Mapa sajta

Više...

Iva Draškić Vićanović, dekanka Filološkog fakulteta

Važno je da dignute glave uđeš u učionicu

Kada je pre dve godine tajnim glasanjem...

Radmila Bakoćević, operska pevačica

Žena koja je mudro vodila svoju karijeru

Karijeru je započela kao lirski, a završila...

Sneška Quaedvlieg-Mihailović, generalna sekretarka Europa Nostra

Zajedno možemo promeniti Sve(t)

Sledeće godine Europa Nostra će proslaviti 60....

Nataša Ninković, glumica

Sloboda je da budem ono što jesam

U sebi nosi Hercegovinu odakle potiče i...

Vesti

Crveni krst Srbije svečano proslavio 147 godina postojanja

Crveni krst Srbije, osnovan 6. februara 1876. u Beogradu kao Srpsko društvo Crvenog krsta, obeležio je 147 godina postojanja...

EK obavestila Vladu Srbije da su ispunjena merila za otvaranje Poglavlja 1

Posle više od osam godina razgovora sa predstavnicima Evropske komisije i Delegacije Evropske unije u Srbiji, Evropska komisija obavestila...

Srbija poslala dva specijalistička tima za spasavanje postradalih od zemljotresa u Turskoj

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije poslalo je u Tursku dva specijalistička tima za spasavanje iz ruševina Sektora za vanredne situacije,...

Potpisan Memorandum o razumevanju između EBRD i Kancelarije za dualno obrazovanje

Predsednica Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) Odil Reno-Baso i direktorka Kancelarije za dualno obrazovanje i nacionalni okvir...

Rusija odobrila Srbiji vraćanje kredita u rubljama

Ruski premijer Mihail Mišustin odobrio je Srbiji da otplaćuje ruske kredite u rubljama, prenose Ria novosti. "Odobriti Nacrt protokola između...

Aleksandar Denić, scenograf

Hrabrost je raditi, a ne kukati

Impresivno, spektakularno, kolosalno, genijalno – to su reči koje kritičari i publika, najčešće koriste opisujući njegov udeo u predstavama i operama koje je radio poslednjih deset godina u Evropi, najviše na nemačkom govornom području. Danas je besumnje vodeći evropski scenograf čiji su uspesi obeleženi saradnjom sa slavnim nemačkim rediteljem Frankom Kastorfom. Ovu pozorišnu sezonu u Beogradu, njih dvojica su obeležili predstavom Božanstvena komedija koju su postavili na scenu Beogradskog dramskog pozorišta.

Preci Aleksandra Denića (59) bili su obrazovani, okrenuti sportu i umetnosti, moćni u svom poslu i imućni. Prvi gradonačelnik Beograda zvao se Pavle Denić, bio je stric Aleksandrovog dede, po zanimanju građevinski inženjer. Deda stric Miomir Denić je bio pozorišni i filmski scenograf. Deda Jezdimir i otac Miroslav su bili arhitekte. Jezdimir je sa slavnim arhitektom Nikolajem Petrovičem Krasnovim radio veliki deo enterijera Doma Narodne skupštine, koji je decenijama nosio ime Savezna skupština. Aleksandrova majka Mira je radila na Medicinskom fakultetu, ali je imala izvanredan dar za crtanje. Sagovornik CORD-a ih opisuje kao porodicu čiji su se članovi iskazivali u okvirima ’trodimenzionalnog delovanja’. I njegova supruga Bojana je takođe vrstan umetnik kad je reč o prevođenju sa nemačkog jezika. Urednica je izdavačke kuće ’Radni sto’, koja isključivo objavljuje prevode istočno-nemačke literature.

U kući je vaspitavan po merilima onoga što je predstavljalo osnov tradicionalnog građanskog vaspitanja. To ’dobro kućno vaspitanje’ podrazumevalo je slobodu izbora, ali i poštovanje normi kojih se nikada nije odrekao. Međutim:

„Kako sam stariji, sa drugarima i prijateljima sve češće zaključujem da je kućno vaspitanje danas ono što nas čini inferniornima u odnosu na vladajući sistem vaspitanja. Dobro vaspitanje je danas hendikep. Ja sam dobio vaspitanje koje je bilo miks vrednosti debelo ugrađenih korena iz nekadašnjeg građanskog uporišta, uličnog vaspitanja, vaspitanja iz vojske…na koje se nakalemio samoupravni socijalizam. U tom socijalizmu su sa predratnih fasada skidali ukrase da ne bi podsećali na prošla vremena, kao što se poništavala i preterana etikecija koja je smetala novom sistemu vrednosti. Ipak, sve što je tada delovalo kao poništavanje mnogih vrlina građanskog društva, bilo je labudova pesma i med i mleko u odnosu na ovo danas.”

