Jedan je od vodećih srpskih savremenih umetnika evropskog renomea čija dela se nalaze prestižnim kolekcijama i muzejima širom sveta – Beč, Pariz, Čikago, Prag, Beograd, Sofija… Jedan rad monumentalnih dimenzija i šest manjih su deo stalne kolekcije bečke Albertine, koja je u ravni najvećih muzeja u svetu. Van granica Srbije (i jugoslovenskog područja), dobrim delom ga je afirmisao Populistički projekat, kome je veoma naklonjen kao mogućnosti za eksperimentisanje. Postao je apostol populizma.
Formirao se na stečenim iskustvima beogradske andergaund, rok i pank scene, savladao konceptualizam u umetnosti sedamdesetih, Uroš Đurić (1964) je u javnosti urbani lik, ljubitelj filma i stripa, dizajner, radio-voditelj, gitarista, bubnjar pank benda Urbana gerila, glumac, fudbalski navijač, analitičar…Po Vorholu slavan, a zapravo autentična ovdašnja pojava, izraz duha i talenta najboljeg lica Srbije.
Za svoja umetnička dela nagrađivan je na Oktobarskom salonu, Memorijalu Nadežda Petrović, Bijenalu mladih, dobitnik je nagrade Sava Šumanović, Velike nagrade Sindikata samostalnih umetnika…Sa Zoranom Panjkovićem, na B92 prenosio je Maradoninu oproštajnu utakmicu!
Jedan je od potomaka plemena Đurići, kotarskih uskoka, koji su maja 1692. uskočili Mlečićima naselivši se na području Plavnog. Ima ih i po Slavoniji, Bosni, u Posavini, Pomoravlju i Beloj Palanci. Dali su više predstavnika kulturi i nauci, članove i potpredsednika SANU, deputata Dalmacije u uređenju crkvenih poslova kod Napoleona, a jedan je dogurao i do centarfora reprezentacije Bosne. Njegov otac je bio slikar, mama arhitekta.
Polazak u školu značio je i formalni susret sa nametanjem autoriteta, što je za njega od tada do danas ozbiljan problem. Istorija mu je bila omiljen predmet.Imao je osam godina kada je sa roditeljima otišao prvi put u Studenicu. Na pitanje u kakvom sistemu vrednosti je rastao i vaspitavan, objašnjava:
„Rastao sam kao miks polova srpskog etničkog prostora. Formiran sam u kombinaciji dva miljea: onome koji je bio baziran na narodnoj tradiciji, na svesti o pripadnosti zajednici, i u miljeu koji je bio građanski i savremene orijentacije. Porodica mog oca je dospela iz Dalmacije u Slavoniju u 19. veku i tamo se etablirala.On je u Beogradu od 1941. godine. Preci moje majke su poreklom iz južne Srbije, klasični trgovci u najboljem maniru trgovačkog uma, koji su se skrasili na Dorćolu početkom 20 veka. I tu se dogodio taj susret dve srpske etničke frakcije koje su se susrele u Beogradu, povezane jakim stremljenjem progresu. Moji roditelji su bili ljudi izrazito moderne orijentacije. Vaspitan sam po knjizi doktora Spoka, a rastao sam u kući gde je stalno defilovala ekipa koja danas predstavlja istoriju savremene kulture.“
Vlast ne voli nacionalno osvešćene ljude, ona voli ljude koji barataju u okviru nacionalnih stereotipa, a ja nisam taj tip
Kaže da se osvešćivao krajem šezdesetih i sedamdesetih godina, i nije mogao da poželi bolje vreme. Vreme koje su obeležile radikalne prakse u umetnosti, neoavangarde, filmovi novog Holivuda, pop kultura, procvat i vrhunac društva blagostanja koje je začeto neposredno posle Drugog svetskog rata:
„Tih prvih osamnaest godia mog života su provedeni u raju. Išao sam u bioskop sa 12 godina da gledam ’Rolerbol’, slušao rokenrol, a to je značilo da sam bio okružen umetnošću koja preispituje odnos represije i slobode u društvu. Rastao sam uz filmove Boba Fosija, imao sam 15 godina kada sam gledao Altmanove ’Tri žene’, Bertolučijevu ’La Lunu’, ’Tesu’ Polanskog. Vajdine ’Gospođice iz Vilka’…“
Završio je srednju dizajnersku, odslužio vojsku kao graničar na granici sa Italijom, upisao Istoriju umetnosti, studirao godinu dana i posle kraćeg boravka u inostranstvu vratio se i upisao Fakultet likovnih umetnosti. Uobičajen je strah od prijemnih ispita, posebno na umetničkim fakultetima, ali njega to nije pogađalo:
„Daleko je svrsishodniji bio prijemni ispit koji su imali na Fakultetu dramskih umetnost. Tamo bi kandidate pitali da obrazlože svoje motive, a ovde ne, tako da se svašta provlačilo. Imao si dva dana crtanja akta, dva dana crtanja portreta i dan slikanja mrtve prirode, pa šta ubodeš. To je bila budalaština protiv koje sam ustao još tokom studija, ali su me odmah poklopili i više se nisam oglašavao.“
A onda je 2024. povodom Dana Fakulteta likovnih umetnosti, Uroš Đurić otvorio svoju izložbu kao premijernu u ciklusu Alumni renovirane Galerije FLU, pod nazivom ’Autonomizam sada i ovde’. Povod za nju je bila trideseta godišnjica od kako je, zajedno sa Stevanom Markušem, napisao ’Manifest autonomizma’. Bio je to dirljiv trenutak povratka bivšeg studenta koji je tokom trajanja izložbe vodio publiku kroz nju, ali i kroz prostor nekadašnjeg legendarnog kluba Akademija, smeštenog u podrumu zgrade FLU u kojem je tokom 1992/93. radio kao di džej.
