Srbija je napredovala na listi medijskih sloboda koju je objavila organizacija Reporteri bez granica (RSF) u novom godišnjem izveštaju za 2022. godinu, i nalazi se na 79. mestu od ukupno 180 rangiranih zemalja.
Srbija je dobila poene u borbi protiv nekažnjivosti i napredovala za četiri mesta na listi medijskih sloboda u odnosu na prošlu godinu, kada je bila na 93. mestu, navodi se u izveštaju.
Od zemalja u regionu ispred Srbije su Hrvatska (48), Slovenija (54), Severna Makedonija (57), Kosovo, koje se odvojeno rangira (61), Crna Gora (63) i BiH (67), a iza nje su Mađarska (85), Bugarska ( 91), Albanija (103) i Grčka (108).
Uprkos napretku, Srbija je i dalje među zemljama sa “problematičnim situacijama”, kako ocenjuju Reporteri bez granica.
U ovu kategoriju su i druge zemlje Zapadnog Balkana, Albanija, Severna Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, kao i Kosovo.
Iz oblasti Zapadnog Balkana napredak su zabeležile pored Srbije Severna Makedonija, Crna Gora i Kosovo, dok pogoršanje slobode medija beleže Albanija i Bosna i Hercegovina.
Kako se navodi u delu izveštaja o Srbiji, kvalitetno nagrađivano novinarstvo koje ispituje zločine i korupciju, uhvaćeno je između rasprostranjenih lažnih vesti i propagande.
Mada je pravni okvir solidan, novinari su pod pretnjom političkih pritisaka i nekažnjivosti zločina počinjenih protiv njih, dodaje se u izveštaju.
Sa više od 2.500 medijskih kuća u zemlji, medijsko tržište je jako rascepkano, a najuticajniji mediji uključuju javnu radioteleviziju RTS i nezavisnu televizijsku mrežu N1, kao i nekoliko tabloida.
Nagrađivani istraživački radovi imaju ograničenu publiku zato što se objavljuju samo onlajn i u malom broju nezavisnih medija.
Kada se govori o političkom kontekstu, u polarizovanoj političkoj klimi novinari su redovno podvrgnuti političkim napadima podstaknutim članovima političke elite na nekim nacionalnim TV mrežama, pokazuje izveštaj dodajući da ni političari ni institucije uključujući REM, sastavljen uglavnom od pojedinaca koje je imenovala vlada, nisu bili spremni da isprave situaciju.
Pored toga, dodaje se da novinari koji su kritični prema vladajućoj stranci imaju ograničen pristup intervjuima sa vladinim predstavnicima i javnim informacijama.
Ukazuje se da dok Srbija ima jedan od najnaprednijih medijskih zakona sa ustavom koji garantuje slobodu izražavanja, novinari obično deluju u ograničenom okruženju, uključujući i samonametnutu cenzuru.
Sudstvo koje se bavi pitanjima vezanim za medije, uključujući strateške tužbe protiv javnih učesnika, još treba da dokaže svoju nezavisnost i efikasnost u zaštiti slobode medija.
Ukazuje se da većina medija dobija prihode od oglašavanja i netransparentnih javnih subvencija i da je pristup obema u velikoj meri pod kontrolom vladajuće elite i podvrgnut pristrasnosti publikacija.
Koncentracija medija je još jedna briga koja se pojavljuje, sa Telekomom Srbija u državnom vlasništvu i privatnim SBB-om koji vode rat oko pristupa, programa i korisnika.
Dok su napori u toku da se popravi bezbednost novinara i da se bori protiv nekažnjvosti zločina protiv njih, u obliku dve radne grupe i uvođenja SOS linje za medije, srpski novinari su i dalje daleko od toga da se osećaju zaštićeni, a to je pojačano činjenicom da mnogi ozbiljni napadi na novinare ostaju nerešeni, kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije 1999. godine.