Kada bi postojao Oskar za operske scenografe, on bi bez ikakve sumnje pripao četiri puta Deniću. To je i moćna demonstracija snage bajrojtskog festivalskog pogona

U kući Denićevih (Aleksandar je rastao sa bratom Ivanom) osnovno načelo socijalnog života zahtevalo je da budeš solidaran sa prijateljima, sa drugim ljudima. Nije to bio socijalistički princip, koji je ondašnja vlast jednako promovisla, već obavezni deo domaćeg vaspitanja od najmlađih dana:

“Ne znam kako da razdvojim bes od nemoći kada danas vidim kako su ljudi gramzivo okrenuti sebi, gotovo isključivo sebi. Ljude kojima je jedino važno da zadovoljavaju svoje prohteve koji se svode na firmiranu garderobu, luksuzne automobile, kuće…Ne okrenu se oko sebe, ne pogledaju treba li pomoć nekom talentovanom mladom čoveku tu pored njih.”

ČEVENGUR

Kada je bio sasvim mlad, Aleksandar je počeo da igra hokej i ta ga ljubav nije do danas napustila. Klizalište na Tašmajdanu je na pedesetak metara od njegove kuće i on je do danas zaljubljenik u ovaj sport. Već odavno ga igra kao veteran:

“Ja i danas svoje obaveze planiram u odnosu na termine naših utakmica. A termini su utorak, četvrtak, subota…u beogradskoj hali Pionir. Ja sam uvek ovde i uvek tamo, u Nemačkoj ili gde radim predstavu. Pola nedelje sam tamo, pola nedelje ovde. U kraju u kome sam odrastao, hokej je bio više na ceni nego bilo koji drugi sport. Igram ja ponekad i fudbal, ali mi je nekako dosadnjikav. Hokej je najbliži mom biću, onome što radim. Hokej me je naučio da primam udarce, ali i da vratim. Frank je jednom, objašnjavajući zašto radi samnom, rekao da sam ja dobar  zato što sam hokejaš!”

Godišnje se u Nemačkoj proizvede na hiljade scenografija koje su u sličnom ključu, tehnički perfektne, ali sa nedovoljno začina. A ja kao kuvar sa Balkana volim ljuto i začinjeno. Izgleda da im se sviđaju moji recepti

Saradnja sa Frankom Kastorfom (71) koja traje poslednjih desetak godina, predstavlja posebno i najuspešnije poglavlje u umetničkom radu Aleksandra Denića. U Beogradu je tokom oktobra i novembra trajala izuzetna izložba Dekada na kojoj je naš scenograf na nekoliko nivoa u nekadašnjem beogradskom biskopu Balkan predstavio svoja čudesna rešenja iz predstava koje je radio sa ovim rediteljem. Kastorf, stari beogradski znanac sa Bitefa,  danas je besumnje jedna od najvećih reditelja Evrope. Četvrt veka je bio na čelu Folksbine teatra iz Berlina, i napravio od njega najbolju svetsku pozorišnu kuću u tim godinama. Zahvaljujući svom prijatelju i najbližem saradniku Deniću, prihvatio je poziv upravnika Beogradskog dramskog pozorišta Juga Radivojevića i prvi put režirao u nekom teatru van zapadne Evrope. Krajem oktobra, Beograđani su videli premijeru Danteove Božanstvene komedije sa primesama  Getea, Dostojevskog, Petera Handkea…

ALEKSANDAR DENIĆ, FRANK KASTOR, GLUMICA MILENA VASIĆ I DIREKTOR BEOGRADSKOG DRAMSKOG POZORIŠTA JUG RADIVOJEVIĆ

Kastorf je rođen i živeo u nekadašnjoj istočnoj Nemačkoj, i kada priča o njemu, Denić nalazi brojne sličnosti između njih dvojiće koje su rezultat sličnog načina života u nekadašnjoj Jugoslaviji i istočnoj Nemačkoj:

