Imala je uspešnu baletsku karijeru i poslednju ulogu, Žizelu, odigrala je u nepunih 46 godina. Poslednje tri godine je na čelu najveće baletske kuće u regionu. I veoma joj je stalo da se unapredi saradnja između baletskih centara regiona
Sredinom januara ove godine, gost Baleta Narodnog pozorišta bio je direktor Baleta pariske Opere, Hoze Martinez. Ovaj umetnik svetskog renomea dogovorio je sa upravom Narodnog pozorišta da na scenu ove nacionalne kuće postavi balet ’Don Kihot’ Ludviga Minkusa, jedno od najpoznatijih dela klasične baletske litearture nastalo prema istoimenom romanu Miguela de Servantesa. Premijera je planirana za sredinu maja 2025. na velikoj sceni, a u predstavi će učestvovati kompletan ansambl Baleta i Orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu.
Ovo je vest kojom bi se ponosio svaki nacionalni teatar u svetu. A najzaslužnija za to Ana Pavlović, umetnička direktora Baleta Narodnog pozorišta, koja je pozvala Hozea Martineza, kaže da je to uspeh celog tima sa kojim radi, uprave nacionalnog teatra. Izdvaja izvrsnu direktorku Baleta Smiljanu Stokić i dodaje:
„Stvarno ne znam kako nam se desilo da posle nepune tri godine rada ovog rukovodećeg tima dobijemo jednog tako velikog umetnika. On će raditi verziju ’Don Kihota’ koju je radio u Madridu, sa svojim timom, a mi ćemo imati dva ispunjena meseca rada kojima se unapred radujemo.“
Treba znati da je Ana davno upoznala Martineza kada su kao mladi baletan i balerina, dvojeno, igrali na nekom gala koncertu u Novom Sadu. On je jednom gostovao u ’Labudovom jezeru’ u Sava centru, ali ovaj njegov današnji dolazak kao koreografa i čelnog čoveka francuskog baleta, posebno je značajan. Tim pre što je posle upoznavanja sa beogradskim Baletom bio veoma zadovoljan jer je video da tu ima „velikog potencijala“.
Ko je Ana Pavlović (1973), nekadašnja primabalerina Baleta Narodnog pozorišta, a poslednje tri godine vodeća ličnost ovog ansambla, koji ima svetlu davnu prošlost, uspešnu sadašnjost i izglednu budućnost?
Njeni preci su nekoliko generacija Beograđani. I porodična kuća tate Miodraga u Profesorskoj koloniji u kojoj je rođena i danas živi, deo je tog beogradskog pedigrea. Najstarija od tri ćerke. Sestre Nevena i Jelena su lekari. Imala je sedamnaest godina kada je dobila najmlađu sestru, a u šali kaže da su oni jedna prava sicilijanska porodica kod koje se sve dešava u kuhinji:„Jako smo bučni i svi brinemo jedni o drugima. Ja sada imam i ćerku Ninu pa i ona prisustvuje porodičnom zasedanju koje je uvek kod mame u kuhinji.“
Anina mama Mara je poreklom iz okoline Kruševca i kao dete je mnogo volela da ide kod bake i deke na selo:
„Imala sam lep spoj grada i sela u svom odrastanju i vaspitavanju, što je doprinelo da stasavam kao veoma koloritna ličnost. Roditelji su mi usadili prava merila vrednosti, vaspitavali su me da uvek dam sve od sebe, da budem odgovorna i profesionalna, a ja sam se trudila da dam od sebe najviše što mogu. Nikada se nisam uljuljkivala da je to što radim savršeno, ili da sam najbolja. Čak i kada su drugi pričali da sam jedna od najboljih na klasi, nikada se nisam povodila za tim. Uvek sam tražila put ka savršenstvu, koje, naravno ne postoji.“
Promenila je tri osmogodišnje škole jer je morala uvek da ide pre podne, pošto je popodne išla na balet. A ustvari, na balet je otišla zbog muzike jer je htela da se bavi pevanjem:
„Moj deda po majci je bio apsolutni sluhista, jako lepo je pevao i svirao harmoniku, i ja sam sebe videla u tome, da sviram klavir i da pevam. Međutim, tog leta kada je trebalo da upišem muzičku školu mi smo se kasno vratili sa letovanja i sve audicije su bile završene. Bila sam očajna, a mama je zvala sve umetničke škole da vidi šta može da učini za mene, da mi popravi raspoloženje. I pojavilo se mesto u baletskoj školi koja je tada imala predmet – klavir! Tako sam ja zbog klavira otišla na balet!“
