Danas, posle niza godina i objavljenih knjiga, spisateljski rad shvatam kao nužnost ličnog izbora. Moj izbor i opredeljenje je umetničko delovanje u društvu, a posao da kao književnik maštam i gradim, sanjam i tragam, i tako stavaram sopstvenu stvarnost kao što je Bog stvorio svet
Napisao sam jednom: Hamburški račun (termin koji je prvi upotrebio Viktor Šklovski, a odnosi se na tajne mečeve u Hamburgu gde su borci-rvači odlučivali ko je od njih jači, ali za sebe, ne za publiku) mog života je komplikovan, ali je isključivo plod ličnih izbora i delanja.
Autonomnost izbora i delanje u mojoj praksi se odnose na dualnost posvećenosti književnom stvaralaštvu i na parelelnom kreiranju repertoara, odabira umetnika, atmosfere rada, te odgovornost za rad i poslovanja Bitef teatra i festivala. Umetnik je, dakle, i sluga i vladar.
I to je najtačniji rezultat prethodne računske operacije – ozbiljno, ali liberalno vaspitanje, koje postaje temelj spremnosti za donošenje važnih, ali svesnih odluka. Uz još jedan temeljni činilac, koji često zanemaruju i oni koji pišu o sebi, odrastanja u tolerantnoj multietničkoj sredini – Banat, Vojvodina, Srbija, Evropa.
Danas, posle niza godina i objavljenih knjiga, spisateljski rad shvatam kao nužnost ličnog izbora. Moj izbor i opredeljenje je umetničko delovanje u društvu, a posao da kao književnik maštam i gradim, sanjam i tragam, i tako stavaram sopstvenu stvarnost kao što je Bog stvorio svet.
Nije mi drago zbog svega što se dešava u Evropi, ali sam srećan jer je Beograd ponovo to mesto gde možemo biti svi zajedno. I umetnici, i novinari, i političari, i finansijeri, i vizionari, i špijuni
Posao direktora Bitef teatra i festivala slikovito je definisan kao odgovoran zadatak čuvara riznice, sa obavezom povremenog brisanja prašine i premeštanja eksponata na atraktivniju lokaciju. Ni posle 35 godina nemamo nekog nalik „gospođi iz velikog sveta“ – Miri Trailović, ali ni njenom umetničkom partneru Jovanu Ćirilovu. Osmišljavanje Bitefa bilo je podvig kakav je teško zamisliti s obzirom na istorijski kontekst kraja šezdesetih godina dvadesetog veka. Osmisliti avangardni festival i organizovati ga u „zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“ bila je neverovatna vizija, ali i jedina mogućnost u vreme blokovske podele i rascepa sveta kojem i danas svedočimo. Bitef je tada u Beogradu bio spona između dva sveta. Danas deluje kao da se ništa nije promenilo. Nije mi drago zbog svega što se dešava u Evropi, ali sam srećan jer je Beograd ponovo to mesto gde možemo biti svi zajedno. I umetnici, i novinari, i političari, i finansijeri, i vizionari, i špijuni. Neka svako radi svoj posao, ali neka bude mir i neka teatarska igra traje.
Zadatak moje slobodne volje – koja je transponovana na tim Bitefa – jeste da omogućim svima da rade svoj posao – umetničkom direktoru i njegovim saradnicima ispunjenje kreativnih vizija, umetnicima koji dolaze optimalne uslove, novinarima relevantne informacije, gostima udobnost smeštaja i jedinstvenu teatarsku ponudu.
To se razlikuje od usamljeničkog i tegobnog spisateljskog posla, ali mu delimično i sliči kroz dinamičku promenu radnje i uvođenja u priču novih likova. Ponekad tek treba povući uže uz jarbol koje oslobađa pod njim složena jedra da se napnu i uhvate dobar vetar kako bi usmerili brod ka zemlji sreće. Pisac pomalo pati dok direktor radi, a direktor, u retkim trenucima dokolice, čežnjivo sanja o terasi iznad mora, mali sto u hladu masline, pastis u čaši, olovku u ruci i beli papir pred sobom.
Istina je da čovek biva srećan kada dobije ono što voli, a ne kada dobije ono što drugi smatraju da treba voleti.
