga godina posle revolucije, a potom vreme najopasnije krize tokom Hladnog rata – Raketne krize. Glavnina službenika ambasada i njihove porodice bili su evakuisani zbog nuklearne pretnje, ali moja majka je odlučila da svi ostanemo zajedno, pa šta bude. Moj otac je odigrao bitnu ulogu za Jugoslaviju tokom te krize, ali to je druga priča. Za sadašnju priču zanimljivo je da je on upoznao Gevaru još u Kairu, kad je Če bio u obilasku ‘prijateljskih’ zemalja radi (tajne) nabavke oružja. Tada niko još nije znao ko je Če Gevara i prilikom njegove posete Egiptu, niko se nije mnogo interesovao za njega, osim mog oca, koji je uvideo da je on vrlo zanimljiva ličnost koja predstavlja novu, revolucionarnu, ali još ne sasvim jasno I javno opredeljenu vlast na Kubi. U Kairu je moj otac imao veoma zanimljive razgovore se Čeom, te je predložio da uključi Jugoslaviju među ‘prijateljske’ zemlje njegove turneje. Tako je Če Gevara, mada to nije bilo prvobitno predviđeno, stigao u Beograd. Zahvaljujući svemu tome, moj otac je po dolasku u Havanu već imao uspostavljen odnos sa Gevarom, koji je dolazio u našu kuću da razgovora s njim. Tako sam i ja imala priliku da ga upoznam – iz moje gimnazijske prespektive.

Sećala sam se kubanske krize kad sam službovala u Izraelu, onda kad je bilo ratno stanje zbog invazije Iraka (2003). Onda je sva odgovornost bila na mome ocu, a sada na meni. Njemu je svakako bilo mnogo, mnogo teže i to sazanje mi je pomoglo da zajedno s mojom odličnom ekipom u ambasadi prebrodimo sve izazove s kojima smo se suočavali.”

U Havani smo imali i jedan predmet (obavezni) koji se zvao Plenum, a sastojao se od diskusija učenika na široki raspon tema – od toga ima li Boga do izvoza revolucije u Latinsku Ameriku.

Preduniverzitetsko obrazovanje Krinke Vidaković odvijalo se u Čikagu (na engleskom), potom jedan razred u Beogradu, onda u Kairu u američkoj školi, zatim opet jedan razred u Beogradu, pa gimnazija u Havani (na španskom). To je zahtevalo malo vise napora nego da je išla u naše škole neprekidno, ne samo zbog različitih jezika, već i zbog različitih programa:

“Najzanimljivija je bila gimnazija u Havani jer sam je učila na španskom i po sovjetskom školskom programu, ali sa ‘dodacima’ specifičnim za kubansku revoluciju. U Havani smo imali i jedan predmet (obavezni) koji se zvao Plenum, a sastojao se od diskusija učenika na široki raspon tema – od toga ima li Boga do izvoza revolucije u Latinsku Ameriku.

Bila sam dobar đak, ali ništa posebno. U osnovnoj školi fascinirala me je astronomija. Mada su mi u gimnaziji predmeti iz prirodnih nauka lakše išli, tad su počele da me zanimaju filozofija i revolucija (kako ne bi tada na Kubi!) i tu se čitav jedan novi svet otvorio za mene. Ali do kraja srednje škole nisam bila sigurna šta bih da studiram, osim što sam znala da to neće biti medicina i stomatologija.”

SA SUPRUGOM SAŠOM

Završila je studije engleskog jezika i književnosti I španskog jezika u Beogradu, a doktorirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu zanimljivom disertacijom – Usmeno predanje i pisana reč Sefarda u Jugoslaviji. Šta je bio motiv, opredeljenje za ovu temu:

“Upisala sam postdiplomske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu 1969. Sledeće godine sam se zaposlila kao pripravnik u Institutu za književnost i umetnost. U Institutu mi je rukovodilac projekta bio jedan izuzetan čovek, dr Žarko Vidović. On je uvek pričao zanimljive stvari, a između ostalog, govorio mi je o svom predratnom životu u Sarajevu, zatočeništvu u Jasenovcu, potom mučnom vremenu u logoru u Norveškoj. Ali utkani u ove price bili su njegovi prijatelji španski Jevreji (Sefardi) iz predratnog Sarajeva i kasnije Jasenovca. Ta je tema meni bila fascinantna, pogotovo kad mi je još vise o tome pričala moja prijateljica i koleginica u Institutu dr Simha Kabiljo-Šutić koja je sefardskog porekla. Njihove priče motivisale su me da za doktorsku temu prijavim sefardsku kulturu. Činilo mi se da je to mali dijamant sakriven u mulju i da će moja misija biti da ga izvučem i proučim. Tako je i bilo, dijamant je zablistao, ali tek posle deset godina mukotrpnog rada. Htela sam, naravno, da prijavim tu temu na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali na tadašnjoj španskoj katedri nisu imali sluha ni za mene ni za moju temu. Jedina alternativa bila je da odem u Zagreb i prijavim doktorat tamo. Tako sam otišla u Zagreb, prvi put u životu, ne poznajući nikoga, da bih prijavila temu kod profesora Augusta Kovačeca. Drugi put sam otišla u Zagreb na odbranu doktorske teze. Kad je sarajevski izdavač Svjetlost objavio moju knjigu 1986, ona je uvela jevrejsku temu na velika vrata u našu javnost. Knjiga je imala tri izdanja u Jugoslaviji i jedno na francuskom jeziku u Parizu. Posebno mi je drago što je ova studija dvadesetak godina kasnije nadahnula i podstakla mladu generaciju kolega i koleginica hispanista da se bave sefardistikom.”