“Nas dvojica smo se prepoznali na prvi pogled. Nismo pričali o umetnosti, ni o poslu, nas je spajalo odrastanje u socijalističkom i postosocijalističkom društvu. Bio je duhovit kada je na početkuu pandemije dao intervju u kome je rekao: ‘Pa neće mene Angela Merkel da uči da perem ruke. To vređa moje elementarno kućno vaspitanje.’ Tako bih i ja reagovao, jer mi, inače, slično reagujemo, komentarišemo, jer smo iz kuće i iz zemalja kojima smo pripadali, poneli slično vaspitanje.Jednom prilikom smo iznenadili i zasmejali ekipu koja je radila operu Prsten Nibelunga. Glavni junak je trebalo dok peva da rasklapa kalešnjikov. Ja sam uzeo da mu pokažem kako se kalešnjikov rasklapa, i obavio to brzo i efikasno. Članovi ekipe, zapadni Nemci, šokirani dok gledaju kako sam to vešto uradio, pitaju me gde sam to naučio, je l’ u ratu? Objasnio sam im da sam u jugoslovenskoj vojsci sve to vežbao na isto takvoj pušci koja je pravljena u kragujevačkoj Zastavi. Frank se za to vreme smeje i dobacije: ‘Ja to isto radim zatvorenih očiju! I ja sam bio u istoj takvoj vojsci u istočnoj Nemačkoj’. Nas dvojica smo sličnu muziku slušali, slične filmove gledali, slično živeli. Možda smo mi u Jugoslaviji bili samo malo povlašćeniij, ali u suštini je to bio isti život.”

Sve što je nekada delovalo kao poništavanje mnogih vrlina građanskog društva, bilo je labudova pesma i med i mleko u odnosu na ovo danas

Kada pominje Prsten Nibelunga, važno je podsetiti se: povodom 200. godišnjice rođenja Riharda Vagnera, Kastorf i Denić su na festivalu u Bajrojtu, osmislili fantastičnu postavku opusa od četiri opere Prsten Nibelunga, a u nemačkom časopisu Das openglas, koji važi za bibliju u operskom svetu, tim povodom je pisalo:

„Jedan ogroman drveni ambar, sa  crkvenolikom kulom i sa svim potrebnim inventarom je na mudro iskorištenoj pokretnoj bini  još jedan od četiri raličita scenarija, koje je scenograf Aleksandar Denić stvorio za ovaj Prsten i  koji u svojoj impozantno monumentalnoj veličini, zaljubljenosti u detalje, i funkcionalne lepote, verovatno predstavljaju nešto najveličanstvenije što se u novije vreme moglo videti na bilo kojoj nemačkoj pozornici, ali bez ikakve sumnje predstavljaju nešto najraskošnije i najzahvalnije pred čime se zavesa podigla u Bajrojtu u poslednjih 30 godina. Kada bi postojao Oskar za operske scenografe, on bi bez ikakve sumnje pripao četiri puta Deniću. To je i moćna demonstracija snage bajrojtskog festivalskog pogona.“

Poslednja predstava u postavci Kastorf-Denić koju su radili pre beogradske Božanstvene komedije, zove se Zdenjek Adamec igra se u Burgtheater, a autor komada je Peter Handke. Austrijski Burgtheater je drugo najstarije evropsko pozorište (posle Comedie Francaise u Parizu) i jedno od najznačajanijih pozorišta na nemačkom govornom području. Priča o Zdenjeku Adamecu, junaku ove predstave je tragična. On se zapalio u Pragu 2003. godine, slično kao   što je 1969. to uradio Jan Palah. Predstava je premijerno izvedena u septembru prošle godine. Na samom početku, pet minuta punom snagom odjekuje muzička ikona jugoslovenskog novog talasa, Niko kao ja Šarla akrobate. I sledi burna i veoma uznemirujuća priča koja traje četiri sata:

“Jan Palah se zapalio u znak protesta zbog ulaska snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačku i njega su tada slavili svi predstavnici slobodnog sveta. Adamec se zapalio zbog kapitalizma, banaka, koka-kole, Luj Vitona, Mek Donaldsa…zbog svih tih sranja se on zapalio. Adamec nije mogao da se snađe u ovom sistemu. On je očekivao da će posle sovjetske dominacije doći nešto bolje, a došla je dominacija neoliberalizma koja je nepodnošljiva za čoveka demokratskog opredeljenja. Handke je razumeo tu tragičnu sudbinu, baš kao što se Kastorf i ja razumemo kada promišljamo o današnjem vremenu. Nas veže zajednički postsocijalistički pogled na svet. “

Nije poenta u tome odakle si, već šta umeš i na šta si spreman. Mene nikada i ni u čemu nije ograničavalo to što sam iz Srbije. Radio sam svoj posao koji bi dobio određene kvalifikacije ili priznanja, i  išao bih dalje

Nova produkcija Kastorfa i Denića, saznajemo od našeg sagovornika, sprema se u Grčkoj, gde će ovog leta u Epidaurusu pored Atine izvesti Medeju Hajnera Milera. A odmah potom sele se u Hamburg gde rade operu Boris Godunov. Raduje ga što je dirigent Kent Nagano, muzički direktor Hamburške opere, koga zove dragim prijateljem i jednim od omiljenih dirigenata.

