Kako god to danas zvučalo, ja sam i dalje nepopravljivi levičar. No, ono u šta ja verujem ne vidim na današnjoj političkoj sceni. Biti strog prema sebi – tome sam se naučila u ranoj mladosti. Ta strogost je podrazumevala da vreme ne rasipam uludo, da živim pun život. Podrazumevalao se da završim studije filozofije i književnosti, da doktoriram. Sticajem okolnosti, Francuska je postala moj prvi izbor kad je reč o mom profesionalnom i naučnom radu.
Moje levičarsko opredeljenje je delom posledica mog porodičnog vaspitanja. Kako god to danas zvučalo, ja sam i dalje nepopravljivi levičar. No, ono u šta ja verujem ne vidim na današnjoj političkoj sceni. Mislim da je levica (šta god taj termin danas pokrivao) prebrzo popustila pred industrijskim i potrošačkim poretkom. Sloboda izražavanja, pravo glasa, predstavničke institucije su uslovi demokratije. Ali to je samo početna tačka.
Demokratija zahteva i moćne sindikate, porez proporcionalan prihodu i kontrolu vlade nad industrijom (socijalizacija sredstava za proizvodnju.) Još uvek verujem da je moguća ideja o svetu koji nije prepušten apetitima privatnog vlasništva, o svetu slobodnih asocijacija i jednakosti. Kao što bi rekao francuski filozof Alen Badju: komunizam – šta filozofija može da misli pod tim imenom? Filozofski pojam, dakle večan, buntovne subjektivnosti.
Danas čitam knjigu svog kolege i prijatelja iz mladosti Aleksandra Petrova Memoroman u kojoj je zapisao i priču o tome kako smo branili pesnika Gojka Đoga. Odavno sam svesna koliki je to bio politički rizik braniti unapred osuđenog pesnika zbog pesama (zbirka pesama Vunena vremena) za koje je vlast 1981. smatrala da ne smeju da se pojave pred čitaocima.
Međutim tada, kada smo pisali peticiju podrške Đogu i tekstove protiv odluke vlasti, za mene se podrazumevalo da to treba da radim. Nikakav čin hrabrosti, već intelektualne dužnosti. Ponavljaće se to u još nekim situacijama, pa će to moje ponašanje, te moje odluke, u svedočenjima drugih dobiti mnogo veći značaj nego što ja to i danas vidim.
Još uvek verujem da je moguća ideja o svetu koji nije prepušten apetitima privatnog vlasništva, o svetu slobodnih asocijacija i jednakosti
Moja ideja o važnosti postojanja levice odvela me je posle Saveza komunista, kome sam pripadala, u Socijalističku partiju Srbije kao politički okvir svog društvenog delovanja. Taj period sam obeležila mandatom ministarke kulture u Vladi Srbije od 1994-1998. Danas, posle 20 godina, doživljavam da se u Beogradu održi jedna veoma zanimljiva tribina koja je za temu imala upravo akciju koju sam tada osmislila – Lepše je sa kulturom! Moja sreća je da zaboravljam loše stvari, pa radije pamtim da je tadašnji budžet za kulturu za koji sam se izborila, ostao neprevaziđen.
Ako se sve što sam radila u karijeri nekako podrazumevalo, nisam podrazumevala da ću osnovati Fakultet za medije i komunikacije i da ću danas, posle više od deset godina njegovog postojanja i veoma uspešnog rada, reći da sam konačno zaokružila svoj izbor. Jer, obrazovanje je bilo u osnovi svega što sam radila, a kad podignete ustanovu koja pruža sistem obrazovanja koji sam ja kao mlada priželjkivala, onda je to zapravo ostvarenje vlastitog sna.
Ponekad mi je žao što sam odustala od naučne karijere koja bi podrazumevala da imam više knjiga i naučnih dela nego što sam ih napisala, ali smirim se pri pomisli da je moja poslednja velika zadužbina, Fakultet za medije i komunikacije, najbolje nasleđe koje mogu da ostavim svim budućim studentima i budućim profesorima. I svojoj deci, profesoru Aleksandri Perišić i sinu, reditelju Vladimiru Perišiću.