Brzo je spoznala da balet nisu raskošne haljinice, pačke, dijademe…To su časovi i časovi vežbe a za nju, hiperaktivnu, to je značilo da joj je bivalo dosadno:
„Dva tri puta sam već u prvom razredu htela da napustim školu, ali mama nije dala. A onda se posle tog prvog razreda u meni nešto desilo, bila je to ljubav, strast rekla bih čak i fanatizam, i nije bilo šanse da me neko odvoji od baleta. Od tada sam govorila da profesija, pogotovo umetnička, nađe vas a ne vi nju.“
Te 1991. godine u Grac sam otišla preko Maribora, a u Beograd sam se vratila preko Mađarske. Dogodio se raspad Jugoslavije
Roditelji nisu bili zadovoljni njenim izborom, jer je to profesija kratkog veka, dešavaju se povrede, ali ona je ostala uverena do danas uverena da je njen izbor bio pravi i najbolji. Naravno da je uvek imala njihovu podršku, ali njena mama je tokom cele njene karijere gledala svoju ćerku sa treće galerije! Taj beg iz prvih redova i lože u parteru, objašnjavala je time da joj je lakše bilo da čaroliju igre vdi izdaleka!
Kao diplomac u klasi primabalerine Ivanke Lukateli, imala je prvu ulogu u Baletu Narodnog pozorišta na čijem čelu je tada bila Lidija Pilipenko. Čim je završila srednju baletsku školu ’Lujo Davičo, prijavila se na audiciju i otišla u Grac (Austrija). Bila je maloletna pa ju je tamo odvela tetka Olivera, očeva sestra, profesorka na Tehnološkom fakultetu. Ona je od samog početka bila uz nju, nije propustila nijednu njenu predstavu:
„Konkurisala sam i odmah bila primljena u Operi u Gracu. Mislila sam da treba da počnem u manjoj kompaniji, a ne u velikoj gde bih mogla da se istraumiram, a i Grac je bio blizu kuće.Nažalost, bila je to 1991. godina, ja sam u Grac otišla preko Maribora, a u Beograd sam se vratila preko Mađarske. Dogodio se raspad Jugoslavije, preživljavala sam sve ono što nam se događalo u te dve godine koliko sam ja bila u Gracu. Slika moje zemlje je u inostranstvu tih godina bila jako loša. Nisam ja imala u pozorištu nikakvih problema, ali sve su se okolnosti promenile na gore. Bila sam mlada, došla sam u drugu zemlju iz velike porodice gde smo svi jedni drugima bili podrška, a onda se još u mojoj zemlji događalo to što nas je iznelo na loš glas. Znam da nije lako našoj deci kada odu u inostranstvo, ali u mom slučaju je to bilo i neophodno, jer ova moja profesija upravo iziskuje da što pre počneš da radiš. Na taj period sam gledala kao na dobro iskustvo i mogućnost da naučim nešto novo, a to je neoklasični repertoar kakav ovde tada nije postojao. U Beograd sam se vratila 1993. godine, u najgore vreme. Mladi su masovno odlazili, a ja sam se vratila i nije mi žao zbog toga. Imala sam kasnije i neka lepa gostovanja u inostranstvu, ali sam se uvek vraćala u Beograd.“
Po povratku iz Graca primljena je u Balet Narodnog pozorišta i krenula putem koji je podrazumevao najpre igru samo u ansamblu, što je ona ponekad baš teško podnosila.Ali, ponašala se profesionalno, nije polemisala, nije odbijala. I kada je posle nekoliko godina Vladimir Logunov radio ’Uspavanu lepoticu’, ona nije bila u podeli. U Baletu je bio pedagog iz Kijeva Robert Kljavin koji joj je prišao, pitao je da li bi radila u toj predstavi:
„Kazala sam da bih, ali da nisam sugurna mogu li ja to. On je tvrdio da mogu i da moram i izgovorio rečenicu: Slušaj Ana, ako ti sada ovo ne budeš radila, ti si onda kriminalac.Bog ti je dao talenat, a ti si ga protraćila, uzela si ga a ništa nisi vratila. On je bio sjajan pedagog i veliki psiholog, shvatio je da se ja plašim velikog zadadatka i izogovorio je tu rečenicu koju sam zauvek upamtila. Tako sam počela i na kraju smo moj partner Denisa Kasatkin i ja igrali prvu reprizu! I tu je počelo sve da se odmotava. Od tada sam imala uspone i padove, i sve to čini umetnika jakim i sposobnim da se bori sa izazovima, da sazreva i raste kao umetnik.“
Posle tog izuzetno uspešnog debija, zadesila je nedaća sa tumorom na nozi za koji se ispostavilo da je benigni. Ali, preživela je tešku operaciju posle koje se nije znalo da li će da nastavi karijeru:
„Mislim da me je ta situacija naterala da zauvek postavim sistem i merilo vrenosti, da shvatim kako se nema puno vremena ako želiš nešto da uradiš. Moraš sve sad i odmah, ne smeš da propuštaš trenutak. Tada sam zacrtala svoj put, ako mogu tako da kažem. Dosta su mi pomogle Ivanka Lukateli i Lidija Pilipenko sa svojim razumevanjem. A ja sam od tada išla samo napred. Mislim da sam se lečila radom. Ako se ne osećam dobro, ako mi se nešto loše dešava, ja uđem u salu, mi to zovemo hram, i vežbam, radim na sebi. Mene je u ovom poslu uvek radovao put do cilja. Imala sam sreću da dobrim pedagozima od kojih sam mnogo naučila, pa evo, što kaže Kljavin, mogu nešto i da vratim.“
Zvanje prvog soliste dobila je 1998. a za prvakinju baleta promovisana je sledeće 1999. godine. U sezoni 2008-2009. dobila je nagradu ’Dimitrije Parlić’ za izuzetno uspešnu umetničko-tehničku interpretaciju, vlasnica je i brojnih drugih priznanja, ali posebno je ponosna na to što je u septembru 2009. godine učestvova u prestižnom gala festivalu ’Zvezde 21 veka’, u Teatru Šanzelize u Parizu:
Kad god bi se pravila halabuka povodom nečega što radim, znala sam da sam na dobrom putu
„Kada sam prvi put odigrala ulogu Aurore u ’Uspavanoj lepotici’, što je bio zaista veliki uspeh, pozvala me je slavna balerina (i nekadašnja prethodnica na njenom današnjem mestu, prim R.S.) Lidija Pilipenko (1938-2020) i kazala mi:E, Ana, da upamtiš jednu stvar zauvek. Posle ovog velikog uspeha, da znaš, sve će ti biti oprošteno, samo uspeh ne! Na vreme mi je to kazala, ali to ne znači da ne treba da uspevamo. I kad god bi se pravila halabuka povodom nečega što radim, znala sam da sam na dobrom putu.“
Kad počneš da igraš balet u devetoj godini i ne prestaješ, kao što je to u Aninom životu, nemaš vremena da razmišljaš ni o čemu drugom osim da ne praviš pauzu i da se ne povrediš. Živiš od premijere do premijere, od predstave do predstave:
„Imala sam sreće da sam igrala do 46. godine života, što u našem poslu nije uobičajeno. Bio je to dosta dug vek za tako teške uloge i fizički naporne koje sam ostvarila. Negde pred kraj karijere sam shvatila da moram da pripremim sebe za odlazak sa scene. Jer, kad prestaneš da igraš, to je kao da deo tebe zamre. Ustaneš jednog jutra i više ništa nije važno – ni to što si od devete godie samo to radio, ni da li te boli noga, ni da li ćeš da se povrediš…Jednostavno, više nema scene koja je umetniku sve – i agonija i katarza. I sada treba nastaviti živeti sa tim,odnosno bez nje. Ja sam u vreme korone prestala da igram, a onda me je vrlo brzo pozvao gospodin Goncić i ponuudio mi da budem direktorka Baleta. Tako nisam ni stigla da razmišljam šta ću kad odem u penziju.“
Nije imala nikakvu oproštajnu predstavu, ali se seća da je poslednji put na sceni Narodnog pozorišta igrala Žizelu u istoimenom baletu, i da je sve bilo nekako svečano i čudno. Prepuna sala, puno kolega na predstavi, a ona je igrala kao da lebdi. I svi su joj na kraju prilazili, čestitali i čudili se kako je moguće da je tako odigrala, a imala je skoro 46 godina!
