Ona je lepše lice Srbije, tražena kompozitorka koja po pozivu stvara za Karnegi hol, Kraljevsku muzičku akademiju u Londonu, Orkestar zabranjenog grada Pekinga…Autorka je više od 100 muzičkih dela. Njene su opere, baleti, simfonijska i muzika za kamerne orkestre po kojima je prepoznaju širom sveta. Redovna je profesorka na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, ove jeseni biće birana u članstvo SANU.
Muzika je bila njen izbor od kada zna za sebe i nikada nije poželela da radi nešto drugo. Samo jednom je, u snu, bila flamenko igračica. Posvećena, talentovana, sposobna i veoma uspešna, Aleksandra Vrebalov (1970) je tridesetak godina provela usavršavajući se i radeći u Americi. Njen život se odvija uglavnom na relaciji Novi Sad – Njujork. U Novom Sadu je rođena, u Americi je magistrirala i doktorirala, predavala u Mičigenu i Njujorku. Samo za ovu godinu, u Srbiji, Evropi i Americi predviđeno je stotinak izvođenja njenih dela u brojnim gradovima, od Linkoln centra u Njujorku do San Franciska, Mastrihta, Brisela, Beograda, Novog Sada…
U prestižnim svetskim časopisima ispisane su ode njenim delima. Kritičarka Njujork Tajmsa je posle jednog od koncerata u Karnegi holu napisala:..”To je dokaz veštine A. Vrebalov čiji je rezultat objedinjeno i svrsishodno delo (Babylon, Our Own), koje kombinuje dubinu sa ispoliranom lepotom, pa čak i poigravanjem. Njen muzički jezik, prepleten balkanskim i klasičnim idiomima, živopisan je i bez klišea. Ovakav odnos prema muzici i poeziji iz prošlosti snimljen, nasleđen, zapamćen – osvežavajuće je ne-neurotičan.”
Ovog leta je na Odeljenju umetnosti sagovornica CORD-a izglasana za izbor u SANU. I tako stala u red koji je utrla Ljubica Marić, nastavila Isidora Žebeljan. Velikani u svom poslu, s razlogom priželjkuju status akademika, ali ova kompozitorka je sanjala o nečim drugim:
“U trenutku kada sam 2019. godine bila pozvana u novosadski ogranak SANU da predstavim svoj rad, nisam lično poznavala gotovo ni jednu osobu u Ogranku. Razlog za tu vrstu nedostatka ličnog kontakta je što se moj stvaralački put uglavnom odvijao u inostranstvu, školovala sam se i gotovo trideset godina živela u SAD. Tim pre mi je velika čast da sam na listi izglasanih kandidata za izbor na jesen. Ne mogu da kažem da sam priželjkivala ovo priznanje, nekako nije mi bilo u vidokrugu – pažnja mi je uvek bila na izazovima u najužem, stvaralačkom smislu, priželjkivala sam na primer da mi se dela izvode u Karnegi holu ili da doživim da ih čujem izvedena od strane vrhunskih muzičara na istorijskim, legendarnim instrumentima – to mi se višestruko ostvarilo. Moj pristup radu i stvaranju je okrenut delu, više nego njegovom plasmanu i oceni sa strane i verujem da priznanja prirodno dođu kada rad vremenom i posvećenošću dobije zamah. Kandidatura za SANU mi naravno imponuje, vidim je kao veliku čast i privilegiju – da stvaram na novom nivou, da doprinosim široj zajednici i kulturi naše zemlje.”
Učena sam da su potomstvo i briga o budućoj generaciji smisao postojanja
Aleksandrini roditelji, bake i dede, prababe i pradede, živeli su u Banatu i Bačkoj, od Melenaca preko Sombora do Mohača: Vrebalovi, Kneževići, Gucunje, Djurići, Jelačići, Ferenčevići, Stojkovi, Maleševići. Otac je insistirao da se znaju i devojačka prezimena prababa:
“Učena sam da su potomstvo i briga o budućoj generaciji smisao postojanja, da su sloboda i istina neodvojive kategorije. Trpen – spasen je bila rečenica moje prababe Julke koju je na nas decu preneo naš otac. Biti uredan, izražavati se i kretati se polako, uprkos našim žustrim prirodama i brzim mislima, biti odan, razmisliti dobro, ali uraditi kako srce i stomak kažu, su neke od poruka koju se ostale. Niko od predaka nije više sa nama. Moja porodica danas su moje četiri sestre i brat, iz tatina tri braka: sestre Vera i Marija sa muževima i decom; Simona, Zorka, Boško i njihova majka, moja maćeha, Valentina. Volim kada smo zajedno, ličimo svi, imamo sličan smisao za humor.”