U svojoj bogatoj karijeri, Aleksandar Denić je bio scenograf u 29 igranih filmova najuspešnijih domaćih i svetskih reditelja, scenski je opremio više od 70 dramskih predstava i opera, autor je brojnih arihtektonsko-enterijerskih rešenja za desetine restorana, kafea:

”Srđan Karanović me je još tokom mojih studija angažovao kao scenografa za film Za sada bez dobrog naslova… Njegov izbor u tom trenutku je bio više nego hrabar, ali ispostavilo se da je bio u pravu. To je bila moja prva , a samim tim i najvažnija scenografija.”

PRSTEN NIBELUNG

Vlasnik je brojnih nagrada za scenografiju i doprinos scenskom dizajnu: Nagrada nemačkog pozorišnog časopisa Theater heute za scenografa godine u Nemačkoj, za predstavu “Putovanje na kraj noći” (Teatar Rezidenc, 2014) i za predstavu “Baal” (Teatar Rezidenc, 2015)  ; nagrada nemačkog časopisa za opersku umetnost Opernwelt za scenografiju godine 2014. “Prstena Nibelunga” (Festival u Bajrojtu); Nagrada „Faust“ – (Der Faust preis) za najboljeg scenografa 2014. godine, za scenografije “Prstena Nibelunga” (nagradu dodeljuju Nemačko pozorišno udruženje (Deutsche Bühnenverein) i Savezna kancelarija i predstavništvo za kulturu i medije, u saradnji sa Nemačkom akademijom scenskih umetnosti i Fondacijom za kulturu Nemačkih zemalja); godišnja nagrada časopisa Die Deutsche Bühne za sezonu 2013/2014, u kategoriji „Izuzetan doprinos aktuelnom razvoju scenografije / kostima / prostorne pozorišne situacije“, a bio je nominovan i za International Opera Awards, 2014 i 2022. u kategoriji za dizajnera godine kao i 2022. za nagradu Nestroy. U Srbiji je dobio sve najveće nagrade za kategoriju umetnosti kojom se bavi, uključiv i Sterijinu nagradu za scenografiju predstave Konstantin u režiji Juga Radivojevića. Bio je predsednik ULUPUDUS-a u dva mandata, danas je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a već sada zna sve što će raditi u naredne dve godine. Godišnje obavi 150-200 letova:

“Scenografskim poslom se bavim evo četvrtu deceniju. To je sasvim dovoljno vremena da čovek nauči šta može i koji su mu dometi. Umetnik najbolje zna da li je nešto uradio dobro ili loše. Lepo je kad neko pohvali vaš rad, ali ja se trudim da se ne obazirem na kritike.Video sam kako krtičarka posle Božanstvene komedije u naslovu svog teksta kaže: Kad’ će kraj? Da ja njoj postavim ovakvo pitanje: Hoćete li da smanjimo Gerniku, zašto da bude tolika slika, glupo je? Ili da smanjimo sliku Dijega Rivere koju je radio u Rokfeler centru. Zašto da radi u foajeu, što ne uradi u notesu? To je logika gledanja na umetničko delo koju pojedinci uzimaju kao legitimnu i na osnovu toga i cene to delo. Ne sme dugo da traje, ili ne sme da bude veliko. Ja na to uvek kažem: kome se ne dopada da gleda predstavu koja traje pet sati, ne treba da dođe u pozorište ili operu.

Meni je žao što se mi ovde odmeravamo između sebe bez želje i potrebe da pogledamo šta se događa u svetu, šta rade neki bolji, razvijeniji. Ali, to je naš problem kroz istoriju

Nemačka pozorišna estetika ima ima svoje posebnosti, ali ja teram svoju priču. Ne pravim kompromise i to očigledno ima efekta. Godišnje se u Nemačkoj proizvede na hiljade scenografija koje su u sličnom ključu, tehnički perfektne, ali sa nedovoljno začina. A ja kao kuvar sa Balkana volim ljuto i začinjeno. Izgleda da im se sviđaju moji recepti.

Elementarna hrabrost je raditi a ne kukati i mlatiti praznu slamu. Nedostatak ideje i kvaliteta najlakše je pravdati  lošom finansijskom situacijom. Tvrdim da za dobru ideju uvek ima novca. Svakom normalnom producentu, bila to država, grad ili privatna produkcija, ide u korist dobra ideja, koju će kasnije  u eksploataciji i te kako dobro naplatiti. Intelektualna lenjost, uživanje u propadanju, endemski pesimizam i izgovori tipa ‘prošlost sprečava sadašnjost, a budućnost je nemoguća jer nema para’, su postali  obrazac ponašanja kulturne elite i to treba nazvati pravim imenima  – kukavičluk i sebičluk. Stanje stvari se prikazuje gorim, forsiraja se pesimizam, apatija, čime se obeshrabruju novi ljudi a sebi u nedogled  overava status neprikosnovenih kraljica i kraljeva dinosaurusa. Nameće se  bitno pitanje:gde su talenti i koliko su spremni i u kakve okršaje da se bace ili da odustanu?”