Saša i ja smo zajedno hodili stazama ljubavi, zajedno sledili stvaralačke vizije, otkrivali nove svetove, delili želju za otkrivanjem novog, da idemo težim ali zahvalnijim putevima.

Hispanistika i judaistika su dve bitne oblasti Krinkinog naučnog i prevodilačkog rada. Mesto španske i jevrejske kulture u Srbiji je posebna tema kojoj nije mesto u ovoj priči. Kao ni tema zašto u Beogradu ne postoji katedra za judaistiku. Kaže da je to pitanje za Filološki fakultet u Beogradu. Ona ne zna odgovor, ali je nedavno čitala da je na fakultetu u Kragujevcu otvoreno odeljenje za judaistiku.

Dugo godina je Krinka bila u braku sa nedavno preminulim književnikom I naučnikom Aleksandrom Petrovim:

“Saša i ja bili smo srećni ljudi, zajedno smo hodili stazama ljubavi, zajedno sledili stvaralačke vizije, otkrivali nove svetove, ali moram da kažem da me je Saša naučio mnogo čemu kad sam počinjala da se bavim naučnim radom i književnim prevodilaštvom. Bio je on moj najbolji profesor. Kasnije smo jedno drugom bili podrška u svemu – životu, radu, stvaranju. Delili smo želju za otkrivanjem novog, da hodamo neutabanim stazama, da idemo težim ali zahvalnijim putevima, što je zahtevalo više hrabrosti, snage, truda. Nismo se pokajali. Upravo je objavljena Sašina knjigu priča Dr Haos i knjiga pesama Erosova sveska (koja je izašla istovremeno u Beogradu na srpskom i u Moskvi na ruskom). Uskoro izlazi i njegova nova studija o erotici u srpskoj i svetskoj književnosti u izdanju Andrićgrada. Saša je bio i ostaće za mene pouzdana zvezda vodilja i moj pravi duhovni dom, kao što je u jednoj pesmi napisao: “Biram kuću prema prozorima. / Grane zorom na stakla da udaraju, / okna otvaraju, / mirisom jutra da me bude. / A noću kroz prozore / da mi u oči zvezde silaze / kada oči ka nebu dižem / a majku među zvezdama tražim”.

Projekat je izuzetno značajan jer će omogućiti našoj i potonjim generacijama Srba, Jevreja, Roma i svih drugih da shvate da su užasi koje simbolično I istorijski predstavlja mesto ‘Staro sajmište’ bili stvarni i još užasniji nego što danas možemo da zamislimo.

Ova vredna i sposobna žena bila je od 2001. do 2006. godine ambasadorka SR Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, u Izraelu. Kada bi pisala memoare o tom periodu, šta je bilo najteže ženi diplomati u tako specifičnoj zemlji kao što je Izrael:

“Izrael nije mesto gde je diplomatsko službovanje lako ili rutinsko, ali jeste izazovno mesto i pruža veće mogućnosti da se iskažete profesionalno. Ja sam pre toga odlazila u Izrael, ali isključivo radi istraživana i međunarodnih konferencija. Kad sam stigla kao ambasador, terorizam je tamo bio u punom zamahu. To je inače zemlja u kojoj nikad nije sasvim mirno, gde je povremeno vrlo burno, gde je bezbednost pitanje koje se u tom intenzitetu ne postavlja u tolikim drugim državama. U vreme invazije Iraka bilo je ratno stanje. To je profesionalno bilo najteže. U sred ove situacije bila sam s jednim kolegom ambasadorom na vrlo ozbiljnom razgovoru o tome šta da se radi, a kad smo izlazili iz restorana meni je zazvonio mobilni. Ambasador me je s nestrpljenjem pitao da li imam novosti o invaziji Iraka jer je on, kao I sve moje kolege, bio opsednut ovim pitanjem.