Od rane mladosti, Aleksanda je išla u duge šetnje. Tih devedesetih su intenzivno Novim Sadom zajedno šetali slavni pisac Aleksandar Tišma i najslavniji šetač, izdavač, pisac Miroslav Mandić. Jednom ih je srela blizu Miletićevog trga i Mandić je upoznao sa Tišmom:
“Ispostavilo se da baš imam Tišminu ‘Knjigu o Blamu’ u torbi – pokazala sam je. Bio je to magičan susret, zbog te knjige u tašni nekako i predodređen. Redovno smo se posle sretali na Salonu kod zajedničkog prijatelja Dušana Mijića, gde sam bila najmlađa, ponekad i jedina žena na okupljanju – sedeli bismo jedno do drugog i sporadično se uključivali u razgovor. On, jer nije bio među najgovorljivijima, ja jer su svi imali da kažu više. Znao je da volim njegov rad i zanimalo ga je šta stvaram. Kada sam pisala Panoniju beskraja (Pannonia Boundless), koju je naručio Kronos kvartet 1997. godine, doneo mi je nekoliko svojih ploča rumunske romske muzike da se pripremim za rad na Panoniji.
Kandidatura za SANU mi naravno imponuje, vidim je kao veliku čast i privilegiju
Jednom sam ga pitala gde, od svih mesta na kojima je boravio, oseća da najviše pripada, rekao je – pa ovde (Novi Sad). Mene je u tom trenutku vukao veliki svet, već mi se muzika izvodila po inostranstvu i naša sredina mi se činila premalom i nezainteresovanom za umetnost, nisam ga razumela. Tu gde provedemo mladost, gde doživimo najjače emocije, to je mesto koje najviše osećamo svojim.
Milan Konjović i Tišma su bili dva velikana u čijoj blizini sam sazrevala, i to sam čula od obojice. Vraćali su se u svoje (male) gradove, precizno i kritički ocenjujući drustveni trenutak, ali držeći fokus na sopstvenom radu. Nekad su mi izgledali distancirano, posle sam shvatila da je to bio jedini način da sačuvaju prostor za stvaranje. Obojica su imali unutrašnju disciplinu i smirenost, ali isijavao je iz njih eros, nagon za samoodržanjem, bez kog nema stvaranja ni biološkog života, ni umetnosti.”
Nedavno preminuli kompozitor Zoran Erić (1950-1024) je ranih devedesetih bio Aleksandrin mentor na magistarskim studijama kompozicije u Beogradu, dok nije prešla na Konzervatorijum u San Francisku, gde je magistrirala:
“Provodio je dugačke sate sa nama studentima u studiju, posle smo u kasnu noć odlazili na Slaviju na pljeskavice, nije pravio razliku između posvećenosti svom i našem radu. Podstakao me je da pravim šematske prikaze muzičkih formi, što se do danas izgradilo u proces koji je tipičan za moj rad. Baš kakva je bio ličnost, takva je njegova muzika: bogata, emotivna, nezaboravna. Došao je u Novi Sad da ručamo zajedno nekoliko meseci pred smrt, to nam je bio poslednji susret. Pričali smo o profesuri i koliko je važno održavati najviše akademske kritrijume, čak i kada se sistem oko nas raspada. Nisam imala posvećenijeg mentora.”
