Zakon o obnovi prirode u Evropskoj uniji stupio je na snagu u nedelju 18. avgusta, i ima za cilj obnavljanje biodiverziteta EU, zaustavljanje daljeg gubitka biodiverziteta, postizanje klimatske neutralnosti do 2050. i prilagođavanje klimatskim promenama, kao i poboljšanje bezbednosti hrane za građane EU.
Pri tome, zakon će podržati postizanje drugih evropskih ambicija, kao što je bezbednost voda.
To je takođe ključni instrument za pomoć EU i njenim državama članicama da ispune međunarodne obaveze u pogledu biodiverziteta u okviru Globalnog okvira za biodiverzitet Kunming-Montreal.
Zakon pokreće proces kontinuiranog i održivog oporavka prirode širom kopna i mora EU, istovremeno podržavajući održiviji ekonomski razvoj i poljoprivrednu proizvodnju, radeći ruku pod ruku sa razvojem obnovljive energije.
Kao opšti cilj koji treba postići na nivou EU, države članice će do 2030. godine uvesti mere obnove u najmanje 20% kopnenih površina EU i 20% njenih morskih područja. Do 2050. takve mere bi trebalo da budu uspostavljene za sve ekosisteme kojima je potrebna obnova.
Zakon sadrži zahteve za sprovođenje mera obnove kako bi se postiglo dobro stanje ključnih tipova staništa i staništa vrsta na kopnu i na moru. Takođe zahteva održavanje urbanih zelenih površina, te njihovo povećanje nakon 2030.
Pored toga, doprineće preokretanju opadanja populacija oprašivača i poboljšanju njihove raznovrsnosti, poboljšanju biodiverziteta u poljoprivrednim ekosistemima i biodiverzitetu šumskih ekosistema, a doprineće obavezi da se zasadi najmanje tri milijarde dodatnih stabala do 2030. godine na nivou EU.
Različiti ciljevi obnove se primenjuju na različite ekosisteme i države članice će odlučiti o konkretnim merama koje će primeniti na svojim teritorijama. U tu svrhu, svaka država članica će razviti nacionalni plan restauracije, koji će odrediti potrebe i mere obnove za ispunjavanje obaveza i postizanje ciljeva zakona prilagođenih nacionalnom kontekstu, uzimajući u obzir raznolikost različitih regiona.
Nacionalni planovi obnove treba da sadrže vremenski okvir za implementaciju, potrebna finansijska sredstva i predviđena sredstva finansiranja, kao i očekivane koristi, posebno za prilagođavanje i ublažavanje klimatskih promena.
Države članice treba da identifikuju sinergije sa drugim politikama, kao što su ublažavanje klimatskih promena i prilagođavanje, prevencija katastrofa, poljoprivreda, ribarstvo, šumarstvo i razvoj obnovljivih izvora energije.
Osim staništa obuhvaćenih postojećim zakonodavstvom, da bi se obezbedilo kontinuirano pružanje usluga ekosistema evropskim građanima, zakon zahteva od država članica:
– da se zaustavi gubitak urbanog zelenila i poveća urbani zeleni prostor
– da se obnovi prirodna povezanost reka i prirodne funkcije srodnih plavnih područja
– da se zaustavi i preokrene opadanje oprašivača
– da se obnovi i ponovo navlaži tresetišta pod poljoprivrednom upotrebom
– da se uvedu mere koje imaju za cilj povećanje populacija ptica na poljoprivrednom zemljištu i postizanje pozitivnog trenda u nekim drugim ključnim indikatorima biodiverziteta u poljoprivrednim ekosistemima
– da se postigne pozitivan trend u nizu indikatora biodiverziteta u šumskim ekosistemima
– da se doprinese obavezi na nivou EU o sadnji najmanje tri milijarde dodatnih stabala do 2030.
Države članice moraju da podnesu nacrt plana Komisiji u roku od dve godine od datuma stupanja na snagu, navodeći prekretnice za 2030, 2040. i 2050. godinu. Ovi planovi se moraju razvijati otvoreno i transparentno, omogućavajući javnosti i svim relevantnim zainteresovanim stranama da učestvuju u procesu.
Evropska komisija će podržati nacionalne vlasti u kreiranju ovih planova.
Komisija će proceniti nacrte planova i može dati zapažanja koja države članice moraju uzeti u obzir u svojim konačnim planovima. U roku od šest meseci od prijema bilo kakvih zapažanja, svaka država članica mora da finalizira svoj plan, objavi ga i dostavi Komisiji.
Evropska agencija za životnu sredinu će sastavljati redovne tehničke izveštaje o napretku ka ciljevima, a države članice će morati da preispitaju svoje planove najkasnije do 2032. i 2042. godine.
Države članice mogu da mobilišu neophodna sredstva iz javnih i privatnih izvora, uključujući i fondove EU.