Lopta je ljubav iz detinjstva. Deda po ocu je igrao fudbal za Ferencvaroš pre prvog svetskog rata, kad su Mađari bili fudbalska sila. On tačno nabraja sve uspehe mađarske fudbalske reperzentacije u poslednjem veku, ne izostavljajući da napomene kako je Ferenc Puškaš bio jedan od najvećih strelaca svih vremena. Fudbal je za njega najveće ogledalo društva, kao nijedan drugi sport:
„Oko mene u Mutapovoj ulici i na Čuburi su bili sve sami zvezdaši. Iza ćoška u Tamnavskoj je živeo sin Rudinskog, Zvezdini i Partizanovi veterani su se okupljali jednom sedmično u Trandafiloviću, fenomenalno je bilo videti ih. Svi su izgledali besprekorno sređeno, kao gospoda iz filmova italijanskog neorealizma. Mirni, dostojanstveni, ostvareni ljudi, bili su impresivni u svojoj pojavnosti. Tako su i igrali.“
Kada je preminuo Berlinguer, levica na Zapadu kao da je izgubula oslonac
Na 59. Oktobarskom salonu 2022. izložio je rad ’Pižon na Hajberiju 1983’:
„Te godine sam otišao u vojsku, a Pižon je za moju generaciju predstavljao ličnost koja je u sebi akumulirala sve naše želje i projekcije. Bio je esencija onog što smo smatrali ne samo uspehom u fudbalu, već i životnim ostvarenjem. Tu fotografiju po kojoj sam radio sliku, našao sam na sajtu Arsenalovih fanova gde su raspravljali o sadašnjosti i prošlosti, ali i Pižonu kao jednom od najneshvaćenijih igrača ikada, a mnogi među njima i danas žale za njegovim preranim odlaskom. Smatra se da je sa sobom doneo potpuno novi pristup u ostrvski fudbal, koji tamošnja struka nije umela da prepozna, tako da je Arsenal uspeo da ga primeni tek dolaskom Denisa Bergkampa i Arsena Vengera, što znači da je Pižon bio preteča i ispred vremena.“
Na svojoj prvoj izložbi ikad – 32. Oktobarskom salonu, dobio je nagradu. Bila je to odluka koja ga je oslobodila probijanja i omogućila da se sa sigurnošću i većom pažnjom struke kreće u svetu umetnosti:
„Paradoks leži u tome da se taj Oktobarski salon dogodio u jesen 1991. Tri nedelje kasnije, u sumrak 9. novembra sam snimio prvi kadar filma ’Mi nismo anđeli’ i te noći mi je preminula mati. Bio je to kraj idiličnog porodičnog života, kraj Jugoslavije, kraj jednog lagodnog lutanja kroz svet i kraj socijalne sigurnosti koju posle toga više nikada nisam osetio na isti način.“
Veliki umetnici po pravilu znaju, osete, prepoznaju trenutak u kome pred sobom priznaju da su konačno uspeli. Uroš je uveren da će njegovi najbolji radovi tek uslediti, ali ipak se priseća:
„Našao sam se u Parizu 2000. godine, prvi put posle 14 godina, u gradu koji me je dobrim delom formirao. Pohađao sam školu gde je francuski bio osnovni strani jezik, čitao stripove i knjige na francuskom. Utom dođe raspad zemlje, ratovi i dugo me nije bilo. Zahvaljujući Bugarima koji su me krajem devedesetih gotovo odnegovali kao deo sopstvene scene, dobijem poziv da učestvujem na reprezentativnoj izložbi istočnoevropske umetnosti. I tako odlazim na mesta gde sam poslednji put bio kao student istorije umetnosti ulazeći sa studentskom kartom, a sad izlažem u jednom od njih, Jeu de Paume! Kod kuće Milošević, imam dete od godinu i po dana, dok sledećih pet sedmica treba da provedem u Parizu s grupom najboljih istočnoevropskih umetnika jer je takav program. I ja među njima. Sve deluje potpuno nadrealno.“
On tu nije predstavljao Srbiju, ali je predstavnik srpskog društva, i to onog najsavremenijeg, najekskluzivnijeg dometa. U Varšavi je prvi put bio u leto 1988. i otišao u Zahenta galeriju na bijenale plakata. A onda se zatekao 12 godina kasnije u istom prostoru na otvaranju svoje izložbe. Kada je selektovan za izložbu sa Džefom Volom, Dejvidom Hoknijem i Sonic Youth u bečkom Kunsthaleu počela je njegova invazija na Austriju koja traje, ali u ovdašnjoj javnosti to nikada nije imalo pravi odjek:
