Sa Daničićevim rečima da jezik čovječij jest ogledalo duha čovječijega, Protagorina tvrdnja o čoveku kao meri svih stvari dobija novu interpretaciju. Jezik otkriva kako mislimo svet, i kao pojedinci, i kao društvo. To sam naslućivala i pre studija srbistike na Filološkom fakultetu u Beogradu, kada sam u Filološkoj gimnaziji otkrivala dubine civilizacija artikulisanih starogrčkim i latinskim jezikom
Baveći se odnosom jezika i kulture kroz vreme, posebnu pažnju privukla mi je frazeologija srpskoga jezika, koja omogućava rekonstrukciju tradicionalne, narodne, a istovremeno i naivne, mitske slike sveta koji nas okružuje. U toj rekonstrukciji jezik otkriva ko su besovi što nas opsedaju, u kakvog se boga kunemo, šta smo to nasledili od predaka, a šta čini etno-nacionalni specifikum naše zajednice. Saznajemo kakav je morfološki oblik jezik imao, kako je zvučao, kako smo to gradili rečenice da ovaplotimo svoje misli, koji su složeni gramatički i semantički zakoni vladali njime tada, a koji kroz jezik progovaraju sada. Na toj arheološkoj ravni jezika sam i doktorirala, fascinirana time šta sve u jeziku čeka da bude rastumačeno.
Učionice Filološkog fakulteta su mesta gde se susrećem sa znatiželjnim mladim ljudima. Međutim, lagala bih kada bih rekla da svaki susret ne doživljavam kao izazov. U tom izazovu treba približiti svu složenost jezičkih dubina opštem cajtgajstu, koji sve što nije neposredno definiše kao anahronizam. Možda važnije, pravu vrednost posla vidim u stalnom preispitivanju ‒ i sebe, i postojećih paradigmi stvarnosti. Sa vremenom, sve više shvatam da je kod mladih ljudi najvažnije negovati kritički otklon od svega što nam se plasira u intelektualnom i javnom medijskom prostoru.
Studentima se iznova trudim da predočim, čini mi se, jednu važnu istinu. Neslaganje ne treba da nas ugrožava, ono je u civilizovanom svetu poziv na dijalog, iz kojeg se mnogo toga može naučiti
Između istraživanja i učionice, čovek treba da pronađe svoj intimni život. Mene ispunjavaju ljudi kojima sam okružena, povremeno povlačenje iz vreve Beograda, koji toliko volim, i, na kraju, sport. Jezero, reka, more, planina i šuma, šator i vedro nebo – to su mesta gde nalazim mir. Uživam u plivanju, jedrenju, trčanju, skijanju, dizanju tegova. Svaka aktivnost mi pomaže da se udaljim od pritiska neumorne svakodnevice, probam da ostanem u harmoniji sa sobom i svetom oko sebe.
Verujem da je odgovornost akademskih radnika da govorimo o važnim društvenim temama, jer na taj način doprinosimo oblikovanju kulture i svesti naše zajednice. Studentima se iznova trudim da predočim, čini mi se, jednu važnu istinu. Neslaganje ne treba da nas ugrožava, ono je u civilizovanom svetu poziv na dijalog, iz kojeg se mnogo toga može naučiti. U svetu punom komunikativnog šuma, najvažnije je biti sposoban istinski razgovarati. Trudim se da svojim aktivizmom, zasnovanom na pokušaju da se društveno važne teme osvetle iz perspektive lingvističke struke, doprinesem zajednici u Srbiji. Spremna sam da slušam, učim i pokušam da pomognem onima koji su na putu ka znanju. To je moj način da vratim deo onoga što su mi dali Beograd, ovaj bogati jezik sa kulturom koju odslikava, i ljudi koje sam u životu srela.