PRSTEN NIBELUNG – ZIGFRID

Denićev uspeh u Nemačkoj je dokaz da umetnik iz Srbije, kad je veliki i ozbiljen u svom poslu, može da radi i u najvećoj pozorišnoj produkciji, što je nemačka poslednjih nekoliko decenija. Taj Srbin je radio najnemačkije operske postavke u Bajrojtu. Da li je to ikome smetalo:

“Nije poenta u tome odakle si, već šta umeš i na šta si spreman. Mene nikada i ni u čemu nije ograničavalo to što sam iz Srbije. Radio sam svoj posao koji bi dobio određene kvalifikacije ili priznanja, i  išao bih dalje.  

Meni je žao što se mi ovde odmeravamo između sebe bez želje i potrebe da pogledamo šta se događa u svetu, šta rade neki bolji, razvijeniji. Ali, to je naš problem kroz istoriju. Po pravilu, u istoriji smo, kroz ratove, bivali na strani pobednika, pa smo sebe uvek izjednačavali sa velikima, sa pobednicima. A nikada nismo imali vrmena da prođemo civilizacijiski kod. Ponekad mi se, zbog našeg lošeg ponašanja u mnogim situacijama, čini kao da smo u doba pre nego nas je pokorilo osmansko carstvo. Često se naše ponašanje ispoljava kao necivilizovano.”

Po pravilu, u istoriji smo, kroz ratove, bivali na strani pobednika, pa smo sebe uvek izjednačavali sa velikima, sa pobednicima. A nikada nismo imali vrmena da prođemo civilizacijiski kod

Za Aleksandra Denića se uspeh ogleda u trajanju. Kaže da nisu Rolingstonsi najveći zato što izvode najbolju muziku, već zato što traju. I zato ga nervraju ljudi koji tvrde kako Rolingstonsi sviraju uvek isto:

“Nije tačno, Rolingstonsi uvek sviraju svoju muziku. Kao što ja radim svoje. Ko to ne voli, može da sluša i gleda nešto drugo. Umetnik ima svoj rukopis i logično je prepoznati ga o njemu. Nisam ja džuboks da neko dođe, ubaci novčanicu i kaže sviraj mi ovo. To ne biva kod onih koji drže do svog rukopisa. Najveće zadovoljstvo uspeha je što možeš da radiš šta voliš. Samo je potrebno i da si hrabar.”

Žao je ovom umetniku što se među ljudima izgubilo zadovoljstvo života, što je u svetu umetnosti inkluzija postala bitnija od svega ostalog:

“Više ne sme da se kaže da ne volite ženski fudbal, jer bivate žigosani. Ja ne volim ni ženski ni muški fudbal, ali ne vidim šta je tu problem.”

Onima koji su voleli njegove filmske scenografije, naročito u ostvarenjima Srđana Dragojevića Mi nismo anđeli i Rane, nedostaju njegova originalna i često veoma duhovita rešenja na velikom platnu. Ne žali kad odbija poslove na filmu, uključiv i scenografiju za jedan od nastavaka svetskog hita, Bornogov identiteta. Odavno se dogovara da radi sa Fatihom Akinom, jednim od najzanimljivijih nemačkih reditelja turskog porekla. Akin je veliki poklonik njegovog majstorstva.

Posle deset godina provedenih na nemačkoj, odnosno evropskoj pozorišnoj i operskoj sceni, Aleksandar Denić ima oreol mezimca kritike:

“U početku je često, u zavisnosti od uređivačke politike časopisa, u jednima pisalo: Scenograf Aleksandar Denić je napravio sranje, ili je napravio genijalnu stvar. A u drugom časopisu ili novinama je pisalo: Srbin Aleksandar Denić je napravio sranje ili odličnu stvar.Tako sam saznavao kakava je uređivačka politika tih novina prema Srbiji. Kada bih se zbog toga nervirao, pomislio bih da ja i jesam Srbin i da meni to ne smeta. Ponekad mi je samo delovalo kao da njima to malo smeta. Posle izvesnog vremena, to se izgubilo, više niko ne pominje da sam Srbin, pa mi dođe krivo što se to bar ponekad ne pojavi!”