„Takve stvari se najbolje odvijaju u tišini.Bilo mi je važno da mogu da se bavim time do čega mi je stalo, i to na visoko referentan način. Podrška koju sam ovde imao dolazila je samo od jednog uskog kruga ljudi koji je u jednom trenutku zaorao njivu ultrasavremenosti i bio ekspresno sklonjen. Pričam o Dejanu Sretenoviću, Lidiji Merenik i bračnom paru Dimitrijević koji su radili u Centru za savremenu umetnost, o kulturnom centru Rex, koji je postavila Darka Radosavljević, o B92, Soroš fondaciji. Da nije njih bilo, ne znam da li bismo uopšte danas imali ovakve standarde u savremenoj umetnosti kakve imamo. Niko od njih nije me ničim uslovljavao, naročito se to odnosilo na večno stigmatizovanu Soroš fondaciju, sa kojom imam najbolja iskustva.“
Jugoslavija je namenski uništena, i laž je da je iko hteo da je ostavi celovitu
Za sebe kaže da je levo orijentisan, a ovde je levica nestala kao politički faktor, pa onda i ne može da bude (zlo)upotrebljen:
“Ja sam nacionalno osvešćen levičar, a vlast ne voli nacionalno osvešćene ljude. Oni vole ljude koji barataju u okviru nacionalnih stereotipa, a ja nisam taj tip. Nemam problem ni sa tim što sam Srbin, ni sa time što na svet gledam sa leve pozicije. I to se ne uklapa ni u čiji model.“
Uveren je da su dometi srpske kulture jedino u čemu srpska država može dobro da se ukoreni, ali ona to ne čini:
«Važno je da danas razumemo do koje mere smo i mi i naše tendencije, ukorenjeni u fenomen razvoja identiteta srpske kulture od pre tri-četiri veka, kada državu nismo ni imali. Tada se razvijala i održavala visoka svest o zajednici upravo kroz kulturni i duhovni identitet. To je nešto što danas u velikoj meri nedostaje. Državu imamo, ali se vladajući režimi suviše često prema kulturi odnose s prezrenjem, iako bi i te kako mogla da koriguje nepovoljnu sliku, koju država zauzima u današnjem svetu, predstavljajući se kroz kontekst i domete umetnika.«
U intervjuu za BBC Channel 4 iz 1994. godine krstio je stanje u kome se nalazi globalana civilizacija kao – tehnofeudalizam. Ekonomista i bivši ministar finansija Grčke Janus Varufakis će tri decenije kasnije (2023.) objaviti knjigu Technofeudalism: What Killed Capitalism:
„Bio je to trenutak kada je tehnologija nezaustavljivo išla napred, a društveni odnosi išli u rikverc. Kada narodni suverenitet počinje da se gubi klizeći kao pesak u rukama. Nestaju tekovine socijalizma koje su se odnosile na socijalnu pravdu i zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, pravo na rad…Jugoslavija je namenski uništena, i laž je da je iko hteo da je ostavi celovitu. Uz sve nedostatke, bila je uspeo projekat, uzor za većunu zemalja koje su se samo deceniju-dve ranije oslobađale kolonijalnih okova. Kada je preminuo Berlinguer, levica na Zapadu kao da je izgubula oslonac. Mnoge ideje evrokomunizma preuzela je desnica i inkorporirala u svoj koncept evropske zajednice, ali očišćenu od primesa leve ideologije. Umesto zaštite stanovništa, stvorili su zaokruženo zaštićeno interesno trgovinsko društvo.“
Nedavno je Uroš Đurić pozvan da napravi izložbu u Prijedoru, u gradskoj galeriji koja nosi ime po vajaru Sretenu Stojanoviću, pripadniku Mlade Bosne, bratu narodnog heroja doktora Mladena Stojanovića. Sretenova ćerka Jovanka, buduća Maksimović, Urošu je predavala Opštu istoriju umetnosti srednjeg veka na Filozofskom fakultetu.