U San Francisko je stigla u avgustu 1995. godine. Delila je kuću sa troje studenata u Sanset distriktu koji izlazi na Pacifik. Sve joj je bilo novo – od deda Mrazova koji šetaju osunčanim gradom sa palmama i mirisom okeana u sred zime, do neočekivanih razgovora sa potpunim strancima. Naučila je da je to deo američke otvorenosti i radoznalosti, što je zavolela i usvojila:
“Na Konzervatorijumu smo radili sa puno entuzijazma, neformalno se obraćali mentorima, otimali se za sobe za vežbanje i pošto smo svi došli sa raznih strana, jedni drugima smo bili podrška. I San Francisko i Njujork, gde sam se preselila 2000. godine, su iz pozicije umetnika bili gradovi u cvetanju – novac je bio ravnomernije raspoređen, IT sektor još nije bio toliko razvijen, umetnici su mogli da plate rentu u gradu, političke podele nisu bile drastične kao danas, emigranti su lakše mogli da rade. Život je bujao, baš onako kako bismo zamislili kraj XX veka na zapadu. Spram Balkana, Amerika je bila zemlja obilja, slobode izražavanja i kretanja, uređenosti institucija i sistema: od obrazovanja, do javnog saobraćaja, do finansiranja umetnosti iz privatnih i, u manjoj meri, iz državnih fondova.
Kada je budžet da se nešto stvori – nula, kao i kada je ogroman, kreativnost je jedina tema
Onda se desio 11. septembar, pa finansijski krah 2006. godine – odnos prema emigrantima se promenio, a zbog deficita u budzetima velikih umetničkih institucija one se transformišu ili nestaju. U pokušaju da privuku publiku i ostanu relevantne, fokusiraju se na umetnost sa agendom i pristupe koji su komercijalni – na primer, filmski reditelji režiraju opere, pop muzičari pišu za simfonijske orkestre, poznati modni dizajneri rade kostime za predstave. I dalje je scena uzbudljiva, vri od ideja i otvorenosti, političkih stavova, inovacija, mada meni u poslednjih desetak godina i pogotovo u ovom post-pandemijskom vremenu, ponekad nedostaje ideja umetnosti radi umetnosti.”
U poslednjih šest-sedam godina, više puta je boravila Kini. Tokom tih boravaka kompozitori iz istočne Europe su se upoznavali sa tradicionalnim kineskim instrumentima da bi za njih napisali nove komade, ali u zapadnom stilu:
“To je promišljen, sistematski pristup kulturnoj politici koji imponuje, umetnost je državni projekat. Mnogo putujem i radim sa umetnicima i institucijama iz Azije, Evrope i Severne Amerike. Svaka sredina u kojoj sam radila podržava stvaralaštvo, u meri koja je u skladu sa društvenim tokovima; ako nije podržano od strane sistema, uvek postoje mikro miljei nezavisni od vladajuće scene. Forme kojima se ja bavim imaju podršku iz sasvim različitih izvora.
Podrška umetnosti se dešava u nekoliko ravni – uzmimo za primer slobodu, masovnost i ideologiju. Imala sam najveću umetničku slobodu u okolnostima sa najmanjim ili izuzetno velikim resursima, i lokalno i globalno, jer kada je budžet da se nešto stvori – nula, kao i kada je ogroman, kreativnost je jedina tema. Umetnost u ravni masovnosti je usmerena ka spektaklu, materijalno obezbeđenom, uvek sistemski podržanom, ali sa kontrolisanim, unapred definisanim rezultatom, što već u svojoj postavci ograničava istraživačku, neuhvatljivu dimenziju umetnosti. Ideološka ravan, na kojoj je podrška za umetnički sadržaj definisana u skladu sa društvenom/političkom agendom je odlika svih sredina, od najliberalnijih do najkonzervativnijih. Ona (podrška) zavisi od društvenih tokova, a vladajuća ideologija nekad direktno, nekad suptilno, ograničava umetnike neistomišljnike u finansiranju iz fondova, prisutnosti u medijima, i drugim resursima.”