A ja sam mu odgovorila, s osmehom, da nemam, nego me to drugarica pita za jedan recept. Slatko smo se nasmejali. To se ne bi moglo desiti muškom ambasadoru koji se može posvetiti samo jednom pitanju, dok su žene naviknute da u svako doba rade na vise razboja I da gledaju na stvari iz vise perspektiva. Najobičniji recept podseća vas na realnost koja je komplikovanija od politike. Ali Izrael je mnogo vise od toga. To je izuzetno zanimljiva zemlja, Jerusalim je mesto glavnih svetilišta tri svetske vere, ali I mesto stalnih sukoba, mesto u kojem po uličnom kamenu hodate po prošlosti, a kad dignete pogled vidite budućnost novih tehnologija. Ljudske sudbine se tamo kreću u širokom rasponu tih složenih koordinata. Mada sam poznavala Izrael od ranije, diplomatsko iskustvo baš tu I baš u to vreme obogatilo me je novim iskustvima. Vratila sam se iz Izraela u Beograd znatno bogatija u duhovnom smislu, a stekla sam tamo i puno prijatelja.

Početkom novembra, Krinka Vidaković Petrov je imenovana za vršioca dužnosti direktora Memorijalnog centra ‘Staro Sajmište’ u Beogradu. To je ujedno i valjan dokaz da država odlučno želi da, posle donošenja Zakona o ovom Memorijalnom centru, konačno reši i njegovu sudbinu. Kakav je značaj ovog Memorijalnog centra, kakva je njegova budućnost:

“Ovo imenovanje je za mene bilo iznenađenje, ali pre svega to je velika cast, kao i veliki izazov. Smatram da je dobro da je konačno došao čas da se pređe s reči na dela i da se krene u ostvarenje ovog projekta koji je od ključnog značaja za kulturu sećanja u Srbiji, kao I za grad Beograd u čijem se središtu ovo mesto nalazi. Prvi korak bio je donošenje Zakona o Memorijalnom centru “Staro sajmište”. Put predamnom je dug, pun je problema raznih vrsta, ali svaki korak koji učinimo predstavljaće bitan pomak. Namerno kažem ‘mi’ jer je ovo projekat koji bez saradnje različitih zainteresovanih učesnika, a pre svega odnivača ove ustanove kulture, a to je Republika Srbija, ne može da napreduje. Verujem da će tako biti ukoliko svi jasno prepoznamo prioritete svake faze rada i stalno imamo u vidu da će se zajedničko delanje odvijati na dugi rok, te da moramo biti uporni i istrajni. Projekat je izuzetno značajan jer će omogućiti našoj i potonjim generacijama Srba, Jevreja, Roma i svih drugih da shvate da su užasi koje simbolično i istorijski predstavlja mesto ‘Staro sajmište’ bili stvarni i još užasniji nego što danas možemo da zamislimo. Nije dovoljno gledati u budućnost, jer je ona nepodnošljivo laka i lažna ako u nju nije ugrađena prošlost. U mnogim drugim zemljama memorijalni centri na mestu nekadašnjih logora već postoje. A što se nas tiče, nije to samo dug prema žrtvama, nego temeljni doprinos našoj budućnosti.”

Pročitajte još...

Više...

Vesna Goldsworthy, književnica

Moj intelektualni zadatak je rušenje predrasuda

Rođena u Beogradu  kao Vesna Bjelogrlić, briljantan student književnosti imala je samo jednu želju – da bude pesnik. U London je otišla vođena ljubavlju,...

Mira Banjac, glumica

Glumica veka

„Za mene je gluma radost i moć da razne živote pronesem kroz sebe“, kaže dramska umetnica Mira Banjac ističući da  je ponosna na sve...

Pero Zubac, pesnik

Svevremene “Mostarske kiše”

Gospodin sa leptir mašnom i lepim manirima. Takve su mu i pesme, slikovite, mirisne, leporeke, romantične… Prestao je da broji koliko je knjiga objavio,...

Ivana Stefanović, kompozitorka

Živimo u vremenu laži

Ona je jedna od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih kompozitorki savremene muzike, esejista, bila je uspešna direktorka Bemusa, državna sekretarka u Ministarstvu kulture, jedna od...

Vesti

Novoimenovani ambasador Ukrajine predao akreditivna pisma predsedniku Vučiću

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić primio je akreditivna pisma Nj.e. Volodimira Tolkača, novoimenovanog ambasadora Ukrajine, i poželeo mu dobrodošlicu...

Inflacija u Velikoj Britaniji na najvišem nivou u poslednjih 40 godina

Godišnja stopa inflacije u Velikoj Britaniji dostigla je u aprilu najviši nivo u poslednjih 40 godina, pošto je ruska...

Metereolozi najavljuju toplije leto u Evropi od uobičajenog

Svetski meteoservis AccuWeather objavio je veliku sezonsku prognozu za leto 2022. u Evropi u kojoj upozoravaju da bi ovogodišnji...

Na aukciji za jedno veče prodate slike u vrednosti od 408 miliona dolara

Aukcijska kuća "Sotbi" u Njujorku prodala je tokom samo jedne večeri za 408 miliona dolara dela nekolicine umetnika, uključujući...

UN iznele plan za brži prelazak na obnovljivu energiju

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš izneo je plan u pet tačaka za ubrzanje šire upotrebe energije iz obnovljivih...