Ana Ivanović

K

ada sam počinjao karijeru sportskog novinara, početkom 90-ih godina prošlog milenijuma, tenis je u Srbiji imao status marginalnog sporta. Onda se pojavila plejada devojaka i mladića koji su uspeli nešto nezamislivo – da Srbiju podignu na pijedestal teniskog sveta, a imidž same zemlje poprave više nego bilo koji politički marketing. Jedna od tih devojaka je Ana Ivanović, koja iako ne živi u domovini, i dalje izaziva veliku pažnju javnosti. Ljude zanima kako živi u Austriji, da li bolje barata sa pelenama nego reketom, posebno u ovo doba planetarne pandemije.

Sa dvoje male dece vreme uglavnom odlazi na aktivnosti sa njima i oko njih. Potrebno je mnogo mašte da se ispuni dan i učini zanimljivim za decu obzirom da smo  neprekidno u kući, a uz to se držimo pravila da deca  ne provode vreme pred tv ekranom ili kompjuterom. Sve u svemu uživamo sa njima svesni da će veoma brzo da porastu. Naravno, vodim računa i o sebi. Tokom karijere sam mnogo vremena provodila u teretani tako da je uz svakodnevne teniske treninge malo vremena ostajalo za druge aktivnosti. Iz tog razloga sada uživam u jogi, trčanju i svim sportskim aktivnostima koje mi prijaju. Naravno to sada radim iz čistog uživanja i onoliko koliko mi prija. Verujem da je bivšim sportistima ’u krvi“ da ostanu aktivni.

Uživam u jogi, trčanju i svim sportskim aktivnostima koje mi prijaju. Naravno to sada radim iz čistog uživanja i onoliko koliko mi prija. Verujem da je bivšim sportistima ’u krvi“ da ostanu aktivni

Iza svakog muškarca stoji uspešna žena, a u slučaju Ane Ivanović se dodaje i obrnuta varijanta. Već skoro četiri godine je u braku sa Bastijanom Švajnštajgerom, proslavljenim nemačkim fudbalerom. Za porodično gnezdo su odabrali gradić Vestendorf u Austriji, ali nomadski život koji su vodili kao sportisti ostavlja neke navike.

Nekako taj nomadski život uđe u krv i koliko god da prija imati dom i neku svoju oazu mira opet je prisutna želja za putovanjima. Proveli smo tri divne godine u Čikagu, deca su tamo rođena i stekli smo veliki broj prijatelja.

Ali, zapravo smo kao porodica stalno u pokretu i često na putu. Deca se navikavaju od malih nogu na konstantne promene mesta boravka i okruženja.

Verujem da ih to razvojno stimuliše pa je i to dodatni motiv za putovanja. Moj rodni Beograd je uvek „na mapi“ naših putovanja. Poslednji put smo bili tu za naš Božić ove godine i to svi četvoro. Leon je imao nepuna četiri meseca i to je za njega bio prvi dolazak, a što se Luke tiče on je bio nekoliko puta u Beogradu i prepoznaje mnoge stvari. Nadamo se da ćemo uskoro imati priliku da ponovo putujemo.

Kažu da su nomadi u smislu prijateljstva nabogatiji ljudi na svetu, da upravo zbog tih putovanja stiču prijatelje u svim delovima planete, ali to podrazumeva i brigu za te ljude. Da ne pričamo o porodicama od kojih su uglavnom odvojeni.

Divna okolnost je što su se moji roditelji zatekli kod nas u poseti kada je započeo karantin tako da smo zajedno proveli svo ovo vreme. Srećna sam zbog toga i mnogo mi znači što konačno imamo priliku da provedemo više vremena zajedno, makar i u ovim uslovima. Oni su sa druge strane dobili dodatnu priliku da uživaju sa unucima.

