Treća Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma“ svečano je uručena francuskoj književnici Sesil Vajsbrot 24. juna 2024. u Matici srpskoj u Novom Sadu.
Žiri, u čijem su sastavu prestižni evropski pisci i kritičari: predsednica Ilma Rakuza, Laslo Marton, Karl-Markus Gaus, Vladislava Gordić Petković i Matijas Enar doneo je odluku da ovogodišnja dobitnica nagrade bude Sesil Vajsbrot, književnica, prevoditeljka i novinarka iz Francuske. Međunarodnu nagradu za književnost „Aleksandar Tišma“ dobila je za celokupni književni opus.
Nagradu je laureatkinji uručila predsednica žirija Ilma Rakuza. Na dodeli su govorili predsednik Matice srpske Dragan Stanić, Andrej Tišma, predsednica žirija Ilma Rakuza, članovi žirija Laslo Marton i Vladislava Gordić Petković, i upravnica Fondacije Bora Babić. Svečanost je upriličio i govor dobitnice književne nagrade Sesil Vajsbrot koja se obratila publici nakon uručenja nagrade. Moderatorka programa je bila Ana Kukolj Jović.
Iz obrazloženja Ilme Rakuze
„Šta je umetnost u stanju da učini, koji društveni i moralni zadaci su joj prikladni? U čemu se sastoji njena aktuelnost? I kako je ustrojen umetnički proces? O tim pitanjima se radi u pet romana, koja obrazuju ciklus: Razgovori sa majstorom, Ostrvo muzeja, Mrtva straža, Pomračenje i Razaranje.“
„Sa distopijskim romanom Razaranje Vajsbrot je reagovala na političke tendencije poslednjih godina – na jačanje radikalnih desničarskih partija i autokratskih režima, na digitalno nadziranje građana i na ciljano širenje Fake News. Njen roman liči na zastrašujuću viziju onoga što bi već moglo da nam se dogodi, ukoliko se ukine slobodarsko-demokratski poredak.“
„Sesil Vajsbrot se majstorski razume u povezivanje istorije i sadašnjosti u jedinstveno tkanje. Velikim senzibilitetom i kritičkom budnošću ona registruje društveno-političke promene koje ugrožavaju naš zajednički život. Pritom uvek uvodi u igru i vlastita iskustva, ispitujući svoju ulogu kao intelektualka i spisateljka. Naročito je uverljivo njeno sučeljavanje sa jezikom. Posebno u romanu Nevermore u kojem je rad jezika stavljen u središte radnje, ali takođe i u mnogim ogledima. Vajsbrot pledira u prilog jezičke obazrivosti, odnosno diferenciranog ophođenja sa rečima. Jer tamo gde nastupi jezička sirovost, i društvo postaje sirovo. Zadatak književnosti je da se tome suprotstavi.“
„Čak i ukoliko se čini očigledno valja naglasiti – Sesil Vajsbrot piše, misli i dela kao žena. Njena osetljivost i njen smisao za pravednost, njen dar posmatranja i njen jezik imaju neizbrisivo žensko lice. To je važno u svetu u kojem muškarci još uvek dominiraju, takođe i u oblasti umetnosti. U svetu kojem preti opasnost da bude ugušen nasiljem i mržnjom.“
Govor Sesil Vajsbrot nakon uručenja Nagrade
Dobitnica Međunarodne nagrade za književnost „Aleksandar Tišma“ je u svom govoru prilikom uručenja uspela da poveže svoju književnost sa književnošću Aleksandra Tišme.
„Pokušavam da zamislim taj junski dan 1991. kada je Aleksandar Tišma pozvao predstavnike svih verskih zajednica i institucija Novog Sada, želeći da povrati tradiciju zajedničkog života ljudi različitog porekla i nacionalnosti, što je uvek znak želje za mirom. Rat se, međutim, nastavio, rat se proširio. No, ovaj gest pokazuje da književnost – oni koji je stvaraju i oni koji je čitaju – može biti mesto zajedništva, mesto gde se drugoga ne bojimo već ga pozivamo i pozdravljamo.
Dok je još postojala gvozdena zavesa, književnost je bila moj most, romani koji su pisani, kako smo govorili, „sa druge strane“. Imena koja kao Parižanka nisam umela da izgovorim pojavljivala su se u knjižarama, ne uvek izložena u prvi plan, kao što su Hrabal, Konvicki, Danilo Kiš, Tatarka, Tišma, Kadare, i od njih sam naučila da je moguće pisati romane koji u sebe uključuju istoriju sopstvene zemlje, njene najtamnije trenutke, u momentu kada smo se mi, najviše u Francuskoj, otisnuli u veliku avanturu istraživanja jezika i sopstva… Ova dela su me podstakla da tražim svoj put – taj treći narativ – van utabanih staza, i, kao kod svih zaobilaznica, trebalo mi je vremena da nađem sopstveni put. To jest, nisam ga našla, već iskrčila. Tek su se u mojoj knjizi Memorijal, objavljenoj 2005, čuli zvuci naštimanog instrumenta uz muziku kakvu sam želela da komponujem.
Memorijal. Prošlo je skoro dvadeset godina. Vraćala sam se sa putovanja u Poljskoj gde sam između ostalog posetila i Kjelce, rodni grad moje porodice, sa majčine i očeve strane. Nisam znala šta sam tamo tražila, ali nisam ga našla. Reka u koju su bačeni leševi žrtava nastradalih u pogromu na preživele delovala je tako mala, tako mirna… Treba se paziti mirne vode, kažu.“