Ta ponuda ga je veoma obradovala:
»Volim da radim sa lokalnim odrednicama koje su društvene, kulturološke, fenomenološke, jer mi je važno da u radu referišem na zajednicu. Tako sam celu ovu izložbu vezao za Sretena Stojanovića. To mi je posebno važno u ovim revizionističkim vremenima. Sreten i njegov brat Mladen su kao gimnazijalci, mladobosanci, ležali tri godine u zatvoru, a Sreten je posle toga dobio stipendiju od doktora Đurice Đorđevića i njegove supruge Kriste da bi studirao najpre u Beču, a potom u Parizu. Njegov život mi je poslužio kao motiv za kreativne manevre.«
Mnoge ideje evrokomunizma preuzela je desnica i inkorporirala u svoj koncept evropske zajednice, ali očišćenu od primesa leve ideologije
Kaže da se njegove slike danas prodaju doslovce kao arheologija, kupci mu traže redove od pre 20 godina kojih više nema u ponudi:
»Nudim im nove, to ih nikad ne zanima, i tako već 35 godina.«
Na pitanje postoji li neka slika koju bi silno voleo da kupi, odgovara:
»Možda neke svoje slike. Ne znam da li bih znao da ih ponovo naslikam, i zato bih voleo da ih imam kao odjek epohe u kojoj su nastale. Voleo bih Baskijata ili Dobrovićev crtež, neki od onih aktova iz postkubističkog perioda dok je još bio u Mađarskoj.«
Nerado govori o svom mestu u savremenoj evropskoj umetnosti, ali ume da opiše nestvarne trenutke kada mu je veliki svetski kustos i kolekcionar Harald Zeman (1933-2005) došao u kuću, ili susret sa Reneom Blokom (1942) u Beogradu:
»Kao dete sam stekao iskustvo ophođenja sa autoritetima. Uvideo sam da što je veći autoritet, to je kao osoba jednostavniji. Tako je i Harald Zeman zazvonio na vrata u Mutapovoj 13 gde sam tada živeo, ušao u kuću i razgovarali smo puna dva i po sata. Izabrao je radove koji su danas u Albertini.To je isti onaj Zeman koji je pre toga radio dva uzastopna Venecijanska bijenala na prelazu milenijuma…Nekoliko meseci kasnije, sedim u ‘Pevcu’ sa Reneom Blokom, koji je od Bojsa napravio ono što je danas, i raspravljamo koji ću rad izvesti za izložbu u Kunsthale Fridericijanumu u Kaselu, gde se održavaju Dokumenta, čiji je direktor, To su situacije kada zaista pomisite da je samo nebo granica! A onda se vetar promeni i u toj istoj godini ubiju Đinđića, opet se uspostave neokonzervativizam i lažni tradicionalizam, kao neka slučajno prekinuta nit od sredine osamdesetih i vratite se tamo gde ste sve vreme i bili, gde je sve što radite manje-više vaša privatna stvar.«
Pa ipak, on bez ovog ovde, kakvo god da je, ne može. Smatra da je sve to što radi, autorstvo, jedna vrsta drame. I ta drama može da se reši samo tamo gde je njen izvor. Pominje Kandinskog, koji je rođen 4. decembra kao i on, i pred Prvi svetski rat živi u Nemačkoj, relativno dobro situiran, ali se ipak vraća za Rusiju. Zašto:
»To nije rodoljublje u vulgarnom smislu, to je unutrašnji zov koji ti kaže da treba da ideš tamo gde si oblikovan kao ličnost, gde želiš da doprineseš stvaranju boljeg društva.«
Foto: Nebojša Babić
