Nedavno sam, rukvodeći projektom Prehistoric MetaHuman, uspela da ostvarim jedan san iz detinjstva-da se sretnem licem u lice sa praistorijskim čovekom. I rekla bih da je to bezuslovno praćenje ličnih snova, bez obzira koliko su ludi ili nerealni, ključ moje stvaralačke evolucije i moje radosti
Pitate me šta je ključ nečijeg uspeha, šta ljude inspiriše da stvaraju, šta ih pokreće? Sve su to suštinska pitanja pa ću se potruditi da ne pišem mnogo o onome što je na površini, već ću pokušati da opišem srž moje inspiracije. Na površini je moja formalna biografija, što reče pesnik “bilo je prekrasno i bilo je toga dosta”. Kao naučnik i profesor fizičke antropologije na Odeljenju za arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, srećna sam što mogu da kažem da je moj projekat o praistorijskom materinstvu-BIRTH, prvi projekat iz Srbije koji je dobio podršku Evropskog istraživačkog saveta.
Projekti kojima sam rukvodila omogućili su da se zaposli 25 mladih ljudi, a iza mene mnogo je mentorskog rada i brojne naučne publikacije. Nedavno sam, rukvodeći projektom Prehistoric MetaHuman, uspela da ostvarim jedan san iz detinjstva-da se sretnem licem u lice sa praistorijskim čovekom. I rekla bih da je to bezuslovno praćenje ličnih snova, bez obzira koliko su ludi ili nerealni, ključ moje stvaralačke evolucije i moje radosti. A kada smo radosni, uspeh dođe kao neka nebitna posledica našeg ushićenja. I upravo zbog značaja ushićenja za naš život, za mene je jedna od najznačajnijih spoznaja da inspiraciju ne treba čekati.
Svratila sam Tebi, eto.
Iz snova, istina zove.
I kada se u svitanju sve stvarnosti steknu,
stih jedan da mi je
da kaže: ništa viđeno stvarno nije.
I pesma se pred zoru uspori
I gle-već je belo sve.
U prisutnosti tvojoj, Istina sviće.
Stihom sam tebi svratila.
Odnosno, inspiracija se ne nalazi negde u spoljašnjem svetu i ne treba čekati da se neka muza umilostivi i dotakne nas. Čitav svet je već u nama i dok odgovaramo na naizgled jednostavno pitanje-ko sam ja, kao pupoljci, otvaraju se u nama delovi sveta koje ne vidimo ako smo usmereni ka spoljašnjosti. Na pitanje ko sam ja odgovaram dok u tišini (mojoj najmoćnijoj učiteljici), stvaram pesme i slike. Umetnost je kičma mog sveta i moje samospoznaje, lečiteljica svake nedoumice i nemira, ali kroz nju dolazim i do novih naučnih i drugih ideja. Jer dok stvarate, vi prestajete da budete individua ograničena biografijom i zadobijate slobodu u kojoj sve blagodeti iz “Božije bašte” postaju i vaše. Baš zbog toga se suštinski slažem sa Štulićem kada peva “Umjetnost te čini jačom nego što pretpostvaljaš.” Nažalost, trebalo mi mnogo godina da shvatim da prilikom stvaranja nije važno da na kraju slika bude “fina” a pesma “lepa” (što me je dugo sprečavalo da stvaram jer budući da sam jako netaletovana uvek me je rezultat stvaranja obeshrabrivao). Danas znam da je bitan sam proces stvaranja i čim umočim pero u mastilo inspiracija poteče. Odnosno ne čekam da me neko ili nešto inspiriše već započnem proces stvaranja i time počnu da se otvaraju različiti univerzumi.
Rekoh već da pesme ne moraju biti lepe, važno je da ih stvarmo, pa i vašim čitaocima dajem jednu nelepu, ali pesmu tokom čijeg stvaranja sam definisala neke nove projekte o kojima ćete nadam se pisati u CorD-u u bliskoj budućnosti.