Ana Pavlović je kao balerina stasavala u teškim vremenima devedesetih godina prošlog veka, i stalno je slušala o ’zlatnom dobu’ beogradskog baleta koje je bilo i prošlo pre nego se ona rodila.Gaji veliko poštovanje za sva ta imena koja su obeležila 100 godia istorije beogradskog Baleta, neke je poznavala, sa nekima je i radila:
„Divim se mnogima od njih i trudila sam se da dam maksimum od sebe ne samo da bih sebe promovisala, već i da bih sačuvala tu svetlu tradiciju našeg Baleta čiji smo vek postojanja proslavili u martu 2023. godine.Teško je posle velike karijere gde si u fokusu ti kao umetnik, da staneš ispred 110 igrača i sebe staviš u senku, ali u službu svih njih. Svesna sam da svako vreme ima svoje heroje, i zato se trudim da uradim sve što je u mojoj moći kako se u Baletu ne bi posustalo niti odustalo od velikih zadataka i izazova. Koliko god da su teška vremena.“
Mnoge predstave klasičnog repertoara Ana je igrala i po 17-18 godina, ali apsolutni rekorder kad je reč o jednoj savremenoj postavci je balet ’Ko to tamo peva’ na muziku Vojislava Vokija Kostića (1931-2010) i u fenomenalnoj koreografiji gosta iz Zagreba Staše Zurovca. Igra se punih 20 godina. U premijernoj postavci igrala je i Ana Pavlović:
Teško je posle velike karijere gde si u fokusu ti kao umetnik, da staneš ispred 110 igrača i sebe staviš u senku, ali u službu svih njih
„Igrala sam ulogu Mlade, ali ne previše često, jer je ona moderna, a ja sam bila uvek više u klasičnom repertoaru. Ali, danas na čelu Baleta, pokušavam da ostvarim potreban i najbolji sklad između tradicionlane, klasične forme baleta, i savremenih tendencija u ovoj grani umetnosti. Za ove tri godine obnovili smo ansambl sa dvadeset i nešto igrača, u decembru smo za dve nedelje imali devet izvođenna omiljene predstave ’Krcko Oraščić’ čije su karte bile prodate u roku od par sati.“
Kao umetnička direktorka Baleta, veoma je ponosna na regionalnu saradnju koju je ostvarila poslednjih godina. U Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu igrali su ’Ko to tamo peva’ i doživelli stajaće ovacije. Smatra da je slika o značaju ’zlatnog doba beogradskog baleta’ nezamisliva bez zajedničkih projekata i stalnih gostovanja na scenama nekadašnje Jugoslavije:
„Jako sam srećna što smo prošle sezone, na dan zaljubljenih, iliti na svetog Trifuna odnosno svetog Valentina, održali baletsko veče na kome su učestvovali po jedan par iz svih nacionalnih kuća nekadašnjih jugoslovenskih republika. Bio je to velelepni koncert koji ćemo ove godine, nadam se, ponoviti 8.marta na sceni našeg Narodnog pozorišta.Ponosna sam i na to što smo kao Balet potpisali memorandum sa baletskim školama ’Lujo Davičo’ iz Beograda i ’Dimitrije Parlić’ iz Pančeva. To znači da će, prema potrebi, njihovi đaci učestvovati kod nas u baletima, a najbolji među njima da budu sutra u našoj kući. Želja mi je da ostvarimo takve uslove kako bi ti mladi umetnici želeli da ostanu ovde, da ne odlaze u svet. S druge strane, zadovoljna sam što kod nas dolaze mladi igrači, jer smo deficitarni sa muškarcima, iz jako dobrih kompanija i jako dobrih škola iz celog sveta. Imamo Ruse, Ukrajince, trojicu Japnaca, Italijane, Australijanca…Njima je zanimljiv repertoar koji je klasičan i neoklasičan, što im pruža mogućnost da se dobro obučavajui stasavaju.“
Ova umetnica je poznata kao direktorka koja prati svaku predstavu, prati svakog igrača i trudi se da svima da šansu, da ih podstakne da daju od sebe najbolje što mogu.
Posle porođaja, Ana je počela da igra kada je njena ćerka Nina imala samo šest meseci. Danas je ona student treće godine Biološkog fakulteta. Voli pozorište, ponekad radi kao razvodnica, ali je daleko od svake pomisli da se bavi umetnošću. Anin suprug Dušan Pešić je tehnolog, i bez njegove podrške i razumevanja ne bi postigla sve ovo na šta je ponosna i čeme je posvetila i posvećuje veliki deo svog života.