Svako na svoj način doživljava izolaciju i prilagođava se novim uslovima života u nadi da će se stvari uskoro normalizovati. Mislim da smo svi suočeni sa osećajem da smo u nekom naučnofantastičnom filmu

Ali, bilo je naravno brige za ostatak porodice u Beogradu. Brat mi mnogo nedostaje. Svakodnevno se čujemo i to u mnogome olakšava situaciju. Naravno, u kontaktu smo i sa prijateljima iz Srbije i SAD. Svako na svoj način doživljava izolaciju i prilagođava se novim uslovima života u nadi da će se stvari uskoro normalizovati. Mislim da smo svi suočeni sa osećajem da smo u nekom naučnofantastičnom filmu.

Ivanovićeva je dugo ambasador UNICEF-a, i nedavno je Srbiji donirala respiratore, zaštitnu i higijensku opremu. Ipak, to je nekako dosta tiho prošlo u javnosti. Po svemu sudeći, upravo zbog stava same Ane.

Trudim se da pomognem koliko god mogu. Preko 10 godina sam ambasador UNICEF-a i nalazim veliko zadovoljstvo u toj saradnji. Privilegija je pomoći ljudima kada je neophodno i najvažnije  je da pomoć uvek stigne tamo gde je potrebna. Sve drugo je nebitno. Uostalom, kada iskreno dajete tada ne očekujete nista za uzvrat.

Luka, Leon i Bastijan su tri muškarca koji Anin život čine još uspešnijim i srećnijim nego u igračkim godinama. Njen osmeh koji sija sa fotografija koje objavljuje na društvenim mrežama to potvrđuje.

Privilegija je pomoći ljudima kada je neophodno i najvažnije  je da pomoć uvek stigne tamo gde je potrebna. Sve drugo je nebitno. Uostalom, kada iskreno dajete tada ne očekujete nista za uzvrat

Naravno, porodični život mi je doneo mnogo radosti i uzivam u ulozi majke. Dimenzija uspeha se sada meri osmesima na licima dečaka i koliko cemo uspeti kao roditelji da im omogućimo da rastu sa pravim vrednostima i razviju svoj potencijal. Roditeljstvo doživljavam kao veliku sreću ali i odgovornost.

7 juna 2008. godine Ana Ivanović odigrala je poen koji je definisao je sve. Iskoristila je meč loptu u finalu Rolan Garosa protiv Dinare Safine i sve je dobilo smisao. Svi napori, sve žrtve i odricanja. Taj poen definitivno je njen život svrstao u kategoriju onih o kojima maštaju svi sportisti sveta.

To je kruna moje karijere, najemotivniji momenat na više nivoa jer se mnogo toga dogodilo u tom jednom danu. Mnogo puta posle toga sam u glavi „premotavala film“ i svaki put je ta ista emocija bila tu. Neverovatna sreća, ponos i ostvarenje sna. Rolan Garos je i jedini Gren Slem turnir gde se nakon uručenja pehara intonira himna pobednika. Srpska himna u Parizu! Dva dana kasnije, postala sam zvanično prva teniserka na WTA listi… Sve to doživeti je neopisivo, posebno sto sam tada imala samo 20 godina.

Međutim, veliko je pitanje da li će se to ikad više ponoviti. Srbija i dalje ima vrhunske tenisere, ali u konkurenciji dama trenutno je velika praznina. Zašto je to tako?

Jednostavno je došlo do smene generacija i potrebno je da prođe neko vreme do ponovnih vrhunskih rezultata. Bitno je da se pojavljuju novi mladi talenti.

Dimenzija uspeha se sada meri osmesima na licima dečaka i koliko cemo uspeti kao roditelji da im omogućimo da rastu sa pravim vrednostima i razviju svoj potencijal

Ana se odlučila za penziju dosta rano. Sigurno je imala još toga da pruži. Možda ne na vrhunskom nivou, ali svakako dovoljno da se bankovni saldo još više pojačava. Zbog te odluke izgubila je neke vredne ugovore, ali stavila je sve na vagu i izmerila prioritete. I kada pogleda unazad, šta vidi?

Neke stvari sagledate realnije tek kada se karijera završi. Iz ove perpektive gledano mislim da sam u jednom delu svoje karijere nametala sama sebi preveliki pritisak i samim tim nisam uživala onoliko koliko je trebalo.