Na polju kompozicije, u zapadnoj Europi kao i u Americi, danas se vodi računa da su umetnički programi ispunjeni delima kompozitora različitih identiteta:
“Etablirane institucije, prestižne nagrade i narudžbine se prilagođavaju da izravnaju razne istorijske disbalanse u prezentovanju punog spektra ljudskog iskustva. Dobra strana tih napora je što svedočimo erupciji ličnih i umetničkih narativa koji su drukčiji, samim tim proširujući kolektivno iskustvo o drugom. Možda je kolateralna šteta ovog procesa da zanatska strana umetnosti koja počiva na rigoroznoj disciplini i učenju iz majstorstva naših prethodnika, postaje sekundarna. Umetnost je kontinuitet, i umeće dolazi iz poznavanja nasleđa kojem stvaralac pripada.Ali, kako se ono (nasleđe) povezuje sa starim strukturama moći, onda se smatra, kao i odbačene strukture moći, prevaziđenim i nepoželjnim.”
Povodom proslava 150. godisnjice Srpskog narodnog pozorista u Novom Sadu, 2011. godine je izvedena njena opera ‘Mileva’. Reč je Vojvođanki Milevi Marić, naučnici, supruzi Alberta Ajnšatajna, čija je život za Aleksndru bio inspirativan jer je u njenoj sudbini očigledna ideja drugosti kako je Edvard Said definisao:
“Imala je fizički hendikep, bila je imigrant, udata u drugu veru, jedina žena u svojoj klasi na studijama u Švajcarskoj i živela je sa posledicama svih tih drugosti. Njena sudbina, u kontekstu udaje za najvećeg naučnika XX veka, je mogla da bude i jedna od najlepših, najvećih priča prošlog veka – dvoje mladih naučnika stvaraju zajedno, imaju porodicu, pomeraju granice nauke, ruše tabue na raznim životnim planovima. Ali drukčije je bilo – Milevina sudbina je tragična, operska takoreći – ostaje bez zdravlja, porodice, zvanja i statusa u nauci, bez ljubavi.
Milan Konjović i Aleksandar Tišma su bili dva velikana u čijoj blizini sam sazrevala
Osim Milevinog života, inpisirisao me je i odnos naše sredine prema njoj i Ajnštajnu. Bilo je inicijativa da umesto samo Mileva, operu nazovem Mileva Ajnštajn, zbog mišljenja da ako uz ime dodamo i prezime, da će opera imati veću posećenost. Taj zahtev je sadržao u sebi mnogo slojeva za raščitavanje i razumevanje našeg odnosa prema moći i autoritetu, kog bismo da kritikujemo, ali da se o njega i okoristimo ako je moguće.”
Za rano preminulu kompozitorku Isidoru Žebeljan (1967-2020) Aleksandru su vezivali vojvođansko poreklo, muzika, zajednički prijatelji sa kojima su se preko roditelja viđale kao deca, Isidorin suprug Borislav Čičovački, koji je jedan od njenih najdrazih prijatelja iz studentskih dana na novosadskoj Akademiji:
“Sa Borislavom delim somborske korene i mladalačke šetnje po somborskom Velikom groblju, gde su nam oboma sahranjene majke. Ja sam odmah nakon studija otisla u Ameriku, Borislav se iselio u Holandiju, prošle su godine, decenije tačnije. Isidora i ja smo stvarale neumorno. Veoma retko smo se sretale i žao mi je što se nikada zapravo nismo dobro upoznale. Ostali su mi u sećanju brzi susreti kod našeg zajedničkog prijatelja Nenada Stojačića, puni neposrednosti i vedrine. Pre šest-sedam godina je trebalo da dođe u Njujork – radovala sam se susretu i mogućnosti da je tamo domaćinski dočekam. To se nije ostvarilo, kao ni želja da se bolje upoznamo, da se nekad u budućnosti nađemo i raspričamo – o operama koje smo napisale, o stvaranju uopšte, o životu. Presrećna sam bila kada sam je videla na premijeri moje opere ‘Mileva’ u Srpskom narodnom pozorištu 2011. godine. Moj pokojni otac nas je fotografisao – uhvatio je trenutak neke duhovitosti, lakoće, bliskosti među nama. Mi smo iz istog izvora, kao dve reke ili dve biljke iz istog tla.Volela bih da je tu, da stvara i živi, život bi bio veći i bogatiji.”
Ova godina je u Aleksandrinom životu veoma značajna i zbog najveće međunarodne nagrade koju je dobila za svoj rad. Dodeljuje se jednom godišnje za kompoziciju – Grawemeyer Award for Composition.
